Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, o ovoj temi se već govorilo u jednom od prethodnih amandmana, kada je moja koleginica Milica Vojić-Marković imala izlaganje po jednom drugom amandmanu, ali prosto želim ovom prilikom da ukažem kako je tekao čitav ovaj postupak koji se tiče onoga što je uređeno u statutu AP Vojvodine i šta mi u stvari dobijamo sa ovim izmenama i dopunama Zakona o upotrebi jezika i pisma, kada je u pitanju službena upotreba jezika nacionalnih manjina na teritoriji autonomne pokrajine.
Suštinska stvar je šta smo imali pre i suštinsko je pitanje – ko je ovde stariji? U Srbiji, po Ustavu, treba da bude stariji zakon. Nažalost, stiče se utisak na osnovu ovih rešenja da ovaj zakon sebe prilagođava Statutu Vojvodine i odluci koja uređuje pitanja koja se odnose na upotrebu jezika nacionalnih manjina na području AP Vojvodine, nego što bi trebalo da se uradi suprotno od toga, da Statut i pokrajinska odluka stvar detaljnije i preciznije regulišu, onako kako je pisano u predlogu ovog zakona.
Niz je problema sa ovom odredbom stava 5. člana 11. Gospodine ministre, vi jako dobro znate da se u članu 10. kaže da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo. U statutu AP Vojvodine, koji se ovde definiše kao pravni akt koji treba da bliže uredi ovu oblast, u stavu 2. kaže se: "Primena latiničnog pisma srpskog jezika u organima i organizacijama AP Vojvodine urediće se pokrajinskom skupštinskom odlukom, u skladu sa zakonom".
Postavljam ovde pitanje - gde se u Ustavu RS pominje latinično pismo srpskog jezika? Kako je moguće da ovaj zakon, izuzetno važan zakon, to pitanje prenebregne? Zato što je politika i politička volja u ovom slučaju doneta u ovoj Narodnoj skupštini, a to je Statut AP Vojvodine, bila jača od prava.
Ovaj zakon je samo tu da, s jedne strane, definiše pitanja službene upotrebe jezika i pisma preciznije, jasno i konkretno kad su u pitanju lokalne samouprave, i to se vidi u članu 11. i to je dobro urađeno i, naravno, posle se ostavlja aktivna lokalna samouprava da se stvari razrađuju. Kada je u pitanju primena i upotreba jezika i pisma na području AP Vojvodine, tu je jednostavno samo jedna rečenica.
Znači, ima se utisak da se nije htelo jednim ovako važnim zakonom uopšte ulaziti u ono šta je definisano pokrajinskom odlukom koja bliže uređuje pitanje službene upotrebe jezika i pisma, nego se jednostavno i želeo izbeći potencijalni konflikt sa institucijama AP Vojvodine i reklo – dobro, jednom uopštenom normom smo mi vama osnovali pravo da vi to regulišete, ali ćemo zato vrlo precizno i detaljno, što je dobro, ono što jeste obaveza lokalnih samouprava, tačno, uslovi pod kojima, kako se koristi sve ono što je u pitanju službenoj upotrebi jezika i pisma, definisano je ovim zakonom.
Znači, nije bilo dovoljno hrabrosti da se ovaj jedan važan zakon stavi iznad akata koje su podzakonski akti u krajnjoj liniji, i Statut, i ta pokrajinska odluka koja je doneta mnogo ranije na osnovu onog Omnibusa, trebalo je da se prilagodi ovom zakonu.
Ovaj zakon je to trebalo precizno da propiše, na koji način će biti u službenoj upotrebi organa AP Vojvodine jezik nacionalnih manjina, a onda da se donosi nova odluka. Ovako, utisak je da je članom 26, koji definiše u kojoj službenoj upotrebi su jezici nacionalnih manjina, prepušteno jednom podzakonskom aktu da tu stvar precizno i jasno definiše.
Ali, ono što je najveći problem i tome ovom prilikom želim da govorim, jeste da se, mimo Ustava, kršeći Ustav, zato je i taj Statut neustavan, uvodi latinično pismo srpskog jezika, koje ne postoji u Ustavu i nijedan organ, ni Narodna skupština, niko nije to osporio. Mi sada dobijamo mogućnost da se u jednom delu Republike Srbije upotrebljava nešto što je potpuno suprotno Ustavu i da se srpski jezik, pogotovo njegovo pismo, na drugi način ovde tretira.
Postoji samo jedno pismo srpskog jezika, a to je ćirilica. Latinica ne postoji. To je pismo drugog naroda, to je pismo hrvatskog naroda i nekog drugog, a mi ovde inaugurišemo nešto što nije ni u našoj tradiciji, niti je nešto što jeste srpski jezik.
Prema tome, u tom smislu ova odredba nije dobra, ovo ne može da radi. Mora biti mnogo preciznije u ovom zakonu definisano, kao što je urađeno kada je u pitanju upotreba jezika nacionalnih manjina na području lokalnih samouprava, isto tako ste morali da uradite i kada je u pitanju primena ovog jezika u organima i organizacijama pokrajinske autonomije.
