Iskorišćen je minut i 30 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika. Da li još neko želi reč?
Ako ne, grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo podnela je amandman kojim se posle člana 3. dodaje novi član 3a. Vlada i Odbor za saobraćaj i veze nisu prihvatili amandman. Reč ima narodna poslanica Jelena Budimirović.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, poslanička grupa Napred Srbijo, tj. moje kolege i ja, u najboljoj nameri, a u cilju poboljšanja ovog zakona, podneli smo amandman kojim smo predložili posle člana 3. Predloga da se doda novi član 3a, tako da se posle člana 191. Zakona dodaje član 191a, koji glasi:
"Obavezno se upućuje na kontrolni zdravstveni pregled radi utvrđivanja psihičke sposobnosti za upravljanje motornim vozilom: 1) vozač koji izvrši prekršaj iz člana 330. stav 1. tačke 4), 9), 10), 11) ili 12); 2) vozač koji bude najmanje dva puta zatečen da upravlja motornim vozilom pod uticajem alkohola ili opojnih sredstava u periodu kraćem od godinu dana; 3) vozač kojem najmanje dva puta bude izrečena mera zabrane upravljanja vozilom u periodu kraćem od dve godine.
Do izvršenja kontrolnog pregleda vozaču će biti privremeno oduzeta vozačka dozvola. Vozačka dozvola će biti vraćena ako na kontrolnom pregledu bude utvrđeno da vozač ne boluje od duševne bolesti ili zaostalog duševnog razvoja i da nema poremećaj ponašanja koji ga čini nesposobnim za upravljanje motornim vozilom, odnosno motornim vozilom određene kategorije.''
Kontrolni zdravstveni pregled radi utvrđivanja psihičkog zdravlja vozača koji namerno čine najteže prekršaje u saobraćaju i voze pod uticajem alkohola se u mnogim zemljama pokazao kao opravdano i efikasno sredstvo za zaštitu bezbednosti saobraćaja i sprečavanje najtežih udesa.
Prekršaji zbog čijeg izvršenja je predloženo upućivanje vozača na kontrolni pregled su vožnja u potpuno alkoholisanom stanju, najveća prekoračenja dozvoljenih brzina, kao i ponavljanje vožnje u alkoholisanom stanju i teških prekršaja. U svim ovim slučajevima se osnovano može postaviti pitanje duševnog zdravlja vozača i njegove zdravstvene sposobnosti za upravljanje vozilom.
Ako vozač upravlja vozilom u teškom alkoholisanom stanju, sa više od dva promila alkohola, postoji velika verovatnoća da se radi o osobi koja je alkoholičar ili ima neki drugi duševni poremećaj, jer psihički zdrava osoba neće sebi dozvoliti da u takvom stanju sedne za volan.
Ekstremna prekoračenja dozvoljene brzine su najčešće uzrok udesa sa fatalnim posledicama. Vozila kada se nalaze u najvećem prekoračenju brzine iz člana 330. Zakona imaju kinetičku energiju koja je od tri do 36 puta veća u odnosu na vozila koja voze dozvoljenom brzinom. Srazmerno povećanju kinetičke energije raste i put zaustavljanja, mogućnost udesa i posledice udesa.
Velika prekoračenja brzina nisu posledica nepažnje, već predstavljaju namerno i svesno ugrožavanje kako sopstvene, tako i tuđe bezbednosti, tako da se osnovano postavlja pitanje psihičkog zdravlja takvih vozača. Praksa je pokazala da ova vrsta vozača nastavlja sa vršenjem prekršaja i pored podnetih prekršajnih prijava i kazni, pa i posle prethodnih udesa, pa je tako jedino efikasno rešenje njihovo trajno uklanjanje iz saobraćaja.
Primeri tragičnih udesa koji su prouzrokovali vozači na koje kazne nisu uticale su bezbrojni. Ovom prilikom ću navesti jedan. Pre desetak godina u Terazijskom tunelu u Beogradu desio se udes u kome su tri osobe izgubile život, a više osoba je povređeno i to sa trajnim posledicama.
Udes je izazvao vozač koji je vozio brzinom od 140 kilometara na čas, umesto dozvoljenih 50, a protiv koga je pre toga već bilo podneto 14 prekršajnih prijava u kratkom periodu. Da je blagovremeno uklonjen iz saobraćaja ovaj udes se ne bi dogodio. Međutim, prema dostupnim podacima, taj vozač i dalje vozi, a suđenje nije završeno iako je prošlo 10 godina.
Uvođenje kontrolnog psihijatrijskog pregleda najtežih prekršilaca i povratnika je u mnogim zemljama dalo odlične rezultate, pa predlažem usvajanje ovog amandmana. Takođe je amandmanom predloženo i privremeno oduzimanje dozvole na licu mesta ovakvim prekršiocima.

Dva minuta i 30 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Narodni poslanik Mirko Čikiriz ima reč.

Gospodine ministre, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ponoviću nešto što sam rekao kao ovlašćeni predstavnik u načelnoj raspravi.
Prilikom donošenja ovog zakona, kao i sada prilikom izmene i dopune ovog zakona, čuju se možda i najkvalitetnije rasprave i argumentacija u ovoj skupštini. Da li će ministar prihvatiti ovaj amandman ili neće to ostavljam njemu na procenu. Postojeći član 191. omogućava da se u velikoj meri u praksi primeni ovo o čemu je pričala gospođa Budimirović i dala veoma, veoma dobre argumente u svojoj diskusiji.
Dugo se bavim, na ovaj ili onaj način, problemima bezbednosti saobraćaja na putevima i reći ću vam nešto što je iz mog neposrednog okruženja ili komšiluka, a vezano je i za nasilničku vožnju i za moje lično zalaganje kad smo donosili osnovni zakon da se proširi krug mogućnosti, odnosno da ono što postoji u životu podvedemo pod nasilničku vožnju, ne samo u okviru ova dva uslova.
Naime, u Kragujevcu, u Bulevaru kraljice Marije, to je nešto što će biti interesantno za policiju da, po meni, treba svako veče da dežura na toj deonici, znači, od velikog parka ka naselju Erdoglije ograničenje brzine kretanja je 50 na sat. Svako veče, po celu noć, motocikli voze brzinama koje nisu ispod 120, 150 ili 200 na sat. Vozi se i na zadnjem točku.
Kragujevačka policija korektno radi svoj posao i mislim, verovatno, i po izveštajima da je i stanje bezbednosti u Kragujevcu dosta na visokom nivou i da saobraćajna policija korektno radi svoj posao. Prosto je neverovatno da građani i mene, kao narodnog poslanika, pitaju pa zašto vlast nešto ne preduzme. Oni ne mogu od nekog drugog da očekuju da skrene pažnju na takav problem. Naime, u blizini je glavna ulica, šetalište, park, prepuno je dece uveče, puno je šetača, puno je kučića, dovoljno je jedno kuče da izleti i da se desi tragedija koju niko ne želi.
Tačno je ovo što je koleginica Budimirović rekla. Imao sam priliku da razgovaram i sa pravnicima koji se bave bezbednošću saobraćaja u visoko razvijenim zemljama na stručnim seminarima. Kad neko gde je zona usporenog saobraćaja ili zona zaštićenog saobraćaja, i ako je ograničenje brzine kretanja od 30 ili 40 kilometara na čas, vozi brzinom od 200 kilometara na čas, postavlja se pitanje da li je psihički zdrav, uračunljiv i obavezno se vodi na kontrolni psihijatrijski preglede.
Onda dolazimo do onog drugog. Ako na kontrolnom psihijatrijskom pregledu nadležni lekar ili komisija daju potvrdu da je psihički zdrav, a kasnije se desi neki nemio događaj, odnosno taj koji je dobio potvrdu da je psihički stabilan, da može da učestvuje u saobraćaju itd., onda će postojati sigurno i odgovornost tog lekara. Mi moramo konačno zatvoriti taj krug odgovornosti za sve ovo što se dešava, a što niko ne želi da se desi.
U razgovoru sam sa psihijatrima pitao sam, šta je to što ljude navodi da kod ograničenja brzine od 30 km/h voze 200 km/h ili 250 km/h, pri tom postavljajući pitanje, činjenica je da oni nemaju svest o tome da ugrožavaju bezbednosti pešaka, dece i ostalih učesnika u saobraćaju, zašto ne vode računa o ličnoj bezbednosti.
Znate kakav je odgovor? Odgovor je da su to latentne samoubice, da imaju psihičke poremećaje, da oni sigurno nemaju odnos prema životu kakav ima psihički normalna i stabilna osoba, i da njima uopšte nije stalo do svog života, zbog činjenica da najčešće žive u razorenim porodicama, u porodicama gde su odrastali pod nekom torturom ili nisu imali roditeljsku ljubav itd.
Sve se to kasnije manifestuje u nekoj zreloj životnoj dobi i oni na taj način žele eventualno, i ako im se desi nešto loše i oni sami nastradaju, da na taj način kazne roditelje za nepruženu roditeljsku ljubav i normalan psihički i fizički razvoj. Hajde da kažemo, i to je tragedija jednog društva i to nije problem koji će rešiti ovaj zakon, to je problem celog društva.
Mi u praksi treba da preduzmemo sve da zaista odreagujemo, evo i postojeći član 191. ostavlja mogućnosti da se u mnogo većem broju slučajeva, nego što je to sad u praksi, ljudi koji se na ovakav način ponašaju u saobraćaju prate i upućuju na vanredne lekarske preglede. Ono što bi bilo interesantno, a to je da za godinu ili dve dana, kad budemo ponovo pričali o Zakonu o bezbednosti na saobraćaju ili pratili analizu njegove primene, da vidimo koliko je ovakvih ljudi u međuvremenu ostalo privremeno ili trajno bez vozačke dozvole. To je jedan od, verujte mi, ključnih uslova koji će, pored svega ostalog što je preduzeto do sada, uticati na smanjenje broja saobraćajnih nezgoda.
Ako se pogledaju ovi statistički pokazatelji koji su sve uzroci nastanka saobraćajnih nezgoda, videćete da je možda 98 ili 99 posto ljudski faktor. Tačno je da je potrebno da saobraćajnice ispunjavaju određene uslove, vozila određene standarde, tehničku ispravnost i sve ostalo.
Ali, ljudski faktor je ubedljivo dominantan, a u ljudskom faktoru sigurno da su ljudi koji imaju ovakav odnos prema saobraćaju, koji nisu, pre svega, ni smeli da dobiju saobraćajnu dozvolu, a kad su je već dobili ponašaju se bahato, nasilnički i ne vode računa ni o svojim ni o tuđim životima.
Sigurno je da takvi ljudi zaslužuju sankciju, da moraju biti upućivani na vanredne lekarske pregleda, da im se mora oduzeti dozvola i da moraju biti isključeni iz saobraćaja. Molim da mi ovu diskusiju računate u vreme ovlašćenog predstavnika.

Sedam minuta i 30 sekundi iskorišćeno vremena ovlašćenog predstavnika. Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović. Da li neko želi reč? Reč ima poslanik Milan Avramović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Čomić, pored prava koje imaju narodni poslanici i uloge, nadležnosti i mogućnosti kako da podnesu amandman, koja je procedura i na koji način i u kojim uslovima, mislim da narodni poslanici imaju pravo i da dobiju odgovor od onog ko brani zakone ili onoga ko je predstavnik Vlade po toj tački dnevnog reda.
Pošto ovde imamo praksu da diskutujemo između sebe, a da nemamo mišljenje ovlašćenog predstavnika Vlade, mislim da bi to pravo trebalo malo više isforsirati, kako bi ova tačka i ovaj zakon dobio na težini, ili mogućnost, kako god hoćete, dobio na težini i da bi se sukobila mišljenja koja imamo mi i Ministarstvo, kako bi znali ko je u pravu.
Ovako imamo verziju samo da potrošimo vreme poslaničke grupe, da pričamo u prazno građanima, a da od toga nemamo nikakav rezultat ni u praksi, ni u primeni, pa i samog zakona ili nekih drugih podzakonskih akata.
Ono što je vezano za ovaj amandman u članu 4. jeste preambula koja se odnosi na vremenske rokove. Dakle, predložio sam u ime SRS izmene i dopune člana 4. ili član 234. stav 1. menja se i glasi – kada upravlja teretnim vozilom ili skupom vozila čija je najveća dozvoljena masa veća od tri i po hiljade kilograma ili autobusom vozač u roku od 24 sata ne sme upravljati duže od devet sati, odnosno najviše dva puta sedmično po deset sati.
Ono što je Vlada predložila jeste ovako – kada upravlja teretnim vozilom ili skupom vozila čija je najveća dozvoljena masa veća od tri i po hiljade kilograma ili autobusom vozač ne sme imati dnevno vreme upravljanja duže od devet sati, odnosno najviše dva puta nedeljno po deset sati.
Ovde sada dolazimo na ono pitanje igra reči, suštinsko značenje svake rečenice, pa i ulogu odbora koji je donosio saglasnost da li ovaj amandman treba prihvatiti ili ne. Zašto to kažem? Zato što se u obrazloženju navodi da Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što se vreme upravljanja vozilom definiše kao vreme između dva odmora i ne sme se vezivati za pojam kalendarskog dana.
Ako sada Vlada kaže – dnevno, a mi kažemo – 24 časa, nebitno koja su, onda se Vlada vezuje za kalendarski dan, a ne mi. Ako mi kažemo da to ne treba da stoji nedeljno nego treba da stoji sedmično, pa onda je tu poenta vezanja za kalendarski dan, koji je sedmični dan od ponedeljka do ponedeljka ili 24 sata, da li je to dnevno, da li su to 24 časa od 00.00 do 00.00 ili od 12.00 do 12.00.
Dakle, ovo je dokaz, ali ovo je odličan dokaz da se suštinski poboljša preciznost zakona, u kome se definiše šta se sve može uraditi u roku od 24 časa, nevezano koji su, a upravo dobijamo suprotan odgovor da se ne smemo vezivati za kalendarski dan što mi nismo ni uradili. Ovo samo govori u prilog tome da neko nije ni čitao naše amandmane onako kako je trebalo da čita ili je pročitao brzinski, dao odgovor koji je u suštini u suprotnosti sa Predlogom zakona.
Dakle, ako uzmemo u obzir i to kakvi su razumni rokovi, kako možemo da utičemo na izmenu i dopunu nekog zakona, a to ćemo po sledećem amandmanu raspravljati, zato što je odgovor na sledeći amandman pravi odgovor koji je nama potreban za današnju raspravu, onda dajte da imamo i pravo poslanika da dobijemo odgovor zašto naš amandman nije prihvaćen kada je dato obrazloženje koje našem amandmanu odgovara.
To je jedina suština ove debate, ili ćemo ići onom starom praksom da poslanici raspravljaju o nekom zakonu, a da se ovlašćeni predstavnik oglasi na kraju kada poslanik nema mogućnost da replicira ili da da odgovor da li je ovlašćeni predstavnik u pravu ili ne.
Ako hoćete da vodimo ozbiljnu raspravu oko ovoga, mi moramo imati dijalog, moramo imati suprotna mišljenja i moramo imati rezultat toga. Ovako nemamo ni rezultat, ništa, osim - odbor je odbio amandman, Vlada je odbila amandman, bez obrazloženja koje nije vezano uopšte za podneti amandman.

Dva minuta i 20 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 5. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja i to tako da se u članu 244. stav 1. osnovnog zakona promeni.
Evo, pročitaću šta sam napisao u amandmanu, kako bi to bilo jasnije. "Vozač mora da koristi novi dnevni odmor u roku od 24 sata nakon završetka prethodnog odmora, odnosno deo odmora u roku od 30 sati ako je vozač deo višečlane posade koja broji više od dva člana".
Sada ću obrazložiti zbog čega sam podneo ovaj amandman. Vozači koji su deo višečlane posade koja broji više od dva člana, dao sam to ovde u amandmanu, imaju mnogo veće mogućnosti da se odmaraju, nego što je to situacija kada je vozač sam u vozilu ili kada je u pitanju dvočlana posada i oni taj svoj odmor treba da koriste onda kada procene da je to najpotrebnije njihovom organizmu. Pri tome moraju imati u vidu i potrebe za odmorom ostalih članova posade.
Imamo jednu situaciju kada je u vozilu jedan vozač, drugu situaciju kada su u vozilu dva vozača, treću situaciju kada su tri vozača. Kada su tri vozača onda imaju mnogo veće mogućnosti za kreiranje načina kada će se odmarati, jer uvek prisutni kolega u vozilu može da uskoči onda kada to odgovora bilo kome od njih.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman i mene opet čudi obrazloženje Vlade. Pitam se, kao što je rekao moj kolega Milan Avramović maločas, da li su uopšte predstavnici Vlade razmatrali i gledali ove amandmane.
Da vidimo šta piše u obrazloženju Vlade za neprihvatanje amandmana. Kaže – ne prihvata se amandman iz razloga što je pojam deo odmora nepoznat u radno-pravnom zakonodavstvu, a pri tom je i sam po sebi neprecizan i zbog toga ne bi mogao imati pravne posledice na vozače. Dalje se kaže – pored toga, po međunarodnim standardima višečlanu posadu čini najmanje dva člana.
Pitam se ovde, recimo, da li je pauza za ručak deo odmora? Da li je pauza koju mi ovde pravimo tokom zasedanja između 14 i 15 časova deo odmora? Da li je deo odmora kod onih ljudi, kod onih radnika koji rade dvokratno? Da li njih neki zakon, na koji se pozivate o radno pravnom zakonodavstvu, obavezuje da između tog dvokratnog vremena, pre i posle podne, moraju sve vreme da provedu spavajući ili će jedan deo da spavaju, a jedan da sede ili će to da koriste na način koji to njima najviše odgovara?
Samo još jedna stvar, vezano za ovaj amandman, da vidite kako Vlada ne razmatra i ne uzima u obzir ozbiljno ono što rade narodni poslanici.
Evo, dao sam u mom amandmanu – ako je vozač deo višečlane posade koja broji više od dva člana, a vi u obrazloženju kažete – pored toga, po međunarodnim standardima višečlanu posadu čini najmanje dva člana. Sada mi kažite kakva je razlika između termina – najmanje dva člana i više od dva člana?
Logično je da je i u jednom i u drugom slučaju reč o višečlanoj posadi, s tim što sam hteo ovim amandmanom bolje da definišem da praktično, ako je višečlana posada od dva člana, ostane rešenje kakvo u zakonu predviđate, ali kada je u pitanju posada sa više od dva člana, a to je najčešće posada od tri člana, da se onda prihvati ovo rešenje koje sam dao u amandmanu.
Možda ljudi koji se ne bave dovoljno saobraćajem nemaju uvid i nemaju pregled, možda nekog sada čudi i buni gde je to i koja je to višečlana posada sa dva, hajde sa dva i nekako, ali više od dva člana. Znate li, na velikim, odnosno dugačkim međunarodnim linijama da je obavezno da imaju posade od tri člana?
Npr, imamo situaciju da vrlo često na našim putevima susrećemo autobuse iz drugih zemalja, pre svega iz Bugarske, recimo iz mesta na Crnom moru iz Bugarske, sezonski radnici odlaze čak do najudaljenijih južnih delova Španije ili Portugalije da obavljaju sezonske poslove branja mandarina, pomorandži itd. i na tim linijama je obavezna posada od tri člana.
Zaista ovde apelujem još jednom na ovde prisutnog ministra, gospodina Mrkonjića, da razmotri ovaj amandman, jer zaista smatram da je amandman trebalo prihvatiti.

Iskorišćeno je četiri minuta vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Da li još neko želi reč?
Ako ne, na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, Odbor za saobraćaj i veze podneo je amandman na član 5. Da li neko želi reč? (Ne.)
Grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo podnela je amandman kojim se posle člana 5. dodaje novi član 5a. Da li neko želi reč? Narodni poslanik Igor Bečić. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovani poslanici, poštovani građani, mi smo u ime Srpske napredne stranke podneli amandman na član 5.
Pre toga bih rekao da mi razumemo da vladajuća većina ima potrebu da kritikuje naša nastojanja da ukažemo na mnoge loše stvari koje su ugrađene u zakone koja ova skupština donosi i ne žele da dozvole ni da mi koristimo poslovničku mogućnost, kada se menjaju pojedini članovi zakona koji su skoro doneti u ovoj skupštini, pod obrazloženjem da su se u praksi videle mnoge greške, da mi kao opozicija ukažemo na još neke članove ovog zakona koji nisu dovoljno ili dobro definisani i koji su se u praksi pokazali kao loše rešenje.
Posle člana 5. Predloga dodaje se član 5a tako da se u osnovnom tekstu zakona posle člana 284. dodaje član 284a koji glasi: ''Vozaču koji bude zatečen u izvršenju prekršaja iz člana 330. stav 1. tačka 9), 10), 11) ili 12) policijski službenik će privremeno oduzeti dozvolu i sa izveštajem dostaviti nadležnoj policijskoj upravi na čijoj teritoriji vozač ima prebivalište.
Vozaču iz stava 1. policijski službenik će izdati potvrdu, s kojom vozač može upravljati vozilom samo na relaciji od mesta izvršenja prekršaja do mesta prebivališta, u vremenu koje ne može biti kraće od osam časova niti duže od 24 časa.
Dozvola će biti vraćena nakon završetka prekršajnog postupka, a vreme privremenog oduzimanja dozvole će biti uračunato u vreme trajanja zaštitne mere.''
Ovim amandmanom se predlaže privremeno oduzimanje dozvole na licu mesta vozačima koji budu zatečeni u ekstremnim prekoračenjima dozvoljene brzine. Ekstremna prekoračenja dozvoljene brzine su najčešći uzrok udesa sa fatalnim posledicama.
Vozila kada se nalaze u najvećem prekoračenju brzine iz član 330. zakona imaju kinetičku energiju koja je tri do 36 puta veća u odnosu na vozila koja voze dozvoljenom brzinom. Srazmerno povećanju kinetičke energije raste i put zaustavljanja, mogućnost udesa i posledice udesa.
Velika prekoračenja brzina nisu posledica nepažnje već predstavljaju namerno i svesno ugrožavanje sopstvene i tuđe bezbednosti. Praksa je pokazala da ovakva vrsta vozača nastavlja sa vršenjem prekršaja i pored podnetih prekršajnih prijava i kazni, pa i posle prethodnih udesa, tako je oduzimanje dozvole na licu mesta je opravdano i može efikasno uticati na bezbednost saobraćaja.
Suočavanje sa mogućnošću da im dozvola može biti oduzeta na licu mesta i nemogućnost nastavka putovanja predstavljaju ozbiljan razlog da se vozači uzdrže od opasne vožnje.
Istovremeno se privremenim oduzimanjem dozvole do završetka prekršajnog postupka onemogućava izbegavanje suđenja putem neprimanja poziva, promene adrese i na druge načine, čemu se ovakvi prekršioci vrlo skloni.
Na primer, mogu se videti , pogotovo na beogradskim ulicama, česti slučajevi da tatini sinovi čestim trkama utiču da se dešavaju udesi sa veoma tragičnim posledicama.