Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, po Poslovniku.

Zahvaljujem se, gospođo predsedavajuća.
Reklamiram Poslovnik, član 104. Kada se u parlamentu Republike Srbije donose sistemski zakoni, poštujući proceduru javnog slušanja i svega onoga što treba da se ispoštuje kada se donose sistemski zakoni, od kojih se oseća i znatno poboljšava ekonomska situacija u Srbiji, kada se budžet Republike Srbije za 2013. godinu donosi na vreme, poštujući budžetski kalendar posle dužeg niza godina, kada se izvršna vlast suštinski bori protiv kriminala i korupcije i kada se kod građana Republike Srbije zaista oseća i vraća optimizam i poverenje u država i organe države Srbije, ona opoziciji ostaje da brine o tome da li je predsednik parlamenta jutros popio kafu ili čaj, da brine o boji kravata ili o obliku naočara koje predsednik parlamenta Republike Srbije nosi.
Mislim da to pokazuje bezidejnost opozicije ili predstavnika opozicije koji je reklamirao Poslovnik tražeći veće prisustvo gospodina Stefanovića u ovoj sali. Podsetiću vas da gospodini Stefanović ima znatnu međunarodnu ulogu i međunarodne aktivnosti, a shodno članu 32. Poslovnika Republike Srbije koji definiše rad potpredsednika Skupštine Republike Srbije, te aktivnosti koje su vezane za samu salu i za tok sednice prepušta potpredsednicima i koji su u okviru vladajuće garniture, ali i onima koji pripadaju opozicionim strankama.
Ovo je poruka i za vas gospodine ministre, ali i za celu Vladu, čim je kritika svedena na ličnu kritiku, Vlada Republike Srbije i država Srbija je na dobrom putu. Hvala.

Ne mogu da dam obrazloženje o povredi člana 104. pošto ne znam. Čini mi se da vaše obrazloženje nije u vezi sa članom 104. tako da nemam obavezu da vam odgovorim.
Gospodine Stefanoviću, javljate se po povredi Poslovnika? Izvolite.

Dakle, povreda člana 106. iako samo spomenut kao Stefanović, ne znam da li se mislilo na mene, nadam se da jeste. Ali, da pojasnimo, nije bilo nikakvog ličnog napada, kritike lične niti odnosa ličnog prema predsedniku Skupštine Srbije.
Predsednik Skupštine Srbije je institucija i kao takva neophodno je pošto smo ga birali da vodi ovaj parlament, naročito kada se donose ovako važni zakoni i da mi kao poslanici najzad dočekamo da svog predsednika Skupštine malo više vidimo u ovoj sali i da sa njim razgovaramo. To nema veze sa bilo kakvim politikanskim komentarima koje ovde mogu da se čuju. Prosto je to neophodno da bi sačuvali dostojanstvo ove skupštine i da bi omogućili Vladi da ima čoveka koji vodi ovu skupštinu i za sebe, a mi da možemo predsednika Skupštine da pogledamo duže od 10 minuta u toku jednog zasedanja. Šta je tu politikanstvo i šta je tu lično? To je pitanje zaštite ove institucije i zaštite člana 107. ako hoćete Poslovnika. Hvala vam.

Gospodine Babiću, ne mogu da vam dam pravo na repliku, nemojte da se ljutite.
Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, predstavnici Vlade, kolege poslanici, mislim da je ovo rasprava koja bi bar trebala da bude jedna od najvažnijih koje će ovaj saziv imati. Pošto je reč, u to duboko verujem, o jednom od najkrupnijih problema sa kojima se suočava naše društvo. Nisam sklon da mislim ili da optužujem sadašnju Vladu ili prethodnu da je ona taj problem prouzrokovala. Mislim da je to jedan od najgorih recidiva naše nedemokratske. Kada je neko ko se bavi politikom bio jednom direktor, pa onda predsednik opštine, pa onda opet direktor, pa onda recimo načelnik general štaba, pa opet direktor i tako u krug.
Nadao sam se da nećemo morati ponovo da objašnjavamo zašto je takva podela odgovornosti u jednom društvu loše. Naročito, imajući u vidu vaše prethodne izjave i kao resornog ministra, ali kao i stranke koju predstavljate i u kampanji i onoga što ste govorili ranije, moram da kažem da mi nije jasna promena koja je jasna, politička, koja je nastala prilikom predlaganja ovog zakona. Ta se promena najjasnije ogleda u činjenici da više nije društvo nekakav talac patrokatskog sistema, o čemu smo imali zajednički jedinstven stav nego od jednom je potrebno danas braniti predstavnike partije od lova na veštice kojim su izloženi time što ne mogu da budu direktori javnih preduzeća.
Mislim da neću trošiti svoje vreme na to, ali za početak da kažem da se apsolutno ne slažem sa tim da postoji nekakav lov na veštice, na jadne članove političkih stranaka koji bi hteli da budu direktori, a neko im ne da. Prosto mislim da je to u direktnoj suprotnosti sa realnošću ko kojoj živimo.
Moram da kažem da je pitanje javnih preduzeća u Srbiji i njihovo poslovanje predmet svake ekonomske ozbiljne rasprave. Ono je kancer našeg društva. U tim preduzećima radi 10% ukupno zaposlenih u ovoj zemlji, a ona generišu 40% ukupnog duga od privrede. Realnim jezikom to je milijardu evra svake godine. Posledica stvaranja tog gubitka koji plaćamo svi mi građani. Posledica, to je posledica u najvećoj meri nesposobnosti onih koji rukovode tim preduzećima, nepostojanja nikakve kontrole, a oni se na tim mestima nalaze isključivo zato što su članovi organa stranaka koja čine vlast.
Ako ćemo nešto nazvati reformom javnog preduzeća jedina ozbiljna reforma mora da bude zabrana strankama da upravljaju javnim preduzećima. Sve drugo je izbegavanje davanja jasnog odgovora na problem koji imamo. Kako to danas izgleda? Pošto je prva ideja ovog zakona bila departizacija komisija koju imenuje Vlada, četiri od pet članova direktno, znači potpuno pod kontrolo Vlade, jer je i član Nadzornog odbora koji će biti deo komisije je u svakom pojedinačnom imenovanju će biti jedan od tri koje Vlada predloži.
Dakle, od pet članova Vlada je direktno postavila četiri. Oni prave javni konkurs. Čak ni to nije dovoljna zaštita za partijske kadrove nego oni mogu da predlože tri, a onaj ko odlučuje na kraju će izabrati jednog od ta tri. Zašto ne najboljeg? Šta je problem da ako komisija utvrdi rang listu i kaže nam ovaj je najbolji ili ova je najbolja, šta je problem, zašto stoji odredba da to ne mora biti najbolji? Da li nama ne trebaju najbolji? U tome možemo da prepoznamo samo ideju, intenciju koja se provlači kroz ceo zakon, a to je da se izbegne departizacija.
Očigledno je da je to bila prva ideja zakona. To je ideja zbog koje je zakon i pisan, ali je tim, kako se kaže, "đavo leži u detaljima", u tim detaljima se korak po korak potpuno odustalo od te ideje. Daću vam drugi primer. Broj javnih preduzeća u Srbiji nije poznat. Mi kao poslanici baratamo sa procenom Fiskalnog saveta, a ona kaže da ih ima oko 700. Od tih 700, 650 su tzv. lokalna javna preduzeća, dakle, preduzeća čiji su osnivači lokalne samouprave. Ti uslovi koji jesu napredak u odnosu na prošli zakon, pošto u prošlom zakonu nije bilo nikakvih uslova, ako se dobro sećam, osim nekih bazičnih, nikakvih nije bilo. Ali, ti uslovi se ne odnose na ovih 650 preduzeća. U ovom zakonu piše da se direktori lokalnih javnih preduzeća biraju shodno Zakonu o radu.
Dakle, na njih, uslovi da nisu članovi stranaka, da imaju sedam godina iskustva ili četiri, da su stručnjaci, to ništa ne važi, za 650 od 700. Vi kažete – ovo je dovoljan korak da se promeni struktura. To zavisi svakako od mesta sa koga merite odgovornost. Ono oko čega ne treba da se sporimo, to je da je to vaša procena, realnost će vas demantovati. Od 700, 650 nema ni jedan uslov da se nađe na mestu direktora. Ako pri tome može da bude i član stranke koliko god bude ugrožen, a biraju ga njegove kolege stranačke, kakve šanse ima bilo ko drugi­? To je direktno principu jednakih šansi za koje se navodno ova vlada zalaže.
Ako mene kao potpredsednika stranke treba da biraju moje kolege koje čine vlast, kakvu ko drugi ima šansu? Da podrazumevamo da imamo jednake ostale uslove. Dakle, to prosto nije tačno. Ideja o tome da je direktor javnog preduzeća može da bude član organa stranke ako zamrzne funkciju. Znate šta to je odredba koja je možda dovoljna za Švedsku, Švajcarsku, Norvešku. Šta znači to u ovoj zemlji? To znači da je greška već napravljena. Ako ja, a govoriću samo o sebi, ne želim nikoga da uvredim, kao potpredsednik LDP mogu da učestvujem na konkursu i ako budem izabran, da se moj status zamrzne, šta znači to da niko drugi ne može da bude potpredsednik stranke umesto mene i da ću na sledećim izborima takođe biti na listi LDP-a.
Koji je onda razlog da je ne zloupotrebljavam tu funkciju? Pustite i korupciju i sve, problem upravljanja javnim preduzećima je mnogo dublji, on razara ovo društvo. Setite se izborne kampanje. Setite se postavljanja bandera. Setite se onog sela pored Loznice ili Šapca, u kome su ponovljeni izbori 10 puta. Na kraju nisu imali šta da rade više. Celo selo asfaltirano, ispred svake kuće 10 bandera. Trotoar bolji nego u centru Beograda.
Šta je bilo na kraju? Da li mislite da takvo ponašanje i upravljanje javnim preduzećima ne razara dubinski demokratski poredak jednog društva? Zbog toga političari koji se aktivno bave politikom, ne smeju da se bave upravljanjem javnih preduzeća. Oni neće štititi javni interes, kako god mislili, nego će štititi one koji su ih postavili i koji su njihovo direktno okruženje, koji čine okruženje u pozivu ljudi koji se bave politikom koje su sami odabrali.
Niko nikoga nije naterao u ovoj sali da bude poslanik. Svako od nas je morao da potpiše saglasnost da učestvuje u kampanji, da sam odluči da želi da bude. Ako je tako, zašto mora da se nađe na čelu nekog javnog preduzeća? Čemu to? Da budem u komisiji, u nadzornom odboru, da upravljam, da utičem, da pretim? Čemu to?
Nijedna zemlja na svetu, nije tačna konstatacija da politika utiče na upravljanje javnim preduzećima, nije tačno, vi delite odgovornost, zato što ste ministar i delite odgovornost za one koji su izabrani, ali nije tačno da biste potpuno sigurni za nekoga, to moraju da budu partijski poslušnici. Pritisak na ljude koji su direktori, kada sve ovo izuzmete je još veći ovim zakonom, nego što je bilo to prethodnim. Jedan od pomenutih razloga je nešto što nazivate nepotpuno ili lažna izjava. Pošto ne piše da se radi o medijskoj izjavi, može da se radi o izjavi u kafani, na osnovu toga, resorni ministar po prvi put ima pravo da pokrene proces smene bilo kog direktora, bilo kog javnog preduzeća u Srbiji. To piše u ovom zakonu.
Dakle, ako se vama ne svidi, neću vas, ministru za poljoprivredu se ne svidi izjava direktora "Srbijašuma" iz Loznice, on može da pokrene njegovu smenu. Ta arbitrarnost koja stoji, koja kaže nepotpuna izjava, koja nema nikakvo pravno značenje, jer šta je nepotpuna izjava, svako će da tumači da li je neka izjava potpuna ili nepotpuna. Ako nabraja vrste šume koju ima i ne kaže na latinskom imena drveća, da li je to razlog za smenu direktora? Ta izjava je nepotpuna. Znači, takve stvari omogućuju arbitrarnost koja generiše korupciju. Zbog toga smo vam rekli, ovaj zakon nije korak od korupcije ili korak u skladu sa tzv. borbom protiv korupcije koju ova vlada vodi? Ne, ovaj zakon ima intenciju da zadrži postojeće stanje i da ga utemelji, pri tome rađajući jednu političku grešku koja je za nas stvarno neprihvatljiva, a to je da kažete da je ovim zakonom izvršena reforma javnih preduzeća i da ona ne mogu da budu bolja nego što jesu. To nije tačno.
Ovaj zakon ne predstavlja dovoljnu reformu javnih preduzeća u Srbiji. On uvodi uslove pod kojima neko može da bude direktor i slažem se.
On menja upravne odbore nadzornim odborom i tu se slažem. Uvodi izvršne odbore, omogućava bolje upravljanje i slažem se sa svim, ali ako se pri tome ne pravi korak od presudnog uticaja stranaka na poslovanje svakog od tih preduzeća, sve ovo je džabe, od sedam vi ste nabrajali ko sve može da bude izvršni direktor i to će sve biti članovi stranke, velika je koalicija, pa mora svaka stranka da dobije, jedna za finansijskog direktora, jedna za direktora nabavke, jedna direktora za logistiku, marketing.
Mislim da je pitanje, mnoge stvari su propuštene ovim zakonom i mislim i zato sam skrenuo pažnju mojim javljanjem po Poslovniku na početku ove sednice, jer trebalo je da skrene pažnju na jednu stalnu demokratsku grešku koju je redovno činila prethodna vlada, a ova je samo produbljuje.
Zakoni bez javne rasprave nemaju smisla da uđu u proceduru Skupštine Srbije, počev od niza krivičnih dela koja ste zaboravili, a ja sam siguran da se tu radi o grešci nekoga ko je pisao zakon, pa tako da osoba osuđena za oružanu pljačku može da bude direktor javnog preduzeća, a osoba koja je falsifikovala pasoš, ne može.
Znači, to je greška. Ne želim da verujem da postoji ikakva namera, siguran sam da ne postoji. Te greške se izbegavaju javnom raspravom, zato što neko ko je stručan ukaže na to. Takvih je grešaka puno. Mi imamo 20 amandmana, ali jedna stvar je politička odluka. Da li je odustajanje od departizacije, u stvari uzrok toga da nije zabranjeno ovim zakonom upotreba resursa javnih preduzeća u izbore? Predložili smo amandman na samom početku zakona i treba da se usvoji. Takva odredba bi mogla da da signal, ne bi usvajanje ni te odredbe, ne bi bilo dovoljno, ali bi dalo jasan signal da ne smeju resursi javnih preduzeća da se upotrebljavaju u toku izborne kampanje. Nema bandera, asfaltiranja, šećera, paketa cementa, čega god hoćete, nema toga. To je devijacija demokratije koja ovu zemlju čini gorom nego što ona zapravo jeste. Taj krug se pokrenuo pre nekoliko godina i ako ga ne budemo isekli, čak i ovim zakonom, završićemo kao najgora banana država u kojoj jedan uzan krug ljudi bira nekoliko ljudi koji rukovode svim resursima u zemlji i onda plaćaju na izborima podršku za sebe.
Pogledajte šta se desilo u Rumuniji i kakav je zakon morala da usvoji danas kao članica EU, da je zabranjeno davanje svakom građaninu veće vrednosti od dva evra u izborima. Nemojmo da se nađemo u toj situaciji, pošto taj član zakona u Rumuniji pokazuje, pre svega, koliko je neozbiljan taj izborni proces koji onemogućava da se ljudi bore oko ideja, nego se podmićuju da bi na izbore izašli i glasali za neku stranku. Ključna podrška takvoj vrsti demokratije se nalazi u iskvarenosti javnih preduzeća, ne ni u parlamentu, ne ni u Vladi, nego u javnim preduzećima koja posluju daleko od očiju javnosti, toliko daleko da ne znamo koliko ih ima. Možda ministarstvo zna, zato što, knjigovodstveno, ali ne postoji jedno mesto na kome možete da se obratite i da vam neko kaže koliko ima javnih preduzeća. To mesto ne postoji.
Vi ste rekli da jedan član se bavi javnošću rada. Predložili smo amandman, vrlo je prihvatljiv za Vladu, da se na sajtu Ministarstva finansija, da bude vaša odgovornost, objavi spisak javnih preduzeća, da se nađe na tom sajtu, svi kandidati koji su predloženi za svako javno preduzeće, svaki program koji ioni predlože i svaki izveštaj o realizaciji programa, to je javnost rada. Nije dovoljno da se objavi u lokalnim novinama, u nekom mestu u Srbiji neki program. On mora biti dostupan onima koji hoće da kontrolišu to. To je osnova javne informisanosti, da je informacija dostupna, a ne da je jurimo po sajtovima kako ko uspe.
Što se tiče komisije za izbor, mi vam predlažemo da odgovornost podelite. Mi smo sigurni u ishod ovog zakona, pošto on ne pokazuje, takođe smo sigurni, pošto nismo ni slepi ni gluvi i mi vidimo kako koalicioni partneri gledaju i jasno nam je šta se desilo. Početna ideja je departizacija, a onda kompromisi i kompromisi i na kraju sve može. To se nama desilo.
Mi vam kažemo, postoje modeli u zapadnoj Evropi da Odbor za privredu Skupštine Srbije dvotrećinskom većinom predloži jednog člana komisije, to će sprečiti zloupotrebe koje će sigurno komisiji biti nametane. Dakle, dvotrećinskom većinom ne može da bude poslanik, ne može da bude niko, ali će odgovarati Odboru Skupštine gde sedi opozicija. Opozicija gleda svaki vaš korak i prva će uzbuniti javnost ako se napravi greška.
Ne predlažemo da to bude bilo ko od nas, predlažemo da onaj ko je stvarno nezavisan, to je neko ko može da ima 2/3 glasova skupštinskog Odbora za privredu i energetiku.
Mislim da ova rasprava treba da bude ozbiljna kao što sam rekao i zbog toga smo vam predložili za naše uslove dosta amandmana. Verujemo da svaki amandman koji prihvatite će poboljšati ovaj zakon. Nismo sigurni da može da se usvajanjem ovih amandmana poboljša do mere, da kažem da ćemo svi biti zadovoljni.
Za nas ključno pitanje ostaje uticaj dnevne politike na poslovanje javnih preduzeća. Mi mislimo da nisu političari ni pod kakvom harangom, niti ni pod kakvim diskriminatorskim ponašanjem, ukoliko se zabrani članovima organa stranaka da budu izabrani na mesto člana nadzornog odbora komisije ili direktora javnog preduzeća.
Reći ću vam zašto. Trenutno odredba o zamrzavanju statusa, ona ništa ne rešava, zato što je tu nejednakost šansi prisutna do trenutka izbora, zato što će uvek neko ko je član nekog organa stranke, što viši – to gore, biti u prednosti nad onim koji ima znanje.
Hoćete li da vam citiram vašu izjavu iz kampanje: "Partokratija je stvorila društvo nejednakih šansi, u kome većina građana opravdano veruje da znanje i lični kvaliteti nisu presudni za dobijanje posla i napredovanju u karijeri, već da to isključivo zavisi od pripadnosti političkoj stranci", to ste rekli u kampanji, nemojte to izneveriti danas.
Mi vam kažemo vrlo jednostavnom odredbom – ukinite mogućnost da direktor bude neko ko je najmanje godinu dana pre konkursa bio na političkoj funkciji, i to će uništiti ambicije svih koji u politiku ulaze da bi se nalazili na mestima direktora javnih preduzeća i odatle o trošku građana širili svoj uticaj i uništavali, slobodno možemo reći, ovo društvo.
Prosto, treba da pobedi najbolji. Ovaj zakon ne omogućava da pobedi najbolji. Ovaj zakon omogućava da se kako – tako zadrže sve one devijacije, koje su napravljene u desetinama godina iza nas. Dakle, nisu one ni posledica, ponoviću još jednom, ove vlade, ni prošle vlade, ni prethodne vlade, one su posledica jednog netransparentnog, nedemokratskog sistema, u kojima se ova zemlja razvijala u zadnjih 40 godina.
Jedanput mora da se proseče. Ovo što nam je danas predloženo, ono je opasno iz dva razloga. Prvi je da taj problem rešava, kao što sam rekao i drugi je što se pokušava stvoriti iluzija da bolje od ovoga ne može. Mi vam kažemo – može. Usvojite amandmane, zabranite političarima da utiču na rad javnih preduzeća i za godinu dana rezultat će biti takav da će svako od nas biti ponosan što je član političke stranke. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Hteo bih da zahvalim na ovom izlaganju, iz dva razloga, prvi je što od ovih osam zakona, vi ste posvetili pažnju ovom jednom, što znači da, pretpostavljam, su ovi ostali zakoni dobri, a ovo drugo, moram da kažem da se ja sa većinom stvari koje vi govorite slažem apsolutno i nisam promenio svoje mišljenje koje sam iznosio u kampanji. Zalažem se i za depolitizaciju i za profesionalizaciju kompletne javne uprave, uključujući rad javnih preduzeća.
Činjenica je da u Srbiji nema dovoljnog političkog konsenzusa, da se to totalno obavi u jednom kratkom periodu. Ne postoji potpuni politički konsenzus da se sve obavi odjednom i svuda, od Republike preko pokrajine, do lokala.
Naravno, svaka partija ide na izbore i dobija podršku naroda u broju, tako građani podržavaju neki program. Mi smo dobili 300 hiljada glasova, sa tim glasovima imamo 16 poslanika u ovom parlamentu, to je otprilike neka proporcija u ovoj vladi.
Mi smo apsolutno doneli, što se tiče naše stranke, odluku da niko ko je funkcioner političke stranke, ne može da učestvuje u radu javne uprave na profesionalnim mestima. Toga se striktno pridržavamo i evo, svi ovi ljudi ovde iza mene koji sede su profesionalci koji rade u ministarstvu. Jedino ova dva čoveka, dva državna sekretara su političari. Dakle, državni sekretari, ministri su političari, to je osnova u javnoj upravi, svi ostali, od pomoćnika ministara, preko načelnika, do direktora uprava, moraju biti profesionalci i mi se toga striktno držimo u našoj stranci i držaćemo se.
Što se tiče javnih preduzeća, takođe se apsolutno slažem da funkcioner stranke ne treba da bude direktor javnog preduzeća, treba da se opredeli hoće li da se bavi političkim radom ili će da vodi preduzeće, zato smo i predložili da funkcioneri stranaka ne mogu da budu od dana stupanja na snagu ovog zakona direktori javnog preduzeća.
Da li će sa ovim rigoroznijim predlogom da mu se ne da mogućnost da zamrzne funkciju ili da ne može godinu dana ranije da bude funkcioner stranke, ja bih to lično potpisao. Ne postoji apsolutniji konsenzus za to u okviru Vlade i ja to potpuno otvoreno i pošteno kažem.
Vlada se ne sastoji samo od moje partije, Vlada je koaliciona. Ovo je bio maksimum koji smo mi mogli da napravimo sa jednim iskorakom napred, jer ako pročitate stari zakon, kao nebo i zemlja je razlika u ovom zakonu, a da li je ovaj zakon dostigao to nebo? Nije. Da li može da se unapredi? Može. Da bi se takav zakon unapredio, mi smo što se tiče profesionalnih kriterijuma za podnošenje izveštaja o radu, za korporatizaciju, zaista dostigli ozbiljne međunarodne standarde i tu nam je Svetska banka puno pomogla.
Njihov je predlog, ponavljam još jednom, da se napravi izvršni odbor u velikim republičkim, javnim preduzećima, da se ne ide na lokalu tako, ali da republička preduzeća imaju izvršni odbor, kao što ga imaju i banke. To je njihov predlog, kažu da su to dobra iskustva, mi smo to predložili. Dakle, nije nikakva namera bila da sada to omogućava, ne znam, vi pominjete partijska zapošljavanja, jer bi kompletan sistem morao da počiva, da direktori javnih preduzeća moraju biti profesionalci, to ne znači da oni ne mogu biti članovi političke stranke.
Moramo, u praksi se pokazalo, bilo je odličnih direktora javnih preduzeća koji jesu bili članovi političkih stranaka i bilo je katastrofalnih direktora koji su bili nestranački ljudi. Dakle, to nije garancija, stranačka pripadnost u tom smislu, ali mora postojati profesionalnost kao kriterijum i zato smo i naveli za Republiku i za pokrajinu veoma stroge uslove za, uopšte, mogućnost konkurisanja.
Lično, ozbiljno ću obratiti pažnju na mnoge od vaših amandmana, razgovaraću sa kolegama u Vladi. Mislim da resursi javnih preduzeća definitivno ne smeju da se koriste, ne samo u predizbornoj kampanji, nego uopšte, apsolutno se slažem sa vama, u političke svrhe. Takođe, nemam ništa protiv da skupštinski Odbor za finansije odlučuje o nezavisnom kandidatu, ali ću, prosto, moliti da to ne izazove sutra blokadu u postavljanju, kroz namernu opstrukciju, to je bojazan naša. Dakle, nemamo ništa protiv da skupštinski odbor dobije ulogu u imenovanju nezavisnog kandidata, ali da se to ne zloupotrebi, da se kroz opstrukciju, kada nemate dvotrećinsku većinu, niko ne imenuje, i onda nikada ne budu raspisani konkursi, jer onda je to obesmišljavanje zakona. Lično, to je meni veoma prihvatljivo.
Druga stvar, ima jedna stvar oko koje se ne slažemo. Mislim da je važna i personalna odgovornost ministara koji postavljaju direktora javnih preduzeća, jer ako sve pustite komisiji, da izaberu direktora javnog preduzeća, i on radi u resoru koji je pod ingerencijom nekog ministra, evo recimo Ministarstvo energetike, nisu zadovoljni kako radi direktor EPS, teoretski samo, nevezano za ovu vladu, nego generalno, onda ispada da resorni ministar odgovara za sektor na koji ne može da utiče preko implementacije ključnog poslovanja u ključnom javnom preduzeću. Mislim da mora da postoji makar indirektna odgovornost ministra, da na kraju kada dobije od strane stručne komisije predlog tri kandidata, da ipak od ta tri koja su prošla u to finale, izabere nekoga za koga smatra da je najbolji, jer inače moći će uvek da se zaklanja i da kaže – nisam ja kriv, komisija ga je izabrala.
Često i te komisije, a to se i pokazalo u čak i nekim zemljama koje su išle na to, kada mogu da greše i da postavljaju ljude, da postanu država u državi, evo Slovenci su mi pričali – nemojte slučajno to da radite, mi smo to pokušali i to nam se obilo o glavu, vratili smo se na sistem da ipak na kraju ministar to može da radi. Mi smo se zaista puno konsultovali sa kolegama, makar iz regiona smo pričali direktno, a preko Svetske banke pokušali da prikupimo još neka dodatna međunarodna iskustva, tako da ni to nije garancija.
Kada smo odlagali između toga, da li sama komisija da postavi direktore i onda Vlada nema ništa s tim, ili da ipak odgovornost preuzme ministar i sama Vlada, bolje je da tu ličnu odgovornost preuzme ministar, jer ako loše radi EPS, mora biti odgovoran u krajnjoj liniji i ministar energetike, ili ako loše radi "Železnica", mora biti odgovoran ministar saobraćaja. Govorim sasvim generalno ili za svako takvo preduzeće treba imati ličnu odgovornost.
Ono što je velika promena na bolje u ovom zakonu, jeste javnost u radu. Makar će i opozicija i stručna javnost imati mogućnost, ja se slažem, sve što budemo mogli i ovo što ste rekli, stavljaćemo na veb sajt, to je pitanje samo punjenja baze podataka. Mislim da javnost rada je najbolja zaštita od neodgovornosti upravljanja u javnom preduzeću.
Tako da, videli ste i sami da na lokalnom nivou primenjuje se Zakon o radu. Zašto? Zato, budimo pošteni, u svim partijama danas u Srbiji, kada govorimo o lokalnom nivou, bukvalno niko nije spreman da ide na kompletnu profesionalizaciju i depolitizaciju. Naša ideja je bila, ili ćemo imati stari zakon da se ništa ne promeni da sve ostane kako jeste, gde nema ni konkursa i postoji, ili ćemo napraviti makar korak, ajde da prvo u Republici vidimo kako funkcioniše, da ne mogu funkcioneri stranaka da budu direktori, da u budućnosti to funkcioniše od momenta kada se ovaj zakon donese. Da vidimo da li će biti rezultata, ako bude rezultata primeniće se na lokalu. Da mene pitate, ja bih odmah to uveo i za lokal. Nema konsenzusa oko toga, nema političkog konsenzusa i zato je moje mišljenje bilo, zajedno sa kolegama iz koalicije, hajde da napravimo jedan poprilično veliki korak, svesni da on nije dovoljan da do kraja završimo i rešimo ovaj problem, nego da ne napravimo ni jedan.
Zato apsolutno sam saglasan da treba činiti napore u društvu da se prvo, razvije svest o potrebi profesionalnog upravljanja kompletnim javnim sektorom uključujući i javna preduzeća. Imam volju da sve to uradim. Mnoge od stvari koje ste vi predložili su za mene vrlo prihvatljive i proučiću ih, verujem da ćemo neke od vaših amandmana sigurno prihvatiti.

Hvala.
Prvo ću dati reč gospodinu Mileniću da replicira gospodinu Andriću, a onda gospodinu Andriću da replicira gospodinu Dinkiću.
Izvolite gospodine Mileniću.

Povodom partijskih knjižica i eventualnog lova na veštice, želim da istaknem da poslanička grupa URS ne zagovara niti podržava ekstremnu, revolucionarnu maksimu Vladimira Iliča Lenjina prema kojoj, ako je drvo na jednu stranu iskrivljeno, ispravićemo ga tako što ćemo saviti na drugu. Čini nam se da je ta vrsta ekstremizma u prevazilaženju voluntarizma u preduzećima u javnom sektoru, nepoželjna u vidu zabrane kvalifikovanim licima koji su politički angažovani da se pojave i kao kandidati za rukovodeće i upravljačke funkcije.
Taj ligorizam, naročito kada se kritika partokratije poprosti, onda dobija oblik da politički angažovanim građanima treba zabraniti rad u javnoj upravi ili rad u policiji, rad u sudstvu, rad u javnim preduzećima. Onda stvarno dolazite na ivicu diskriminacije politički angažovanih građana i što je još gore, zastupanja teze koja uopšte nije u javnom interesu.
Javni je interes Srbije razvoj političkog pluralizma, razvoj demokratije i politička angažovanost građana. Ono što je sistemska borba protiv partokratije u javnim preduzećima, a to znači da treba sprečiti političke partije da uzurpiraju javni interes u javnom sektoru i to je sistemsko pitanje, a ne pitanje članstva ovog ili onog pojedinca.
Ovaj Predlog zakona polazi od uverenja da je rad u prilog stručnosti, profesionalne potvrđenosti, obrazovanosti, upravo rad protiv napredovanja partijskog voluntarizma. Svi kriterijumi išli su u tom pravcu.