Hvala.
Reč ima Nebojša Stefanović. Izvolite.

Razumeo sam nameru podnošenja amandmana i kada smo govorili o ovom vremenu, kao što sam svestan činjenice da nekim majkama neće biti dovoljno ne samo 90, nego svih 120 minuta na koje imaju pravo tokom dana, a nekima možda ni duplo od toga.
Međutim, još jednom želim da podsetim da žene imaju pravo da uopšte ne idu na posao tih godinu dana. Imaju pravo da budu kod kuće i da se staraju o svom detetu i to je dobro što smo im omogućili takvu vrstu prava. Naša sledeća borba treba da bude da obezbedimo dovoljno novca da ima to pravo bude zagarantovano, da im bude u potpunosti plaćeno i da onda imaju i tu ekonomsku sigurnost.
Ono što hoću da kažem o ovome, u ostalom kao i neko ko sam kod kuće ima trinaestomesečnu bebu, navike dece u tih prvih godinu dana se tako brzo i tako često menjaju da se plašim da bi poslodavac mogao da, isto tako ako hoćemo da uzmemo, zlonamerno tumači taj prvi sporazum koji bi postigli sa tom majkom, a koji kaže – evo, ja želim da koristim svoje vreme na kraju radnog vremena, a onda da joj se ukaže potreba da jednom napusti posao, pa da on kaže – izvinite, vi ste se pisano izjasnili da hoćete krajem radnog vremena, i sad više ne može.
Naravno da je potrebna komunikacija sa poslodavcem, ali isto tako želim da verujem da prvo, nažalost, mi smo zemlja u kojoj takvih majki koje rade na ovakav način nema tako puno. Radi se o ženama koje su zaposlene na određeno vreme, radi se o ženama koje koriste godinu dana ili kraće u periodu povratka na posao, manje od godinu dana.
` Dakle, ne mogu da zamislim kakvi bi ljudi bili ti poslodavci koji bi takvoj ženi uskratili da najoptimalniji način koristi to svoje pravo. Naravno, opet kažem, da li će sve biti, možda sam naivan u svom verovanju da će poslodavci na najbolji mogući način omogućiti mladim majkama da to pravo koriste, ali želim da budem i jedan od vas koji ćemo na svaki mogući način, i u javnosti, i u parlamentu, i pritiskom na državne institucije, i inspekcije i na sve ostale kontrolne organe, da uverimo poslodavce da će i te kako morati da poštuju odredbe ovog zakona, da će i te kako morati da poštuju pravo i trudnica i porodilja i da ćemo mi, kao Narodna skupština, i te kako pritiskati da se to poštuje i tražiti da oni koji budu zlonamerno ili pokušavati da ne poštuju ovaj zakon, da snose posledice.
Tu poruku, kada pošaljemo dovoljno jasno, ne verujem da će neko želeti da se usudi da prvo nosi javnu stigmu koja će biti užasna, da se jednoj majci, da se jednoj ženi koja se vratila na posao da radi, pri tom ima malu bebu, onemogućuje da koristi svoje zakonsko pravo. Drugo, kakav je to moralni potez bilo koga od tih ljudi?
Uveren sam da ćemo imati puno posla. Uveren sam da postoje dobra i kvalitetna rešenja koja će tek da se primene i u ovom i u drugim predviđenim rešenjima Zakona o radu. Međutim, tu se pojavljuje opet naša nova uloga, mislim naša uloga koja postoji, da pratimo sve ovo. Prvi ću biti, nije mi problem da u konsultacijama sa svima sa kojima je potrebno to učinimo, kažemo – došli smo do još preciznijeg rešenja, do rešenja koje je praksa pokazala kao neophodno da se primeni i da ovde ako treba i za šest meseci, za tri meseca, za godinu dana, kada god bude neophodno promenimo novu izmenu ovog rešenja kojim ćemo bolje definisati u skladu sa rezultatima koji se pojavljuju u praksi ovo postojeće rešenje.
U ovom trenutku, dozvolite da verujem, da je dogovor između zaposlenog, mlade majke i poslodavca, u ovom trenutku najbolje rešenje kojim neće biti iritiran poslodavac, a istovremeno ćemo uzeti u obzir mnoge različite situacije u kojim se zaposleni nalaze. Znate, neko radi na otvorenom, neko radi kao kondukter gradskog prevoza, neko radi u kosku, neko radi u firmi koja ima nekoliko hiljada kvadrata. Njihovi uslovi nisu isti, ali to nažalost zakon ne može da tretira. Zakon ne može da reši stvari koje nisu u njegovom domenu.
Dakle, mislim da je ovo za sada i to je moje mišljenje, da je ovo optimalno rešenje. Naravno, potpuno cenim vaše napore i vaše lične napore u Odboru za prava deteta. Sve što smo radili zajedno do sada je pokazalo da smo pokušavali da uradimo u interesu majke i dece. U tom duhu, a mislim i na kolegu koji je govorio pre vas, potpuno sam pozitivno shvati sve ove amandmane, dakle, ne kao nešto loše, već upravo kao pokušaj da se dođe do što kvalitetnijih rešenja.
PREDSEDAVAJUĆA: Milica Vojić Marković, replika.

Hvala gospođo predsedavajuća, gospodine Stefanoviću, dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da ne kažem jednu rečenicu. Malo je bojim se poslodavaca uradilo nešto slično, pa moram da istaknem kao dobar primer, iako bi možda bilo ružno što je to čovek koji je iz moje stranke. Bivši ministar Aleksandar Popović je u Ministarstvu nauka zaposlio ženu koja je bila u osmom mesecu trudnoće. Malo sam pipkala po internetu i tražila podatke koliko je ko zaposlio žena koje su bile trudne u nekom kasnijem periodu trudnoće. Verujte mi da sam našla samo dva slučaja.
Sad ću da vam odgovorim. Govorim o javnim preduzećima, govorim o onim državnim institucijama koje bi trebalo da se bore za natalitet ako privatni poslodavci imaju neke druge opcije. Sad ću da vam odgovorim na vaše pitanje. Potpuno razumem vašu nameru, ona mi je jasna. Ali, ću vam odgovoriti istraživanjem. Kad se spremamo za zakone, pretpostavljam da i vi kao predlagač ste gledali istraživanja kako se kreću i šta je intencija poslodavaca.
Rekli ste – kakvi su to ljudi, da li su poslodavci ljudi koji će nositi stigumu. Njih stigma ne interesuje preterano. Sada u zakonima o radu, o rodnoj ravnopravnosti koje sprečavaju diskriminaciju, a ovde se radi o diskriminaciji na osnovu pola kada je u pitanju trudnoća i porođaj, sada imaju žene prava koja ima osporavaju. Istraživanja kažu ovako. Poslodavci su vam ljudi koji ih otpuštaju dok su trudne i onda kada imaju malu decu. Poslodavci su ljudi koji prema istraživanju traže u 53,5% slučajeva da se žena prilikom zapošljavanja već odredi da li će imati porodicu, kada je planira, da li će imati decu. Znači, zadiru u njihove privatne planove.
Poslodavci su oni ljudi koji od njih traže da potpišu blanko ostavke pa ako ostanu trudne slučajno u tom periodu, onda gube pravo da rade, gube posao. Razumem da gledate na najlepši mogući način. Nažalost, ja gledam kroz istraživanja. Istraživanja su na strani onoga što smo mi napisali. Hvala.

Hvala.
Reč ima Aleksandar Pejčić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Gospodine Stefanoviću, ja razumem vašu dobru nameru, ali vidim razliku između usmenog i pismenog dogovora sa poslodavcima. Usmeni dogovor isto ne mora da važi za poslodavca. Ali, pisanim putem, žena koja se dogovara ima bar neki pisani dokument za koji može da se veže.
Ja sam ovde naveo na desetine primera iz preduzeća koje se zove "Jura", fabrike koja je izgrađena u Leskovcu. Naime, na desetine žena je dolazilo kod mene upravo da mi sugerišu da su dobile otkaz u radnom odnosu zato što su ostale trudne, iako imamo već Zakon o radu koji štiti te žene. Jednostavno, poslodavac se ne pridržava tog zakona iz jednog prostog razloga – zato što inspekcijski organi ne rade dobro svoj posao i zato što je sindikat u tim preduzećima fiktivan, zato što smo smi siromašno društvo i sindikat ne želi da diže halabuku oko toga.
Zato mislimo da ovaj naš amandman tačno precizira na koji način će žena u dogovoru sa poslodavcem rešiti da koristi tih 90 minuta i trebalo bi ga prihvatiti. Opet kažem, razumem vašu dobru nameru, razumem vašu ideju, ali mislim da je naša ideja sugestivna i tačno precizira na koji način žena može da koristi ovu pauzu. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima Nebojša Stefanović.

Želim da kažem da je ovaj primer upravo razlog zbog čega sam predložio zakon. Neće moći da se desi da jedna žena ostane bez posla zato što joj je istekao ugovor o radu. To je do donošenja ovog zakona u skladu sa zakonom, nažalost. Kada joj istekne ugovor o radu, a poslodavac odluči da ga ne produži, on time nije prekršio zakon. On je time prekršio najdublji moral – udario je na ovu državu, udario je na trudnice.
Ali, pošto smo uočili da neke od poslodavaca, ne želim da verujem da su svi poslodavci takvi, neke od poslodavaca to ne obavezuje, predložio sam donošenje zakona u kojem će se onemogućiti da žene u tom periodu mogu da izgube posao time što će im prosto isteći ugovor o radu. On će morati po sili zakona da se produžava sve do onog 12. meseca posle rođenja deteta, što garantuje Zakon o radu i mislim da smo se oko toga dobro razumeli.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović.

Hvala. Ja ću koristiti vreme grupe, a govorim o amandmanu. Dakle, nije replika, mada se odnosi na isti član.
Moram da kažem, mada pretpostavljam da je drugačija procedura kada je predlagač zakona narodni poslanik, ali mi smeta što nismo dobili u pisanom obliku obrazloženje koji su amandmani prihvaćeni. Mislim da na ovaj predlog zakona ima negde oko 12 amandmana, uključujući i ova četiri iz DSS, pa ste vi ova obrazloženja koja ste nam sada usmeno saopštili, ali, možda bi bilo dobro da i mi porazmislimo da li imate pravo za odbijanje sada konkretno i ovog amandmana.
Razumela sam vašu argumentaciju da se menjaju navike i da se u tom periodu mogu pojaviti drugačije potrebe za načinom korišćenja ovih 90 minuta. Međutim, moj kolega vam je takođe rekao i to da taj usmeni dogovor takođe ne mora da se poštuje. Takođe, može se reći – mi smo se dogovorili usmeno, to i to, recimo, na početku tog perioda i da to bude takođe nešto što ne mora da obavezuje niti poslodavca niti majku.
Lepo je od vas, vi ste u stvari rekli, možda je to naivno, da mi verujemo u dobre namere svakog poslodavca u Srbiji ili da govorimo o njihovom moralu. Mislim da ste vi upotrebili tu reč. Poslodavci, odnosno oni koji zapošljavaju, uglavnom imaju na umu visoku produktivnost, odnosno profit.
Ovde je kolega izneo primer jednog preduzeća koje radi i zapošljava veliki broj ljudi, uključujući i žene u Leskovcu. Dakle, oni su značajan poslodavac. Međutim, mislim da se ne možemo pouzdati u to da će svaki poslodavac ili da će poslodavci u Srbiji pre ličnog, ne ličnog, nego ostvarivanja profita i visoke produktivnosti, se odlučiti za ovo drugo. Volela bih da nije tako, ali nas prosto praksa i sve što se dešava kod nas kada je ovo u pitanju, to nas demantuje.
Dakle, svakog dana kada god otvorite novine možete da pročitate priču neke mlade žene koja ili nije mogla da bude primljena na posao, dakle, zaposlena ili koja je dobila otkaz ili koja je doživela to da mora da budućem ili potencijalnom poslodavcu mora da priča i obrazlaže svoje privatne planove, tako da je to nešto što se svakodnevno dešava. Nas prosto realnost demantuje da tu sada vlada neka visoka svest ili moral kada je bela kuga u Srbiji u pitanju.
Druga stvar koju ste rekli, mene raduje i nemam razloga da ne verujem da vi kažete da ćemo mi, dakle, Skupština, pratiti sprovođenje ovog zakona.
Znate, mi smo doneli, i ovaj saziv i prethodni sazivi, mnogo zakona, pogotovo zakona koji se tiču zaposlenih. Sećam se Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radnom mestu, odnosno o sprečavanju mobinga ili Zakon o ravnopravnosti polova. Sve su to sistemski jako važni zakoni s kojima se Srbija nije susretala. Dakle, to je bilo nešto potpuno novo u našoj pravnoj praksi, što apsolutno ne govori da nije bilo volje od narodnih poslanika, ali da prosto tu mi kao Skupština nemamo razvijene instrumente, mere i aktivnosti kojima bismo pratili sprovođenje određenih odredaba određenih zakona.
Mi ćemo sutra govoriti u pojedinostima o Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. To je takođe nešto što ova skupština ili sprovođenje tog zakona kao skupština nije mogla da prati njegovu primeni, pa smo se svi u diskusiji u načelu pozivali na podatke iz poreske uprave, pa smo preko poreske uprave mogli da pratimo kako su poslodavci primenjivali odredbe iz tog zakona. Prosto, ne vidim način. Način da nam dođe osoba, da li je ministar ili državni sekretar iz nadležnog ministarstva, ovo će biti Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, i donesu nam kvartalno prilično kvalitetne izveštaje, to je samo izveštavanje. Kao parlament nemamo mogućnost da zaista pratimo šta se u stvarnom životu dešava. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik prof. dr Dušan Milisavljević.
Predlagač i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandman su podneli narodni poslanici Bojana Božanić i Milan Lapčević.
Predlagač i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Momo Čolaković, izvolite.
Slučajno ste se prijavili? Dobro, ništa.
Da li neko želi reč povodom amandmana? (Ne.)
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović i Aleksandar Pejčić.
Predlagač i resorni odbor prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković.