Narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

Dame i gospode, osetljivost teme koju imamo pred sobom u raspravi o pojedinostima je taman toliko podložna teoriji krivičnog prava, koliko i našim vrednostima u društvu.
Kada govorimo o tome da je neko pronađen, pravosnažno osuđen za jedno od najgorih krivičnih dela, obljube, zlostavljanja, silovanja maloletne osobe, odnosno deteta, onda naravno da nam se, u argumentaciji za davanje amandmana ili uopšte o zakonu, mešaju te dve stvari, šta kaže pravna teorija, a šta kažemo mi koji smatramo da broj počinilaca ovih dela bude smanjen na minimalan u nekom društvu.
Moj doprinos je upravo u tome da, u dilemi između toga kako da gledamo odredbe ovog zakona kroz teoriju Krivičnog zakona, treba li nam poseban zakon, treba li onemogućiti sudsku praksu na zloupotrebu o trajanju nakon pravne osude ili ne, treba li određivati rok ili ne, da budemo skloni da ovaj zakon služi tome da prevencija bude maksimalno moguća.
Kada već imamo žrtvu pred sobom i kad imamo počinioca koji je pravosnažno osuđen, tada je dilema koliko dugo on neće moći da radi sa decom ili da obavlja javnu funkciju, samo u domenu teorije Krivičnog prava. Ne verujem da je u domenu vrednosti kojima treba da budemo privrženi ovom društvu. Mi smo društvo koje mnoge teme drži kao tabu, drži temu incesta, drži tema zlostavljanja dece u okviru uže ili šire porodice, drži uopšte informacije o tome koliko ukupno slučajeva može biti, jer sigurne statistike nemamo, kada odrasle osobe zlostavljaju, seksualno ili na bilo koji drugi način, decu koja su sa njima u srodstvu ili nisu. Mi smo društvo koje je sklono da kaže – to se kod nas ne dešava.
Donošenje ovog zakona, inicirano jednom tragedijom jedne porodice, treba da nam omogući da stvarno smanjimo broj slučajeva kada odrasla osoba zlostavlja maloletnu osobu, odnosno dete. To istovremeno treba da nam omogući prostor za dijalog, koliko se i kako često to u našem društvu dešava.
Zabrana da nema uslovnog otpusta, zabrana da nema zastarevanja, zabrana da će biti oročeno ili trajno, kao po amandmanu kolega iz DSS, bavljenje javnom funkcijom ili rad sa decom, treba da bude jasna poruka i to dovoljno puta često ponovljena u medijima svima onima koji imaju ili ne znaju da imaju tu sklonost da počine zločin nad maloletnom osobom ili nad detetom.
Ne znam da li će ovakva poruka dopreti do njih, jer ja ne mogu da zamislim šta je u glavi i šta je u emocijama i u svesti onoga ko čini obljubu ili seksualnu prisilu, zločin nad maloletnim detetom, ali nemamo mi šta drugo da uradimo osim da ovakvom odredbom i ovako specijalnim zakonom upozorimo da smo društvo, ili da hoćemo da postanemo društvo, gde će zlostavljanje bilo koje vrste maloletne osobe ili deteta biti sankcionisano tako da će počinilac na jako dug rok, ili trajno, biti obeležen time, da bi drugi mogli da sklone svoju decu od njega.
Potpuno razumem kolege koji i u ovom slučaju gledaju više u teoriju Krivičnog prava i gledaju u to da se i u svakom sudskom procesu i svugde brani čovek, a ne brani delo, ali mislim da je ovaj zakon prilika da pokažemo i u ljudski otklon, o tome šta može da se desi, ako zaista stojimo čvrsto iza teorije krivičnog prava, drugoj deci, ako smo već istragom i u pravosudnom procesu pravosnažno osudili osobu koja je počinila ovako strašan zločin.
Ono što meni jedino donosi dilemu su sudske greške. Znam da ne postoji način da se mi u zakonu ovakve vrste obezbedimo od sudskih grešaka, ali jednako tako kao što smatram da nam je svima dužnost da podignemo temu zlostavljanja dece u našoj neposrednoj okolini, bez obzira na vrstu zlostavljanja, tako mislim da nam je zajednička tema da, kao Narodna skupština ali i zajedno sa ministarstvom, razgovaramo i o tome šta se dešava i na koji način je moguće da se dese sudske greške. To je jedina moja dilema koju imam uz ovaj predlog zakona, uz zahtev i molbu, još jedanput, predstavniku Vlade da pažljivo razmotrim amandmane i da sve one amandmane, bez obzira da li nose potpis poslanika opozicione ili vladajuće stranke, zaista uzme u obzir, jer mislim da ovde postoji i zajednička volja da prekinemo sa jednom strašnom temom o kojoj nismo nikada dovoljno pričali i da kao snažnu preventivu sprečimo, da broj takvih tragedija i nesreća bude što manji u budućnosti. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Dejan Mihajlov. Izvolite.

Samo par reči po ovom članu.
Generalno, ovo krivično delo ili krivična dela iz ovog zakona ne mogu da se učine slučajno. Prosto, ako neko kaže da je neko nekog slučajno potapšao po donjem delu leđa, prosto to nije krivično delo. Krivica postoji ako je počinilac, u vreme kada je krivično delo učinjeno, bio uračunljiv, ako je imao volju da to uradi i ne treba relativizovati ova krivična dela, kroz to što će da neko nekog potapše po donjem delu leđa. Prosto, postoji namera da se to krivično delo uradi. To je jedna stvar.
Druga stvar, ne vidim da postoji problem i da neko od nas ovde treba da ima problem da se izvrši trajna zabrana vršenja javne funkcije onome ko je izvršio neko od ovih krivičnih dela i da mu se trajno zabrani, nekome ko je silovao decu, da mu se trajno zabrani rad sa decom. Ne znam šta je u tome sporno, nego treba sad tu da se ograničava, da cepkamo, da li je to pet, 10, 15, 20 godina.
To znači da je prosto sama priroda ovog zakona takva da je on poseban, da su rešenja i kazne oštrije nego u postojećem Krivičnom zakoniku, odnosno Zakonu o krivičnom postupku i mi moramo toga da se držimo ovde. Prosto, naša namera mora da bude jasna, nedvosmislena, direktna i da preventivno deluje na sve potencijalne povratnike, učinioce ovih krivičnih dela ili one koji u svojim glavama imaju neku nameru, želju ili razmišljaju da učine ovo krivično delo. Znači, trajna zabrana, o kojoj mi ovde govorimo, odnosi se na javne funkcije i na pozive koji se bave maloletnicima. Ovde se ne zadire ni u ljudska prava, ni u bilo koje drugo pravo lica okrivljenog ili osuđenog, da je izvršio ovo krivično delo.
Tako da, ne trebamo da relativizujemo i da banalizujemo sam ovaj zakon, zato što je vrlo jasno kada je izvršeno krivično delo, da mora da postoji volja i namera da se ovako krivično delo izvrši i da tapkanje po donjem delu leđa ne treba da se relativizuje - silovanje, obljuba maloletnog lica, nemoćnog ili trudnice, već treba krajnje direktno reći da nema zastarevanja, da nema bilo kakvog ublažavanja kazne i da trajno mora da se zabrani vršenje ove dve funkcije, a to je javna funkcija i bavljenje maloletnicima.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić. Izvolite.

Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, podržavajući amandman poslaničke grupe DSS, apsolutno smatram da, bez obzira koliko je poseban trenutak u kom donosimo ovaj zakon, koliko je zakon poseban u odnosu na celokupnu zakonodavnu praksu, mislim da je upravo ova argumentacija koju su iznele kolege pre mene, a pre svega kolege iz DSS obrazlažući svoj amandman, potpuno dovoljna da ubedi gospodina ministra da ovaj amandman sada na sednici prihvati.
Zašto? Zato što upravo član 6. govori o dve pravne posledice koje proističu ovim članom, a nikada niste imali na strani jednog ovakvog amandmana celokupnu javnost Srbije više složniju nego u ovom trenutku. Zaista svi smatramo i iskreno se nadamo da će ovaj zakon, koji treba da deluje i preventivno, biti ređe nego i jedan drugi korišćen u praksi zakonodavstva Srbije, to svi iskreno želimo. Upravo zbog toga jedna ovakva mera treba da se prihvati. Neko ko je učinilac ovakvog dela sigurno neće moći da se popravi i neće promeniti neki svoj stav. To je devijantno ponašanje. Psiholozi znaju o čemu govorim.
Znači, jednostavno društvo mora da upozori svakog onog ko čini takvo delo, a o tome će se mnogo govoriti, ili ko je u nameri da učini takvo delo, jer pre svega mora postojati volja i namera, da će to delo trajno da ga obeleži i isključi, na jedan način odvede na marginu života. Dakle, delo treba da bude tako kvalifikovano i tako kažnjeno da mnogima nikada ne dođe čak ni u podsvest da ga učine.
Ovde jeste govoreno o tome da se na sudu brani čovek, a ne delo. Čovek je taj koji je počinilac dela i mi ovde govorimo o ljudima koji čine jednu vrstu dela, odnosno nedela, odnosno zlodela, odnosno najtežih krivičnih dela, koje celokupno naše društvo, koje naša mentalitetska struktura ne može da prihvati i koje želi da osudi.
Dakle, nikada nije jasnije iza jednog zakonskog projekta stajala cela javnost Srbije, u želji da ga donese na najbolji način. Upravo mislim da ovaj amandman treba prihvatiti. Mislim da nije bilo nikada ni veće volje u sali da se jedan ovakav amandman prihvati od svih poslanika. Zato želim da apelujem na gospodina ministra da nam se pridruži. Hvala lepo.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Petković i Milica Vojić Marković.
Vlada i resorni odbor nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 6. su pravne posledice osude i u stavu 4. smo gospodin Petković i ja intervenisali. Stav 4. glasi: "Pravosnažna presuda iz stava 2) ovog člana obavezno se dostavlja i poslodavcu osuđenog lica". Mi smo izbrisali ovo: "i" i dodali: "kao i nadležno Ministarstvo za socijalnu politiku, koje ima obavezu da ove podatke odmah unese u jedinstvenu bazu dostupnu centrima za socijalni rad".
Šta smo u stvari hteli ovim amandmanom da postignemo? Nama je potpuno jasno da Uprava za izvršenje krivičnih sankcija vodi poseban registar i posebnu evidenciju o licima osuđenim za krivična dela protiv polne slobode prema maloletnim licima. Ali, nama je potpuno jasno da ovaj zakon može zaista da se sprovodi u punom kapacitetu, kako to vi pravnici kažete, samo onda ako sve institucije u društvu budu umrežene.
Ono što mi se nekako čini da se relativizuje i nekako mi se čini da se stavlja u drugi plan, jeste koliko su važni centri za socijalni rad u preventivi, pre svega. Da nismo zaboravili preventivni rad centara za socijalni rad, danas bi imali 30 žena i majki više, jer je u protekle dve godine ubijeno toliko žena zbog toga što smo zaboravili koliko su nam centri za socijalni rad ovde važni.
Zašto nam je važno da centre za socijalni rad preko ministarstva, da se ne ide sad preširoko, uključite u ovo? Zato što jako mnogo učinioca ovih krivičnih dela upravo ima među onima koji su korisnici centara za socijalni rad i štićenici centara za socijalni rad.
Volela bih da o ovome razmislite. Meni se čini da samo ako društvo bude nastupalo potpuno zajednički, sve institucije radile svoj posao i sve institucije imale svoju ulogu u sprovođenju ovog zakona, on će imati i kompletnu primenu. U slučaju da zaboravimo jednu kariku, a meni se čini da su centri za socijalni rad mnogo važna karika, mnogo važna karika iako se ponekad zaboravlja, nećemo imati kompletan uvid u ono što možemo da uradimo kao društvo i da zaštitimo decu. Hvala.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87, stavovima 2) i 3) Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Sada, u skladu sa Poslovnikom, određujem pauzu u trajanju od jednog časa. Sa radom nastavljamo u 15,00 časova. Hvala.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Na član 6. amandman je podnela narodni poslanik Olgica Batić.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik Olgica Batić.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Neđo Jovanović.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Srđan Miković i Stefana Miladinović.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu su prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Srđan Miković. Izvolite.