Hvala.
Reč ima Nada Lazić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovana ministarko sa saradnicima, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, želela bih prvo da se osvrnem na ovaj zakon o, skraćeno, konverziji samo sa par primedbi, ili bolje reći pitanja. Naime, kada ste govorili ko je sve do sada dao neku vrstu saglasnosti i mišljenja o predlogu ovog zakona, pomenuli ste da Evropska komisija nije imala primedbu na zakon, da su sa tekstom saglasna i druga ministarstva, da je saglasan NALED, članice Američke privredne komore, ostala udruženja itd, ali niste pomenuli, zato želim i da vas pitam, da li je konsultovan Pokrajinski sekretarijat za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine.
Naime, u Vojvodini ovih dana je upravo promovisan jedan dokument, Studija razmeštaja radnih zona u Vojvodini, kako bi se upravo uredilo ovo pitanje jer ima veliki broj radnih zona koje su nefunkcionalne i neuslovne i ovaj dokument treba praktično da posluži kao dokument kojim se želi ukazati koje su to radne zone spremne da prihvate potencijalne investitore i da se iz tog dokumenta vidi koje su infrastrukture opremljene. Jasno je da nijedan investitor, ili bar neki ozbiljan investitor, neće doći ako nekakva parcela nije infrastrukturno opremljena.
Sekretarijat je do sada obradio 39 radnih zona u okviru 20 lokalnih samouprava i time je pokrivena gotovo polovina lokalnih samouprava u Vojvodini. Ovaj dokument zapravo treba da posluži kao lična karta tih radnih zona koje bi omogućile da se na jednostavniji način dođe u potencijalnim mestima za investiranje i ovaj dokument je rađen u najsavremenijoj tehnici. Zato vas pitam – da li je konsultovan i Pokrajinski sekretarijat jer mislim da ovakav jedan dokument bi bio koristan i za celu teritoriju Srbije, kako bi se pojednostavila procedura dobijanja zemljišta, odnosno zainteresovanost investitora i kako bi se eventualno izbegle i potencijalne zloupotrebe? Toliko samo o ovom zakonu.
Osvrnula bih se na ovaj drugi, naime, izmena Zakona o otklanjanju posledica poplava u Republici Srbiji. Ovde je to samo, tako da kažem, ovlaš pomenuto jer se radi praktično samo o pomeranju roka primene ovog zakona, tačnije, zakon prestaje da važi 22. jula i predlog je da se taj rok pomeri za 31. decembar ove godine. Razlozi koji se navode u obrazloženju su ti da do sada nisu realizovane sve mere iz državnog programa obnove, donetih na osnovu ovog zakona koji ističe 22. jula. Prema nekim podacima koji se pojavljuju u medijima, do sada je utrošeno 60 milijardi dinara, odnosno oko 50 miliona evra, za pomoć u obnovi oštećenih, kaže se, i porušenih stambenih objekata, objekata u vodoprivredi, za pomoć poljoprivrednicima, pomoć privrednim subjektima i druge namene.
U obrazloženju Predloga zakona koji nam je dat kaže se da su aktivnosti i mere iz donetih državnih programa obnove realizovane u velikoj meri. Pitam – šta znači „u velikoj meri“? Naime, primera radi, koji objekti su u oblasti vodosnabdevanja, kao što su, recimo, bunari koji su bili poplavljeni ili vodovodna i kanalizaciona mreža, u naseljima koja su bila poplavljena, koji su sanirani i do koje mere, do kog kvaliteta? Šta je sa deponijama otpada koje su bile poplavljene jer znamo da po celoj Srbiji imamo divljih deponija na sve strane? Kako su sanirane privremene deponije? Ako se setite, ministarstvo koje je nadležno za zaštitu životne sredine preporučilo je lokalnim samoupravama da odrede privremena odlagališta za ogromnu količinu materijala i nameštaja i svakakvog drugog materijala koji je iz tih kuća iznet nakon povlačenja vode. Zato pitam šta to znači, odnosno koji deo programa je uložen u ovakvu sanaciju?
Kaže se da su tek ovog proleća kada su obezbeđena sredstva Fonda solidarnosti Evropske unije nastavljeni radovi na sanaciji i rekonstrukciji infrastrukturnih objekata. Ako se setimo kakve smo zastrašujuće slike gledali o posledicama poplava, porušene mostove, urušene obale utvrda, zatim klizišta, da ne pričamo o kućama, uginuloj stoci, pitanje je – kog je kvaliteta i kog obima ta sanacija sprovedena? Ovde ću pomenuti samo jedan primer, a to je naslov koji je izašao 23. juna, gde se kaže da nema novca za sanaciju brane, a radi se poznatom rudniku antimona u krupanjskoj opštini i da taj problem još uvek nije rešen.
Jalovina je, kao što znate, isticala i ističe nizvodno, zagađuje nizvodne reke, potoke i zemljišta. Prema procenama uništila je do sada 50 hektara zemlje, a više od 600 hektara ostalo je pod nanosima.
I, sada da vas podsetim, u 23. oktobra tražila objašnjenje upravo u vezi sa izlivanjem ove toksične Jalovine iz rudnika Stolice i tražila samo objašnjenje šta je pokazala analiza kvaliteta mulja i dokle je taj mulj stigao. Podatak, odnosno odgovor koji sam dobila je radio, analize je radio Institut Batut u zaseku Kostajnik kod vlasnika parcele pored potoka, reći ću njegovo ime, gospodin Grujić Tomislav, na njegovom zemljištu je uzet uzorak. U uzorku je pronađeno da je sadržaj arsena 260 puta veći od dozvoljene vrednosti, olovo 68 puta, antimona 138 puta. Ako znamo da su to sve toksični elementi, postavlja se pitanje da li je neko obavestio vlasnika parcele da na svojim parcelama ne sme ništa da gaji, čak se i pominje za mnoga druga mesta da su isto tako ne preporučuje se gajenje voća, povrća ili nekih drugih kultura.
Sanacija brane je počela u novembru 2014. godine i videli ste tada ako se setite da je ministar Velimir Ilić bio na terenu i tada je udarna vest u stvari bila njegova zaglavljena cipela u mulju i gola peta koja se pojavila. Na žalost, ono što je osnovni problem o njemu se malo pričalo. On je tada obećao da će se rešiti ovaj problem izgradnjom brane. Na žalost, brana koja je napravljena predstavljala je čistu improvizaciju i normalno prva kiša je dovela do toga da je brana popustila.
U obrazloženju se kaže, ovog zakona koji predlažete, odnosno pomeranja, navodi se da je sve aktivnosti iz državnog programa obnove potrebno sprovesti do kraja ove godine. Mi smo u julu mesecu i da li je to realan rok da se ozbiljni radovi na sanaciji završe ako znamo da su sredstva tek negde proletos obezbeđena.
Nakon isteka ovog zakona, a to ste i vi sada pomenuli, donosi se novi zakon o vanrednim situacijama ili sanaciji katastrofa, reagovanje na katastrofe koji treba da reguliše ovu oblast sa akcentom na preventivi i smanjenju posledica elementarnih nepogoda i katastrofa.
Bojim se da će to biti još jedan zakon koji ćemo doneti, za koga ćemo reći da je u skladu sa direktivama, da je idealan itd, ali se on neće sprovoditi jer se ni postojeći zakon koji je donet 2009. godine, Zakon o vanrednim situacijama, u praksi dobrom delom ne sprovodi bar kada su u pitanju preventivne mere.
Samo ću navesti jedan detalj, ovim zakonom je predviđena obaveza da se na svim nivoima od lokalnog, do nacionalnog, pa i privredni subjekti su u obavezi da izrade procene ugroženosti teritorija u zavisnosti od opasnosti koje prete tim teritorijama.
Moram da navedem ovde definiciju procene ugroženosti jer je veoma važno da nam se katastrofe i štete koje smo preživeli ne ponove. Naime, procena ugroženosti je dokument kojim se identifikuju opasnosti, izvori ugrožavanja, mogući efekti i posledice i sagledavaju snage sredstva i preventivne mere.
Prema podacima koje imam, do sredine januara 2015. godine procene ugroženosti nije imala ni Republika Srbija, ni pokrajinski nivo, ni većina opština, a da smo do sada imali ove dokumente ili bar poštovali delimično bar postojeće zakone, ne samo Zakon o vanrednim situacijama, nego čitav niz zakona iz oblasti zaštite životne sredine mislim da bi posledice poplava bile daleko manje, da bismo mnogo manje štete imali i da nam sada ne bi pomerali nekakve rokove za koje ja stvarno izražavam veliku sumnju da ćemo moći da ispoštujemo i da ćemo opet doći u situaciju da ih pomeramo. Mislim da je krajnje vreme da poštujemo zakone i rokove koje usvajamo, a da ne pomeramo da svaki čas tražimo nekakve izmene. Hvala lepo.

Hvala.

Mislim da je veoma važno da se bavimo suštinom, pa ću početi od prvog vašeg pitanja vezano za Zakon o konverziji, a pitanje da li je taj zakon dat Pokrajinskom sekretarijatu na mišljenje. Ne, nije dostavljen Pokrajinskom sekretarijatu, jer to nije po Poslovniku rada Vlade, ali je zato održan niz javnih rasprava, a mislim da je u maju mesecu 21. bila javna rasprava u Novom Sadu. Zakon je poslat na mnogo adresa, on se nalazi i na sajtu i svako, a bilo je tu i fizičkih lica i advokatskih kancelarija i investitora domaćih i stranih i svih mogućih organizacija koje postoje, koje su slale svoje komentare na zakon. Prema tome, nije postojao nikakav zakon i da Pokrajinski sekretarijat ukoliko je smatrao da treba da da komentare na predlog zakona.
Što se tiče zakona, odnosno produženja roka zakona o poplavama kako ja zovem, odnosno o otklanjanju posledica poplava, do kraja ove godine daću vam nekoliko informacija, ali pre nego što vam dam informaciju o tome šta je urađeno pogotovo u određenim segmentima za koje ste vi pitali, zaista moram da naglasim da sam posebno ponosna imajući u vidu prethodne godine i kako se to radilo, pošto poplave nisu zadesile prvi put Srbiju, doduše one koje su se desile prošle godine su katastrofalne i prvi put smo tako nešto doživeli, ali ih je bilo i u ranijim godinama i na različite načine su tretirane i na različite načine su rešavana pitanja posledica od poplava pa smo zbog toga imali puno problema.
Dakle, prvi put donošenjem zakona, formiranjem kancelarije, prvi put je na jedan pregledan način sve što je rađeno od trenutka kada je donesen zakon, od trenutak kada su se desile poplave ali kada je donesen zakon i kada je formirana kancelarija, radilo se u Vladi Srbije i u Srbiji.
Prvi put u Srbiji data je lista svih intervencija i lista svih korisnika državne pomoći sa vrstom i iznosom pomoći objavljenih na zvaničnoj prezentaciji kancelarije. Prvi put je u Srbiji primena otvorenog javnog postupka, znači, javnih nabavki, dakle, sve može da se vidi i ništa nije sklonjeno, prvi put, informacija o svim javnim nabavkama koje se sprovode u skladu sa zakonom se objavljuje na zvaničnoj internet prezentaciji.
Organizacija poput „Transparentnosti Srbije“ su sprovele nadzor nad sprovođenjem postupka javnih nabavki. Dale su svoje mišljenje o tome, gde se navodi da je uspostavljanje mehanizma javnih nabavki na osnovu Zakona o otklanjanju posledica poplava imao jako dobre efekte. Navodi se u njihovom izveštaju „Transparentnosti Srbije“ da bi pravila prema kojima se sprovodi, kao iskustva iz javnih nabavki, sprovedenih u okviru obnove nakon poplava mogle da posluže za unapređenje redovnog sistema javnih nabavki u Srbiji. Nešto slično ponovljeno je u izveštaju Zaštitnika građana i tako dalje.
E, sada da vam kažem šta je to urađeno, a i zašto, još jednom da objasnim zašto dolazi do toga da produžavamo rok ovog zakona do kraja ove godine jer će u međuvremenu biti donet novi zakon, sistemski zakon koji će neće biti ograničenog delovanja nego će trajati dugi niz godina. Ne ulazeći u razloge zašto taj iz 2009. godine nije na pravi način primenjen, zbog toga što ova Vlada nije bila 2009. godine.
Želim da vam kažem nekoliko informacija. Isplaćena je materijalna pomoć za ukupno 20 hiljada 288 domaćinstava širom Srbije u vrednosti koja je veća od 4, 83 milijarde dinara. Da ne govorim sada, a ako vas bude zanimalo govorićemo i kuće i podstanari, vode. Radovi na obnovi i sanaciji infrastrukture za zaštitu od poplava su završeni na više od 120 lokacija širom Srbije u nadležnosti „Srbijavode“, „Beogradvode“ i „Vode Vojvodine“. Ukupna procenjena vrednost radova je dve milijarde dinara. Privreda, poljoprivreda, javnih objekti, prevencija.
Činjenice, materijalna pomoć, kuće, znači, sve ovo možemo iskopirati i dati vam ovo, ali to je i na zvaničnim sajtovima. Kod voda konkretno da budem malo preciznija. Vlada Japana, Velike Britanije, Turske, Italije, Alžira, Kanade, Indonezije, Albanije, Bugarske kao i koka- kola fondacije, EU, su na predlog Kancelarije za pomoć i obnovu odobrile finansiranje za projekte ukupne vrednosti od približno milijardu dinara namenjene obnovi infrastrukture za zaštitu od poplava. Radovi na obnovi i sanaciji infrastrukture za zaštitu od poplave su završeni na više od 120 lokacija, kao što sam rekla u nadležnosti „Srbijavode“, „Beogradvode“ i „Vode Vojvodine“. U saradnji sa UNDP obezbeđeno je finansiranje ukupnom iznosu od 57 miliona dinara za izgradnju 18 brana za bujične vode i čišćenje korita reke na teritoriji sledećih opština: Krupanj, Mali Zvornik, Bajna Bašta, Ljubovija, Osečina, Vrnjačka Banja, Kosjerić i Loznica. Uz sredstava namenjena obnovi oštećene i uništene infrastrukture u saradnji sa Svetskom bankom, EU, bilateralnim donatorima su obezbeđena sredstava u ukupnom iznosu od približno 70 miliona evra za projekte unapređenja sistema za zaštitu od poplava. Projekti će biti realizovani počev od jula 2015. godine i to je jedna od razloga zašto produžavamo jer je ugovor potpisan juna 2015. godine.
Kada sam govorila razloge i argumente zašto se produžava zakon do kraja ove godine, rekla sam, naravno, Fond solidarnosti potpisivanja u maju 2015. godine. Novac iz tog Fonda solidarnosti koji iznosi 60,2 miliona evra biće korišćen za povraćaj sredstava Republike i lokalnih samouprava uloženih u odbranu od poplava, finansiranjem novih projekata obnove kritične infrastrukture u nadležnosti lokalnih samouprava. To je putna infrastruktura, pre svega, mostovi, vodovod i kanalizacija, uređenje vodotokova. Finansiranje novih projekata obnove, finansiranje novih projekata sanacije, klizišta nije bilo moguće rešiti sva klizišta u prethodnom periodu, kao i finansiranje projekta, ali potpune sređivanje sanacije jalovišta „Stolice“, koje ste pomenuli.
Pod dva, nastavak saradnje Kancelarije sa delegacijom EU na realizaciji paketa pomoći u ukupnoj vrednosti 72 miliona, koji sam maločas pomenula, a tiče se prevencije od poplave. Dakle, dodatna pomoć u radovima, materijalu za porodice kojima pomoć države nije bila dovoljna za potpunu sanaciju, dodatna pomoć za poljoprivredu, misli se na sadnice, domaće životinje, hranu za domaće životinje, oprema, seme i đubrivo, obnova putne infrastrukture, pre svega mostovi na državnim putevima. Oprema za Hidrometeorološki zavod koja treba da posluži jačanju kapaciteta za predviđanje poplava i rano upozorenje i nabavka mobilne opreme za zaštitu od poplava. To je sve što je zaključeno u junu 2015. godine, a treba da se realizuje u narednom periodu i to je jedan od razloga zašto produžavamo zakon.
Ima još nekoliko argumenata, ali smatrala sam da je ovo najvažnije što treba da vam kažem, a spremni smo da ovu informaciju, uzetu sa zvaničnih sajtova, koju možete i vi da uzmete i da pogledate, da vam iskopiramo i da vam damo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić. Izvolite.

Hvala poštovana predsednice.
Uvažena ministarka sa saradnicima, kolege i koleginice, danas naravno raspravljamo o zakonu za koji sam lično mislila da će se u nekim ranijim periodima već doneti i stupiti na pravnu snagu.
Cilj svakako ovog Predloga zakona o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu za naknadu jeste činjenica, odnosno definitivno jeste uređenje svojinskih odnosa na građevinskom zemljištu u našoj zemlji. Do sada kada god se govorilo o pitanju konverzije zemljišta, svi modaliteti koji su predlagani, apsolutno nisu dali rezultate.
Ovaj zakon bavi se subjektima privatizacije, stečaja, izvršenja, sportskim društvima, udruženjima građana, preduzećima u restrukturiranju i time se treba jasno reći, ne odnosi na najveći broj građana koji svoje pravo na vlasništvo nad zemljištem ostvaruju bez naknade, a sve shodno Zakonu o planiranju i izgradnji.
Na ovom mestu treba napomenuti da su sve bivše zemlje SFRJ u procesu tranzicije izvršile konverziju i to bez ikakve naknade. Slovenija, Hrvatska i Makedonija prvo su rešile svoja svojinska pitanja, jer su našle za shodno da to treba da bude osnov od koga treba krenuti, pa su tek onda pristupile procesu privatizacije.
Mi smo krenuli obrnutim redom. Mi smo prvo privatizovali sve što se moglo privatizovati, a onda smo se eto gle naknadne pameti, setili da je trebalo konačno da uredimo svojinske odnose u našoj zemlji i to je upravo naš najveći problem i nije prvi put, prvi put u ovoj materiji, ali zasigurno ne prvi put da se kod nas tako nešto dešava.
Jedan od, rekla bih, decenijskih problema oko kojih je sa jedne strane uvek izostajao kompromis, a sa druge strane ma kako god bilo njegovo zakonsko okrilje, uvek će neko dovoditi u pitanje njegovu pravičnost, jeste upravo problem konverzije o kome danas raspravljamo.
Konverzija zemljišta iz prava korišćenja u pravo svojine, ma koliko ja lično želela da to bude stručne prirode, zadržava svoj politički karakter. Kažem zadržava jer nismo jedini, nismo jedina zemlja u kome je tako nešto i taj politički primat jednostavno odnosi prevagu. U prilog tome govori činjenica da su se vlasti menjale u našoj zemlji, da je taj problem ostajao nerešen, da je 2006. godine donet Ustav Republike Srbije, o čijem tekstu mislim šta mislim, a neću na ovom mestu govoriti o tome, nekom drugom prilikom nadam se da će biti izmenjen. Kakav god on bio, ustavna kategorija prava korišćenja na gradskom građevinskom zemljištu jednostavno njime nije predviđena.
Upravo zbog toga, mnogi strani investitori recimo čekajući da otpočnu izgradnju na primer fabrike, odustajali su od otvaranja na primer pogona zbog nerešene situacije sa zemljištem. Taj problem imali smo i 2006. godine kada je donet Ustav, još uvek na moju žalost važeći. Godine 2009. kada je donet Zakon o izgradnji i planiranju putem kog je institut konverzije i uveden, a kasnije ćemo videti da su neke njegove odredbe oglašene neustavnim od strane Ustavnog suda Srbije. Taj problem smo imali i nakon stupanja na snagu pomenutog zakona, taj problem smo imali i juče, taj problem smo imali i prošle godine, itd.
Čini mi se da ukoliko se neke odredbe ovog zakona, a mislim da delim zapravo bojazan koju je ovde istakao i gospodin Jovanović upravo po određenim pitanjima koja se tiču restitucije na nešto drugačiji način ne urede, bilo tako što ćete vi predložiti, odnosno resorni odbor, bilo tako što će biti usvojeni određeni amandmani koji daju jedna potpunija zakonska rešenja, ponovo dolazimo na teret da se određena pitanja mogu osporavati, a o tome ću nešto više u naravno daljem toku svog izlaganja.
Treba napomenuti i to da smo dugo imali oprečne stavove. Da li će kupci preduzeća moći da steknu svojinu na atraktivnim lokacijama za gradnju po prvobitnoj ceni po kojoj su kupili preduzeće i to smo čuli ovde od strane nekih ovlašćenih predlagača, da li će pak ta cena po kojoj su kupili biti umanjena za vrednost uloženih sredstava ili će oni pak morati da plate stopostotnu tržišnu vrednost tog zemljišta.
Ovim predlogom o kome danas raspravljamo, dat je odgovor na to pitanje tako što u svom članu 2. propisuje da pravo na pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu se vrši uz plaćanje tržišne vrednosti tog zemljišta, zadržavajući naravno mogućnost da se pod određenim uslovima koji su opet taksativno navedeni ovim Predlogom zakona , dođe do umanjenja tržišne vrednosti.
Na prvom mestu, ono što moram da napomenem jeste, a što mnogi građani su postavili kao pitanje – šta ćemo sa restitucijom? Da li će recimo o mom zahtevu za povraćaj imovine prvo biti doneta odluka u postupku pred Agencijom za restituciju, pa će recimo to moje zemljište doći pod udar Zakona o konverziji? Ovo dajem kao primer, ali građani ovo pitanje postavljaju.
Na prvom mestu, moram i da istaknem činjenicu da ono što je meni sporno, jeste upravo odredba koju ste i vi sami pročitali, a koja glasi zapravo da prava koja su stečena po ovom zakonu neće dirati, odnosno neće ograničavati prava koja su u skladu sa Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i Zakonom o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama.
Mislim da upravo ovakva formulacija je nespretno data. Ona jednostavno ignoriše restituciju, jer na ovaj način moglo bi se postaviti pitanje da li bi ta, u slučaju svoje suprotnosti, odredba glasila da prava koja nisu stečena na osnovu ovog zakona, ograničavaju pravo u postupku pred Agencijom za restituciju.
Naime, na ovaj način ovako kako je to interpretirano, recimo podnosioci zahteva za restituciju oduzete imovine, a o čijim zahtevima do dana kada ovaj zakon bude stupio na pravnu snagu, još uvek nije odlučen, čini mi se da se dovode u neravnopravni položaj sa ljudima o čijim zahtevima je u postupku pred Agencijom za restituciju odlučeno, koji su stekli neka prava za razliku od onih koji ta prava tek treba da steknu.
Naime, ovim se uzima u obzir da je ovim zakonom, bar na način na koji je formulisano, uzimaju se u obzir samo stečajna prava, a moje pitanje a šta ako ta prava tek treba da se steknu, a u ovom momentu još uvek stečena nisu?
Šta je posledica ukoliko se ostane pri ovakvom stavu, a koji se prožima i kroz neke sledeće odredbe ovog Predloga zakona? To je ignorisanje restitucije na jedan prividan način, zapravo uslovljavanje da građanima koji su podneli zahtev za povraćaj imovine, prihvatanje novčane nadoknade a ne naturalne restitucije na kojoj treba da se insistira. Slažem se da se ovim ne rešava, zakonom ne regulišu pitanja restitucije, ali ima veze, pominje se u nekoliko svojih odredaba i ta naturalna restitucija zapravo predstavlja načelo u Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenja, a složićete se da bez naturalnog vraćanja opet se vraćamo na ovo pitanje, kako se i da li, dakle bez naturalnog vraćanja, uopšte poštuje privatna svojina u našoj zemlji?
U skladu sa navedenim i opet po ovom pitanju koje je povezano, smatram da, recimo, i član 11. ovog Predloga zakona o kom raspravljamo u stavu 1. nekako ostaje nedorečen ili nedovršen, kako god želite. Tako smatram da iza reči „svi propisani dokazi“ trebalo bi upravo u cilju poštovanja restitucije da navedete i nastavak, koji bi otprilike glasio - a i po službenoj dužnosti pribavlja od Agencije za restituciju potvrdu da parcela koja je predmet zahteva za konverziju nije u postupku restitucije. Mislim da tako nešto eksplicitno treba navesti, da bi se pokazala dobra volja poštovanja zakona koji su već na našoj pravnoj snazi. Time se moraju otkloniti sve nedoumice, a da bi to imalo smisla, mislim da treba dovršiti upravo na ovaj način kako sam rekla, i u suprotnom, ukoliko se ostavi ovakva odredba, ona može voditi najrazličitijim mogućim tumačenjima.
Takođe, mislim da bi ovde trebalo dopuniti ovaj član, gde bi se ubacio jedan dopunski stav, koji bi glasio - opet u cilju zaštite one kategorije lica na koje se već primenjuje upravo Zakon o vraćanju oduzet imovine, a to je da ukoliko nadležni organ utvrdi da je parcela koja je predmet zahteva u postupku restitucije, dužan je da bez odlaganja donese zaključak o prekidu postupka konverzije, a dok se pravosnažno ne okonča postupak restitucije.
Dalje, ovo samo naglašavam sve one članove za koje mislim da zahtevaju, i naravno, ima se vremena da se na jedan bolji način normiraju. Shodno tome, članom 6. ovog Predloga zakona normiraju se posebni slučajevi u kojima se ne može ostvariti pravo na konverziju, odnosno kada se ne primenjuju odredbe ovog zakona, pa tako stav 2. ovog člana 6. glasi: „odredbe ovog zakona ne odnose se na imovinu kupljenu u postupku javnog oglašavanja po tržišnim uslovima, koja obuhvata pravo svojine na objektu sa pripadajućim pravom korišćenja na izgrađenom građevinskom zemljištu u skladu sa posebnim zakonima, a pre zaključenja ugovora o kupovini imovine, odnosno dela imovine privrednog društva ili drugog pravnog lica u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje privatizacija do dana stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji, kao ni imovinu koja je po okončanom postupku privatizacije teretnim, pravnim poslom stečena od subjekta privatizacije do dana stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji, koja obuhvata pravo svojine na objektima i pravo korišćenja na građevinskom zemljištu“.
Vidite, ja sam pravnik po obrazovanju, advokat po vokaciji, iskreno, jako mi je teško da razumem šta se ovako dugim članom želelo reći. Mi ovde ne donosimo zakone da bi bili jasni vama, da bi bili jasni meni i ostalim kolegama ovde prisutnim, već da bi bili razumljivi apsolutno svim građanima Srbije, a sigurna sam da više od polovine građana Srbije ovakav jedan član ne bi razumeo. Konfuzan je ili je trebalo da bude znatno kraći ili pak izdeljen po članovima, stavovima itd.
Dalje, imamo njegov stav 3. koji glasi:“ u slučaju stava 2. ovog člana primenjuju se odredbe Zakona o planiranju i izgradnji u delu koji se odnosi na pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu bez naknade“.
Mišljenja sam da ova dva stava treba obrisati ili bar drastično izmeniti, da ne bi ostalo u obliku u kome se ona nalazi, bar ovako predložen. Ovim se zapravo krije jedna potencijalna opasnost, bar je ja tako tumačim, možda i pogrešno tumačim, ali to je moje pravo, da se na mala vrata i to u vešto prikrivenom obliku, ali u nedovoljno prikrivenom, jer ako sam ja to primetila, mogli su to primetiti i mnogi drugi, da se upravo uvodi mogućnost kupcima preduzeća iz privatizacije da steknu pravo svojine na građevinskom zemljištu bez naknade, a to je, kao što ste i sami naveli, bilo predmet ocene Ustavnog suda Republike Srbije.
Ovde je zapravo suština u tome što je ista mogućnost predviđena za sva preduzeća koja su kupljena pre stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine, da kupci preduzeća iz privatizacije, kada plaćaju naknadu za konverziju imaju pravo da im se od vrednosti zemljišta odbije vrednost imovine prilikom privatizacije. Sećate se svi člana 103. stava 1. Zakona o planiranju i izgradnji, koji je proglašen neustavnim upravo odlukom Ustavnog suda. Tada je stav Ustavnog suda bio da ova preduzeća treba da plate punu tržišnu vrednost zemljišta kod konverzije i ukoliko ova odredba ostane u ovakvom obliku, opet činimo grešku i potenciramo, zapravo, otvaramo mogućnost da bude predmet ispitivanja ustavnosti pred Ustavnim sudom i onda opet dolazimo na isto, mogućnost da Ustavni sud donese odluku kojom se takva odredba proglašava neustavnom, pa onda u nekom narednom periodu hajmo sve opet iz početka, pa da menjamo odredbe zakona.
Mislim da treba još jednom ovo da pročitate, bar u celosti ovaj sporni član i videćete da je njegova suština zapravo već proglašena neustavnom i to odlukom Ustavnog suda koja je objavljena u „Službenom glasniku 98/2013“ od 8. novembra 2013. godine.
Naravno, ispred DHSS ovde sam amandmanski intervenisala, jer mislim da zakon koji ima dobar cilj i koji je dobro postavljen treba samo da dalje unapredi svoja rešenja kako bi svima koristio.
Što se tiče člana 13, moram da pročitam i taj član Predloga zakona i on glasi da naknada koja se tiče naknade za konverziju, koja se može plaćati u jednokratnom iznosu ili u 60 jednakih mesečnih rata, pa naknada se plaća u jednokratnom iznosu, podnosilac zahteva ima pravo na umanjenje u iznosu do 30% u odnosu na utvrđen iznos naknade itd, da ne čitam ceo ovaj član 13. Smatram da on, i to njegov član 4. i tačke 2), 3) i 5) treba brisati, dok član 17. predloženog rešenja, u obliku koji je pred nama, nije dovršen, te bi ga trebalo upotpuniti tako da taj eventualno novi član bi glasio da ukoliko se plaćanje naknade vrši na rate, onda nadležan organ za poslove državnog premera i katastra sa upisom prava svojine istovremeno upisuje hipoteku, naravno, u visini određene naknade za konverzije i to u korist Republike Srbije, AP, ili jedinica lokalne samouprave.
Mislim da je ovakva dopuna neophodna upravo iz razloga jer se zadržavanjem postojećeg rešenja otvaraju mogućnosti za zloupotrebe. Suština jeste u tome da se upravo daje obezbeđenje u vidu hipoteke ili zaloge na drugim nepokretnostima, a da se vrši uknjižba na osnovu prve rate.
Kako je sticanje svojine u našem pravu uvek vezano za uknjižbu, onda dolazimo do situacije, zapravo, da u ovakvom rešenju da lice koje nije platilo cenu, ono se faktički kreditira, ništa drugo, faktički se kreditira, jer on može tu parcelu, primera radi, da proda odmah, a zatim kasnije da prestane da plaća utvrđenu naknadu, a svi smo svedoci šta se i na kakve načine dešavalo kada su vršene procene kod zalaganja i kod hipoteka.
Što se tiče predviđanja bezdržavinske zaloge, mislim da je takvo rešenje apsolutno neprihvatljivo, jer postavljate pitanje kako ćete obezbediti sigurnost naplate. Tu je odgovor vrlo jednostavan. To ne možete obezbediti ni na koji način, jer takva sigurnost naplate jednostavno ne postoji. Ovo posebno s toga što se insistira na onome što je već ovde pominjano, a to je da će 50% sredstava pribavljenih konverzijom ići u Fond za restituciju. Naravno, i po ovom pitanju podnela sam amandman za koji mislim da je svrsishodan i da na bolji način reguliše ono o čemu sam upravo pričala.
Naravno, ovaj zakon ću u svakom slučaju podržati, jer konačno dolazimo do onoga što sam na samom početku i rekla, uređuju se svojinski odnosi koje smo trebali davno da uredimo.
Budući da mi je vreme pri kraju, što se tiče Predloga zakona o izmeni Zakona o otklanjanju posledica poplava u Republici Srbiji, kada smo ovde raspravljali o tom Predlogu zakona i govorili o materiji kojom se on bavi, a to je upravo otklanjanje posledica poplava, i tada sam govorila da je ovaj rok koji je prvobitnim tekstom dat izuzetno kratak, da posledice poplava građani Srbije neće otkloniti onog momenta kada prestane važenje ovog zakona i slobodno i da ste stavili i produžili rok važenja ovog zakona za još pet godina, apsolutno ništa ne bi pogrešili. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospođici Batić.
Reč ima potpredsednik Vlade, prof. dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Hvala vam na komentarima.
Kada govorimo o članu 6, st. 2. i 3, i te kako ćemo razmotriti, kao i član 13, takođe, oko člana 6. oko nejasnoća i oko ovog dela gde govorite da eventualno na mala vrata dolazimo do onoga do čega ne želimo da dođemo. Dakle, to je nešto što ćemo zajedno da razmotrimo.
Vratila bih se na restituciju. Još jednom da ponovimo – ovo je zakon koji ne može da rešava pitanje restitucije i naš cilj jeste da zaštitimo sve one koji jesu u procesu restitucije. Vi znate da samo ukoliko je vlasnik privatizacije prihvatio u ugovoru da ukoliko dođe do restitucije on se s tim slaže, odnosno da se onda u naturi vraća, znači, samo u toj situaciji je to moguće. U svim drugim situacijama ide se na obeštećenje. To je moguće pokrenuti i sada, i bez ovog zakona.
Sve vaše amandmane koje ste dali, mi ćemo sa dužnom pažnjom da pogledamo.
Što se tiče Zakona o poplavama, sećam se komentara od ranije i nadam se da ćemo ipak uspeti u ovom kraćem vremenskom periodu, do kraja godine, da završimo poslove koji su ispred nas.

Zahvaljujem gospođo Mihajlović.
Reč ima dr Vesna Besarović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, gospođo ministar, uvaženi kolege poslanici, Zakon o pretvaranju prava korišćenja u pravu svojine na građevinskom zemljištu uz naknadu ili popularno nazvan „Zakon o konverziji“ je pred nama, posle dosta dugog vremena. Iščekivali smo ga mi, stručna javnost i pre svega privrednici.
Prisutan je veoma važan razlog za donošenje ovog zakona – okončanje svojinske transformacije na gradskom građevinskom zemljištu, u skladu sa odredbama Ustava Republike Srbije i u skladu sa odlukom Ustavnog suda koju smo već imali prilike da citiramo.
Naime, konverzija je kao takva postala moguća od Zakona 2009. godine, kada je prvi put donet Zakon o svojinskoj transformaciji u postupcima privatizacije i stečaja. Međutim, taj zakon se vrlo brzo pokazao u svom dobrom i u svom lošem svetlu.
Član 102. tog zakona nije doneo dobra rešenja. Po članu 102. tadašnjeg zakona iz 2009. godine, koji je kasnije pretrpeo dve revizije, 2011. i 2014. godine, svi upisani nosioci prava korišćenja stekli su mogućnost za upis prava svojine na građevinskom zemljištu bez naknade, osim nekoliko kategorija lica koja su bila navedena u stavu 9. Te kategorije lica nisu mogle da postanu vlasnici svojine, odnosno vlasnici zemljišta, da postanu titulari svojine na građevinskom zemljištu uz naknadu.
Samim tim je narušen tržišni princip, princip sticanja svojine uz naknadu, koji je transparentan, savremen, koji omogućava nastavljanje i završetak postupka svojinske transformacije. I to je bio osnovni razlog koji je motivisao Ministarstvo i sve ostale nadležne službe da se pokrene postupak promene ovog člana 102, odnosno da se omogući da pet kategorija lica mogu da steknu pravo svojine na građevinskom zemljištu. Te kategorije lica su pobrojane u članu 1. i ja ih posebno sada neću navoditi. Znači, one su sada u mogućnosti da pretvore pravo korišćenja u pravo svojine, znači, postupkom konverzije, plaćanjem naknade koju određuje jedinica lokalne samouprave.
Ovde bih se potpuno složila sa kolegom koji je izrazio sumnju u kapacitet jedinice lokalne samouprave u pogledu procene tržišne vrednosti građevinskog zemljišta, odnosno katastarske parcele koja je predmet konverzije.
Možda bi se mogla razmotriti mogućnost da pored jedinica lokalne samouprave u proceni vrednosti učestvuje poreski organ i polazeći od toga da on, ako ništa drugo, ima bolji uvid, metodologiju ocenjivanja tržišne vrednosti.
Pravo na konverziju imaju ona lica koja su nosioci prava korišćenja na građevinskom zemljištu i kao takvi su upisani u javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti. To je dokaz njihove aktivne stranačke legitimacije koju oni moraju da podnesu kako bi mogli da pokrenu postupak za konverziju.
Predmet konverzije je katastarska parcela, i to nije ništa sporno. Međutim, sada dolazimo do pitanja načina plaćanja. Naknada koju predviđa predlog zakona u članu 13, koju je koleginica Batić pominjala, je da se može platiti u jednokratnom iznosu ili u 60 jednakih mesečnih rata uz aktiviranje sredstava obezbeđenja. Postavlja se pitanje – da li je moguće ugraditi neki mehanizam obezbeđenja da se sačuva vrednost tih 60 jednakih mesečnih rata, a to je zapravo pet godina, narednih pet godina? Pretpostavimo da ćemo imati malu i kontrolisanu inflaciju, ali šta ako ta inflacija se izmakne kontroli i ako narednih pet godina bude taj iznos delimično obezvređen? Neću da razmišljam o tome da bude potpuno, ali da bude delimično obezvređen.
Na liniji tog razmišljanja odmah dolazi i pitanje upisa u katastar, odnosno lice koje je isplatilo naknadu u celini, naravno, ima pravo, uz prezentiranje dokaza da je platio naknadu, da traži da se izvrši upis njegovog prava svojine na katastarskoj parceli koju je kupio. Lice koje se opredelilo za varijantu plaćanja 60 mesečnih rata, ako njemu dozvolimo upis, naravno postoji obezbeđenje, a ne ugradimo u taj član da će i korisnici tog novca, a to je Agencija za restituciju i jedinica lokalne samouprave, imati mogućnost da intervenišu ukoliko on ne prestane da plaća rate ili otuđi tu katastarsku parcelu, mislim da može da se dovede u pitanje kvalitet ove zakonske odredbe, koji je ovakav kakav jeste, kako sad čitamo, dobar, ali mi znamo da život to vrlo lako može da demantuje.
Na liniji tog istog razmišljanja je i situacija zakupa. Zakon predviđa, i to je rešenje koje smo već imali, da se može opredeliti i za zaključenje ugovora o dugogodišnjem zakupu na 99 godina i da se u tom slučaju vrednost katastarske parcele deli na 99 jednakih godišnjih rata. Nikakva valorizaciona klauzula nije predviđena. Da li možemo da zamislimo da će narednih 99 godina vrednost naše domaće valute biti ista kao što je danas i da li se ne suočavamo sa rizikom da ona za 15, 20 godina bude obezvređena, a za 50 godina bude potpuno obezvređena?
Moja sugestija, moj predlog, odnosno predlog naše stranke, je da se razmotri mogućnost da se sa nekim parametrom obezbedi očuvanje vrednosti ovih 99 godišnjih rata.
Mislim da smo najvažnije stvari iz Predloga zakona obuhvatili. Naša stranka, Socijaldemokratska partija Srbije, će u danu za glasanje podržati, odnosno glasati za Predlog ovog zakona. Zahvaljujem.