Sećate se onog čuvenog dvorca Heterlend koji je trebao da bude dom za decu ometenu u razvoju, a koji je jedna ruševina gde nema krova, prozora, samo što se nije srušilo.

Zahvaljujem kolega Martinoviću.
Reč ima narodni poslanik Goran Ješić, pravo na repliku.
Dogovorite se ko će od vas dvojite, ne možete obojica.
Izvolite.

Hvala.
Ja sam opet zbunjen, da li živimo dobro i ne treba nam da uzimamo pare, kako ste izgovorili nekoliko puta danas. Da li živimo sjajno, da li prvi put ova Vlada i vlade Aleksandra Vučića isplaćuju plate i penzije ili nikad niko više nije isplaćivao plate i penzije, meni to nije jasno.
Da vas podsetim, kada su kod vas u vašem naseljenom mestu odakle ste danas predsednik Skupštine i sedite u ovoj sali, netransparentno davane pare, ja sam se bunio i tada kada je to radila DS.
Što se tiče Inđije i 500 miliona da, verovatno 500 miliona, ko god nije radio ništa ne zna da mora da se zadužuje, imovina je nekoliko milijardi ostala vrednosti, samom gradskom građevinskom zemljištu, u javno-privatnom partnerstvu. Lako možete da proverite to. U Rumi ima vašar, pa tamo možete da se kezite, nemojte ovde.
Zaboravio sam da kažem jednu stvar. Ministarka, rekli ste nekoliko stvari oko javno-privatnog partnerstva. To je u Pazovi je potpuno pogrešno. One investije koje treba da budu jesu investicije koje nas čekaju gde mi možemo. To su otpadne vode, to su deponije u Beogradu i deponije po Srbiji, gde su nam prvi prioriteti, ali zato moraju da se stvore uslovi od strane Vlade Republike Srbije. Imamo sigurne novce koje će neko kao privatnik da potroši i da bude siguran u to. Zato treba da spremimo projekte. Mi ih u ovom trenutku nemamo. To nije krivica lokalnih samouprava, treba da se radi na tome.
Još jednom, moram da vam kažem, morate da mi razjasnite zbog građana Srbije, mada se ne gleda više ovaj prenos, da li živimo bolje ili ne živimo bolje gospodine Martinoviću? Hvala.

Imenjače, ne mogu da vam da repliku, nije vas spominjao. Svaki grad koji se spomene, ako je neko bio gradonačelnik …
(Goran Ćirić, s mesta: Po Poslovniku.)
Izvolite gospodine Ćiriću.

Član 104. je povređen koji kaže – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime, što nije navedeno, ili funkciju, to jeste, navodeći i pogrešno tumačeći njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku.

U ovom slučaju je gospodin Martinović govorio i u svom izlaganju, pominjući Kragujevac pomenuo gospodina Verka, koji sedi iza gospodina Ješića i mislim da je neophodno da poslaniku date pravo na repliku.

Gospodine Ćiriću, kao što ste pročitali Poslovnik, znači, treba da se ispune barem dva uslova, da kaže ime i prezime i da kaže nešto uvredljivo poslaniku. Često primenjujem uslov da se kaže makar jedan od ovih primera, da se navodi da bi dao nekom poslaniku pravo na repliku.
Ako gradonačelnik zadužuje grad, možda bi imalo prava i osnova za repliku. Koliko ja znam na svako zaduženje jedinica lokalne samouprave, saglasnost daje Skupština. Znači, iz svega toga, jeste odgovornost na pojedincu, ali na političkoj stranci koja je tada vršila vlast.
Znači, na osnovu svega toga, ja ne vidim da je gospodin Stevanović, prozvan.
(Goran Ćirić, s mesta: Pa šta je tako strašno, da date priliku da odgovori.)
Govoreno je o dugovima koje ima Vrbas, koje imaju drugi gradovi.
Ako želite da se Skupština u danu za glasanje izjasni o povredi Poslovnika? (Da.)
Zahvaljujem.

Prednost ima ministar Ana Brnabić.

Prvo, gospodine Ješiću, vi i ja smo dugo radili na decentralizaciji u ovoj zemlji zajedno i sa puno stvari se slažem. Postoje, naravno, stvari sa kojima se ne slažem, da ovaj predlog, koji je danas na Skupštini, ne rešava ni jedan problem, sa tim se ne bih složila. Svakako ne rešava sve probleme i ne rešava velike probleme. Rešava neke probleme. Rešava deo problema i rešio je jednu veliku stvar, a to je da je došlo do pozitivnog zaključenja revizije aranžmana sa MMF, što ja smatram da je užasno važno za ovu državu i za sve njene lokalne samouprave, pa opet, kako kažem, čula sam danas da sa MMF-om aranžman zaključuje samo zemlja sa posebnim potrebama. Mi jesmo bili zemlja sa posebnim potrebama i mislim da nismo više zemlja sa posebnim potrebama.
U tom smislu mislim da ovaj Predlog zakona ne rešava stvar. Zakon iz 2011. godine nije bio koban po makroekonomsku stabilnost, očigledno nije bio. Ali u ovom trenutku je traženo osam milijardi od MMF, kome je trebalo nekad, posle onog gde smo bili i dupla sigurnost da se štedi na nekim stvarima. Kada ste već pokazali da imate makroekonomsku stabilnost, oni traže da uradite još. Tako da mislim da je ovo samo još jedna stvar na koju smo bili naterani zbog situacije u kojoj se zemlja nalazila i tako će biti do 2018. godine kada imamo aranžman sa MMF-om. Ja se nadam da posle toga neće, zato što smo dokazali da smo fiskalno stabilna, makroekonomski stabilna zemlja i da imamo sistem koji će, u stvari, koji garantuje da ćemo takva zemlja i ostati. U teoriji bi tako trebalo da rade.
Dakle, mislim da ovo ide kao kada se dogovorimo sada da li jesmo u dobroj situaciji ili nismo u dobroj situaciji, mislim da ovaj zakon ne govori da nismo u dobroj situaciji, nego da je samo još jedna mera koja treba da očuva makroekonomsku stabilnost koja je postignuta.
Što se tiče parafiskalnih prihoda, kao što sam rekla, ponajmanje bih od vas očekivala da se pozivamo u parafiskalne prihode, odnosno da je loše što su tada ukinuti parafiskalni nameti. Mada razumem da je to bio dokument Stalne konferencije gradova i opština, pa možda nije stvarno samo vaše mišljenje, zato što ste vi kao predsednik opštine mislim dobro razumeli da ne treba u opštinu dovesti jednog investitora pa ga globiti do iznemoglosti, nego treba smanjiti namete, a dovoditi više investitora.
Tako da i dalje mislim da je to, kada su ukidani parafiskalni prihodi, bila dobra stvar i iskreno se radujem i Zakonu o taksama i Zakonu o naknadama, na kome trenutno radi Ministarstvo finansija, zato što mislim da će Srbiju napraviti za još predvidljiviji poslovni ambijent što će, kao rezultat imati i još više investitora i više malih i srednjih preduzeća.
Što se tiče novog zapošljavanja i političkog zapošljavanja, priznajem ja sam samo ne ni još dva meseca ministarka u Vladi Republike Srbije, najviše kritika lokalnih samouprava smo imali zato što ne dozvoljavamo novo zapošljavanje i zato što Vlada Republike Srbije ima dosta, stvarno striktnu komisiju zapošljavanja. Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave daje samo mišljenje za tu komisiju, komisija odlučuje, ali teško mi je da zamislim kako može da bude dodatnih političkih zapošljavanja, da to prođe kroz tu komisiju, a verujem da je okej da vam damo brojeve za dozvoljeno zapošljavanje do sada, ali to jeste bila najveća kritika rada i ovog Ministarstva i Ministarstva finansija, što se ne dozvoljava u dovoljnoj meri novo zapošljavanje.
Ne znam šta je prebacivano Novom Sadu. Najiskrenije nisam to uhvatila, ali znam da je prebacivano Kragujevcu i Smederevskoj Palanci i Kosjeriću, kao lokalnim samoupravama koje su najzaduženije i koje bez podrške republičke Vlade ne bi mogle da funkcionišu, što je strašno, složićemo se i vi, za koga ja smatram da ste, u stvari, bili profesionalan i odgovoran predsednik opštine.
Što se tiče javno privatnog partnerstva opet mislim da je republička Vlada dovoljno uradila da postoji zakonodavni okvir i mislim da postoje privatne inicijative, mislim da lokalne samouprave ne idu dovoljno u to da li zbog nedostatka stručnosti da procene da li nešto treba da ide iz sopstvenih ulaganja ili iz ulaganja privatnih partnera, ali mislim da to svakako nije dovoljno iskorišćeno i da tu postoji veliki prostor.
Hvala puno.

Hvala.
Reč ima Aleksandar Stevanović.

Gospođa ministarko, uvažena predsedavajuća, dame i gospodo, mislim da bi se svi u ovom domu saglasili sa jednom stvari, a da je u politici i vođenju države i u biznisu i u običnom životu izuzetno bitna stvar predvidljivost i da je predvidljivost nešto što bi trebao da bude naš vrhovni cilj kada razmišljam o tome koliko decentralizovati državu i kako urediti odnose između različitih nivoa vlasti.  
Mi na neki način imamo jednu čudnovatu predvidljivost u ovoj zemlji i ona se manje više od neke 1996. godine uporno ponavlja kada je prvi put lokalnim samoupravama kao kazna oduzeta imovina, a to je da mnogo pričamo o decentralizaciji, da su mnogi od nas bili angažovani u jednoj borbi za decentralizaciju Srbije i jednu bolju podelu nadležnosti između različitih nivoa vlasti, ali da je jedina konstanta da se suštinska decentralizacija ne dešava u Srbiji i da kada napravimo neki korak napred, a neću reći da je taj korak 2011. godine bio baš potpuno najbolji korak koji se mogao uraditi i da nije bio motivisan nekim drugim razlozima, da se vremenom vratimo u drugom pravcu i da Republika manje više pojede i sredstva i nadležnosti lokalnih samouprava.
Vertikalna podela vlasti je jednak bitna kao i podela vlasti koja je horizontalna i koja nije sporna u našem društvu. Kod vertikalne podele vlasti imamo probleme koji postoje već godinama, a to je da nismo pronašli najbolju formulu kako poslove državnih organa na nivou Republike i nivou lokalne samouprave približiti tamo gde bi bili najefikasniji, približiti građanima na pravi način i uspostaviti jednu kristalno jasnu liniju odgovornosti, pošto prebacivanjem mnogo nadležnosti na nivo Republike gubi se odgovornost.
Ovaj zakon je korak unazad i gura Srbiju u pravcu centralizacije, a centralizacije imamo već i previše u našem društvu. Na neki način, mada bi to bila realnost u trenutnom političkom okruženju i sa nekim drugim zakonima, mi ćemo imati utvrđenje jednog starog obrasca ponašanja, a to je da najbolji gradonačelnik nije onaj koji najbolje upravlja lokalnom imovinom, koji najbolje uređuje lokalne propise, koji je najpredusretljiviji prema biznisu, nego onaj gradonačelnik koji najbolje lobira u Beogradu.
Imamo generacije takvih gradonačelnika u Srbiji koji su promenili po četiri-pet dresova. Ja im ne mogu lično zameriti jer potiču iz siromašnih opština i njihova umešnost da lobiraju u Beogradu je bila ključna, zato je i trebalo menjati dresove.
Zato mi kao poslanička grupa imamo ogromne rezerve prema bilo kakvoj daljoj centralizaciji, jer dajemo pogrešne podsticaje, podsticaje ljudima koji bi se trebali baviti razvojem lokalnih samouprava na načine kako rade njihove kolege u svetu, da se bave lobi aktivnostima, koje nisu nešto loše, ali mislim da njihov ključ leži u dobroj komunikaciji sa centralom, iako nam istraživanja koja imamo ove godine pokazuju da lokalne samouprave ne percipiraju da ih Republika baš najbolje razume i da kad bi merili na skali od jedan od pet, to bi bila jedna vrlo mršava trojka.
Dakle, imamo s jedne strane centralizaciju, zakon je dodatno podstiče, ne suštinski, naravno, ne mogu da kažem da je ovo zakon koji išta suštinski preterano menja, a, s druge strane, gubimo neke stvari i pokazujemo da idemo u pravcu koji nije baš najbolji.
Još jedna stvar koju su istakli moji prethodnici, to je pitanje kompenzatornih transfera. Ako već ukidamo neke prihode opštini koje su oni smatrali tako reći izvornim prihodima, zašto onda imamo kompenzatorne transfere nazad? Ja verujem u posvećenost naših ljudi koji vode Republiku, verujem u posvećenost ministara, verujem u posvećenost svih ljudi koji se bave ovim poslom, ali to stvara jedan strahovit prostor da vi pokušavate nekoga da nagradite a nekoga da kaznite. I ljudski je jako teško odupreti se takvoj želji. Moć je čudna stvar, a i sama centralizacija je jedna vrsta koncentracije moći. Pa kad još imate mogućnost da odlučujete o tome da li će neka opština biti dobra opština, a da li će neka druga opština biti opština koja neće ostvariti neke svoje ciljeve, uvek se potkrade mogućnost da se to uslovi na neki način političkim kriterijumima.
Kako vi niste iz sveta stranačke politike, ja se iskreno nadam i očekujem da ćete biti kao što ste bili i do sada, vrhunski profesionalac i gledati samo kriterijume, nezavisno od toga da li je u pitanju opština koju vodi partija koja danas vodi najviše opština u Srbiji, ili su u pitanju neke druge opštine. To su neke opasnosti koje postoje.
Takođe, kada govorimo o efektima konsolidacije, mi u suštini nemamo konsolidaciju na nivou celokupne države, mi imamo samo prebacivanje sredstava sa jednog nivoa na drugi nivo. Odnosno, na neki način, imamo jednu igru koju igramo za vreme fiskalne konsolidacije u poslednje dve godine, a to je da je deficit koji je bio jasno prikazan, izuzetno veliki. Bio je veliki napor smanjiti ga za jedan ili dva procentna poena, mi to uopšte nećemo nikada reći da je bilo lako uraditi. Ali, s druge strane, vi taj deficit u stvari šaljete na druga mesta. Znači, Republika će biti u boljem stanju, ali će, s druge strane, opštine malo da pate. Ili, kao što smo imali – Republika će da smanji deficit, ali će ga platiti penzioneri. Biće manji deficit u Republici, ali će ga platiti lekari, profesori, sudije. Biće manji deficit, ali nećemo izdavati garancije javnim preduzećima koje ćemo mi na kraju opet da platimo, implicitno ili eksplicitno.
Dakle, to je jedna igra, da tako kažem, prebacivanja novca s jednog na drugi nivo vlasti. Ja shvatam da je u ovom momentu, zbog aranžmana sa MMF-om, možda bilo oportunitetno uraditi konsolidaciju na nivou Republike, ali, suštinski, mi na nivou Srbije na ovaj način stvari nećemo rešiti. Rešenja se nalaze negde drugde.
Još jedan razlog koji je skepsa i koji mi imamo je da je naša buduća kuća Evropska unija i to u ovom Domu gotovo 85% poslanika smatra da je tako. Jedan od
kamena temeljaca EU je visok stepen decentralizacije. U redu, postoje zemlje gde decentralizacija je na nižem nivou nego u Srbiji, ali u većini zemalja niži nivoi konzumiraju veći deo ukupnih budžetskih prihoda nego što je to slučaj kod nas. Dakle, opet idemo u nekom pravcu koji nije baš najbolji sa stanovišta onoga što smo proklamovali kao strateški cilj. Opet kažem, iskreno se nadam da će ovo biti privremeno, ali učeći iz 20 godina iskustva u Srbiji, gde smo uvek imali opoziciju kojoj su bila puna usta decentralizacije dok je u opoziciji, a onda kada postane pozicija, odjedanput to sve zaboravi. Voleo bih da vi budete vesnik promena, ali 20 godina iskustva govori da vas čeka izuzetno težak zadatak.
Pominjan je takođe jedan izuzetno interesantan projekat prikupljanja poreza na imovinu u istočnoj Srbiji i toga da su lokalne samouprave bile suštinski nezainteresovane da prikupe neke prihode koji su njihovi izvorni prihodi, čak, i da je trebalo mnogo, mnogo napora da se uloži da se one osposobe i da naplate porez na imovinu.
Pitanje koje se ovde može postaviti iz toga samoga je na koji način će sada biti veća motivacija da se prikupi nešto što je još teže utvrditi? Ako se još imovina može prepoznati, koristeći odgovarajuće evidencije, baze podataka, ugovori o zakupu su kod nas još teži za identifikovati, a motivacija ljudi koji rade u lokalnim sredinama još manja, dakle, tu se postavlja pitanje da li ćemo mi u ovom slučaju da izgubimo i da imamo jedan blagi pad naplate zbog toga što selimo prihod sa nivoa opštine na nivo Republike? Iako formalno-pravno može se posmatrati kao prihod od kapitala, ali je pitanje da li mi time postižemo i šta suštinski na konsolidaciji javnih finansija?
Opštine neće pasivno stajati, život je takav da ljudi kada dobiju određeno smanjenje prihoda reaguju, pokušavaju da se prilagode, niko ne stoji pasivno. Postoje dva načina kako se opštine mogu prilagođavati, u stvari tri. Prvi je da budu izvanredno u dobrim odnosima i pokušaju da dobiju neka sredstva nazad od centrale. To je možda realistično za 10%, 15% sa upravama koje imaju najbolje kontakte i jako su bitne. Ostale imaju dva izbora – da smanje troškove ili ono za čime većina opština poseže i što najčešće vodi ka bujanju novih parafiskala, imamo stalnu igru mačke i miša, je da će opštine to pokušati nekako da nadoknade, uvek se to desi. Od koga će uzeti? U velikoj broju slučajeva posegnuće za privredom. Voleo bih da to ne bude slučaj, ali opet, iskustva nas uče da bi vrlo lako moglo da se desi da u stvari lokalni privrednici plate trošak ovako izvedene fiskalne konsolidacije i tu morate biti izuzetno oprezni, da ne bismo zbog jednog prebacivanja sredstava napravili mnogo veći trošak u srednjem i dugom roku. To je nešto što je veliki problem.
Takođe, zakon nosi još jedno skriveno trošenje resursa ovog društva, a to je da ljudi, bilo u biznisu, bilo u javnoj upravi, treba da se bave poslovima koji su potrebni. Ovaj zakon ostavlja prostor nekim opštinama da pređu u status grada, da bi iskoristili prednosti koje im ova rešenja nose. To je u suštini nepotreban proces, ali je dat podsticaj u vidu te razlike koja postoji. Neke opštine će verovatno tako da odgovore i da prođu kroz jedan proces koji njima možda ne bi trebao u datom momentu, ali će da učine sve što je u njihovoj moći da ne izgube ono što je njima na raspolaganju.
Dalja centralizacija u Srbiji i konstantan pad učešća prihoda lokalnih samouprava u ukupnim prihodima konsolidovane države Srbije dovodi do toga da mi smanjujemo objektivno prostor za jednu od najbitnijih stvari i za lokalni ekonomski razvoj, a to je konkurencija između opština. Kada opštine imaju, hajde da kažem baš, ne potpuno stegnut budžet, kada mogu zaista da štede, onda ima i prostora da se opštine međusobno takmiče u tome da imaju niže poreze, da imaju jeftinije procedure, da mogu ponuditi bolje uslove ljudima koji žele da investiraju u te opštine ili da otpočnu svoj biznis. Ako im uzimate sredstvo, u stvari, uzimate im mogućnost da se opštine međusobno takmiče i to je takođe jedna od negativnih strana koje nosi ovaj zakon.
Ako sve ovo saberemo, čini nam se, kao našoj poslaničkoj grupi koja je izuzetno posvećena decentralizaciji i jednoj pametnoj vertikalnoj podeli vlasti u Srbiji, gde se poslovi rade tako da budu najbliži građanima, a ne prenose se nepotrebno na nivo Republike ili, ne daj bože, postoje i poslovi koji se ne bi smeli preneti ni na nivo opštine, jer bi bilo izuzetno neefikasno, dakle, mi se zalažemo za jednu optimalnost, zalažući se za predvidivost i za jedan sistem. Mi se iskreno nadamo da će ovo biti izuzetno kratkoročni potez i da ćemo ići u pravcu izgradnje jednog sistema po ugledu na zemlje koje su lepo rešile vertikalnu podelu vlasti, uz mogućnost da imamo što više izvornih prihoda na oba nivoa vlasti, da niko od nikoga ne bi zavisio ili, ako već imamo određene transfere, da ti transferi što duže traju i da budu što jasniji.
Konačno, imam za vas jedno pitanje koje mene prilično kopka. Rekli ste da je MMF zahtevao da se uradi baš ovakav vid prenosa sredstava. Da li je MMF zahtevao eksplicitno da se od opština uzme određena svota novca i prebaci na nivo Republike, ili je zahtev bio MMF-a da Republika raspolaže sa jednom dodatnom količinom novca? Odnosno, da li bi za MMF bilo prihvatljivo da je konsolidacija na republičkom nivou izvedena na primer smanjivanjem subvencija, što bi isto moglo da dovede do značajnih ušteda, izvođenju suštinskog restrukturiranja velikih potrošača sredstava u ovom budžetu, na primer RTB Bora koji sto miliona evra svake godine potroši? Dakle, da li je postojala mogućnost da se izabere način kako se obezbeđuju novi prihodi, ili, naravno, ne moramo raditi sve s novim prihodima, pošto smo mi inače zemlja koja je poznata po tome da dosta troši i dosta oporezuje, da li je bila mogućnost možda da smanjimo neke rashode i da MMF kaže da smo posle toga šampioni konsolidacije? Odnosno, da li smo mi mogli izabrati i neki drugi put?
Želim vam puno sreće u vašem radu na toj poziciji, trebaće vam mnogo sreće, i hvala na pažnji.