Gospodine predsedavajući, gospodo ministri, želela bih pre nego što počnem samo na nešto da upozorim predsedavajućeg gospodina Arsića.
Naime, gospodine Arsiću, ako je dr Nebojša Stefanović doktor, onda je i Sanda Rašković Ivić takođe doktor, kao i dr Zorana Mihajlović.
(Vojislav Šešelj: Jeste li zajedno doktorirale?)
Ja za sebe mogu da kažem da sam doktorirala na Beogradskom univerzitetu na Medicinskom fakultetu 5. jula 1993. godine. Za Zoranu ne znam, ali evo kažem za sebe, tako da vas molim, prosto ja od toga ne patim, ali ako je jedan doktor nauka doktor, onda i drugi doktori nauka treba da budu doktori.
U svakom slučaju, meni je drago da smo konačno dobili priliku da radimo i da raspravljamo i o ovim sporazumima. Žao mi je što danas na četvrtu godišnjicu potpisivanja Briselskog sporazuma, mi ne govorimo o ovom vrlo važnom sporazumu koji je dospeo u ćorsokak nego o drugim sporazumima, ali dobro, to neka ostane otvoreno jer smo već više puta i kao poslanička grupa i kao više poslaničkih grupa iz opozicije tražili da se priča o Briselskom sporazumu u svetlu Poglavlja 35 i tome posveti posebna sednica.
Sada ću se vratiti na temu. Osvrnula bih se na dva sporazuma, pošto je objedinjena rasprava, to je Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o saradnji u oblasti bezbednosti i Sporazum između Republike Srbije i države Katar.
Znači, kao što je ministar Stefanović govorio, neću to ponavljati, samo ću reći da je ovaj sporazum potpisan u Berlinu pre godinu dana 22. marta 2016. godine i da se radi o saradnji u oblasti suzbijanja organizovanog kriminala. Ono što je dobro u ovom sporazumu, a to je da čitajući ovaj tekst ja nisam našla odredbu na osnovu koje bi Nemačka mogla da u nekom trenutku deportuje određeni broj migranata sa svoje teritorije u Srbiju.
Ovde se u ovom sporazumu jako mnogo govori o reciprocitetu. Međutim, potpuno je jasno svima da je ovaj reciprocitet potpuno formalne prirode. Pitanje je da li je reciprocitet uopšte moguć, suštinski reciprocitet, u situaciji kada postoji jedna ogromna nesrazmera između političke i ekonomske i vojne i svake druge moći Nemačke, s jedne strane, a sa druge strane Srbije.
Međutim, ono što bih prokomentarisala jeste formulacija u članu 2. koja govori o oblicima saradnje gde se konkretno u tački 3), citiraću – predviđa da će svaka od strana na zahtev druge strane sprovesti mere dozvoljene u skladu sa odredbama svog nacionalnog zakonodavstva, pri čemu može odobriti prisustvo predstavnika nadležnih organa druge strane. Znači, ponavljam, da se može odobriti prisustvo predstavnika nadležnih organa druge strane. Koji su to nadležni organi kada je reč o Saveznoj Republici Nemačkoj? To su Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova, Savezno ministarstvo finansija, Savezno ministarstvo zdravlja, Savezna kriminalistička služba, Direkcija savezne policije, Carinska kriminalistička služba i Savezni institut za lekove i medicinske proizvode.
Moje pitanje jeste – šta tačno rade predstavnici nadležnih organa druge strane koji su prisutni na našoj teritoriji, hipotetički govorimo, prilikom sprovođenja operativnih mera?Mene je ovo malo asociralo na ultimatum koji je Austrougarska uputila Srbiji 1914. godine nakon Sarajevskog atentata. Naravno, ovo je bilo unilateralno, ovde je predviđeno i prisustvo i naših organa na teritoriji Nemačke i nemačkih organa na teritoriji Srbije, ali ja se opet vraćam na onaj formalni reciprocitet koji nije i suštinski reciprocitet.
Mislim da je potpuno opravdano postaviti ovo pitanje, pre svega zbog toga što treba uzeti u obzir član 9. ovog sporazuma kojim se precizno definiše status takozvanih oficira za vezu. Znači, mi imamo oficire za vezu. Kaže ovako – strana ugovornica može po potrebi uz saglasnost druge strane ugovornice uputiti oficire za vezu policijskim organima druge strane ugovornice. Znači, oficiri za vezu imaju savetodavnu funkciju, to znamo i to je objašnjeno, i oni pružaju pomoć bez prava na samostalno vršenje policijskih ovlašćenja na teritoriji druge strane ugovornice. Ako već imamo oficire za vezu, onda se pitam šta će nam predstavnici nadležnih organa i zašto nije definisano koja su to ovlašćenja nadležnim predstavnicima ovih drugih organa.
Naravno, osvrnula bih se ovde, kada govorim o ovom sporazumu sa Nemačkom, i na Sporazum sa Poljskom. Zanimljivo je, recimo, da je Sporazum sa Poljskom potpisan još 2009. godine, a tek sada dolazi na dnevni red, a sporazum je takođe o borbi protiv organizovanog kriminala i drugih vidova kriminala. Tu se kaže da se predviđa mogućnost da nadležni organi ugovornih strana razmene oficire za vezu, ali ne i više od toga. Zašto je onda sa Nemačkom ovo ovako razigrano i prilično prošireno?
Sada bih prešla na ovaj drugi sporazum, a to je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade države Katar o uzajamnom podsticanju i zaštitu ulaganja. Ovaj sporazum je, kao i svi sporazumi, tipskog karaktera i njegovim odredbama se ulagačima fizičkim i pravnim licima iz Katara i Srbije garantuje nacionalni tretman, kao i tretman najpovlašćenije nacije uz punu zaštitu i bezbednost ulaganja. Ovde imamo jednu od stavki reciprocitet i ovde kao i u ovom sporazumu sa Nemačkom baš to ne stoji zato što mi ne možemo kao Srbija i kao srpski biznismeni da uđemo u tu trku u Kataru kao što mogu investitori iz Katara da dođu ovde.
Naravno, nemam ništa protiv stranih investicija, samo mislim da strane investicije treba da budu izjednačene sa domaćim investitorima. Ali ono što naša poslanička grupa prebacuje i gde ima primedbe jeste prilična netransparentnost ovog sporazuma jer znamo da je odlazeći predsednik Nikolić bio u Kataru i čitali smo u novinama da je Katar, recimo, zainteresovan za agrar, za Bistricu, za Đerdap III, od agrara za PKB, za 36 srpskih banja, za namensku industriju, tako da mi ovde imamo utisak da se u ovom sporazumu, koji je u stvari jednosmerna ulica i koji je napravljen za katarske investitore u Srbiju, njima otvaraju vrata, i to onako velika vrata, za rasprodaju javnih dobara. Pogotovo što znamo, i to se takođe u medijima pominje, da su od kompanija katarskih koje su zainteresovane da ulažu ovde u Srbiji pominju se Qatar Electricity and Water Company i još neke kompanije koje su u vlasništvu porodice Tani, to je značajna vladarska porodica, tako da se ovde u stvari sprema jedan netransparentni sporazum koji će toj katarskoj porodici omogućiti velike investicije ovde.
Zli jezici i neki mediji javljaju i o tome u ovom slučaju moglo do dođe i do pranja novca. Podsetiću vas da je Krik govorio ofšor o kompanijama Siniše Malog i da li se sada ovde sprema neki novi slučaj takođe ofšor komapanija.
Takođe bi se ovde osvrnula i na situaciju oko KiM upravo vezano za ovaj sporazum. Znači, ako vidimo u članu 1. definicije, znači, član 1. definicija u tački 5) definiše se pojam teritorija na sledeći način, pročitaću vam – za Republiku Srbiju teritorija nad kojom Republika Srbija vrši suverena prava, jurisdikciju u skladu sa svojim nacionalnim zakonodavstvom i međunarodnim pravom, a za državu Katar teritorija, to su unutrašnje vode, teritorijalno more, države Katar morsko dno, podzemlje, vazdušni prostor, iznad njih ekonomska zona i kontinentalni deo na kom država Katar vrši suverena prava i jurisdikciju u skladu sa svojim nacionalnim zakonodavstvom i međunarodnim pravom.
Znači, ovde upada u oči da je definisanje teritorija vrlo šturo kada je Srbija u pitanju, a da je vrlo detaljno onda kada je u pitanju Katar. Pošto znamo da je Katar jedna od zemalja koja je veliki finansijer i veliki sponzor kosovske nezavisnosti, opravdano se može postaviti pitanje kako bi se u smislu odredaba ovog sporazuma tretiralo ulaganje države Katar na KiM. Da li bi se to tretiralo kao ulaganje u državu Srbiju ili bi se to tretiralo kao ulaganje u tzv. nezavisnu lažnu državu Kosovo?
Što se tiče podsticanja i zaštite ulaganja, znači, ima još nešto našta bih skrenula pažnju, a to je u članu 3. tačka 2) kaže – Svaka strana ugovornica će u skladu sa svojim zakonima i propisima kad god je potrebno obezbediti izdavanje odobrenja neophodnih za rad savetnika i drugih kvalifikovanih osoba sa stranim državljanstvom.
Znači, već sam na početku rekla da nemam ništa protiv stranih investicija. Imam protiv toga, ponavljam, da su te investicije debelo plaćene sa 10.000 evra po radnom mestu, da naši investitori nemaju iste uslove, ali sad vidim ovde da se uvodi i jedna nova tema, a to je tema da se podstiče zapošljavanje stranih državljana. Da li je nama zaista potrebno ovo zapošljavanje stranih državljana? Naravno, odgovor je da nije.
Naravno, mi imamo mnogo naših nezaposlenih, mnogo mladih koji odlaze iz zemlje, tako da smatram da nekoliko odredbi ovog sporazuma nije kako valja i da je ovaj sporazum izrazito štetan i loš po srpsku stanu.
I na kraju bih postavila pitanje – Koliko škola još sa imenom „Sveti Sava“ će da promeni u ime Binzajed ili neko drugo ime nekog katarskog velikana, iz porodice Tani ili možda iz neke druge značajne porodice, da bismo mi ovamo doveli investitore iz Katara, a da zato Srbija zaista nema ni nacionalne, ni ekonomske poze. Hvala vam.