Hvala.
Reč ima Vladimir Đurić. Izvolite.

Hvala.

Zahvaljujem se na odgovoru i slažem se da ćete vi pokušati sprovesti, odnosno slažem se sa vašom konstatacijom da nameravate da sprovedete postupak prvenstva zakupa transparentno, ali uredba kojom je on regulisan je, kako bih rekao, donošenje odluka na osnovu neprecizno definisanih kriterijuma. Kako ćete vrednovati projekat koji vam je prvorangiran po broju zaposlenih, a trećerangiran, ako uopšte uspete da rangirate kriterijum, doprinos razvoju ekonomskom razvoju na lokalnoj zajednici? Kako ćete uopšte kvantifikovati? Šta ćete reći, da ovaj projekat tri kile doprinosi razvoju ekonomskom lokalne zajednice, a ovaj dve i po? Pa, onda ćete reći – ako si drugoplasiran po ovom kriterijumu, a prvoplasiran po ovom, onda si generalno prvoplasiran, ili kako?

Temeljno sam čitao uredbu i meni zaista nije jasno kako ćete te rastegljivo definisane kriterijume, koji su potpuno kvalitativni, bez i jedne brojke za rangiranje, kako ćete to sprovesti? Jako bih voleo da vidim tu neku rang listu i apelujem da to bude sastavni deo narednog izveštaja Ministarstva poljoprivrede. Jer, znate šta, odredbe u kojima se odluke donose bez kvantitativno opredeljenih i precizno definisanih kriterijuma, takve odredbe su duboko koruptivne. Ne želim bilo koga ovde da optužim za korupciju, ali znate kako kaže poslovica – prilika čini… Da ne rizikujem sad povredu Poslovnika. Hvala.

Reč ima Branislav Nedimović. Izvolite.

Samo kratka jedna opaska na ovo. Ne samo da će vam biti dostupan izveštaj u pogledu predmeta koji su odobreni, odnosno nisu odobreni, nego na uvid možete dobiti kompletnu dokumentaciju o svakom predmetu, analiza svakog projekta. Samo ću podsetiti, konkuriše se za prostor jedne lokalne samouprave, ukoliko postoje dva projekta koja su na istom prostoru, oni mogu biti kvantifikovani na taj način o kome vi pričate.
To je mogućnost uvida i svakom će to biti dostupno. Isto smo rekli ljudima iz Mreže za restituciju, nemamo mi šta da krijemo u ovom. Nama je cilj jedan, to je da dobijemo što više projekata u oblasti prerađivačke industrije i da se što veća vrednost po jednom hektaru imamo investicija. Samo to, i biće to u izveštaju. Ne treba ni jednog trenutka da sumnjate. Ovaj drugi deo ne bih ni komentarisao.

Reč ima narodni poslanik Snežana Bogosavljević Bošković.

Poštovana predsednice, gospodine ministre sa saradnicima, poštovani poslanici, dame i gospodo, poštovani građani Srbije, tema parlamentarne debate ovog skupštinskog zasedanja izuzetno je važna. Mogli bismo reći da je u samom vrhu prioritetnih i visokoosetljivih tema svakog ozbiljnog i odgovornog društva. To je i razumljivo, jer poljoprivredno zemljište je dobro od opšteg interesa, ograničen i neobnovljiv prirodni resurs. Resurs koji smo nasledili od naših predaka, i resurs koji smo pozajmili od naših potomaka.

Poljoprivredno zemljište je osnov srpske poljoprivrede, poljoprivrede koja je decenijama žila kucavica srpske ekonomije i sastavni deo socijalne politike, garant socijalnog mira, sigurnosti i egzistencije velikog dela našeg stanovništva. Tako je bilo nekada, takao je i danas. Danas oko 19% od ukupno zaposlenih u Srbiji, dakle svaki peti, radi u poljoprivredi.

Doprinos poljoprivrede srpskoj ekonomiji i dalje je veliki. Navešću samo neke od pokazatelja. Vrednosni udeo poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda u ukupnom BDP naše zemlje prosečno je oko 10%. Prošle godine bio je gotovo oko15%. U ukupnom izvozu poljoprivredni i prehrambeni proizvodi učestvuju sa oko 22%. Uz to, naša poljoprivreda je jedina grana privrede u Srbiji koja godinama beleži suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, i on iz godine u godinu ima rast.

Primera radi, suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima 2014. godine bio je nešto veći od milijardu evra, 2015. godine bio je 1.200 milijardi evra, a prošle 2016. godine rekordnih 1.600 milijardi evra. Kada se ovim pokazateljima doda i podatak da je ukupna vrednost proizvodnje srpskog agrara 2016. godine bila veća od pet milijardi evra, jasno je da je srpska poljoprivreda na dobrom putu i da će i u buduće uz naporan rad i još veća ulaganja u skladu sa ciljevima i pravcima razvoja sadržanim u Strategiji koju smo usvojili 2014. godine, beležiti sve bolje i bolje rezultate.

Poljoprivredno zemljište je naše prirodno bogatstvo, ogroman resurs za razvoj poljoprivrede, ali i sveukupan ekonomski prosperitet države Srbije. Republika Srbija raspolaže sa oko pet miliona hektara poljoprivrednog zemljšta, od čega oko 3,5 miliona hektara su oranice i bašte, voćnjaci i vinogradi, a oko 1,5 miliona hektara livade i pašnjaci. U pogledu vlasničke strukture, oko 20% raspoloživog poljoprivrednog zemljišta ili oko milion hektara je u javnoj, tj. državnoj svojini, od čega oko 830 hiljada hektara, prema podacima Republičkog geodetskog zavoda je zemljište koje je identifikovano u vidu katastarskih parcela, dok oko 200 hiljada hektara je zemljište koje se još uvek vodi kao društveno, zadružno, zemljište mešovite svojine i slično. Preostalih 80% ili gotovo četiri milina hektara je u privatnoj svojini tj, u privatnom vlasništvu fizičkih i pravnih lica. Zakonska regulativa vezana za zemljišnu politiku do sada odnosila se pretežno na poljoprivredno zemljište u državnoj vlasništvu. Tako na primer 2015. godine usvojen je Zakon kojim se pravno regulišu pitanja zaštite, uređenja i korišćenja isključivo poljoprivrednog zemljišta u državnom vlasništvu.

Novim predlogom zakona, Zakon iz 2015. godine se praktično dopunjuje pravnim uređenjem i nekih pitanja koja se tuču prodaje poljoprivrednog zemljišta i to sada isključivo poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini.

Osim toga, želim da istaknem da je bilo mnogo razloga zbog kojih je Vlada Republike Srbije 2015. godine, na predlog Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Narodno skupštini predložila zakon kao pravni okvir za uvođenje reda u praksu korišćenja državnog poljoprivrednog zemljišta.

Podsetiću vas na samo neke razloge, a to su bili, neracionalno korišćenje ovog prirodnog resursa to jest mali udeo legalno izdatog zemljišta u zakup i veliki deo u takozvanoj sivoj zoni. Velike nepravilnosti, ne ažurnosti, zloupotrebe u korišćenju državnog poljoprivrednog zemljišta i kao posledica svega toga ogromni ekonomski gubici i za državu i za poljoprivredu.

Procenjena šteta tada iznosila je desetine i desetine miliona evra na godišnjem nivou i direktno se odražavala na manja izdvajanja za poljoprivredu kako iz republičkog tako i iz pokrajinskog budžeta i iz budžeta lokalnih samouprava.

Iako je od donošenja tog zakona prošlo tek nepune dve godine pozitivni efekti njegove primene su vidljivi. Danas, gotovo sve lokalne samouprave su ažurne u donošenju godišnjih programa zaštite uređenja i korišćenja državnog poljoprivrednog zemljišta. Poštuju se rokovi, procedure, javnog nadmetanja, izdavanja ovog zemljišta u zakup.

Mali poljoprivrednici ravnopravno sa velikima učestvuju na licitacijama i sada imaju mnogo veće mogućnosti da zakupe državno poljoprivredno zemljište nego što je to ranije bilo. Uz to, značajno su povećani prihodi od zakupnina, pa su zahvaljujući u velikoj meri i tome već za 2017. godinu mogla da se opredele veća sredstva iz republičkog za agrarni budžet.

Osim navedenog zakon iz 2015. godine veoma precizno i jasno isključuje svaku mogućnost da stranac kupi poljoprivredno zemljište koje je u državnom vlasništvu. Sva pravna rešenja iz ovog zakona, a samo na neka od njih sam se osvrnula, zadržana su i u novom predlogu zakona nisu menjana.

Razlozi za nove izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu o kojima danas diskutujemo kao što je to i detaljno obrazloženo u Predlogu zakona proizilaze iz SSP koji je Srbija potpisala sa državama, članicama EU 2008. godine. Potpisivanjem ovog sporazuma Srbija je preuzela između ostalog i obavezu da od 1. septembra 2017. godine omogući građanima EU kupovinu poljoprivrednog zemljišta u Srbiji pod istim uslovima kao i srpskim državljanima. Nema sumnje, ovaj deo sporazuma izuzetno je loše ispregovaran. Danas žalimo što tadašnji pregovarači nisu sa mnogo više mudrosti i odgovornosti za naše poljoprivredno zemljište dogovorili liberalizaciju trgovine onda kada Srbija postane punopravna članica EU, onako kako su to činile i druge zemlje u procesu pridruživanja. Umesto toga potpisivanjem sporazuma precizirani su i rokovi za njegovo sprovođenje.

Tako da oni koji su neodgovorno pregovarali i potpisali Sporazum, ne mareći za prirodna dobra i resurse, uskratili su nam mogućnost i zaštite dostojanstva i ponosa, jer bićemo prva zemlja koja je i pre sticanja punopravnog članstva u EU uopšte i razmatrala pitanja prodaje poljoprivrednog zemljišta stranim državljanima.

Naravno, opravdano se postavlja i pitanje, da li smo mogli da izmenimo Sporazum nakon njegove ratifikacije, a poslednja ratifikacija je bila 2013. godine, i da na taj način odložimo donošenje ovog zakona, naravno, mislim na deo koji se tiče poljoprivrednog zemljišta. Nažalost, za izmene Sporazuma, uz eventualno prihvatanje, u tom smislu, pregovora od strane EU bila je potrebna i saglasnost i ponovna ratifikacija od svih 28 država članica Unije. Jasno je da su zbog ovakvih procedura EU i naše mogućnosti da izdejstvujemo bilo kakve izmene da bi bile minimalne.

Ipak, uprkos tome, nadležne institucije prethodnih nekoliko godina činile su niz napora da se 1. septembar 2017. godine kao rok odloži. Tako recimo Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine 2015. godine kada sam ja bila na čelu tog Ministarstva, uradilo je detaljnu analizu preuzetih obaveza Srbije u pogledu liberalizacije trgovine poljoprivrednim zemljištem i sa tim u vezi, detaljnu analizu potencijalnih problema i rizika institucionalnog i zakonodavnog usklađivanja sa odredbama iz Sporazuma.

Osim toga, Ministarstvo je pripremilo i uporedan prikaz različitih zakonskih rešenja kao primera dobre prakse iz zemalja koje su uspele da sačuvaju svoje poljoprivredno zemljište u državno vlasništvo ili u vlasništvu svojih građana.

Sve to nam je poslužilo kao dobra argumentacija da sporna pitanja, trgovina poljoprivrednim zemljištem pokrenemo na pregovaračkoj grupi četiri koja se bavi pitanjima slobode kretanja kapitala.

Zbog iznetih argumenata od strane predstavnika našeg Ministarstva, pregovaračka grupa četiri za stručnu i nezavisnu ekspertizu od strane stručnih lica, angažovala je stručnjake, dva naša naučna instituta – Instituta ekonomskih nauka i Instituta za ekonomiku poljoprivrede.

Verujem da su njihove analize mišljenja i preporuke koristile sadašnjem ministru i njegovim saradnicima u pripremi predloga ovog zakona.

Dakle, jasno je, Vlada suočena sa preuzetom međunarodnom obavezom Srbije, rokovima ali i obavezom da zaštiti domaće nacionalne interese, u ovom slučaju da poljoprivredno zemljište ostane u najvećoj mogućoj meri u vlasništvu naših građana i srpskih domaćina, predložila je zakon o kome danas raspravljamo.

Predloženim zakonom trajno se regulišu uslovi pod kojima fizička lica, državljani zemalja EU mogu steći vlasništvo nad poljoprivrednim zemljištem u Srbiji, a koje je sada u privatnoj svojini naših građana.

Propisani uslovi su strogi i za sve one koji budu zainteresovani za kupovinu zemljišta po ovom zakonu, biće teško da ispune. Uz njih, predloženim zakonom predviđa se i pravo preče kupovine poljoprivrednog zemljišta od strane države Srbije.

Predlaže se i formiranje posebne komisije, Vladine komisije koja će se baviti realizacijom ovog prava. Mi poslanici SPS smatramo da pravo prvenstva kupovine poljoprivrednog zemljišta od strane države Srbije je dobro i važno rešenje da se zaštite domaći nacionalni interesi, kada je reč o poljoprivrednom zemljištu, jer podržavamo sve mere koje će doprineti da naše poljoprivredno zemljište ostane u vlasništvu naših građana i u vlasništvu srpskih domaćina.

Kao dopuna ovom rešenju, mi predlažemo i da Vlada, država, formiraju poseban fond koji će biti isključivo za namenu kupovine poljoprivrednog zemljišta koje bi eventualno naša fizička lica ponudila na prodaju bilo kom stranom državljaninu.

Smatram da ovaj fond može da bude finansiran, ne samo iz sredstva budžeta, već iz donacija, poklona i raznih drugih izvora. Sredstvima fonda, dakle i korišćenjem prava preče kupovine od strane države Srbije, poljoprivredno zemljište bi se sačuvalo, jer bi država to ponuđeno poljoprivredno zemljište za prodaju kupovala i ono bi postalo državni resurs.

Naš predlog je i da ovako kupljeno poljoprivredno zemljište koje bi bilo sada u državnoj svojini, država ponudi na korišćenje bez naknade mladim poljoprivrednicima koji žele da ostanu na selu, da uvećaju posed i svoju poljoprivrednu proizvodnju.

Takođe, poslanička grupa SPS ima još jedan predlog za dopunu zakona i to u formi amandmana.

Naime, mi smatramo da zakon treba dopuniti odredbom kojom se zabranjuje prodaja poljoprivrednog zemljišta u graničnom pojasu od deset kilometara. Smatramo da bi to bilo izuzetno važna mera bezbednosti i zaštite državnih interesa, zaštite državne granice.

Inače, ovakva zaštitna mera je propisana još uvek važećim Zakonom o poljoprivrednom zemljištu i odnosi se na državno poljoprivredno zemljište i na naše građane, a analogno tome, logično je da isto ograničenje, odnosno ista zabrana važi i za poljoprivredno zemljište koje je u privatnoj svojini i koje eventualno može biti predmet prodaje fizičkim licima, državljanima zemalja EU.

Verujemo da ovi naši predlozi mogu doprineti poboljšanju kvaliteta zakona, da će ih Vlada ozbiljno razmotriti i naravno, da očekujemo da budu prihvaćeni.

Zbog svega navedenog, poslanička grupa SPS će podržati predložene izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.

Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SNS podržava predložene izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu, a to smo u toku današnje rasprave već istakli i koristim priliku da to kažem ponovo.

Podržavamo predlog zato što ovim predlogom, na zaista odličan način, mi postižemo dve dobre stvari istovremeno i tu nema nikakvih dilema i tu nema nikakvog biranja između ovoga i onoga i jedne ili druge stvari.

Mi zaista i jedno i drugo dobro i korisno za ovu državu i za njene građane postižemo u isto vreme.

Prva stvar, ispunjavamo svoju međunarodnu obavezu, a pričalo se o tome danas dosta, a biće priče i narednih dana, sigurno, obavezu koja proističe iz sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju evropskih zajednica i njihovih država članica sa jedne, te Republike Srbije sa druge strane. Odgovorno ponašanje države podrazumeva poštovanje tih međunarodnih obaveza i u pravo suprotno od onoga što su nam sugerisali snažno mnogi sa suprotne strane sale i mnogi koji nisu ni u sali ni u zemlji.

Dobro, bio je avgust mesec i provodilo se, što se kaže od Briona do Libana, a neki su čujem i dalje tamo, brinu se za radnička prava i opšte stanje u zemlji sa egzotičnih plaža, ali ajde sada da se malo radi. Sugerisali su nam da ne treba da se poštuju te obaveze koje proističu iz međunarodnih sporazuma, koristili čak izraze poput „banana države“, „diletantski“ itd.

Vidite, upravo to bi moglo da se kaže za one koji te međunarodne obaveze ne razumeju i ne poštuju. Mi ih razumemo i poštujemo i na ovaj način ispunjavamo kroz predlog poput današnjeg.

S druge strane, vodi se računa o nečemu što je elementarni interes građana ove zemlje na šta se strašno pozivaju oni koji nikako na rečima ne podržavaju evropske integracije, nikako ali opet samo na rečima ne smatraju da je bilo šta što ima veze sa Srbijom i Evropom u isto vreme za ovu zemlju korisno.

Vidite, te mere zaštite, koje se odnose na uvođenje obaveza za nekoga ko nije državljanin Srbije, a ima nameru da poseduje kao fizičko lice poljoprivredno zemljište koje proističe iz privatne svojine, uvođenje određenih uslova koji moraju da budu ispunjeni kao obavezujući uslovi jeste određena mere zaštite. I da, mi i to postižemo ovim predlogom.

Da je Predlog dovoljan dokaz je i tok rasprave. Mogu već sada da kažem sa velikom sigurnošću mi ćemo podržati ovaj zakon i mi ćemo za njega glasati, nakon što se završi rasprava u pojedinostima jer je postalo više nego jasno što možemo da čujemo, odnosno šta ne možemo da čujemo kao bilo kakvu kontra-argumentaciju.

Bilo je poprilično zabavno gledati kako se natežu iz petnih žila, pojedini da objasne jesu za evropske integracije ali nisu za to da se ispunjavaju obaveze u tom smislu ili da jesu za to da se zaštite građani Srbije, ali nisu za to da se usvoji zakon koji upravo treba da sprovede tu zaštitu.

Više nego zabavno gledati kako se određeni upletu kao pile u kučinu, pokušavaju da izvuku zaključak, a toga nema, niti ga uopšte može biti kada se na taj način postupa. Ali, zbog građana koji ovo gledaju, da se mi razumemo, naš primerni interes uvek je na prvom mestu interes Srbije i u tom smislu interes Srbije jeste i da nastavi svoje evropske integracije i da zaštiti građane Srbije kada se taj interes postigne istovremeno na dva koloseka, to je samo dvostruko dobro. Ko to ne razume može samo da nastavi da pokušava da pronađe odgovarajuće obrazloženje zašto je protiv, ali neće ga naći, videlo se to danas.

Čuli su se danas razni komentari. Komentari na primer – da li se može staviti na teret parlamentarnoj većini, pre svega SNS u njoj, da li se može staviti na teret Vladi Srbije, da li se može staviti na teret predsedniku države Aleksandru Vučiću, sve ono što nije dobro, „de fakto“ u vezi sa Sporazumom o stabilizaciji pridruživanja?

Dakle, mi poštujemo Sporazum, mi se ozbiljno odnosimo prema svojim obavezama, ali ne, to nije razlog da mi ne kažemo – ljudi, nije to sve bilo sjajno, bilo je tu ozbiljnih problema. I ti ozbiljni problemi se odnose na pitanje kako je taj Sporazum ispregovaran, tada kada je 2008. godine pregovaran i u kom je to obliku potpisan od strane onih kojima se tada žurilo da naprave nešto što će biti dovoljno zvučni rezultat u predizbornom periodu, pa su u toj žurbi zaboravili što šta između ostalog i one odredbe kojima bi se nazivale zaštitnim klauzulama i koje bi omogućile da se ispune želje svima onima sa druge strane koji su na dugačko i na široko pričali – kako je mogla Hrvatska da odloži primenu kada je reč o pravu na posedovanje poljoprivrednog zemljišta? Kako je mogla Slovačka? Kako je mogla Poljska? Zato što su oni imali neke ljude koji su taj Sporazum pregovarali ozbiljno, a mi smo imali dosovsku bulumentu u to vreme.

Na veliku žalost Srbije mi smo imali potpune političke amatere, koji nisu nešto što su uradili svi ostali mogli da učine, nisu našli za shodno, koliko su znali, ili koliko su umeli, to je dovoljan pokazatelj.

Čulo se pitanje – što se ne postupi kao što je učinila Hrvatska? Evo jedan pogled je dovoljan na sadržaj tog Sporazuma kako ga je formirala i potpisala Hrvatska ili sa druge strane Sporazuma kako ga je tada 2008. godine formirala i potpisala Srbija, odnosno njeno ime Božidar Đelić, čuvenim zlatnim penkalom, kojim se verovatno i danas hvali. Čini mi se da je rekao da u životu neće oprati ruku kojom je to penkalo držao.

Kada pogledate član kojim se definiše upravo ovo pitanje, pitanjem kojim se mi danas bavimo kroz ovaj zakon, vi u Sporazumu Srbije vidite rečenicu – postupanju na snagu ovog Sporazuma, Srbija će da dopusti državljanima članica EU da stiču svojinu nad nepokretnostima u Srbiji uz potpunu i celishodnu primenu postojećih postupaka. Nema ništa dalje u ovoj rečenici. Počinje sledeća koja govori o četiri godine pripreme odgovarajućeg pravnog okvira.

Pogledajte isti član, ne isti redni broj ali član sadržajno isti kod Hrvatske i tamo vidite da se ne završava rečenica na istom mestu, već ima i neki dodatak. Kaže – primenu postojećeg postupaka, osim za područja i pitanja navedeno dodatku sedam, a onda nađete šta je dodatak sedam, a tamo kaže – izuzetna područja su poljoprivredna zemljišta u skladu sa Zakonom o područjima zaštićena Zakonom o zaštiti prirode.

Kada se to ugradi u Sporazum onda može kada isteknu i četiri godine od momenta stupanja na snagu razgovara sa Briselom, pa da se kaže - mi smo tamo ostavili prosto da razgovaramo, hajde to sada da uradimo, pa se dobije neki dodatni broj godina. Kada se uradi diletanski štetočinski, kao što je učinjeno 2008. godine, na još jednu veliku žalost građana Srbije u našem slučaju bude drugačije, ali vremena se menjaju. Dođe neko da stara o državi kome je do interesa građana zaista stalo i ko to ume da ostvari, pa na primer formira predlog poput ovoga koji mi imamo pred sobom danas.

Šta je „de fakto“ posledica usvajanje ovakvog zakona? Da ćemo mi te posledice oko kojih još ne mogu da se dogovore, jer su opšta katastrofa ili nisu ništa bitno. Danas, jedni te isti ljudi pričaju obe stvari u isto vreme. O tome ćemo posebno da razgovaramo, da će te posledice kakve god bile da nastupaju za 10 godina od danas usvajanjem zakona.

Dakle, počinju da teku rokovi od danas stupanja na snagu zakona, pa tamo neki uslov, pričamo opet o tim merama zaštite, da neko ako nije državljanin Srbije, mora da bude 10 godina stalno nastanjen u jedinici lokalne samouprave u koju hoće da obavi pravni posao, da se bavi tri godine obradom tog zemljišta koji je predmet posla, da se 10 godina nalazi u statusu, bez prekida registrovanog za bavljenje određenom delatnošću, da poseduje i mašine i određenu opremu, dakle sve to se meri nekim vremenskim okvirima, piše u našem Predlogu zakona koliko od momenta stupanja na snagu. Deset godina gde god vidite brojaće se od tog dana.

To je ujedno odgovorno pitanje – zašto mi ovo radimo danas? Pa, kada je bolji trenutak? Trebali smo pre četiri godine, pa da se u praksi svede od momenta stupanja na snagu šest, jer smo četiri već iskoristili. Gde je tu bilo kakva logika? Pravi trenutak jeste sada. Pravo rešenje jeste ovo. Ovo rešenje primenjuju zemlje članice, mnogi od njih u različitim oblicima i sa listom kraćim rokovima. Ali ono suštinski jeste poznato i ne bi smelo da bude sporno, činjenica da mi do danas nismo dobili nijedan negativni komentar od strane naših partnera iz Brisela na ovaj predlog. Mislim da je to dovoljno.

Sada, oni koji nisu, očigledno ni čitali Sporazum o stabilizaciji pridruživanju, to se vidi na osnovu onih nemuštih pokušaja da se citira član 135, koji nisu čitali ni Predlog zakona to se videlo po tome šta su imali da kažu na temu restitucije i ovog zakona, u ostalom nisu ni čitali ta evropska rešenja koja komentarišu, jer da jesu ne bi rekli za Mađarsku i njen zakon ono što su rekli danas, oko jedne stvari se slažu, nije važno iz kog razloga, bitno je da su protiv zakona i to su protiv zakona zajedno sa svima onima koji dele vrednosti.

Kakve vrednosti? Razgovaraće se i o tome u narednom periodu sigurno, evropske znamo da nisu. Izgleda da su odavno zamenjene za uličarske vrednosti, odnosno za nekakva nadanja da će se politička sreća ili kakva već sreća za određene pronaći kroz ulične aktivnosti i osvajanje vlasti na ulici.

To nije nikakva evropska vrednost, a biće da tamo i nema više interesovanja za bilo šta evropsko ili bilo kakvu vrednost sem borbe za vlast, pa i za ulicu. LJudi koji snose neposrednu odgovornost i za to što se ticalo SSP-a i za njegovu jednostranu primenu, što niko nije tražio, a što se opet činilo i iz čega postoji određena šteta, to imamo pravo da kažemo, pokušavali su i pokušavaju sve nevolje koje su se dogodile njihovom zaslugom prebace na Vlade koje su ovu Srbiju vodile od 2012. godine na ovamo.

Zašto? Mislim da je dovoljno objašnjeno u jednoj velikoj misli, nedavno publikovanog čoveka koji pripada političkom savetu. Da li matičnom žutom preduzeću ili neke njegove varijante, to više ne mogu ni ja da ispratim, ali ta misao glasi – nije važno šta je tačno, važno je šta je percepcija, pa zbog toga i ne čudi što se ponašaju tako kako se ponašaju, na šta su izgleda navikli i za šta, izgleda nisu u stanju da pružaju išta bolje.

Dakle, nije važno za šta je ko kriv ili zaslužan, važno je kakav je utisak uspeo da stvori, pa i onaj koji je 2003, 2005, 2007, 2009. godine dobio priliku da se stara o ovoj zemlji i tada dozvolio da se, recimo, ti neki tajkuni ili, još interesantnije, strani vlasnici kroz domaća pravna lica nađu u poziciji da poseduju zemlju. Danas se na to strašno žale, danas ga to teško pogađa i danas sa tim ne može da živi, a lično snosi odgovornost ili zaslugu, kako god hoćete, ali šta god da je, onda mu smetalo nije, danas mu smeta strašno i pokušava da zaboravi kakva je njegova lična uloga u svemu tome. Tako se ponašaju neodgovorni ljudi.

S druge strane, oni kojima je do zemlje zaista stalo ponašaju se odgovorno i pronalaze rešenje. Pronalaze rešenje, na primer, kao što je ovaj Predlog zakona za koji neće moći da pronađe ama baš ništa sporno koliko god mi pričali ovde u načelu sutra ili u pojedinostima u ponedeljak, kada god želite. Ponaša se odgovorno onaj koji se stara o redu i miru, o prilikama u zemlji, ko ne pokušava da izaziva paniku, ko je te dežurne kritičare svega i svačega, željne panike, željne nemira i nereda upozoravao još 2016. godine.

Nemojte plašiti građane Srbije. Niti će ko zemlju da odnese sa sobom, niti mi smo mi bili korektan i solidan partner ukoliko bismo svoje obaveze izbegavali. Govorio, upozoravao, nije vredelo.

Posledice, naravno, uvek postoje. Kad nema drugih i težih, a dobro je kad ih nema, je li, politički i zbog toga što su takav odnos prema zemlji pokazivali i zbog toga što su tako uspešni u svom poslu bili, oni danas imaju blistavih, kako ko, neko 1,4%, a neko 2,29%, a kad pomene KiM, to je verovatno zato što je tamo još manje, 2,1%, neki 5%, dakle manje od procenta po uloženom milionu evra na izborima itd, itd. Sve sami fenomenalni rezultati, zasluženi dabome.

Na samom kraju, mi ćemo da pričamo i sutra i opet u pojedinostima šta je tu dobro i korisno kad je reč o evropskim integracijama za našu zemlju i naš narod. Ima toga dovoljno. Ali, pošto se postavilo pitanje, što je izvan konteksta evropskih integracija, neposredno dobro uz mere zaštite koje predlažemo danas, za naše građane još jedan možda za slušaoce zanimljiv podatak. U studiji koja je izgrađena od stane GIZ-a i Vlade Srbije, odnosno tadašnje Kancelarije za evropske integracije, razmatrani su scenariji, taj tekst može da se nađe, različiti mogući scenariji kako da se reši ovo pitanje prava na vlasništvo kada je reč o poljoprivrednom zemljištu i za svaki od scenarija koji su postojali kao modeli zaključeno je sledeće - koristi su nesporne, veća produktivnost, veći izvoz i veća cena zemljšta. Dakle, biće tu možda i konsekvenci na dostupnost, ali ove tri stvari će sigurno ići u plus. Zavisno od izabranog scenarija, većom ili manjom dinamikom, odnosno intenzitetom, ali će biti plus.

Ovaj Predlog zakona, kad ga uporedite sa analiziranim scenarijima, predstavlja izbor ponajboljeg iz svake od razmatranih varijanti. To su, dakle, neposredne koristi za naše građane. Onaj ko se odgovorno stara o dodeljenom mu poslu vodi se tim koristima, vodi se analizama, brojevima, rezultatima, empirijskim podacima i ono što neki sa druge strane sale nikada neće moći da shvate, interesom Srbije, jer je ona najvažnija. Hvala vam lepo.

Hvala, kolega Orliću.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam danas strpljivo slušao, posebno pripadnike bivšeg režima, i moram reći da sam sa nekim od njih delio sam devedesetih godina kada je poljoprivreda i poljoprivrednici, pre svega seljaci i kombinati, kada smo očekivali da će, kada dobijemo demokratiju i tržišnu ekonomiju, kad izdržimo teret vojnih i ekonomskih pritisaka na našu zemlju, da će nam posle promena to neka nova Vlada vratiti. Umesto demokratije i tržišne ekonomije, evo, krivci se sami prepoznaju, dobili smo monopol i kriminal. Monopol je radio korupciju i korupcija je pojela državu.

Imate države bez demokratije, ali nema demokratije bez države. Očekivanja da će poljoprivredi biti nadoknađeno to što je izgubila devedesetih godina su bila uzaludna. Umesto da se to desi, pojavili su se tzv. tajkuni, seljaci iz grada. NJima su prodate ogromne površine poljoprivrednog zemljišta, a često i za tri evra.

Da vas podsetim na slučaj Kovačice, 164 hektara, plus šećerana, plus oprema za tri evra. Kada podelimo to, hektar i cenu, dobijemo manje od dva evrocenta. Šećeranu ne računam, opremu ne računam. NJihov jedini račun je bio bankovni račun političara koji su bili korumpirani i njihovih saradnika koji su navodno kupili faksove, pa su zbog toga bili u obavezi da im prodaju tri šećerane za tri evra.

Ovaj gospodin pripadnik bivšeg režima, kada smo donosili zakon prošli o poljoprivrednom zemljištu, ovaj gospodin što će uskoro da napusti, ja sam pokazao fotografiju pokojnog premijera i vlasnika “MK Group”, koji je, gle čuda, kupio tri šećerane po tri evra. Odgovor mladog gospodina meni je bio da ja ovom fotografijom hoću da kriminalizujem pokojnog premijera. Ja nikada nisam tvrdio da je drugi gospodin kriminalac. Ja sam tvrdio da je jeftino kupio ono što je bilo naše i sve je postalo njihovo i njegovo, da je samo jeftino kupio tri šećerane za tri evra, da je jeftino kupio ogromne poljoprivredne komplekse.

Kada smo već kod “MK Group”, čuvenog davaoca kredita Rodiću i „Kuriru“, ono na poklon, maltene, očigledno da finansira i da pokušava da finansira pad Vlade, moram da kažem i da ono što mu nisu prodali kasnije su odlukama Vlade Mirka Cvetkovića zamenili poljoprivredno zemljište koje je kupio i koje je bilo loše za poljoprivredno zemljište pored autoputeva. Dao je lošije zemljište 1.200 hektara, a dobio je bolje zemljište. Jedna od tih parcela završila je i za onu čuvenu „Energo Zelenu“. To otprilike izgleda ovako. Kupite po 300 evra jedan hektar u privatizaciji i onda te sitne parcele i jaruge koje vam se ne dopadaju zamenite za državne, naravno, protivzakonito i verujem da će zakona dok je ova vlast ipak biti i da će se ovome stati na kraj i da će počinioci ovakvih nekih stvari biti kažnjeni.

Dakle, udomiš sitne parcele koje si kupio but zašto, a onda dobiješ dobar kompleks pored autoputa i onda tri hektara prodaš za 700 hiljada evra, a ceo kombinat sa sedam hiljada i nešto hektara si platio dva miliona. Dakle, ono što si kupio za 300 evra, preprodaš za 100, 200, 300 puta veću cenu.

Posle divne te predatorske privatizacije, koju su dopunili zamenom zemljšta, dužan sam i da kažem ko su ti kome smo mi navodno prodali zemlju. Ovo se desilo pre 2012. godine: “MK Group” - 28.500 hektar, Delta - 25.000 hektar, Matijević – 28.500 hektar i poslednji je Đorđe Nicović – 18.000 hektar. Stranci vlasnici zemlje u Srbiji do 2012. godine su bili “Baltic Property Investments”, „Agrokor Hrvatska“, „CBA Mađarska“, „Žito grupa Hrvatska“. Danas oni koji se susreću i ovakvim privatizacijama pričaju kako mi prodajemo zemlju strancima, oni koji su ispregovarali SSP, a tu računam i Koštuničinu Vladu koja je parafirala taj sporazum i Vladu Borisa Tadića ili Mirka Cvetkovića, koja je potpisala taj sporazum, a Skupština ga ratifikovala.

Šta su oni hteli time? Da ovi koji su kupili jeftino zemlju, kupili su preko 300.000 hektara za manje od 50 miliona evra, plus objekti pride. Nisu oni kupili samo zemljište, već i skladišne kapacitete. Dakle, onaj veliki Boško Pernar, koji je govorio o tome, treba da zna da pomoću te partije koja je to radila, ostataka te partije, je ušao u ovaj parlament. Bio je u obavezi da nam kaže da se to desilo tada, da je zemlja prodavana strancima, da je prodavana budzašto, da je 300.000 hektara prodato za 50 miliona evra, manje od 200 evra po hektaru. Gospođa iz Uprave za zemljište zna da je to prosečna zakupnina danas za jedan hektar godišnje.

Oni su to prodali na uvek, na uvek za bagatelnu cenu. Ostatak državnog poljoprivrednog zemljišta je uglavnom bio uzurpiran. Uprava za zemljište od donošenja ovog zakona, kada je ovde neko mahao štakom, je uvećala fond zemljišta koje ste izdali u zakup za 60.000 hektara. Tvrdili su da nema uzurpiranog zemljišta. Vi ste, gospođo, tu bili, ali se ispostavilo da ga ima. Našli smo uzurpatore širom Vojvodine i Srbije i uspeli smo da ubacimo 60.000, a zakupnina za tih 60.000 je 10 miliona evra.

Sad ja pitam ove koji su otišli - ko je to ubirao tih 10 miliona evra godinama, od 2007. godine pa sve dok nismo izmenili zakon 2015. godine? A znamo pod kojim okolnostima smo menjali ovde zakon, gde smo u zakon uneli da državno poljoprivredno zemljište ne može da kupuje niko osim domaćih poljoprivrednika, do 20 hektara. Danas dodajemo ovaj drugi deo - da stranci ne mogu da kupe ni privatno zemljište ukoliko nisu 10 godina sa prebivalištem na teritoriji Republike Srbije, ukoliko 10 godina nemaju poljoprivredno gazdinstvo, tri godine ne obrađuju zemlju i nemaju kompletnu mehanizaciju. Samo pod tim uslovima fizičko lice i stranac može da kupi zemljište.

Što se pravnih lica tiče, gospodo privatizeri, vi meni ličite na one, ima ono – bez setve nema žetve, a vaša politika koju ste vodili, 2007, 2008. godine ste pokušali da legalizujete tu pljačku, da ovi koji su kupili zemlju još više uvećaju svoje bogatstvo. Vi meni ličite na ljude koji su pojeli seme, ne ljude koji su posejali nešto, već ljude koji su posejali seme, a danas bi vi da pojedete i ono što smo mi posejali, da povadite i da pojedete.

Kad već prigovarate na tim stranim firmama, ja vas pitam ko je osnivač „MK grupe“? Čija je to firma? Da li zakoni mogu da deluju retroaktivno? Ta imovina „MK grupi“ je prodata. Da vas podsetim ko je osnivač „MK grupe“, vi ste im prodali zemlju. Kaže – „Agriholding AG“ zemlja Švajcarska. Drugi osnivač je „Vitkorn“ Amsterdam, Holandija. Idemo „Sunoko“, to su oni što su kupili šećeranu, osnivači - „Nortagri“ Holandija. Idemo dalje, Veterinarska stanica je čak pripadala Kajmanskim ostrvima, „Karneks“, takođe, Kajmanska ostrva, „Ašmor Karneks Limitid“. To su osnivači. Da li vi očekujete da mi sad poništimo tu vašu privatizaciju? Ja bih to voleo, ukoliko zakoni dozvoljavaju.

Po pitanju pravnih lica, ukoliko to želite, mora da se menja niz drugih zakona. Ali, hoćete li da kažete da ste vi do sada imali to loše rešenje? Mi samo ispravljamo vaše greške. Vi ste SSP usvojili. Vi ste ga ispregovarali, ne mi. Mi otklanjamo tu grešku, zato što su neke zemlje koje su pregovarale, ispregovarale 12 godina, 11 godina. Mi smo imali sreću da Litvanija malo zakasni, pa je to došlo do 1. septembra ove godine. I tih 10 godina koje mi uvodimo je ono što vi niste uradili. Molim vas da nam oprostite sve vaše greške.

S tim u vezi, svim građanima koji su preživeli monopole, korupciju i kriminal i bivši režim, želim da kažem da treba da dobiju nagradu za životno delo, jer preživeti takav jedan udruženi zločinački poduhvat, a ja tvrdim da je on izvršen po pitanju poljoprivrede i poljoprivrednog zemljišta, kombinata i zadruge, jer kad su kupili kombinate, kupili su otkupne stanice i sisaju i dalje krv seljacima na slamčicu. To je proizvod vašeg rada. Mi to sad moramo da otklonimo. Kupili su skladišne kapacitete, da ubiraju skladišninu i vrše manipulaciju.

Još nešto, proterali su stoku sa svih farmi. Stočarstvo je gotovo nestalo, a radnike koji su brinuli o stoci su otpustili. Onda je klanična industrija ostala bez sirovina, pa ste i tamo otpustili radnike. Tako je nestalo 400 hiljada radnih mesta, ali ste zato u javni sektor zaposlili 781.000 ljudi.

Zato tvrdim da sve što ste uradili u poljoprivredi i prerađivačkoj industriji je bio udruženi zločinački poduhvat i sem nagrade za životno delo, koje trebaju da dobiju građani koji su preživeli takav jedan režim, vama ću da uručim, pripadnicima bivšeg režima raznih boja, jednu medalju za hrabrost, ne zato što se ničeg ne bojite, već zato što se ničeg ne stidite. Parafraziram Dučića. Hvala.