Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, jutrošnji tok današnje rasprave pokazao je upravo koliko je važno efikasno planiranje razvoja Srbije, efikasno planiranje koje mora svakako obuhvatiti i Srbe u regionu.
Videli smo da i danas određene političke opcije ne preskaču a da ne spomenu 90-e i ne spomenu teške godine kada su Srbi u regionu najviše stradali. Stradali su u teškim ratnim uslovima za koje su najmanje bili krivi, a planiranje je bilo takvo da smo sa zapadnim Srbima imali jedan most, i to železnički, da smo Srbe u Krajini mogli videti samo preko koridora, a da smo na jugu u Kosovskom Pomoravlju ostavili mek trbuh i tamo gde najviše Srba živi danas ih je sve manje i manje. Ovakve stvari se ne mogu ponoviti i zbog toga je planiranje sveobuhvatno i Srbe iz regiona nikako ne možemo zaboraviti.
Kad sam već spomenuo rat, rat nosi mnoga zla, jedno od najvećih su ratni profiteri, to su oni koji se na muci obogate, međutim, pretpostavljam da to i gospodin ministar sa današnje pozicije najbolje zna, obično ti ratni profiteri brzo, istom brzinom, izgube taj kapital, a često izgube i glavu. Kako je stečeno, tako i ode. Ono što je gore od ratnog profiterstva su antiratni profiteri. Antiratni profiteri su oni koji piju krv sopstvenom narodu, koji grebu rane koje su tek zalečene, koji ne dozvoljavaju da se zaboravi, da se oprosti i da se krene napred.
To su neke političke stranke, imali smo prilike, opet kažem, i da takvu politiku čujemo, nevladine organizacije, pojedinci, hrane se na muci, hrane se na prošlosti, jer od toga jedino mogu da opstanu. Šta bi danas radile „Žene u crnom“, Fond za humanitarno pravo, Nataša Kandić, Borka Pavićević, Bogoljub, alijas Teofil Pančić, i njima slični, od čega bi živeli da nema stalne uspomene, stalnog vraćanja ovog naroda unazad i pokušaja da se objasni sopstvena krivica, tamo i gde je ima, tamo i gde je nema.
Veliki Rastko Petrović je jednom prilikom rekao da smo mi Srbi narod koji se uzdigne do samog mesta gde stoluje gospod Bog, a onda se survamo u blato i odričemo svega, svoga, sopstvenoga.
Efikasno planiranje razvoja Srbije uvek mora biti u skladu sa svim Srbima, sa Srbima u regionu, sa Srbima ma gde oni živeli. Sebe se sami ne smemo odricati i zbog toga mislim da pažnja o Srbima u regionu mora uvek biti deo svakog zakona. Hvala.