Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, neophodna je saradnja lokalne samouprave i državne uprave u sveukupnom razvoju Republike Srbije, ali posebno u oblasti kulture, što ovom amandmanu daje određeni smisao.
O kakvoj kulturi mi to danas treba da govorimo? O kulturi kao najvišoj i najprepoznatljivijoj suštini, o kulturi kao nacionalnoj osobini, ma kako to nekome zvučalo, koja treba da isijava iz svakog našeg čoveka, da izvire iz svake naše institucije kulture širom državnog prostora, naravno, ne oslanjajući se samo na velike centre.
Ona mora da bude prepoznatljiva u celom regionu, praveći ozbiljnu razliku neprolaznih vrednosti. Naš kulturni identitet treba da bude krov celokupnog nasleđa cele kulturne baštine, ali to nije dovoljno. Kulturni identitet se mora stalno izgrađivati, stalno dopunjavati, kako bi se obezbedila budućnost pre svega. I narodi su smrtni, ne samo ljudi, ne samo jedinke, upozoravao je akademik Dragan Nedeljković. Mnogi su izumrli, nestali i pored velike kulturne baštine. Zašto? Pa, nije bilo nadogradnje, nije bilo daljeg razvoja, ostale su uspomene, ostali su spomenici, ostala je istorijska građa, a nestao je identitet kao živo tkivo, samim tim nestali su i narodi.
Kultura je naše osnovno oružje u pravcu opstanka isto koliko i demografska politika. Kulturni identitet ne sme biti incident, kako to u poslednje vreme smatra jedan deo srpske opozicije. Blokada saobraćaja, zatrovan vodovod, nestali novinari, sve je to incident koji treba izmisliti i treba režirati. Za incident se živi, jer se živi od incidenta, to se finansira, to se danas plaća. Šta je krajnji rezultat svakog incidenta? Pa, haos.
Ovakva politika režiranja haosa samo potvrđuje činjenicu da najgori uvek nađu najgore. I najgora politika nađe svoje saradnike i sledbenike, govorio je veliki Ivo Andrić. Ideologija je tu efemerna, ali na svu sreću potrošni mrzioci ove vlasti i stabilnosti Srbije deo su kratkog trajanja. Traju dva-tri dana, a u ovom parlamentu, kako reče koleginica Jovanović, traju do pauze za ručak. Hvala.