Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, upravo u prethodnom izlaganju našeg kolege ste čuli nekoliko tačnih informacija. Čuli ste da Hrvatska, iako duplo manja po broju stanovnika, ima veliki broj donora i ima razvijen transplantacioni program. Ono što sam ja i prepodne pričao to je upravo zato što je Hrvatska promenila Zakon o transplantaciji, zato što je napravila Predlog zakona o kome mi danas raspravljamo.
U parlamentu, ponavljam, mene interesuje šta je interes običnog građanina koji je trenutno nevidljiv za republičku administraciju. U fokusu su mi 2.000 ljudi, 2.000 pacijenata koji treba da dođu do organa, koji ne mogu da dođu do organa. Jedino mogu da dođu do organa da nabave novac, tj. da se sakupi humanitarna akcija, da odu negde u inostranstvo. Ono što mene kao lekara interesuje, i ovaj mikrofon koristim isključivo zbog toga, je da se Predlog zakona promeni u Srbiji, da se srpskim lekarima omogući da pomažu pacijentima, da građani Srbije ne moraju da idu u Beč, ili da idu u Pariz, ili da idu u Nemačku, da se ne maltretiraju, da tamo ne budu građni drugog reda, pacijenti drugog reda, nego da budu operisani u Srbiji.
Znači, 2.000 pacijenata čeka na neki organ. Ja upravo, ponavljam, ovaj mikrofon koristim da pričam u njihovo ime. Ako bi mi imali veći broj donora, ako bi potencijalno srpski lekari mogli da leče te pacijente, spominjali ste i centar za koji se zalažete da bude uključen u transplantacionu mrežu ustanova gde bi se vršile transplantacije. Znači, naši građani bi imali šansu da se leče u našim bolnicama. Naše bolnice, ja konkretno govorim za KC u Nišu imaju jednu od najsavremenijih bolnica na Balkanu, što se tiče transplantacija i uslova da se radi.Problem je što mi nemamo dovoljno donora, nemamo dovoljno organa gde bi mogli da spasemo ljudima živote.
Ono što mnogi ne znaju to je da ti ljudi ne mogu da dođu do Skupštine, ne mogu da dođu do ministarstva, nego vode borbu protiv svoje bolesti u četiri zida sa svojom familijom i u velikom procentu gube tu borbu, gube život. Izlaza je upravo razvijanje jednog dobrog transplantacionog programa i mogućnost da Srbija bude u ravni sa razvijenim evropskim humanim zemljama koje su ovaj zakonski predlog usvojile.
Ja svako izlaganje u toku dana završavam i ukazujem na sjajnu humanost donacije i donatorstva. Kroz ovaj primer, mislim da je neko, spomenuo bih dve sestre bliznakinje gde je transplantirana materica. Jedna je rođena sa matericom, druga je rođena bez materice, da je sestra posle tri svoje trudnoće odlučila da donira svoju matericu svojoj sestri bliznakinji. Jedna i druga imaju trideset sedam godina. Uspešno je urađena transplantacija materice kod nas. Ona je rodila bebu. Nema ništa lepše za lekara nego da uspe tako nešto. Takva jedna sofisticirana operacija je urađena i jedan novi život se rodio.
Ovde govorimo o borbi za život naših pacijenata. Mene apsolutno ne interesuju bilo kakvi komentari, smicalice, podvale, doskočice, koji je čiji stav, kakva prava. Najveće ljudske pravo je pravo na život i ja u parlamentu ovaj mikrofon koristim upravo da se borim za pravo na život naših pacijenata koji imaju problem, a oni kada imaju problem sa transplantacijom organa moraju da nađu načina. Do sada su naši pacijenti za transplantaciju srca, jetre išli u inostranstvo. Primer male devojčice iz Koceljeve gde se ogroman novac sakupljao, gde je Republički fond sakupljao novac, gde je crkva sakupljala novac, gde je u Francuskoj prihvaćeno da se uradi transplantacija. Ta transplantacija je koštala 200 hiljada evra, plus 100 hiljada evra troškovi prevoza i boravka u Francuskoj.
Ja kao lekar i kao narodni poslanik želim da se sve te intervencije rade u Srbiji i da naši pacijenti imaju šansu za jedan kvalitetniji i bolji život i nastavak života. Hvala puno.