Reč ima potpredsednik Vlade dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Očigledno su neki ljudi ovde svoju politiku pomešali sa nekom drugom, pošto se dijalog o KiM jedno vreme, dosta dugo vodio u UN. Zašto u UN? Zato što UN imaju mandat da sprovode takvu vrstu dijaloga, pogotovo zbog donošenja Rezolucije 1244, doduše tada za SRJ. Misija UNMIK koja postoji na KiM bila je ovlašćena da sprovodi mnoga procesna pitanja vezano i za status na KiM, ali i za svakodnevni život građana. Vodili su se pregovori u okviru i pod okriljem UN u kojima Srbija ima države koje podržavaju snažno njenu državnost na KiM, koje podržavaju naš suverenitet i koje imaju mehanizme i kroz Savet bezbednosti UN i druge institucije da ne dozvole preglašavanje, uslovljavanje, meorizaciju i sve ostalo.
Mudrom politikom, ovo mudro shvatite vrlo ironično, mudrom politikom Vuka Jeremića, Đilasa, Tadića, svih ostalih, oni donose odluku da pregovore iz UN prebace u EU u tom trenutku, znajući da je najveći broj država članica, a svakako najmoćnije su priznale tzv. nezavisnost KiM. Šta to znači nego gubljenje svih nacionalnih pozicija, predaja na tacni?
Dajete u ruke onima koji su priznali nezavisnost KiM, dajete im priliku da rade šta hoće, da rade apsolutno šta hoće i onda fingirate kao neke pregovore, gurajući sve moguće. Dali ste sve što je moglo da se da, doveli do kraja potpunog. Granice na Jarinju i Brnjaku, granice postavili. Granice, ljudi. Srbi došli da se bore, da se tuku tamo, da pale te granice da ne dozvole. Oni poslali policiju da ih umlati. Divna politika Jeremića, Tadića, Đilasa, svih ovih. Umlatiše one ljude što su išli da pokažu da se ne slažu sa takvom politikom Jeremića, Tadića, Đilasa i svih ostalih koji su vrhunski to radili. Vrhunski.
Pošto im to valjda nije bilo dovoljno, valjda nije dovoljno zemalja još priznalo bilo tzv. nezavisnost KiM, e onda ide pitanje pred Međunarodnim sudom pravde koncipirano na najgluplji mogući način, na način, hajde što je glupo, nego što je to bilo štetočinski po interese Republike Srbije, dramatično, dramatično. Posledice tog mišljenje bile su da je bio novi veliki talas zemalja koje su tada priznale tzv. nezavisnost KiM. Sve u rukama Jeremića, Tadića, Đilasa i cele te političke bulumente.
Ti ljudi su toliko uradili negativnih stvari po suverenitet Srbije na KiM. Toliko njih nije bilo briga da li ima taj čovek… Ne znaju gde se nalaze ta mesta. Nisu bili u životu tamo. Sa Srbima se nisu dva put sreli. Nisu išli da ih pitaju šta oni misle o tome. Kad su bili? Kad su bili da se interesuju da li imaju neku školu, neku bolnicu, da li imaju nešto od čega će da žive? Šta su uradili da spreče masovno iseljavanje Srba odatle?
Šta su radili kad je bio pogrom? Šta su radili kad su nam decu ubijali? Da nisu radili nešto, da nisu otišli dole? Da nisu zapretili? Da nisu vojsku i policiju poslali? Da nisu nešto uradili? I to je najgore kad ne uradite apsolutno ništa. Onda prođe 10 godina od toga i vi se pravite – kao sve je u redu, to je neko drugi uradio. Vi ste, bre, to uradili! Vi! Vi ste to uradili, nego šta!
Od tog momenta neko je morao da žestoko bori. Izvinite, nisu u njihovo vreme zemlje počele da povlače tzv. nezavisnost Kosova, priznanje nezavisnosti KiM. Nisu u to vreme počeli, nego sad, u vreme ovog predsednika, u vreme ove Vlade. Sada to rade. Sada to rade. Izvinite, koja je to zemlja ranije povukla priznanje, koji ste to obezbedili? Jednu mi navedite. Za koju ste se to instituciju izborili? Ni jednu. Ni jednu.
Sada se radi mnogo drugačije. Radi se tako da se prvo pogledaju ljudi u oči i Aleksandar Vučić je povukao mnogo poteza. Pre svega, kada se govori o briselskom dijalogu na koji se mi sada pozivamo, oko te zajednice srpskih opština, pa to garantuje Srbima opstanak. To garantuje Srbima opstanak. Mi se borimo da to bude.
Da li smo zadovoljni što to kosovski Albanci i EU neće na ozbiljan način da shvate i zato što već pet godina ne ispunjavaju? Naravno da ne. Mi to otvoreno kažemo. Kažemo ovde u ovom parlamentu. Kažemo javno. Kažemo njima ovde kada dođu, gledamo ih u lice i kažemo. Nemamo problem da to kažemo.
Moramo da se borimo da se Srbima to ostvari. To Aleksandar Vučić radi i nije mu teško da ode kod Srba, nije mu teško da sa tim ljudima razgovara. Na kraju krajeva, Aleksandar Vučić je kao predsednik Srbije dobio 80% glasova na KiM, podršku tih ljudi.
Znate, nemojte da bilo ko od nas uzima za pravo da bolje zna kako se živi na KiM, nego neko ko živi tamo. Pustite te salonske političare koji sve super znaju, samo najskuplji hotel u NJujorku da izaberu, penthaus na Menhetnu i da iznajme avion i karte plate preko firme brata svoje žene. Ti ljudi ne treba da nam govore kako se živi na KiM, pošto oni to pojma nemaju, niti ih zanima, a Srbi još manje, nego samo povratak u fotelju. Kada bi moglo da se vrati u fotelju po svaku cenu, šta god da bude, pa i krv na ulice da padne, a nisu malo puta pozivali na nasilje raznorazno i ovo protiv žena, a bogami i ono na ulici, od ukrajinskog scenarija do toga da kažu – ovo ne može na izborima, nego hajmo motku. To tako ne može.
Za KiM mora da se bori, mora da se bori pametno, onako kako to radi Aleksandar Vučić koji kada iznosi stavove, koji kada iznosi predloge to radi u najboljem interesu Republike Srbije i uvek je govorio – ja to neću da radim bez svog naroda, radićemo to uz podršku naroda, uz referendum. Kada budemo imali program koji može da dobije podršku, koji može da se realizuje, nešto što možemo da ostvarimo, izaći ćemo pred ljude. To je politika koja može da donese nešto dobro Srbima na KiM.
Ovo što je bilo pre nas, pa to samo da se nastavilo još tri godine, izbrisali bi iz istorijskih i geografskih udžbenika nazive KiM, ne bi postojalo. Dakle, kažu, posle toga nije ni bilo. Tako je to izgledalo. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima ministar Vulin.

Godine 2004. kada su Srbi bili izloženi najstrašnijem pogromu Srbija je ćutala, Srbija Jeremića i Tadića je ćutala. Čitav svet je očekivao, i oni koji nas vole i oni koji nas ne vole, su očekivali da će Srbija nešto uraditi. Pripremali su se za odgovor šta će biti ako Srbija bude reagovala vojno, politički, diplomatski. Srbija nije uradila ništa. Godine 2004, kada je završavano poslednje veliko etničko čišćenje u Evropi, Srbija je ćutala i nije uradila ništa. Imali ste prilike da nam pokažete svoju politiku 2004. godine, i patriotizam, i hrabrost i sve ostalo, niste nam pokazali ništa.
Godine 2008. kada je proglašena lažna država Kosovo, ceo svet je očekivao reakciju Srbije i vojnu i diplomatsku i političku, kakvu god hoćete. Srbija je reagovala tako što je Tadić pobegao u Rumuniju zbog ranije preuzetih obaveza. Srbija nije uradila ništa. Te 2008. godine Srbija koju su vodili Tadić i Jeremić je odlučila da se pravi da se ništa nije desilo, da ćuti, jer mi to ne priznajemo i zato što smo uveli politiku - mi to ne priznajemo, dopustili smo da srpska država curi sa Kosova i Metohije praveći se da je sve u redu, da se ništa nije promenilo, a, sve se promenilo, ali naše reakcije nije bilo.
Godine 2011. uvodi se granica između Srba i Srba i kada su Srbi pokušali da sruše tu granicu završili su u zatvorima, srpskim zatvorima, ne albanskim zatvorima, srpskim zatvorima. Pohapsili ste ih tada. Tada su bili hapšeni zato što su rušili granicu između Srba i Srba.
Godine 2012. kada počinju razgovori u Briselu nama su evropski pregovarači rekli - nemamo mi sa vama šta da pregovaramo, nego ispunite ovo što su pre vas dogovorili Stefanović, Jeremić, Tadić. Ovo što se sada dešava na severu Kosova i Metohije, pokušaj uvođenje RKS tablica, to je dogovoreno pre 2012. godine. Mi od tada do danas nismo primenili to i borili se da se to ne primeni, kao što se borimo.
Da smo primenili sve sporazume koje su Stefanović, Jeremić, Tadić dogovorili, ne bismo imali na šta da se pozovemo, ne bi imali više o čemu da pregovaramo. Mi smo sačuvali od tada do danas i naše tablice i naše lične karte i sva naša dokumenta i registraciju naših preduzeća. Sve je to bilo dogovoreno da ode, sve je to bilo dogovoreno pre 2012. godine.
Jel treba da vas podsećam, hajde da čitamo malo „Vikiliks“, šta Jeremić priča u tom „Vikiliksu“? Odložite priznanje Kosova samo dok prođu izbori. Ne, nije rekao - nemojte da priznate Kosovo, nego - odložite samo dok prođu izbori i sve ćemo se dogovoriti. Prenosi „Vikiliks“, prenosi depeše koje šalju američke diplomate, kaže - sve ćemo se dogovoriti, ma to je već gotova stvar, nego, samo nemojte sada dok su izbori. I, to je bila politika.
Onda se otišlo u UN sa sponzorom Ruskom Federacijom tada i velikom većinom u Generalnoj skupštini, a završilo se bukvalno preko noći sa rezolucijom koju je sponzorisala EU u kojoj se uvodi Euleks. Izbacili smo UN, gde smo imali kakvu, takvu šansu, kakvu, takvu snagu, smanjili svesno uticaj UNMIK i KFOR koji su bili koliko je moguće statusno neutralni i uveli Euleks koji u startu nije statusno neutralan, koji polazi od pretpostavke da je Kosovo nezavisna država i da je on tu samo da oposli i da to pomogne. Nije to moglo bez Srba, to nije moglo bez države Srbije, to nije moglo bez rukovodstva države Srbije i desilo se.
Sada pokušavate da kritikujete Aleksandra Vučića koji je 2012. godine dolazi u Brisel gde mu kažu - sprovedite ono što je pre vas dogovoreno, nemamo mi o čemu da pregovaramo. Ali se situacija izmenila, ali se situacija tada zahvaljujući njemu, njegovoj upornosti izmenila, i do danas menja. Pa, te 2012. su nam rekli da više nema srpske države da je sve gotovo, da je sve propalo, svi su otišli, neće biti plata, neće biti penzija. Jel neće biti plata i penzija? Jel ne stižu plate i penzije? Jel se preko 40 hiljada ličnih dohodaka ne isplaćuje svakog meseca na Kosovu i Metohiji? Pa od čega se isplaćuju nego iz srpske države?
(Goran Bogdanović dobacuje.)
Ne isplaćuje se iz kosovskih organa gospodine, od kojih ste vi primali platu u vreme kada nijedan Srbin nije hteo da bude na bilo koji način povezan, a srpska država govorila da ne sme da bude bilo kakvih kontakata sa albanskim partijama i rukovodstvo vi ste bili ministar poljoprivrede. Vi ste bili ministar poljoprivrede u kosovskoj vladi. Inače, za vas je glasalo četiri čoveka, koliko znam. Vi, supruga, a za ovo dvoje nikada nisu uspeli da dokažu ko je. Nikad.
Dakle, nemojte vi koji ste priznali kosovsku državnost pre nego što su i oni mislili da će naći Srbina sa severa Kosova koji može da bude u kosovskoj državi, nemojte ni slučajno da se vi javljate oko toga.
Politika države Srbije je da se bori za Srbe na Kosovu i Metohiji. Aleksandar Vučić je uvek imao hrabrosti da ode pred Srbe, da razgovara i da im kaže u lice sve što misli i dobro i loše i da ostane uz njih.
Uostalom, šta vam smeta? Pa idite sad na Kosovo i Metohiju. Razgovarajte sa ljudima. Nešto ne idete. Niko vam ne brani. Meni brane. Meni stalno zabranjuju da odem. Vama niko ne brani. Otiđite vi. Otiđite vi kod njih, razgovarajte sa Srbima, nego ne znam da li hoće da pričaju sa vama jer vas se sećaju, jer se sećaju šta se radili i kako ste radili pa neće da vas slušaju. Meni brane Albanci, ne brane mi Srbi, ali vi ni Srbe da vidite, ni sa njima da ne dođete.
Vučićeva politika je da se progrom ne ponovi. I kada su pokušali pre mesec dana da nasilno upadnu na sever digla se i vojska i policija i odustali su od ulaska na sever. Vratili su se istog sekunda. Kada pitate - šta smo uradili? To smo uradili.
Da ste bili vi na vlasti otišao bi i sever. Održali biste neki miting. Rekli biste – eto, desilo se, mi ćemo, ali mi to ne priznajemo. Rekli biste – mi to ne priznajemo i to je dovoljno. Ovo je politika koja ne da da se progrom ponovi i neće se ponoviti. Takva politika nije i ne može da bude poražena, a mi ćemo se boriti do kraja. Hvala.

Hvala.
Da li želite da postavite još jedno pitanje?

Kao po običaju građanima Republike Srbije i nama poslanicima niste odgovorili ni na jedno jedino pitanje koje sam postavio i nastavlja se vaša šestogodišnja praksa da su svi drugi krivi osim vas za ono što se danas dešava u Srbiji. Menjate teze i obmanjujete građane kao što ste to radili i u prethodnih šest godina.

Dakle, sve što se rekli su laži, brutalne laži, počev od administrativnih prelaza. Sporazum potpisao tadašnji premijer Ivica Dačić 6. decembra 2012. godine, da vas podsetim, vi ste bili u toj Vladi, kao i u tom istom sporazumu pravila o uspostavljanju carine, kao i to što govorite UN. Ne znam šta onda tražite u Savetu bezbednosti UN ako one više nemaju nikakvu nadležnost vezano za pitanje kosovskog problema.

Što se tiče vas, ja bih vas pitao – da li možda znate šta je ovo, gospodo draga? Ovo je odluka kosovske vlade koju je potpisao vaš koalicioni partner Ramuš Haradinaj kojom se na delu teritorije Gračanice, na nekoliko stotina metara, manje možda i od 200 metara od manastira Gračanica, zadužbine kralja Milana, pravi i gradi zdanje vlade Kosova gde će biti izmeštene institucije iz Prištine na 150 metara od našeg manastira. Ovime se vi bavite i govorite građanima kako čuvate teritoriju Srbije ili ste već krenuli da se razgraničavate onako tajno kao što je i manir vaše vladavine.

Pošto znamo da su za poraz ove vaše politike krivi i plačljiv narod i gubitnički narod Srbije i iguman Sava Janjić i Rada Trajković i Savez za Srbiju i opozicija, ja ću vas pitati ko je kriv za neke druge stvari. U prethodnom periodu smo mogli da čujemo od vas i da saznamo i koliko perača prozora pogine na svakih 10 sekundi u Americi. Saznali smo da je gospodin Vučić je postigao istorijski dogovor sa Kinezima da im izvozimo svinjske glave i papke u zamenu za leteće automobile, da su Arapi naša braća i zato treba da im poklonite i srpske oranice i zemlju i PKB. Saznali smo i to da je stiglo zlatno doba, da su plate i penzije nikad veće, da će dve zgrade Beograda na vodi pokrenuti celu privredu Srbije.

Ono što nismo saznali vas pitam da odgovorite meni i građanima Srbije – ko je ubio Olivera Ivanovića i dokle se stiglo sa istragom o ubistvu? Ko je pod fantomkama rušio u Savamaloj 24. aprila pre dve godine? Ko je odgovoran za pad potpornog zida na Koridoru i šta su rezultati istrage BIA? Zašto do sada nije i kada će biti srušen objekat nelegalno sagrađen na Pančićevom vrhu? Zašto je Srbija i dalje na crnoj listi FATFA, osumnjičena za finansiranje terorizma i pranje novca i dokle ćete više da lažete ovaj narod?

Reč ima ministar Stefanović. Izvolite.

Pre svega, granice na Jarinju, Brnjaku, postavljene su 2011. godine. To možete da pogledate i kada su paljene. Šta su to ljudi palili 2011, kad ih nije bilo? Šta su palili nego ste ih vi postavili kao granice, ne kao administrativne, postavio ih je Vuk Jeremić, Tadić, Đilas, cela ta bulumenta Borko Stefanović. Borko Stefanović i Vuk Jeremić, pregovarali i potpisali to lepo sve sa EU, kosovskim Albancima, IBM potpisan tada. To je integrisano upravljanje granicama, IBM, „integritet border menadžment“. Ne administrativni prelaz, granica. Tako su ga oni uspostavili 2011. godine.
Žao mi je što ljudi neće da priznaju ono što je istina, ali ovo je dokument koji može da se pronađe. Ovo je nešto što nije rekla – kazala. Godine 2011. je ta vlast uspostavila granične prelaze između dva dela Srbije i divno je to bilo, perfektno. Onda kaže – nije tačno, šta se sad onda pregovara u UN? Pa, bore se ljudi. Bore se ljudi da iščupamo šta se iščupati može, a vi ste prebacili pregovore o sudbini KiM, uz saglasnost Srbije, tadašnje Vlade Srbije. Uz saglasnost Jeremića i Borka Stefanovića i Đilasa i Tadića, pošto niko od njih nije, ne da se nije bunio nego su aktivno u tome učestvovali, pregovore u okrilje EU, iako su znali da su nam tamo tako dobre šanse da ubedimo Nemačku, Englesku, Francusku i sve ostale zemlje da je Kosovo deo naše zemlje, a ne nezavisno što su oni priznali 2008. godine, ni tada se niko iz te vlasti nije mnogo potresao. Tada su toliko male šanse, od tog momenta postale za Srbiju da se izbori za nešto suvereniteta, odlukom tadašnjih državnih organa nažalost, Republike Srbije. Nisu to mogli sami kosovski Albanci da urade. Nije to mogla ni sama EU.
Pregovori su bili u UN. Tada smo prevarili svoje međunarodne partnere, tada nismo obavestili one koji su se najviše borili uz nas za naš suverenitet na KiM, nismo rekli – e, mi ćemo sve da prebacimo na EU. Samo ne znam zašto? Šta nam je to dobro donelo? Šta je to donelo dobro Srbima na KiM? Šta je donelo državi Srbiji? Šta je donelo njenim građanima? Ne da nije donelo dobro, nego je donelo mnogo zla i to je tačno. Šta je bilo sa Pogromom 2007. godine? Šta je bilo sa 2008. i priznanjem, tzv. nezavisnosti? Ko je tada nešto preduzeo? Jel tu ima nešto da nije tačno? Da nisu nešto preduzeli? Šta su preduzeli? Ništa. To je bila ta njihova gromoglasna tišina, a oni upravljali svim polugama i državom i vojskom i policijom i međunarodnim poslovima i pravdom i svim ostalim, da ne pričamo, da se ne vraćamo nazad, a treba se nekad podsetiti.
Sećate se terorističkih napada na policajce, građane Republike Srbije, koji su ubijani brutalno i 1997. i 1998. i 1999. godine? Da li se sećate nekih sudskih postupaka? Da li se sećate nekih kasnijih sudskih postupaka kada su ti koji su osuđeni, neki u odsustvu, za krivično delo terorizma oslobađani, puštane grupe koje su bile u zatvorima Srbije? U zatvorima Srbije bili teroristi, a onda ih neko pustio iz tih zatvora. To je bilo 2001, 2002, 2003. godine, puštani iz zatvora. Nije ih Aleksandar Vučić pustio 2001, 2002. i 2003. godine. Nije.
Ti koji su doneli Zakon o amnestiji i odlučili da teroriste koji su ubijali policajce i građane naše zemlje i vojnike, da ih puste na slobodu, su se tako borili za suverenitet Srbije na KiM, da je to neopisivo, baš kao kad su prebacili odlučivanje iz UN u EU, baš kad su uspostavili granice na Jarinju i Brnjaku, e tako su se borili.
Znate kako su se još borili za Srbiju? Evo ovako. Znate šta je ovo? Ovo je slika tzv. dvorca „Heterlend“, e taj dvorac „Heterlend“ trebao je da bude nešto gde će deca ometena u razvoju da imaju svoj smeštaj i ovde je potrošeno gotovo dva miliona evra na sređivanje ovoga, a vidite kako su ga sredili. Nije cigla stavljena, a pare nestale. E, tako su se borili za penzije i za plate i za decu i za Kosovo. Ovako, moj interes, moja firma, avion, hotel, to može, a za decu, za ljude za Kosovo, za puteve za penzije, ništa. Ne ništa nego debeli minus. Tako su se borili, Za PKB.
O PKB možemo da pričamo danima kako su vrhunski upravljali PKB, vrhunski. Dakle, to je jedina, očigledno nesreća Đilasova i ove ekipe oko njega, što zajedno sa Miškovićem, nisu to uspeli da privatizuju, nisu stigli, nisu računali da će brzo tako otići, već je krenulo.
Prvo su postavili Miškovićevog direktora iz „Delte“ za direktora PKB. Stavili čoveka koji je radio u kompaniji „Delta agrar“, onda uzeli kredite, napravili oko 80 miliona evra duga, ne miliona dinara, 80 miliona evra duga, onda fiktivno, ne uračunavajući te dugove, proglasili da su napravili dobitak od preko milijarde dinara i dali svom menadžmentu, pazite sad u gradskom preduzeću 650.000 evra bonusa.
LJudi, pa to Amerikanci nisu radili. Preko plate, preko svega, a radili su za platu. Onda, da ne gubim vreme da vam pričam o mehanizacijama, ali kada su kupovali mehanizaciju, ovaj direktor koji je došao iz „Delta agrara“, šta mislite od koje firme je PKB počeo da kupuje mehanizaciju? Slučajno od „Delte“. vrhunska stvar. To je odgovornost, poštenje, nema sukoba interesa, sve nabavke baš „Delta agrar“, bivši direktor „Delta agrara“ sve su lepo spakovali, ali nisu uspeli da to stave, a dugove napravili tolike, pa ta firma da je nešto mogla da zaradi, valjda bi taj gradski budžet bio pun, a mi zatekli rupe u gradskom budžetu. Gradski deficit je bio 20%, to je bilo apsolutno nemoguće. Falilo je 20%, od divnog i uspešnog Beograda.
Tako su odgovorno vodili politiku da je 2012. godine bilo pitanje ne samo da li ćemo moći da isplaćujemo i jednu penziju više, da li ćemo moći da isplaćujemo plate. Hoće li Srbija uopšte uspeti ikada da stane na svoje noge.
A što su nas uvažavali u svetu, to je bilo čudo. To ako dođe treći sekretar neke ambasade u posetu da nas poseti, bili su srećni tada. Danas, kada Aleksandar Vučić vodi državu, dolaze i predsednik i premijer Kine, dolazi predsednik Rusije, dolazi premijerka Nemačke, dolaze predsednici i premijeri iz skoro svih evropskih država, dolaze predsednici i premijeri velikih država sveta i od SAD, Indije, svih drugih koji poštuju ovu zemlju i danas Srbija ima svoj glas. Danas Srbija može da pobedi u međunarodnim forumima, u bitkama koje vodi. Ne u svim, moramo još da se borimo, ali danas Srbija bar zna šta radi, jer Aleksandar Vučić vodi računa o svojoj zemlji i svom narodu, a ne o svojoj fotelji.

Reč ima ministarka Joksimović.

Hvala.
Ako mogu da dodam nešto, pošto ste postavili pitanje oko toga zašto je neko u UN. Znate, mi svi zaboravljamo da u trenutku kada je izmešten proces pregovora iz UN pod okrilje EU, međunarodna uprava nije bila suspendovana na KiM. Nije ni danas suspendovana međunarodna uprava na KiM i to svi vrlo često zaboravljamo.
Trebalo bi takođe da se setite toga pošto postavljate pitanje zašto je ili kako je ili koja politika je doživela krah? Mislim da bi trebalo da postavite pitanje kako je moguće, evo ja kao ministar za evropske integracije to pitanje često postavljam, kako je moguće da EU kao neko ko olakšava dijalog i garantuje sporazum time što je madam Ešton potpisala zajednički kao visoka predstavnica za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, nasledila je madam Mogerini koja je posrednica, dakle, kako je moguće da Briselski sporazum sa garantom EU i sa nedavnim obećanjem da će do 4. avgusta biti uspostavljena zejednica srpskih opština, kako je moguće da vi ne postavljate pitanje, a ja kao ministar u Vladi zadužen za evropske integracije postavljam?
Dakle, kako je moguće da se to dešava? Koje su garancije, dakle, koja daje EU, nego iz Srbije idu pisma o tome da se Federika Mogerini zamoli da se sačuva teritorijalni integritet Kosova i multietničnost Kosova. Pa, zašto gospođi Mogerini niste pisali pisma o tome, zašto 4. avgusta nije uspostavljena zajednica srpskih opština i zašto i kako EU nastavi i nastavlja da garantuje primenu Briselskog sporazuma?
U takvim okolnostima, predlog rešenja, dakle koje može da ide oficijelno, neoficijelno, razgovara se u fleksibilnim modelima, nažalost doživljava krah, znate u kom smislu? U smislu da oni koji samo zato što ne podržavaju Vučića i ovu Vladu se saglašavaju sa istim stavom kosovskih Albanaca oko toga da neće da govore ni o čemu, ne ni o nekom razgraničenju, ni o zajednici srpskih opština, ni o čemu neće da razgovaraju. Pa, to je krah, kada nema nacionalnog jedinstva oko ideja koje mogu da budu sprovodljive i ostvarive i kada se zarad političkih poena urušava mogućnost koja se otvorila mukotrpnim i dugotrajnim diplomatskim činjenjem i mudrom politikom ove Vlade i Vučića.
I, vi postavljate pitanje koja je to politika? Vaša je politika doživela krah, jer niste spremni da podržite ono što je razumno, racionalno i sprovodivo. Vi se saglašavate sa onima koji ne dele naše interese. E, to je krah, kada nemamo… Mi možemo da se ne slažemo oko svih rešenja, mi možemo da se ne slažemo oko čitavog niza unutrašnjeg, spoljnopolitičkih odrednica, to je sve legitimno, ali ako nema makar i javnog nacionalnog jedinstva u trenutku kada se pregovara najvažnije pitanje, ja mislim da je to krah vaše politike, a to je samo nastavak onoga što je započeto nažalost i pre 2011. godine, i koje se sukcesivno sprovodi, do neke 2013. godine, kada Briselskim sporazumom uz medijaciju EU, onako kako je moralo da bude, jer je izmešten proces pregovora, uspevamo da stvorimo manevarski prostor da neka vin-vin, kako bi se u teoriji rekla, situacija dođe na dnevni red.
Prema tome, ako ste pitali koja politika, znate, za mene je pravo pitanje -kako nije uspostavljena zajednica srpskih opština 4. avgusta? I, šta ćemo, ja pitam, naravno, pitam i EU, naravno, i to pitanje postavljamo, i ja bih volela da i vi postavljate, a ne Vučićevu politiku da doživljavate kao krah, nego je krah kada se slažete sa onima koji su protiv interesa Srbije. To je sve što imam da vam kažem.