Nastavite kolega Živkoviću.

Hvala lepo.
Naravno, postoje i predlozi zakona koji su poslati iz Ministarstva pravde i opšte je poznato da mi poštujemo sve što predlažem mlada ministarka, govorim apsolutno afirmativno bez bilo kakvih, da ne bude da neko brani nekoga sada ovde ponovo, ali nažalost tu ima loših primera i to nekoliko njih.
Recimo, da se zadržim na tri. Jedan je Zakon o uređenju sudova, odnosno o izmeni Zakona o uređenju sudova. Ja ću da pročitam srpskoj javnosti taj Zakon. On je na osmini jedne stranice i kaže da se u Zakonu o uređenju sudova, pa onda ide u tri reda koje su sve to izmene Zakona, u članu 1. se reči „1. januar 2019. godine“ zamenjuje rečima „1. januar 2020. godine“. To znači da je ovaj zakon trebalo da počne da važi od kao što piše 1. januara sledeće godine, ali da Ministarstvo ili neko, pored Ministarstva ili neko u Ministarstvu ili neko protiv Ministarstva, je sprečio da se dovede stanje u sudovima na to da se primeni ovaj zakon, pa se to odlaže za 1. januar 2020. godine. Ja nisam, imam puno godina i bio sam nešto i u ovim državnim organima i naravno znam šta rade sudovi, ali je potpuno neobjašnjivo da neko ne zna da organizuje sudove po Zakonu koji je sam doneo.
Da vam to bude, znači da gledaocima to bude još jasnije, ovaj zakon je inače trebalo da važi od 1. januara 2018. godine, pa je onda promenjen da važi od 1. januara 2019. godine, a sada se pomera da važi od 1. januara 2020. godine. Misterija, šta se to dešava? Ako je to toliko komplikovano, pa daj da ga poništimo skroz, da se ne primenjuje, ako može da se primenjuje onda neka se primenjuje u vremenu koje je, znači sposobno ministarstvo ako ima dobru nameru bi moglo do 1. januara 2019. godine da stvori sistem sudstva u Srbiji, a ne da ga samo uredi.
Imamo dva velika zakona, Zakon o lobiranju, koji je, trebalo bi da bude zakon koji treba da bude prihvaćen u svakom društvu ako su za to stvoreni društveni uslovi, zašta mislim da nisu u Srbiji, i ako se da u tekstu koji je takav da može da pozitivno odgovori na ono što jeste tema i nadležnost takvog zakona. Šta imamo ovde? Imamo kroz ovaj zakon, to je pokušaj legalizacije korupcije.
Očigledno je da iza tog kreiranja dobićemo kao u slučaju izvršitelja, kao u slučaju ovih kućepazitelja ili kako se već to zove, načelnika zgrada, pa i u slučaju ovom ćemo imati tu mahom ljude koji su bliski vladajućoj stranci ili vladajućim strankama, mada je to danas, nije sigurno koja je vladajuća koja nije, na današnji dan i da to bude čista legalizacija onoga što već sada imamo kao korupciju. Naravno, lepše je da se zoveš lobista nego koruptivni pripadnik režima i ja to razumem, ali to nije na dobro Srbije.
Zašto to govorim? Zato što je ovaj zakon napravljen tako da bude pun rupa koje će omogućiti da se lobiranje sprovodi na način koji je apsolutno protivan interesima države, građana, naroda i zato ja pozivam ministarku da povuče ovaj zakon, da uvaži primedbe koje su već izdate prema ovom zakonu i da nam u nekom sledećem roku izađe sa dobrim predlogom zakona, da ne bi smo došli do toga da se i Zakon o lobiranju koji treba da počne da važi, ne znam, osam dana od dana objavljivanja, da opet bude odloženo njegovo važenje za godinu-dve ili tri, kao što smo imali kod nekih drugih zakona iz istog ministarstva.
Konačno, imamo jako loš zakon. Naravno, za lobiranje, za Zakon o lobiranju naša poslanička grupa traži da se obriše ceo, sa jasnim obrazloženjem, a to isto važi i za zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Naravno da je to vrlo važna stvar. Naravno da je to nešto što svaka država koja makar i geografski pripada Evropi treba da ima u svojoj legislativi, to su važne stvari, to su stvari koje su posebno u ovoj eri zloupotreba podataka o ličnosti ne samo kod nas, ali intenzivno i u ovoj državi, da treba da se donese zakon, ali zakon koji ima smisla. Ovaj zakon je besmislen.
Ja vas pozivam, poštovane kolege, a pozivam i građane Srbije da se o tome izveste, obaveste na sajtu Poverenika za informacije od javnog značaja, da se pogledaju primedbe koje je još uvek poverenik, gospodin Rodoljub Šabić, dao na ovaj predlog zakona.
On je nekada bio u državnim organima, mislim da je bio ministar za državnu i lokalnu samoupravu, ima dug staž u radu u organima države, Poverenik je već ne znam koliko, nekoliko godina, pred kraj mandata i treba verovati onome što on navodi kao primedbe na ovaj zakon.
Ima ih puno, naravno, ovo je laički parlament i bilo bi potpuno besmisleno da ja sada govorim o svim detaljima koje mi, doktori pravnih nauka, čak i da nisu lažirani, koji su sada u većini, bi teško razumeli, ali da se fokusiram samo na jednu stvar, a to je da je i u Nacrtu ovog zakona, u članu 40. stajalo da se ograničenja prava na zaštitu ovih podataka o ličnosti, da mogu da budu ograničena zakonom.
Reč „zakon“ je izbrisana iz te rečenice, iz tog člana. To je u stvari metafora kako radi ova vlast. Ovaj zakon je donet da se izbriše zakon, da se izbriše zakonitost i stavlja se 90 ili nekoliko desetina primera gde je navodno iz viših interesa državnih, istrage, ovoga – onoga, ne primenjuje se zaštita podataka o ličnosti, nego svako može da provali u to. To je ono svaki dan. Imamo na svakim izborima u poslednjih čest-sedam godina da nam dolaze „kontrolori“ iz vladajućih stanaka sa biračkim spiskom u koje pišu imena ljudi koji treba da glasaju na tom biračkom mestu. To je očigledno, oni se time hvale, prozivaju ljude, zovu telefonom sa lica mesta, to je jedan od primera.
Imamo dnevnu osudu na društvenim mrežama, gde čim neko kaže nešto smisleno protiv, opravdano a ima razloga za to koliko god hoćete, režima da se objave njegovi podaci, da se objavi gde stanuje, da se slikaju njegova deca, njegovi rođaci, da kopaju, što je najgore ne samo istine nego i laži o njegovom životu. To imamo svaki dan.
Ovim zakonom gde vi stavljate na procenu da kroz podzakonske akte onima koji treba da sprovode ovaj zakon date mogućnost da praktično ne sprovode ovaj zakon, ako oni procene da postoji neki interes, to je….
(Blažo Knežević: Kako si ti procenio za „Sablju“?)
Za „Sablju“ ko se interesuje, ja sam spreman da mu ponovim sve, i da mu ispričam i da mu sprovedem…
Ja vas molim da me zaštitite od dobacivanja, ako je to po Poslovniku.
Vašim osmehom ste ih umirili. Hvala vam na tome.
Prema tome, moramo da se naučimo nekoliko stvari, posebno oni koji kažu da imaju apsolutnu podršku građana, dvotrećinsku većinu i ostale tra-la-la pesme, da bar poštuju minimum procedure, da kad dođe neki zakon, dajte jedno sedam dana, 15 dana, da se poslanici, javnost, eksperti, laici, upoznaju sa tim zakonom, možete i vi da iskoristite tih 15 dana da afirmišete stvari koje bi trebale da budu dobre za Srbiju, ako se ti zakoni usvoje, ali, bar malo procedure.
Ovako, ja to neću da kažem ali sam siguran da bi neki rekli da je to divljanje vlasti. Ja to naravno neću da kažem, vi znate da ja ne koristim teške izraze i ružne reči, neću to da učinim ni ovog trenutka.
Konačno, dokaz da većina od ovih zakona nisu dobri biće i u tome što će poslanici vlasti da daju nekoliko stotina amandmana na ove zakone, a amandmani se daju kad mislite da nešto treba da se popravi, a kad mislite da nešto treba da se popravi, to znači da nešto ne valja.
Ja vas pozivam, gospodo i dame iz vlasti, da stave amandmane, ako ih već nisu stavili, upravo na ova dva zakona za koja mislim da ih treba obrisati odmah, i to na način koji će stimulisati Ministarstvo pravde da sledeći put izađe sa ozbiljnim predlogom ovih zakona. Hvala.

Hvala.
Po Poslovniku, Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 107. Poslovnika – dostojanstvo Narodne skupštine.

Gospodine ministre, morate poraditi malo na ovim kafanama. Ili da ih bude manje, ili da im se ograniči radno vreme, ili da pre večere ne služe alkohol, ili da služe u manjim količinama. Imali smo sada pokaznu vežbu „Fruškogorskog bisera“ koji je ovde prikazao sebe kao eksperta za korupciju. Samo šteta što je bio sa one druge strane korupcije. Pri tome se pozvao, verovao ili ne, na „svetu kravu“ koja se zove Poverenik za informacije od javnog značaja.

Koliko je taj poverenik nezavistan pokazuje i to koliko je vrstan, a koliko je stručan pokazuje to što je bio ministar u njegovoj Vladi. Koliko se ja sećam, bio je ministar, bio je potpredsednik Skupštine, bio je poslanik, bio je u tri partije. Pravo da vam kažem, ne znam kako se ta moralna gromada našla na mestu poverenika, jer to je trebalo da pripadne nekom vrsnom pravniku koji se nije bavio politikom.

Sledeće što je on pokušao da izbegne da odgovori – a kakva je to korupcija bila prilikom prodaje DIN-a, prilikom prodaje DIV-a, koja je izvršena za vreme „Sablje“, a on kao tadašnji ministar unutrašnjih poslova i te kako je zaslužan što je „Sablja“ uvedena, jer je dopustio da kao ministar unutrašnjih poslova dopusti da mu bude ubijen premijer jedne članice i da na kraju zauzme njegovo mesto.

Dame i gospodo narodni poslanici, on se pozvao na svoje godine. Kažu da mudrost ide sa godinama, ali, mom kolegi poljoprivredniku idu samo godine. Hvala.

Član 107. ste rekli?
(Marijan Rističević: Ne tražim da se glasa.)
Hvala.
Povreda Poslovnika, Vladimir Orlić.

I član106, gospođo predsednice. Unapred kažem da ne tražim da se izjasnimo glasanjem, pošto niste bili tu u tom trenutku kada je, suprotno onome što propisuje član 106, ovde bilo neprimerenih sadržaja koji apsolutno nikakve veze nemaju sa tačkom dnevnog reda, odnosno konkretno obraćanja drugim poslaničkim grupama, prisutnim ministrima i različitih, potpuno neprihvatljivih, poruka.

Kada govorimo o poslaničkim grupama, jedan kratak pogled na naše redove dovoljan je da se čovek uveri da mi poslaničku grupu i predstavljamo. Onaj koji je tu sam kao čunj, a govori – moja poslanička grupa i ja, teško da je u prilici da bilo šta komentariše na tu temu.

Kad se govori o našim predlozima kojima nešto popravljamo, popravljamo razumevanje onih koji očigledno nisu u stanju da razumeju dobre i jednostavne stvari, stvari kao što su uspesi koje postiže Srbija danas, a koje svakako nije mogla da ima u njegovo vreme. Potpuno je poznato iz kojih razloga, to su najbolje opisali oni sami. Nije mogao tada da se postigne nikakav uspeh, između ostalog zato što su, kako sami priznaju, ti ljudi bili u stanju samo da rade na ličnom bogaćenju, na, kako su ono rekli, citiram, nameštanju konkursa, tendera, uzimanju provizije itd. To su razlozi zbog kojih onih ne razumeju, a mi im pomažemo da razumeju, između ostalog, i našim diskusijama.

Aluzije na navijače, inače potpuno neprikladne. Dobra vest za one koji su zabrinuti, danas se ne dešava, a njima se baš dešavalo, da navijače koriste za nasilno zauzimanje vlasti, jel tako bilo, pa im još i daju nagrade, država im daje nagrade zato što su u tome učestvovali. Toga danas nema. To je za Srbiju dobra vest, za one koji to slušaju ne tako dobra.

Podzemlje, tuneli, kopanja itd, druge mračne aluzije. Nisam na to mislio da reagujem, ali da znate, nije mu prvi put. Ovakve aluzije imao je i pre, čini mi se, tri ili četiri godine, kada je rekao za Dragana Đilasa da je pljačkaš grobova, jel tako beše bilo? Zašto je to meni interesantno? U toj istoj izjavi, rekao je za njega i da je neki strašan tajkun, jel tako, monopolistički tajkun, a i da je prvi od svih tajkuna koji su stigli u njegovu tadašnju stranku, ali i najgori i najopasniji, da ponovim njegove reči, a baš na tu temu. Šta se tu sada dešava između njih, ja ne znam, ali očigledno ide u dobrom smeru.

I pošto je pominjao izbore, ako slučajno ide u tom smeru, tu će se jasno pokazati koliko je to za sve njih dobro i korisno. Oni danas mogu da kažu šta god im padne na pamet o bilo kome od nas, primer je i ovaj čovek, oni mogu na bilo kojoj televiziji, u bilo kojim novinama, da kažu šta god im padne na pamet o Aleksandru Vučiću bilo kome od nas. Primer su i on i Dragan Đilas i Vuk Jeremić. A njih, zamislite, ni dan-danas na Javnom servisu ne sme niko ni da pomene. Ali, znate šta, narod to dobro razume, pa kada do tih izbora dođe, prolazite onako kako ste prolazili godinama unazad. I znate šta - i još mnogo godina ćete isto tako. Hvala.

Član 106, da li želite da se glasa? (Ne)
Reč ima Sanda Rašković Ivić. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice.

Gospođo ministarka, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas treba da diskutujemo o 17 zakona koji su jako važni. Ja ću se pridružiti lamentima mojih prethodnika koji smatraju da zaista nije trebalo uraditi to da se ovoliko zakona diskutuje pod samo jednom tačkom, zato što su mnogi od ovih zakona, naime, sve su to zakoni koji su važni, ali mnogi su i životni i bilo bi interesantno da smo i dobro i korisno, da smo imali više vremena da o svemu porazgovaramo. Ali, dobro, to je već neka ustaljena prakse i moje retorsko pitanje bi bilo – dokle će se sa tom praksom ići, ali zaista, samo retorsko pitanje. Na njega, bojim se, ne mogu da očekujem nikakav odgovor.

Prvo ću krenuti od 1. tačke dnevnog reda, odnosno prvog Zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju rizicima. Tu je jako dobro bilo što sam čula od ministra da je vrlo često bila upotrebljavana reč preventiva. Preventiva je zaista jako važna, pogotovo je to kod nas u našoj zemlji. Srbija je, hvala Bogu, svojim geografskim i klimatskim položajem blagoslovena što nemamo nikakve ni uragane, ni tajfune, nemamo neke ni jake zemljotrese, nemamo cunamije, ali zato imamo neke druge nepogode koje baš možemo kroz preventivno delovanje odlično da predupredimo.

Ono što bi bila moja primedba, odnosno primedba naše cele poslaničke grupe jeste da mi smatramo da je šteta što ovaj sektor nije podignut na nivo neke direkcije koja bi imala možda šire, više, bolje ingerencije. Na taj način bi, mislim, i kadrovski i logistički, kad kažem kadrovski, ne mislim na gospodina Marića, mislim da on dobro radi svoj posao i, ja iz opozicije hoću i da ga pohvalim, ali mislim na ove druge zaposlene, jer ono što ja čujem od ljudi koji rade u MUP, mnogi kažu da upravo u taj Sektor za vanredne situacije dolaze ljudi, dolaze policajci i ljudi zaposleni u MUP kao po nekoj kazni, ljudi koji su već možda pred penzijom, koji nisu mnogo zainteresovani za to, a znamo i da logistički mi nismo baš kao država, to znači i taj sektor, najbolje opremljeni, a o čemu nam svakako svedoči i ona situacija, koja je doduše vezana za lokalnu samoupravu, ali opet taj sektor je kapa, ono što se desilo u Novom Pazaru kada su izgorele dve žene, jer nije bilo sredstava, nije bilo merdevina, nije bilo pravog načina, odnosno nije bilo sredstava da se taj požar ugasi.

Moja sledeća pažnja u diskusiji biće na tački 13, odnosno na Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Šteta je da je to tek tačka 13. Svi znamo boljku ove Skupštine, a to je da se obično na prva dva zakona ili možda čak samo na prvi zakon, na prvih nekoliko članove podnose stotine amandmana.

Ovde smo videli da su primedbe stavili već pomenuti Poverenik, gospodin Šabić, ali stavila je i primedbe SPC i ja sam sigurna da ja nisam jedini narodni poslanik koji je dobio pismo od crkve, gde se crkva buni i stavlja primedbe, govoreći da je ona učestvovala vrlo prilježno u javnoj raspravi, međutim, da ni jedna od njenih teza i njenih nekih stvari koje je želela da promeni nije usvojena. Naravno, ništa nije usvojeno ni od strane Poverenika, koji je dao svoje mišljenje na 27 strana.

Ono na šta bih se ja skoncentrisala u ovom trenutku jeste član, mislim da se radi o članu 40, gde je reč „zakonom“, odnosno reč „zakon“ izbačena. Zaista je malo apsurdno da mi donosimo dopunu zakona gde izbacujemo reč zakon, i to je vrlo ozbiljna stvar zato što su te informacije od posebnog značaja. Ako se ta zakonitost izbaci, to je urušavanje pravnog sistema i ono je u suprotnosti sa Ustavom, sa zakonom, sa međunarodnim dokumentima i konvencijama i ozbiljno narušava princip vladavine prava. Narušava, takođe, i naš Ustav, Ustav Srbije, koji u svom članu 42, koji ću ja ovde citirati, jemči zaštitu podataka o ličnosti. Stavom 2. istog člana određeno je, citiram, „Da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuje zakonom“.

Sada postavljam pitanje gospođi ministarki Kuburović – da li će se zaštita podataka onda, ako se ne uređuje zakonom, uređivati „Informerom“? Mi smo bili svedoci, pre neku nedelju, kako je zdravstveni karton jedne naše sugrađanke osvanuo u „Informeru“, u tom dnevnom tabloidu, i da je žena bila stavljena na stub srama. Danas ta žena, sutra može neko drugi, može neko od nas ili može i čak neko od vas ko u tom trenutku ne bude baš u najboljoj milosti.

Mislim da reč „zakon“ treba vratiti u zakon, jer se na taj način uopšte zakon obesmišljava. Ako te reči „zakonska ograničenja“, ta reč „zakon“ nije samo obična reč, ona je i paradigma i ona govori o tome da zakon zaista treba da nas štiti.

Dalje bih rekla nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama Zakona o parničnom postupku. To je vrlo kratka dopuna. Međutim, ja nekako imam utisak da je predložena izmena člana 204. Zakona o parničnom postupku u stvari nastavak politike kreiranja društvenog ambijenta pod uticajem krupnog kapitala u konkretnom slučaju poslovnih banaka.

Naime, zaista poslovne banke kod nas su zacarile, one su više nego dobro zaštićene i ta ideja da se ljudi ni ne pitaju da li žele da sa nekim drugim, kada banka digne ruke, odnosno kad taj kredit bude prodan, da budu prodati i oni poput nekih srednjevekovnih kmetova.

Naime, o čemu se radi? Radi se o tome da, recimo, čovek uzme kredit, servisira ga neko vreme, kao što je bio slučaj sa ovih iks hiljada, čini mi se 20.000 ljudi koji imaju kredite u švajcarcima, a koje nažalost samo Srbija iz celog okruženja, iz centralne Evrope nije uspela da reši, a svi ostali jesu, i nakon određenog broja godina ili meseci, ali češće godina, čovek počne da, kolokvijalno rečeno, štuca sa isplatama, odnosno servisiranjem tog kredita i banka ga tuži.

Sad se tu pojavljuju neke firmice koje će taj njegov kredit da otkupe. On naravno mora da izađe iz tog stana, sve gubi. Ako npr. od 50.000 švajcarskih franaka već isplatio 60, ali treba da isplati još, a on dalje za to nema i ne samo to, onda ta firma bez pitanja, jer s tom firmom koja je otkupila njegov kredit nije on nikada bio u ni u kakvom ugovornom odnosu, njega niko ne pita po zakonu da li on želi da prihvati, da ima sada nekog novog tužitelja, tog tuženog niko ništa ne pita, banka jednostavno trljajući ruke dobro obeštećena izađe i ako je mogla mirno, pošto je dobila sav novac nazad i vrlo često i mnogo preko toga, da se prosto povuče i da taj deo kredita otpiše.

Znači, mi sad imamo situaciju koja je vrlo ružna, rekla bih, a to je da je uveden jedan princip nejednakosti, da je uveden princip forsiranja onih koji imaju nad onima koji imaju manje ili nemaju, nad onima koji ne mogu da budu i nisu deo sistema, jer su fizička lica, naspram banaka koje su predstavnice krupnog kapitala. U državama obično imate to da građani više ili manje maskirani dođu pa pljačkaju banke. Kod nas ispada da banke pljačkaju građane, i to da ih pljačkaju još i osnažene, i to sa novim, inoviranim i pojačanim zakonskim rešenjima. Znači, to je stvar koju bi svakako trebalo izbeći.

Što se tiče ovog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, naravno, mi podržavamo to da se ovaj drugi tehnički pregled skida sa dnevnog reda, iako mislimo da bi bilo dobro, s obzirom da mi živimo u državi u kojoj većina građana vozi automobile koji su stariji od 15 godina, jer nam tako dobro ide. Mislim da bi ipak trebalo a se urade dva pregleda tehnička, ali da bude u stvari cena samo jednog tehničkog pregleda, upravo zarad bezbednosti saobraćaja.

Što se tiče Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, ovaj zakon je usvojen pre 15 godina, a pre dve godine tadašnji premijer, sadašnji predsednik države, gospodin Aleksandar Vučić je rekao da je država nemoćna pred navijačima, huliganima i tim navijačkim grupama.

Ja bih svakako i kao majka i kao građanka ovde napravila jednu distinkciju između navijača, odnosno momaka i devojaka, češće momaka, koji navijaju za svoj tim, oblače majice, šalove, idu, viču, pevaju i onih koji su huligani, koji prave nered i huligana koji su povezani sa kriminalnim grupama, a znamo dobro i da su te kriminalne grupe vrlo često povezane i sa određenim državnim strukturama. O tome ću reći par reči nešto kasnije.

Takođe bih rekla, što se tiče samog problema tih navijača, ja ću ih tako zvati i ako ne mislim na ovu prvu grupu navijača o kojoj sam pričala, jer ne želim da te ljude na taj način uvredim, mislim da je problem što ovde nije samo reč o tim huliganima, bolje da ih tako nazovemo, koji svoje nezakonito ponašanje pokazuju na samoj tribini, najčešće su to ipak fudbalske tribine, nego je problem što se to prostire i dalje, odnosno što ide, što je to uvezano sa nameštanjem rezultata u sportskim kladionicama i takođe sa trgovinom narkoticima.

Takođe bih rekla da je policija i do sada imala dosta odvezane ruke u načinu na koji je mogla da deluje prema tim huliganskim grupama. Međutim, evo imamo situaciju, recimo, prošle godine imate slučaj sa onim derbijem na stadionu Partizana u kome su u sukobu učestvovali takođe i navijači iz Hrvatske. Policija i Tužilaštvo su pred sud izveli samo grupu koja je u tom sukobu dobila teške batine, a nisu izveli onu grupu koja je pod zaštitom. To je javna tajna i znamo da postoje određene grupe koje su pod zaštitom.

To znači da su to tzv. „naši huligani“ koje ne treba dirati i koje treba štititi. Ako znamo da su, recimo, na tom stadionu i oko njega sve je pokriveno kamerama, a nikada ti vinovnici nisu došli pred lice pravde.

Takođe, zna se vrlo dobro koliko su određene vođe navijačkih grupa bili povezani sa organizovanim kriminalom i koliko puta i koliko godina su oni odlagali svoj odlazak ne samo na sud, nego i na izvršenje tog dela.

Referisaću se na istraživanja KRIK-a koja govore o Aleksandaru Stankoviću. On je sada pokojni, ubijen je negde u ovo vreme, čini mi se, pre dve godine, u jednom mafijaškom obračunu. On je poznatiji pod svojim nadimkom Sale Mutavi. Stanković je bio vođa navijačke grupe „Janjičari“, koja je bila poznata po nasilnim incidentima, a kažu zli jezici da je on bio i jedan od izvođača radova u Savamali, ali to su zli jezici, ja u to neću da ulazim.

Znači, ta huliganska skupina, i društvo koje se skupljalo oko nje, je obezbeđivala beogradske splavove, a Stanković kažu da je imao veze u policiji, jer on nikada nije odslužio petogodišnju zatvorsku kaznu na koju je osuđen kao organizator šverca droge. Znači, ne zato što se tukao, nego je bio organizator šverca droge.

„Krik“ je otkrio da mu je sud, citiram – 12 puta odložio odlazak u zatvor zbog navodno lošeg zdravlja. Stanković je međutim u isto vreme, kada je bio jako bolestan pa nije mogao da se javi organima gonjenja, bio viđen na tribinama i učestvovao je u tučama. Takođe, želim da podsetim da je čovek koji je vrlo blizak Stankoviću i koji je deo ekipe ubijenog narko dilera i tog pokojnog vođe huligana, učestvovao i bio u obezbeđenju predsednika Aleksandra Vučića, upravo u maju mesecu, mislim 31. maja 2017. godine kada je predsednik inaugurisan i polagao svoju zakletvu ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

O tome da se deca visokih funkcionera viđaju i u pratnji i u društvu sa ljudima koji su navijači huliganskog tipa, tzv. žestoki momci koji imaju krivične prijave, o tome je već ovde bilo reči, a to ću samo pomenuti.

Imam na kraju jedno pitanje za ministra policije, odnosno volela bih da mi iznese podatak koliko je krivičnih dela ubistava u poslednjih pet godina povezano sa navijačkim grupama? Hvala.

Reč ima ministarka Kuburović.
Izvolite.

Zahvaljujem uvažena predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne bih želela da ostane da nisam htela da odgovorim na pitanje gospodina Živkovića iako sam se javila, da znate, sistem nije registrovao.
Pre svega, pominjali ste Zakon o uređenju sudova i kako Ministarstvo pravde nije sposobno da uredi sudove, da ste malo bolje čitali odredbu koja treba da se promeni, apsolutno nijedan deo se ne odnosi na samu organizaciju sudova, već se isključivo odnosi na nadležnosti Ministarstva pravde i nadležnosti VSS.
Koliko je ko sposoban da organizuje sudove, videli smo 2010. godine kada ste ukinuli desetine sudova i 836 sudija ostavili bez funkcije. Ovo ministarstvo je ministarstvo koje i te kako radi na unapređenju i položaje i zaposlenih i sudija i nikada se više nije ulagalo u sudstvo kao što se sada ulaže. Podsetiću vas da ste ostavili sudnice koje su bile u golubarnicima gde apsolutno nije bilo nikakvog pristupa, da ne govorimo o invalidima i starim licima koji nisu mogli ni da dođu do sudnice.
Upravo, ponoviću i nije mi teško, koliko god puta treba, da se ova odredba odnosi na prenos nadležnosti između Ministarstva pravde i VSS. Ukoliko niste uspeli da vidite da li smo sposobni ili ne da uredimo ovo i prenesemo nadležnosti, podsetiću vas da je reč o Zakonu o uređenju sudova, koji je donet 2008. godine, pa je menjan 2009. godine, pa 2010. godine, pa 2011. godine nekoliko puta, ne bih rekla da je to zakon koji je donela ova vlast, već upravo dok ste vi bili na vlasti, pa pokušavamo da ispravimo sve brljotine koje se nalaze u ovom zakonu.
Bilo je pokušaja da Ministarstvo pravde promeni Zakon o uređenju sudova 2013. godine, ali nažalost od strane Venecijanske komisije tada nismo dobili dozvolu za to, jer je rečeno da moramo da sačekamo sa ustavnim promenama, kako bi se konačno regulisalo šta je to u nadležnosti VSS, šta u nadležnosti Ministarstva pravde da bi mogli dalje da pristupimo reformama koje se sprovode.
Tako da je verovatno ovaj zakon bio najkraći koji ste mogli da komentarišete, s obzirom na obim ostalih zakona, pa ste istakli primedbu da nismo sposobni da uređujemo sudstvo iako se na organizaciju sudova apsolutno ne odnosi odredba koja se menja.
Drugi zakon koji ste pomenuli je zakon o lobiranju i upravo govorite da ovim zakonom uvodimo korupciju, nasuprot toga, cilj zakona upravo jeste da se spreči svaki oblik koruptivnog elementa u procesu donošenja i zakona i opštih akata i obavezivaće, ukoliko ga Narodna skupština usvoji, sve nas funkcionere, pa i vas narodne poslanike da poštujete odredbu ovog zakona i da prijavljujete da li je i ko pokušao da lobira da se određeni akt donese.
To nije samo obaveza koju imamo prema procesu pridruživanja EU, to je jedna od preporuka GREKO tela Saveta Evrope, koji je upravo rekao da zakon o lobiranju mora da se donese kako bi imali jedan transparentan i inkluzivan proces kada je reč o donošenju opštih akata.
Ne znam zašto se, kada je reč o lobiranju, vezujete za javne izvršitelje. Javni izvršitelji su uvedeni u pravni sistem Republike Srbije Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine. Najveći broj izvršitelja je upravo izabran i polagao zakletvu 2011, 2012. godine, to su upravo lica koja i danas obavljaju svoju funkciju. Nije SNS uvela javne izvršitelje u pravni sistem Republike Srbije. Da smo imali zakon o lobiranju te godine, možda bismo znali šta se to desilo 2011. godine kada je radna grupa Ministarstva pravde tada završila Nacrt zakona o izvršenju i obezbeđenju, gde su bila predviđena sva pravna sredstva koja mogu da štite građane u postupku izvršenja, gde je bio predviđen pravni lek, odnosno žalba na sve odluke koje mogu da se donesu.
Gle čuda, preko noći, kada je zakon završio u Vladi, sve te odredbe su bile izbrisane, pa vas ja pitam – po čijem nalogu i po čijem lobiranju je izvršena takva izmena. Jer, da je bilo zakona o lobiranju tada, verovatno bismo znali ko je urgirao, da građani apsolutno ostanu nezaštićeni u postupku izvršenja i obezbeđenja. Zato smo bili primorani da donosimo zakon 2015. godine ne bi li smo upravo vratili osnovno pravno sredstvo građanima, a to je žalba na sve odluke izvršitelja koje može da preispita sud koji do tada nismo na žalost imali.
Kada je reč o Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, to je zakon koji je apsolutno usklađen i sa uredbom i sa direktivom EU, što je potvrđeno i od strane same Evropske komisije kada je zakon poslat na analizu. Što znači da su naše odredbe u potpunosti iste sa odredbama koje se primenjuju u zemljama članicama EU. Uredba EU se direktno primenjuje u zemljama članicama EU, tako da te zemlje nisu imale obavezu da donose nove zakone, jer imaju direktnu primenu za razliku od Srbije koja je to morala da implementira u procesu harmonizacija u svoj zakon. Za razliku od uredbe, direktiva je ta koja je naložila zemljama članicama EU da harmonizuju svoje propise, što je uradila i Srbija, zato je jednim zakonom i obuhvaćeno ono što se danas u zemljama EU nalazi u dva dokumenta.
Vrlo mi je čudno da pominjete mišljenje Poverenika, koji je pre svega nekoliko puta pozivan da učestvuje u radu radne grupe, koji je to izričito odbio navodeći da ne može kao nezavisno telo da učestvuje u radnoj grupi izvršne vlasti. Šta bi to značilo? Da ni u jednoj radnoj grupi koja osnuje bilo koje ministarstvo, ne može da učestvuje ili sudija ili tužilac, koji će isto tako kasnije da primenjuje taj zakon, a možete da budete ovlašćeni da dajete mišljenje i da očekujete da vaše mišljenje bude usvojeno u postupku stvaranja predloga teksta zakona.
Očigledno niste dovoljno dobro čitali predlog zakona koji se danas nalazi pred vama i uporedili mišljenje koje je dao Poverenik, jer da ste to uradili videli bi da je veliki deo primedbi koje je Poverenik izneo u svom mišljenju koje se nalazi na njegovom sajtu, upravo Ministarstvo pravde usvojilo. Ja ću vam dati samo neki od par primedaba gde su te odredbe primenjene, a to možete da nađete i na sajtu Ministarstva pravde, koji ima vrlo detaljnu i jasnu analizu šta je to sve rađeno, pa ću vam reći da su usvojene primedbe u odnosu na član 46, u odnosu na član 50, u odnosu na član 59, u odnosu na član 52, u odnosu na član 60, u odnosu na član 62.
Tako da, veliki deo primedbi koje je Poverenik izneo, Ministarstvo pravde usvojilo, gde je smatralo da je to opravdano i da je bilo u skladu sa uredbom i direktivom EU.
Vrlo me čudi da se pozivate na član 40, jer da ste čitali mišljenje Poverenika na koje se pozivate, videli bi da u tom detaljnom mišljenju Poverenika se nigde ne pominje mišljenje u odnosu na član 40. koji sada ističete. Verovatno je Poverenik naknadno dobio pamet, pa je ocenio da je odredba zakona 40. neustavna, što mislim da može da radi samo Ustavni sud ili se možda Poverenik nameće predlagačima po isteku mandata da bude i sudija Ustavnog suda.
Ni u jednom momentu, kada je reč o članu 40, Poverenik nije isticao primedbe koje su se naknadno pojavile. Reći ću vam samo da se njegova primedba, kada je reč o članu 40, odnosila na stav 3. Nigde se ne pominje da treba da se uvede reč „zakon“ i da ograničenje postoji u skladu sa zakonom. Mislim da je ovde reč o dezavuisanju javnosti, pokušaja da se prikaže nešto što apsolutno nije tačno, jer upravo Zakon o zaštiti podataka o ličnosti uvodi opšte odredbe kada je reč o zaštiti i obradi podataka o ličnosti, i upravo se samo ovim zakonom uvode ograničenja koja mogu da postoje u odnosu na opšti režim.
Sama reč „zakon“, ukoliko bi stajala, to bi upravo davalo mogućnost da postoje neki drugi zakoni koji takođe mogu da uvedu ograničenja u okviru opšteg režima. Tako da, verujem da će i Poverenik do kraja rasprave naći još par primera za koje će oceniti da nisu ustavni, a za koje nije imao primedbe kada je dostavljao mišljenje Ministarstvu pravde. Još jednom, želim da istaknem da apsolutno kada je reč o članu 40. nema nikakvih govora o tome da pokušavamo na bilo koji drugi način da ograničimo opšti režim kada je reč o zaštiti podataka o ličnosti. Upravo je samo ovaj zakon, odnosno predlog zakona koji se nalazi pred vama, zakon koji opštim režimom može da ograniči primenu i odnosi se isključivo na nadležne organe prilikom sprovođenja istrage, procesuiranja, otkrivanja krivičnih dela i kada je reč o ugroženosti nacionalne bezbednosti. To su jedini izuzeci gde postoji ograničenje prilikom obrade podataka o ličnosti. Zahvaljujem.
(Zoran Živković: Replika.)