Hvala, predsedavajući.
Gledajući u budućnost, Srbija bi prirodnu katastrofu trebala da posmatra kao mogućnost i šansu da ispravi nedostatke koji postoje već dugi niz godina, a program sanacije i obnove bi trebalo posmatrati kao sastavni deo plana za ekonomski razvoj.
U tom smislu, problemi kao što su identifikacija i smanjenje rizika bi trebalo da budu deo razvojnog plana, budući da oni negativno utiču na najosetljivije grupe – siromašne, Rome, lica sa niskim primanjima, lica sa invaliditetom, žene.
Ono što je ključno za smanjivanje rizika jeste popravka, rekonstrukcija, proširenje, unapređenje infrastrukture za odbranu od poplava, kao i poboljšanju oblasti odlaganja otpada u rudarstvu i ostalim proizvodnim aktivnostima. Uz to, unapređivanje sistema za predviđanje poplava je još jedan preduslov za smanjenje rizika od prirodnih katastrofa, čemu se može pristupiti na regionalnom nivou kroz saradnju sa susednim zemljama i stvaranjem ekonomije obima.
Kada se desi velika katastrofa, kao što su bile poplave 2012, 2014, 2016, delom i 2017. godine, prva mera je saniranje, oštećenja na nasipima i drenažnim sistemima usled poplava. Kao što je i bio slučaj sa prethodnim velikim poplavama, zabeleženi su svi događaji i evidentirane su žrtve i štete. Što se ovo događa? Upravo zbog toga što apsolutno ništa nije ulagano u vodoprivredu od 2008. do 2013. godine, bilo ne ponovilo se.
Treba reći da ključno obeležje ovog zakona predstavlja stavljanje preventive. Znači, preventiva, edukacija u prvi plan i, prema svim podacima kojima raspolažu UN, svaki dinar koji se uloži u vodoprivredu se osam puta ovaploti. Treba sprečiti, a ne lečiti i sigurna sam da će u danu za glasanje svi podržati naše amandmane. Hvala na pažnji.