Očigledno je koliko ste spremni da imamo pravu raspravu. Ministra Siniše Malog, evo, nema u klupama već više od sat vremena. Predsednika Vlade se nije pojavila ni na jednom zasedanju Skupštine u raspravi o budžetu. Očigledno je koliko ste spremni da suštinski razgovaramo o najvažnijem zakonu za sve građane Srbije u 2019. godini. I vi ovde ne dozvoljavate da govorimo o suštini, ne date prostora opoziciji da odgovori na prozivke, pokušaje i optužbe koji idu, pre svega, sa motivom da se spreči bilo kakva rasprava.
Zbog čega meni niste dali prostora da razgovaram sa ministrom, jedinim ministrom koji je ovde prisutan i odgovorim na pitanje, gde je rekao – da, znam gde ste bili, da, vi ste patriota i znate da sam 1999. godine, bez obzira na optužbe sa ove strane, bio u raketnim jedinicama na Kosovu i branio i te ljude sa Kosova, branio ljude u čitavoj Srbiji.
Pitao sam vas – gde ste vi to bili i sebi dajete za pravo da sada i dalje huškate ljude, jer znam kako izgleda biti u ratu? Znam kako izgleda biti u ratu, znam kako izgleda brinuti o svojoj porodici, o svojoj familiji, o svim prijateljima i čitavoj zemlji. Nemojte to da radite, na ovakav način, optužujući nas, a to smo čuli od Martinovića, prozivke da smo mi učestvovali u ubistvu Panića.
Naravno da mi je žao svakog izgubljenog života u Srbiji i naravno da to treba osuditi, ali postavite ta pitanja vašim koalicionim partnerima. Ko je bio u tom trenutku ministar policije? Bio je Ivica Dačić. Ko je u tom trenutku bio direktor policije? Sada je na mestu savetnika predsednika Vučića, savetnika za bezbednost, Veljović. Razgovarajte sa svim tim ljudima. Ko je prijavio taj skup i ko je organizovao skup? I mi smo organizovali različite skupove, opisao je organizaciju Aleksandar Vučić.
(Aleksandar Martinović: A ko je bio predsednik Republike?)
U tom trenutku je predsednik bio Boris Tadić. Evo, pominjem sve, ali govorim o hijerarhiji odgovornosti organizatora skupa, direktora policije, ministra, zašto ne i predsednika, ali govorim ukupno o stanju u društvu i toj vašoj spremnosti da govorite o svim ljudima koji sede sada zajedno u vašim klupama i nose deo odgovornosti za to što se dešavalo u čitavom društvu.
Sada, gospodine ministre, ponavljam još jednom pitanje. Kako mi postavljate pitanje? Znam šta je bilo 1999. godine, naravno da znam, ali govorim o tome šta je nasledila u tom trenutku tadašnja Vlada. Vi se stalno pozivate na to šta ste nasledili kao problem. U tom trenutku su to objektivni podaci. Vi niste mogli da kažete da to nisu tačni podaci. Da, to su tačni podaci, sedam milijardi evra BDP i učešća javnog duga u BDP od 200%. E, to je trebalo sanirati i to su činjenice, kao što su činjenice da je „Telekom“ akcionarsko društvo u većinskom vlasništvu države Srbije. Vlada Republike Srbije imenuje ljude u upravnom odboru i naravno da je njihov posao da nadzire poslovanje „Telekoma Srbije“.
Mi navijamo za „Telekom Srbije“ i za to da on uspešno posluje, ali će on biti uspešniji ukoliko istu tu kompaniju kupi ne za 200 miliona evra, nego za 40 ili 50 miliona evra, koliko su realne procene u skladu sa „eBid“, koja je prikazana i koja je vidljiva u javnim podacima.
Ako je za 2017. godinu iskazano 1,5 miliona evra neto dobiti, a da je „eBid“ iznosila 6,2 u proceni, puta 6 do 10 maksimalno ili do 9 maksimalno, znači da je maksimalna cena 50 miliona evra.
Zabrinjavaju i problematični podaci u kojima su prve informacije bile da „Kopernikus“ ima 200.000 korisnika i da je cena utvrđena na osnovu broja korisnika puta 1.000 evra po korisniku. Pokazalo da to nisu istiniti podaci, da RATEL, zvanična državna agencija ima podatak da „Kopernikus“ ima 51.000 korisnika, ukupno bilion i 700.000 korisnika na kablovskim televizijama, a da je učešće u tom tržištu 3%, jednostavna računica kaže 51.000, što znači da i po tom parametru, o kome su govorili ljudi iz „Telekoma“, to znači maksimalno 51.000 evra.
To su problemi i naša briga za to da se neracionalno koriste sredstva koja su mogla da budu usmerena ka modernizaciji, ka novim tehnologijama i, naravno, zašto da ne, i akvizicijama i proširenju u tom delu poslovanja, zašto da ne, ali na jedan racionalan način. To su pitanja o kojima treba ovde razgovarati.
Još jednom, ovo pitanje, zašto da ne otvorimo upravo to? Ovde je 2014. godine izglasan zakon po kome se ušlo u projekat „Beograd na vodi“ u kome je jedna privatna kompanija sa 100 dinara osnivačkog uloga zadobila 68% u vlasništvu „Beograda na vodi“, da je država ostala na svojih 32%, da su se obećavale milijarde i milijarde profita i ulaganja. Zar nije legitimno pitanje da posle četiri godine mi ovde poslanici i čitava javnost Srbije pita – a koliko je to sada učešća u toj dobiti i u profitu jednog tako važnog projekta za Srbiju? Mi smo bili i protiv toga i tada.
Sada postavljamo pitanje – posle četiri godine, da li je i jedan dinar legao na račun budžeta Republike Srbije, sada govorim o budžetu, iz tog projekta? Nije, očigledno nije. Vi kažete da nije logično da o tome razgovaramo i da očekujemo bilo kakav profit iz tog dela. Pa, naravno da je logično i mi ćemo ta pitanja postavljati, a optužbe sa druge strane idu upravo sa ciljem da ne govorimo o ovakvim temama.
