Poštovani poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u ovoj godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 92 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim da ubacite svoje identifikacione kartice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 97 narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da je danas sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik Đorđe Milićević.
Nastavljamo zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima akata iz tačaka 1. do 18. dnevnog reda, prema redosledu prijave za reč.
Neću vam čitati koga sam pozvala na sednicu.
Ovde je prisutan ministar finansija, gospodin Siniša Mali i ostali saradnici ministara u Vladi.
Sledeći na spisku je poslanica Snežana Paunović.
Da li želite reč?
Izvolite.

Zahvaljujem se.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege, poštovani ministre sa saradnicima, građanke i građani Srbije, u načelnoj raspravi kao ovlašćeni o setu zakona koji je pred nama u ime Socijalističke partije Srbije govorio je kolega Neđo Jovanović, a ja ću se osvrnuti na Predlog zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, pre svega.

Pred nama je zakon kao predlog Vlade koji pokušava da pomogne građanima oštećenim i zaduženim u švajcarskim francima. Šta to zaista znači? Čuli smo diskusije koje su bile različite na temu. Postoje različiti stavovi, postoje različita tumačenja. Međutim, jedno je sigurno. Problem je veliki, veliki broj građana je zadužen u švajcarskim francima. Ono što je sigurno i što možemo da tvrdimo, to je da je svaki od tih slučajeva pojedinačan i da se oni zaista razlikuju, tako da nije bilo realno očekivati da će jedan akt, jedan dokument u vidu zakona rešiti sve probleme. On je za sada najbolje rešenje koje je država mogla i prvi put, moram naglasiti, ponudila ljudima koji su zaduženi u ovoj valuti.

U članu 3. ovog zakona kaže se da odredbe ovog zakona se primenjuju na Ugovor o kreditu kod kojih je na dan stupanja na snagu ovog zakona otplata kredita u toku, osim ugovora kod kojih je do tog dana izvršena konverzija stambenih kredita u stambene kredite indeksirane u evrima. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na ugovore o kreditu, odnosno na stambene kredite kod kojih je do dana stupanja na snagu ovog zakona dug po kreditu dospeo u celosti, a nije pokrenut postupak prinudnog izvršenja ili vansudskog namirenja, odnosno kod kojih je do tog dana pokrenut ili je u toku postupak prinudnog izvršenja ili vansudskog namirenja, uključujući i stambene kredite kod kojih je izvršena prodaja stambene nepokretnosti koja je bila sredstvo obezbeđenja, a dug nije izmiren u celosti.

Akcenat ću apsolutno staviti na poslednju kategoriju ljudi, ne zato što mislim da su sve navedene kategorije ljudi manje važne, nego zato što je ovo možda najveća potvrda onoga šta je u tom periodu od 2005. do 2008. i 2009. godine u stvari najviše oštetilo građane, a na šta je ostala nema i NBS i u to vreme država kao takva.

Istina je, juče smo ovde imali priliku da čujemo da su određene kolege reagovale i na možda jedan pristup koji sada govori da su građani zaduženi u evrima u nekom nepovoljnijem položaju u odnosu na građane zadužene u švajcarcima kojima Vlada Republike Srbije i država u ovom trenutku pokušava da pomogne.

Međutim, sa druge, svesni momenta da se radi o poslovnim bankama, moramo da naglasimo i da su banke ipak imale više svesti o tome šta će se dogoditi nego što su to u trenutku imali građani Republike Srbije.

Činjenično je stanje i da kada su u pitanju banke koje su davale kredite u švajcarskim francima, i one se među sobom razlikuju. Postojala je mogućnost izbora da li ćete se zadužiti u švajcarskim francima ili u evrima kod određenog broja banaka, ali je bilo i banaka za koje niste imali alternativu, kao što je npr. bila „Hipo Alpe Adrija banka“ koja je danas prodata i danas je „Adiko banka“ u Srbiji, koja je u ponudi imala samo kredite u švajcarskim francima. Dakle, svaki građanin koji je bio klijent ove banke, a opredelio se za zaduženje na taj način da bi rešio svoje stambeno pitanje, nije imao alternativu osim za zadužiti se u švajcarskim francima.

Druga mnogo važna stvar koja nas vraća na odluku Kasacionog suda, za koju mislim da je vrlo dobra i da je šteta što nije sadržana u leks specijalisu, mada pretpostavljam da to možda nije ni bilo moguće kroz ovaj tekst i verujem da samo ministar zna koliko je teško bilo razgovarati sa ove dve strane koje imaju potpuno različite probleme i različite interese, tako da vam čestitam na tome da ste ipak došli do nekog rešenja koje, složiću se sa svima koji kritikuju, nije idealno, ali je neko rešenje.

Šta se tada dešavalo? Sve ove banke nisu davale kredite u švajcarskim francima zato što su kod poverenika zadužile sebe u švajcarskim francima. Definicija toga je u stvari u činjenici da su svi klijenti isplaćeni u dinarskoj protivvrednosti, znači, njihov odobreni kredit u švajcarskim francima konvertovan je pre isplate u dinare, a onda, da bi bio isplaćen prodavac, pošto su ugovori mahom sklapani u evrima, onda je po srednjem kursu ne NBS, nego banke koja daje kredit, konvertovan u evre. Prva zarada poslovne banke dogodila se upravo na konverziji između valute u kojoj je kredit odobren, preko dinara kao domaće valute, do evra u kojoj je kredit isplaćen.

Obezbeđenja za to su bila hipotekarna i obaveza je bila takva da svaki klijent na bazi procene veštaka banke mora da donese u prilog procenu da nekretnina kojom se garantuje vraćanje kredita ima vrednost od 1,2 do 1,5 na prema jedan. Dakle, sve nekretnine koje su opterećene hipotekom pokrivale su vrednost kredita, čak u masi bile veće od onoga što je bio kredit banke koji se dobija.

Šta se onda dogodilo? Po kartici o anuitetima, ta je rata rasla i za 2,5 puta. U momentu kada klijenti više nisu bili u prilici da plaćaju anuitete koji su nametnuti, došlo se do toga da se proglase krediti i da se hipotekarno banka naplati. Sve nekretnine koje su prodate, prodate su opet tako što su oglašene od strane banke po ceni koja stoji u ugovoru sa bankom kao minimalna cena, a onda su eventualno umanjene za određeni procenat, u zavisnosti od toga da li su prodate u prvoj ponudi, drugoj ili se čekala treća kao takva.

Klijenti su ostali zaduženi uprkos činjenici da su izgubili nekretninu na bazi toga što je banka ostala dosledna sebi da uprkos da se naplatila kroz prodaju nekretnine na koju je stavljena hipoteka, ona i dalje tereti klijente za preostali dug koji je u većini slučajeva maltene iznos glavnice.

Dakle, leks specijalis danas pomaže i kaže da ste vi u mogućnosti da izaberete dogovor sa bankom koji će značiti dug u švajcarcima konvertovan u evrima pa umanjen za 38%. Ali, ostaje otvoreno pitanje građana, a to je – šta će nadalje plaćati pod okolnostima da su izgubili nekretninu zbog koje su se kreditno zadužili?

S druge strane, ono što je važno, to je da postoji i ono na kraju ustavno pravo i ne bih se usudila da o tome govorim, pre svega zašto što nisam pravnik, ali da svako svoju pravdu potraži na sudu, zbog jednog, po meni, apsolutno neosnovanog bogaćenja banke u konkretnom slučaju na štetu građana koji su bili izloženi ovakvim kreditima.

Ja ne mislim da je čak i za ove ljude loše da sa bankom razgovaraju i znam da ovaj zakon nije mogao ove ljude da tretira na način da kaže da oni više nisu u obavezi prema bankama, iako bi bilo prirodno da se to očekuje pod okolnostima kada vi imate hipotekarnu zalogu kao obezbeđenje kredita. Onog trenutka kada se kroz prodaju hipotekarnog zaloga obeštetite, tu se negde zatvara priča između klijenta i vas. Ne, oni su ostali dosledni sebi, ostali su dosledni tim kamatama koje su podigle vrednost kredita dva i po puta i sada od ljudi potražuj taj ostatak duga uprkos činjenici da su se naplatili i da su ljudi ostali bez nekretnine za koju su se zadužili. Pravdu za ovu situaciju mislim da građani moraju potražiti na sudu i verujem da poslovne banke nisu ni jednog trena bile spremne da u tom smislu iskorače ili objasne, jer je nedvosmisleno svaka banka apsolutno naplatila svoj kredit, validno, onoliko koliko je isplatila u tom momentu.

Zaista mislim da bi odluka Kasacionog suda morala da bude osnov za sve buduće radnje koje će se dešavati, kao što mislim da ništa manje od ove kategorije o kojoj govorim nisu oštećeni ljudi koji su svoj kredit isplatili u celosti i koji su sada u jednoj, kako bih rekla, nezavidnoj situaciji u odnosu na činjenicu da će ipak sve njihove kolege, sa danom donošenja ovog zakona, imati umanjenje za 38% u odnosu na ono što je preostali dug.

Dakle, ovaj zakon nije teško kritikovati i svi oni koji su se bavili kritikom u poslednje vreme, ne može se reći da nisu imali osnov, ali se mora reći jedna druga stvar i to je, bez obzira što spadam u kategoriju ljudi koji su korisnici kredita u švajcarskim francima, moram da kažem da ću glasati za ovaj zakon iz dva prosta razloga. Prvi put Vlada Republike Srbije reaguje na temu ovog problema. Meni je žao što ne vidim predstavnike NB za koje apsolutno mislim da su u prethodnom periodu … Tu je kolega Arsić bio u pravu. Država i NBS su ostali nemi na jednu činjenicu koja je vratolomno krenula 2009. godine i tada se moglo reagovati leks specijalisom, pa taman, to su sve kritičari ovog zakona koji su mogli ovako loš zakon, kako ga danas kritikuju, primene tada, npr, i to bi onda bilo i te kako povoljnije za sve korisnike kredita. U tom smislu kritika danas gubi smisao.

Ne mislim da smo rešili ovaj problem. Mislim da smo ga ublažili. Mislim da će on, uprkos činjenici da prihvatam da je važnost rada poslovnih inostranih banaka u Srbiji velika, ipak dovesti do toga da će ljudi pravdu potražiti na sudu, da će se bankama ipak oko obeštećenja, jer objektivno banke su se u većini slučajeva neosnovano obogatile. Opet naglašavam, razlika je u tome o kojoj se poslovnoj banci, koja je radila u Srbiji, radi, jer je razlika između banaka apsolutno velika. Nisu sve banke profitirale na isti način, ali se bojim da je najveći broj klijenata, baš kod onih koje jesu, koje su vrlo svesno ušle u ovaj projekat, koji im je obezbeđivao, kako bih rekla, ne može se to kritikovati, to je posao, banka je tu da zaradi, ali ipak mislim da je ova zarada bila daleko iznad onoga što bi u civilizovanom svetu smelo da bude dozvoljeno. No, to je momenat koji mi možemo da kritikujemo, ali ne i da promenimo retroaktivno. Danas smo tu gde jesmo.

Kao i moje kolege iz SPS, ja ću podržati zakon koji ste predložili uz zahvalnost da ste krenuli da se bavite ovim problemom, a čvrsto verujem, ako praksa pokaže da ovo rešenje možda ima svoj nastavak, da će se Vlada Republike Srbije oglasiti i sa neko ispravkom ili dopunom ovog zakona. Hvala najlepše.

Hvala vama.
Reč ima ministar. Izvolite.

Uvaženi poslanici, dame i gospodo, hvala puno na vašem izlaganju. Mislim da sve što ste rekli govori u prilog tome da je država morala da reaguje. Dakle, posle tih 10, 12 godina, imali ste banke sa svojom praksom. Da li je bila etička ili nije, to je sada pitanje da li ima veze sa etikom ili ne, ali očigledno su želeli da maksimiziraju svoj profit. Sa druge strane, imamo građane koji možda nisu pročitali te ugovore kako treba. Malopre ste i sami rekli, lakše je biti general posle bitke, nego u tom trenutku. Ovo govori u prilog tome da je država morala da reaguje. Da nije zakona, da nismo naterali banke, sa jedne strane, i udruženja građana da sednemo zajedno, da pronađemo rešenje, da li je idealno ili nije, ono je rešenje i na kraju ostavlja mogućnost svakom građaninu, ako se ne dogovori, ako ne prihvati, da svoju pravdu potraži na sudu, što mislim da je fer, dakle, za razliku od nekih drugih modela u nekim drugim zemljama.
Ovo samo pokazuje koliko je teška i hrabra odluka bila, a sa druge strane koliko smo želeli da nađemo neko kompromisno rešenje. Ceo zakon je kompromisno rešenje. Na žalost, posle 12, 13, 14 godina, koliko ti krediti postoje, ne možete da napravite apsolutnu pravdu za sve, ali mislim za većinu građana, oni koji su uzeli stambene kredite, ovaj zakon predstavlja konačno rešenje ukoliko žele rešenje. Hvala.

Hvala.
Reč ima Snežana Paunović, replika.

Poštovani ministre, potpuno se slažem i drago mi je da ste me vrlo precizno razumeli.

Ono što je jako važno jeste jedan momenat, koji ću reći radi građana Srbije, a to je da čak kada govorimo o kategoriji o kojoj sam primarno govorila i oni ljudi koji naprave dogovor sa bankom, bojim se imaju mogućnost da ga tumače, jer ostatak duga koji im se stavlja na teret nikada nije ponuđen tim građanima kao mogućnost na rate ili je to bar iskustvo sa bankama, već su sebi dozvolili da za ovaj period od proglašenja, svejedno je da li su ga proglasili 2015, 2016, 2017. ili 2018. godine, naplate kamatu na preostali dug, iako vi kao klijent niste imali mogućnost da možda od toga pobegnete. U tom smislu mislim da oni građani koji prihvate dogovor sa bankom, na bazi zakona koji ste predložili, imaju prostor za tužbu prema banci u smislu neosnovanog bogaćenja, ako ni po čemu drugom, onda po ovom osnovu, da ne govorimo o onom prethodnom periodu kada zaista nije posao Vlade, niti ministarstva, niti ste time mogli da se bavite, jer to već ulazi u onu pravnu zaštitu svakog građanina Republike Srbije.

Zahvaljujem.
Reč ima Predrag Jelenković.

Poštovani ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege, moje kolege Bauer i Mijatović su govorili o nekim drugim zakonima koji su na redu, a ja ću par reći o izmenama Zakona o upravljanja aerodromima.

Radi javnosti, preduzeće Aerodromi Srbije je osnovano 2016. godine sa namerom kako bi upravljalo manjim srpskim aerodromima, osim „Konstantina Velikog“ i Aerodroma „Morava“, nekih tridesetak aerodroma spada pod ingerenciju Aerodroma Srbije.

Šta se ovim izmenama zakona, odnosno ovim članom menja? Menja se suština. Misli se na jednu decentralizovanu priču u smislu da promena sedišta Aerodroma Srbije Niš postaje samim tim i centar, osim železničkog, putnog, jedan novi centar vazdušnog saobraćaja na prostoru Srbije, ali i kao jedan od bitnijih gradova na vazdušnoj mapi Evrope.

Ove preduzeće će omogućiti veći broj novih linija za neke nove destinacije, što automatski znači nova zapošljavanja, pre svega, kako se obično kaže, ljudi u operativi.

Međutim, kao što pretpostavljam da resorna ministarka i ljudi iz ministarstva znaju, postoji problem još u startu, neadekvatan prostor na samom terenu, u samoj postojećoj zgradi, jer je sama zgrada nedovoljno velika da bi funkcionisalo sve kako treba. To znači da se odmah mora krenuti od investiranja, poput nove terminalne zgrade zbog povećanja ukupnog kapaciteta vazdušnog saobraćaja.

Po mojim informacijama, uveliko se radi projektno-tehnička dokumentacija, pa bih kao narodni poslanik iz Niša apelovao da se izdvoje neka dodatna sredstva, ako je to moguće, u budžetu ne bi li zgrada dobila što pre, odnosno bila stavljena u funkciju i kako bi Aerodromi Srbije efikasnije obavljali svoju delatnost. Toliko za sada. U danu za glasanje SDPS podržaće set zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima Danijela Stojadinović.

Hvala, predsedavajuća.

Poštovani ministre sa saradnicima, ja ću da govorim o Predlogu zakona o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, koji Vlada predlaže kao rešenje velikog problema za sve korisnike ovih kredita, koji je nastao usled velikog jačanja kursa i nadovezaću se na koleginicu Paunović.

Do problema je došlo kada je ova valuta preko noći porasla, pa je rata, na primer, 2008. godine od 20 hiljada dinara porasla na 50 hiljada dinara. Razlog je odluka Centralne banke Švajcarske da vrednost franka više ne održava veštački na niskom nivou, već da ga prepusti tržištu. Ova odluka napravila je potres na celom finansijskom tržištu Evrope, a konkretno u Srbiji pogodila je 22 hiljade korisnika.

Ono što meni posebno smeta jeste činjenica da se u javnom mnjenju ovi ljudi predstavljaju kao lakomisleni i povodljivi jer su, navodno, bili upozoreni.

Tadašnji guverner Jelašić nije predočio rizike ovakvih kredita, a banke su to znale. Sa druge strane, u trenutku podizanja kredita, uslovi za korisnike su bili daleko povoljniji, i to je činjenica. Iza ovih kredita, moram da podsetim, stajala je Narodna banka. Ne zaboravimo da su ovi krediti osigurani kod Nacionalne korporacije za stambene kredite, koja je osnovana još 2004. godine.

Država, odnosno poreski obveznici, svakako nisu dužni da plaćaju ceh svakog neprofesionalnog bankarskog poslovanja i možda je ovo i prilika da se oformi posebna institucija koja bi se bavila samo potrošačkim, odnosno potrošačima korisnicima finansijskih usluga i na taj način bi oni bili zaštićeni. Ali, ne zaboravimo da su korisnici ovih kredita na ovaj način rešavali svoja egzistencijalna pitanja. Drugim rečima, na ovaj način su sebi rešavali pitanje krova nad glavom.

Donošenjem ovog zakona na neki način biće ublaženi problemi, a i oglašeno servisiranje ovih kredita.

Kao što ste rekli, ministre, ovo je veoma kompleksna tema i stvar kompromisa sve tri strane. Svaki od ovih 16 hiljada kredita jeste priča za sebe i tek u ovih 30 dana, mesec dana, koliko će banke imati rok, svako od korisnika kredita videće gde se nalazi i koliko mu je ovo olakšano.

Sve u svemu, data je prilika da se konverzijom kredita i umanjenjem duga od 38% zaduženi klijenti konsoliduju i zadrže svoje nekretnine, što i jeste cilj i jeste od velikog značaja.

Svakako da je ovo rešenje trebalo naći i ranije, i to je činjenica. Ali, ljudima kojima je ovo krucijalni problem, a njih je 16 hiljada, nikad nije kasno. Ja bih to rekla svojim rečima – da je u jednom trenutku država propustila, ili posustala, kao odgovorna država, a u drugom trenutku, sada, država preuzima odgovornost za napravljene propuste, što i jeste njena uloga. Tako da ću ja lično, a i poslanici Socijalističke partije Srbije, podržati ovaj predlog zakona. Hvala.