Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, sad, još treba vremena da se naviknemo na ove parlamentarne procedure, imajući u vidu novi sistem rada u Narodnoj skupštini, pa i ovo vreme koje sada postoji u ova poslednja tri dana vezano za ova tri izveštaja organa koji su bili u Narodnoj skupštini.

Kada pričamo o zaštiti konkurencije, dakle, podrazumeva se da je normalno stanje i zdravo stanje na nekom tržištu kada postoji zdrava konkurencija, bez monopola i bez kartela, a postavlja se pitanje da li je takav slučaj u Srbiji?

Pre svega, jedan veoma veliki izvor naših problema, nevezano samo za temu o kojoj danas pričamo, jeste što mi već 19 godina bespogovorno ispunjavamo sve uslove koji dolaze od strane EU, u svim sferama, i u ekonomiji i u pravosuđu i po socijalnim pitanjima, po spoljno-političkim, po svim. I, kakav god da bude predlog ili direktiva, posao ljudi koji su na vlasti, kako u proteklim godinama, tako i danas, jeste da nam objasne svima zašto je to dobro za nas, osim toga, naravno, što dolazi od strane EU. To rade u kontinuitetu već 19 godina.

Ono o čemu bi danas mogli da razgovaramo jeste famozni SSP, ukoliko se ne varam, koji je potpisan pre 10 godina. Prvo, jedna stvar, ono što je trenutno odnos naš kao država Srbija i EU jeste da konkurencija postoji i stanje je kako treba, ukoliko firme, tj. kompanije koje su po volji EU i Brisela dobijaju ovde poslove na tenderima, a kad dobijaju one druge, onda je to problematično. Više puta smo mogli da vidimo i gospođu Mihajlović, koja je kao ministar saobraćaja kritikovala javno firme koje se bave izgradnjom putne infrastrukture a dolaze iz nekih drugih delova sveta, a ne sa zapada, tj. iz EU.

Lepo je da mi sad čujemo šta kaže Komisija za zaštitu konkurencije. Postoji ovde neki izveštaj, to je sad temeljno, vidi se da se na tome radilo, to je temeljno napisano, to je u redu da se obrazloži. Ali, mi na ovaj način, kao i tokom jučerašnjeg dana, kao i pre toga, mi samo ispunjavamo formu. Dakle, apsolutno se ništa ne radi da se interveniše da se tzv. nelojalna konkurencija spreči.

Imamo bombastične najave o izgradnji novog autoputa Preljina-Pojate, koji neće biti na tenderu, neće biti na javnom konkursu, pa da mi onda odredimo koji će biti uslovi i da izaberemo najpovoljnijeg izvođača za taj projekat, nego će to biti leks specijalisom američkoj firmi "Behtel". Pa, da li je moguće da samo oni znaju da prave puteve? Pa, nije kraj 19. veka, nego je valjda 2019. godina. Danas je činjenica da su najrazvijenije kompanije, čak 430, čini mi se, od najbogatijih 500, po onoj Forbsovoj listi, su registrovane u Šangaju. Jednostavno, danas je takvo činjenično stanje. A, mi i dalje se ponašamo kao da to nešto što dolazi sa strane, tj. s druge strane EU, SAD i uopšte zapada je to samo po sebi manje kvalitetno i zbog toga nam ne odgovara angažovanje takvih firmi.

Može sad Komisija za zaštitu konkurencije da napravi temeljne zaključke koji imaju smisla za uopšte funkcionisanje naše privrede, ali šta znači i koja je vrednost toga ukoliko Narodna skupština takav jedan izveštaj usvoji, a zanemarimo konkretne i očigledne probleme koje mi danas imamo. Što se tiče SSP, on je doveo našu poljoprivredu u podređeno stanje u odnosu na EU.

Došli smo u situaciju da su sprski poljoprivrednici nekonkurentni u odnosu na poljoprivrednike iz izvoza, tj. iz uvoza. Mi ne vidimo u tome problem zato što je to došlo od strane EU, kao da se to nije desilo. Kako mi možemo da pričamo uopšte o konkurenciji u Srbiji, ukoliko se ništa ne radi da se takvo stanje spreči?

Ovde u ovom izveštaju podnaslov „vizija“, što je reč koja ne znam šta znači i čemu u ovom izveštaju, šta znači to vizija? Ja sam mislio da to može da se odnosi na npr. nekog čoveka kome se onako iznemoglom, od napora i vrućine, u pustinji učini od doline ili od peska da je to jezero ili da je voda. Jedino znam za takav kontekst, a šta znači ovde vizija, to mi nije jasno.

(Poslanici SNS dobacuju.)

Hvala vam puno što ste mi skrenuli pažnju.

U prvoj tački kaže - bez kompromisna borba protiv kartela, zloupotreba dominantnog položaja i svih drugih oblika povrede konkurencije, i to je uredu, a odmah kontradiktornost u sledećoj tački gde kaže - nastavak rada na ispunjenju obaveza preuzetih iz Sporazuma o stabilizaciji pridruživanju, kroz dalju harmonizaciju sa pravilima i najboljom praksom EU u oblasti zaštite konkurencije. Ove dve stvari su u koliziji. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i bez kompromisna borba protiv kartela i dominantnog položaja su u koliziji. Može ili jedno ili drugo.

Sada se postavlja pitanje – šta je onda zadatak na polju zaštite konkurencije? Da li je beskompromisno ispunjavanje i dovođenje našeg pravnog sistema, tzv. procesom harmonizacije na zahteve EU ili je to zaštita konkurencije u Srbiji?

Isto tako postoji jedan veliki problem koji je periodično samo prisutan u javnosti, i to baš u ovom nekom periodu godine, a to je problem malinara i hladnjačara. Sami hladnjačari mogu da odrede otkupnu cenu maline i uvek bude po njihovom internom dogovoru, uvek na štetu proizvođača. Mi se toga setimo samo kada ti ljudi dođu da protestvuju ili kada blokiraju puteve itd, a u tome ne vidimo problem, jer ukoliko bi mi videli taj problem, onda bi se valjda nešto uradilo na rešavanju, čak i pre nego što ta sezona počne. Samo kako nekom padne napamet može da odredi cenu maline. O čemu se tu radi?

Što se tiče još jednog polja delovanja, gde je izvršna vlast i zakonodavna oduzela deo nadležnosti sudskoj vlasti još 2011. godine, a nova parlamentarna većina

iz saziva od 2014. godine je potvrdila te izmene i taj zakon, a to je Zakon o javnim izvršiteljima. Da se odmah razumemo, svako treba da plati ono što je dužan i ukoliko je u docnji treba da neko plati to sa razumnom kamatom. Jedna sasvim nova grana, to ne može da se nazove esnaf ili kasta, to je više izraslo u mafiju, kao što su javni izvršitelji, su u stanju da odrede svima ko je šta, koliko dužan, često i bez obaveštavanja konkretnog dužnika o svojim neispunjenim obavezama, do te mere da po bagatelnim cenama otkupljuju stanove, dakle, nekretnine koje su zaplenjene od lica koja nisu platila svoja dugovanja.

Na tim posle licitacijama, kada se te nekretnine prodaju, te nekretnine kupuju lica koja su povezana sa komorom izvršitelja. Kako mi tu ne vidimo problem? Da li je moguće da je to legalizovana pljačka, tj. reketiranje sa sve mrežom kupaca na tim licitacijama koje se organizuju i da mi u tome ne vidimo problem, a imajući u vidu da je to nekad bio državni prihod, dakle, troškovi izvršenja, dok je to radio sudski izvršitelj. To koliko je to bilo efikasno, može se reći da nije, ali je trebala država da radi na efikasnosti toga, a ne da mi mislimo, ako to radi privatnik, da je to samo po sebi bolje, onda imamo situaciju kakvu imamo danas. Borba protiv monopolskog položaja.

Što se tiče primera Beograda na vodi, mogu da se složim, kakvo je ono bilo zemljište, uopšte prostor nije ličio ni na šta i potrebu da se tamo nešto uradi, a da li je onda prirodno i da li bi neka država koju konkurencija zanima uradila nešto? Dakle, da se raspiše konkurs, pa da se neko prijavi, možda neko ima bolju ideju nego ovi koji su dobili „Igl hils“, možda neko ima bolje rešenje po projektu itd. Ne, nego se odmah leks specijalisom dodeljuje jednoj firmi jedan projekat, i to je to. Ne može to biti argument kako je izgledalo, kako će izgledati. U redu, slažem se, ali postoje neke procedure koje treba da se poštuju.

Imajući sve to u vidu, kao i za Fiskalni savet, tako i za Komisiju za zaštitu konkurencije, ne vidim zaista svrhu njihovog rada i cilj, ukoliko oni postoje i deluju, a niko se ne obazire ni na njihove izveštaje, ni na pravu situaciju u Srbiji, već se i dalje radi kako se radilo proteklih 19 godina, a to je samo po volji nekoga iz inostranstva, po nekoj direktivi, a shvatanje opšte da je to automatski dobro ako dolazi iz EU, što je naravno pogrešno.

Zahvaljujem, gospodine Šešelj.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušao diskusije nekih svojih kolega i mislim da niko ne shvata ozbiljnost rada ovakve jedne Komisije. Ne samo ozbiljnost, nego i važnost, jer uvek ćemo moći da se baziramo na tome da je to u svrhu zaštite potrošača, borba protiv monopola, kartela i da u suštini utiče na životni standard i građana. Sve je to tačno. Neću opšte o tome da polemišem, ali je važnost u tome da utiče na sve privredne tokove u Republici Srbiji, u jednoj državi. Koliko god to nekima izgleda nevažno, ne bitno, ja samo mogu da vas podsetim na loša iskustva iz Republike Srbije kada nismo imali dovoljno dobru zakonsku regulativu i kada je rad ovakvih regulatornih tela bio na početku ili jednostavno zakonska regulativa sa kojom smo raspolagali nije odgovarala trenutnoj ekonomskoj situaciji koja je bila u državi.

Po meni, trebalo je pre osnovati ovakvu jednu komisiju, nego započeti postupak privatizacije društvenog sektora. To odmah da raščistimo. Mnogi se zalažu za privatizaciju, nikoga nisam čuo da govori protiv privatizacije. Izbegli bismo mnoge ružne stvari koje su nam se desile, ne samo ružne, nego i jako loše, i ne bismo imali tako ozbiljne posledice, kao što je bila svetska ekonomska kriza od 2008. do 2012, 2013. godine, dokle je bila na vrhuncu, i uopšte ne bismo bili u situaciji da grupa mangupa, iskorišćavajući nedostatak zakonske regulative i koristeći činjenicu da su tada državu vodili neodgovorni, a bogami i korumpirani političari, dođe do enormnog bogatstva i, ne samo upropastila državu, nego svakog građanina pojedinačno, i to na više načina, kroz zatvaranje preduzeća koja su bila predmet privatizacije, kroz preduzeća u restrukturiranju, kroz razna preduzeća koja su se bavila uslugom, kroz cene kapitala u Republici Srbiji i na kraju inflaciju i gubitak vrednosti nacionalne valute.

(Milorad Mirčić: Tema.)

To da govorimo o temi, biće nekima jasno. Da su znali ranije možda bi drugačije odredile svoje političke diskusije.

Još 2005. godine započeta je jedna od kriminalnih aktivnosti u Republici Srbiji. Tada je već počeo da postoji lanac maloprodajni, koji se zvao, čini mi se, „Tempo“ u vlasništvu „Delta kompanije“, odnosno gospodina Miroslava Miškovića. Sada ga zovem gospodinom, kasnije ću da mu dam i pravi nadimak.

Počeli su da otvaraju formate velike trgovinske formate, pogotovo u velikim gradovima. Tu su učestvovali sa nekom konkurentskom cenom da bi 2004. godine, odnosno 2005. godine započeli jedan ozbiljan projekat preuzimanja jednog ozbiljnog trgovinskog lanca koji se zvao „Maksi“. Tada, koliko je meni poznato zakon još nije ni stupio u primenu, jer je bio u početku primene, Komisija je možda i bila osnovana ne sećam se ima malo više od desetak godina, skoro 15, je jedino regulatorno telo koje to preuzimanje regulisalo bila je Komisija za hartije od vrednosti i niko više, apsolutno nijedno regulatorno telo.

Dešava se razni sumnjivi transakcijama otkupom akcija od malih vlasnika itd, da je u jednom trenutku u jednom procesu, koji je bio po meni nezakonit i koji je dan danas sumnjiv, i o kome tadašnji direktor „C marketa“ Radulović je mogao to da ispriča, ali očigledno je prvo sklonjen u Španiju, a kada je sve bilo kasno, kada je bio ozbiljno bolestan mogao je da se vrati u Srbiju, došlo je do preuzimanja „Maksija“. To već sa lancem maloprodajni koji ima „Tempo“ postaje ozbiljno pokriven od tržište Republike Srbije.

I, sada možemo da pričamo o monopolima po pitanju prodaje robe - biće prodavana po ovoj ceni, po onoj ceni itd. Međutim, isto tako važno jeste kako je roba nabavljana, jer kada imate monopol na maloprodaji vi ostvarujete monopol i kod svih dobavljača, bez obzira da li su oni uvoznici, posrednici na domaćem tržištu ili domaći proizvođači.

U jednoj takvoj situaciji taj novi lanac koji potpuno kontroliše „Delta“ počinje da usisava kapital čitave privrede Republike Srbije, svakog dobavljača, svakog uvoznika i to tako što iskorišćavajući svoj monopolski položaj na tržištu uslovljava dobavljača cenom, rokovima i drugim naknadama da bi prodavao njegovu robu. To je išlo čak dotle da je uslovljavao dobavljača da posebno zakupi mesto na rafu na kome bi prodavao svoju robu tzv. pozicioniranje robe, a to se zove reket, jer usluga trgovine to ne podrazumeva.

Pošto je to jedan fin uspešan biznismen, a po meni najobičniji špekulant i mangup, ne samo da nije poštovao inače već reketaške uslove koje je postavljao svojim dobavljačima, nastavio je da ih ucenjuje i u daljem poslovanju, a to je da iako je dobio ekskluzivne rokove od neplaćanja 90, 120, 180 dana robu nije plaćao. Preko sudova se jako dobro štitio da ne može da bude predmet sudskog izvršenja i u svemu tome isisavao je kapital svih preduzeća, puštao ga u svoj dalji obrt da obogaćuje svoju kompaniju, a dobavljače …

(Poslanici SRS dobacuju.)

Jel to dobacuju branitelji lika i dela Miroslava Miškovića? Ja mislim da oni dobacuju.

Znači, dobavljači su morali gubitke, odnosno sredstva koja su upotrebili za nabavku robe i prodaje te iste robe kompaniji „Delta“ da nadoknađuju kod poslovnih banaka. Treba da govorimo koje su banke bile tada na tržištu? Malo smo se igrali – uzimala davala.

U tom isisavanju kapitala to su bile posledice samo za dobavljače. Sada dolazimo do posledica za čitavu državu. Kad tad je morao tu robu i da plati. Sada pazite, kada obeća da plati nekoliko dana pre toga ide profaktura kompanije, ćerke koja se nalazi najčešće u Rumuniji, Bugarskoj, na Sejšelima ili na Kipru, za uvoz roba i usluga. Isporučuje se poslovnim bankama i na osnovu te profakture, pričam o velikim vrednostima, nekoliko desetina miliona evra, dolazi do pada nacionalne valute. Kupuje stranu valutu novcem svojih dobavljača kojima ne plaća više od pola godine.

Tada je na udaru svaki građanin Republike Srbije jer kroz gubitak vrednosti nacionalne valute gubi i on deo svog životnog standarda.

(Poslanici SRS dobacuju.)

Samo malo tiše. Izvolite kolega Arsiću.

Sve je u redu. Samo malo tiše.

(Nataša Jovanović dobacuje.)

Možemo kasnije i o tome da razmatramo. Samo malo tiše.

Kasnije dobavljači, pošto su se zaduživali u kreditima koji su im bili indeksirani u stranim valutama vraćaju rate kredita koje su bile mnogo skuplje nego pre te operacije koju je pravio Mišković i „Delta kompanija“.

Da bi uvećao svoju vrednost, svoje kompanije, odnosno trgovinskog lanca jer je planirao da se toga pre ili kasnije oslobodi, kreće u postupak prodaje kapitala, ali da bi kapital bio što bolje prodat morao je da se izmeni Zakon o trgovini i po tom zakonu morala je da se napravi studija o proceni uticaja na konkurenciju ukoliko su trgovinski formati veći, čini mi se, od 500 kvadrata, ne sećam se, davno je to bilo.

Znači, čak i da je neko hteo da konkuriše „Delti“ ili „Maksiju“, kako god, nije bio u mogućnosti jer bi uvek ta studija bila nepovoljna po tog novog investitora. Kada je to prodao „Delezu“, znate šta je bilo sa zakonom? Promenjen je. Vraćen je kao da ta obaveza ne postoji.

Da bi se zaštitio od nezakonitog iznošenja deviznih sredstava iz države 2010. godine, čini mi se da je to baš ta godina kad je „Maksi“ prodat, menja se Zakon o deviznom poslovanju, po kome vi za plaćeni uvoz robe i usluga nikada ne morate da izvršite ni uvoz robe, ni uvoz usluge, niti da vratite devizna sredstva u državu. Toliko o tome koliko je rad jedne ovakve komisije važan. Ne zbog EU, nego zbog Srbije.

Voleo bih da pitam kolege poslanike iz bivšeg režima, sve su oni ovo znali, o svemu ovome ovde je bilo diskutovano, što su glasali za takve zakone? Što su amnestirali Miškovića za kriminal koji je napravio, ne samo prema državi, nego prema svakom građaninu Republike Srbije? Ili su u tome zajedno učestvovali, zajedno sa Tadićem, zajedno sa Đilasom, zajedno sa Bojanom Pajtićem i svim ostalima i nije im bilo uopšte stalo ni do države, ni do građana.

Mi ćemo podržati izveštaj o radu Komisije zato što smatramo da Komisija ima rezultate, da treba da postoji, da to nije forma radi EU, nego da bi se regulisalo nešto u Republici Srbiji od čega imaju korist svi osim špekulanata i lopuža kakav je bio Mišković.

Kolega Mirčiću, vi želite repliku na izlaganje kolege Arsića? Pomalo mi je čudno, jer ste rekli da ne želite da polemišete sa kolegom Arsićem.
Izvolite.

Prvo, nije u redu da gospodine Arsiću tako ocenjujete govore i izlaganja svojih kolega poslanika. Da li neko zna, razume ili shvata ovu temu to je stvar procene onoga ko sedi pored malog ekrana i ovde u ovoj Skupštini i lično mišljenje da li je neko u temi ili nije. To prvo nije korektno. Najmanje ste vi pozvani da govorite o tome da li je neko kvalifikovan i da li neko razume ili ne razume. Ništa od vas se ne razlikujem ni ja, da budemo jasni. Ne možemo mi o kolegama tako, možemo u polemikama.

Drugo, prosto me iznenadilo, taj otvoreni govor i kritika šta je radio, kako vi kažete, gospodin Mišković. A gde ste bili gospodine Arsiću da opomenete tog, pod znacima navoda, gospodina Miškovića, kako vi to kroz govor naglašavate, kada je Tomislavu Nikoliću davao pare, kada je finansirao Tomislava Nikolića da razbije SRS? Što onda niste rekli - gospodine Miškoviću mi nećemo te pare.

Aleksandar Vučić izveštava Vojislava Šešelja u Hagu da je Tomislav Nikolić dobio velike pare od Miškovića i da mu je on lično doneo još milion evra, koje je dao Stanko Subotić Cane, zvani Žabac. To im je predsednik partije sad. Niste nešto bili u početku raspoloženi za njega, međutim i vi menjate mišljenje, što je normalno.

Posle Gavrila Principa vi ste najveći princip pošto ste živi. Menjate mišljenje i sada ste veoma bliski Vučiću. Vučić je to odmah rekao, da Mišković finansira Tomislava Nikolića. U trag tog novca nismo mogli nikako da uđemo. Vi znate kakav je Tomislav Nikolić kada je u pitanju novac. Pa vi ste skupljali u solidarni fond koji su poslanici davali za međusobnu pomoć unutar poslaničke grupe, pa ste meni lično govorili kako je Tomislav Nikolić uzimao to vikendom i nikad nije odnosio tamo gde treba. Meni ste lično pričali.

Zahvaljujem kolega Mirčiću.

Pravo na repliku, narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Nemojte meni da stavljate stvari u usta koje nikad nisam rekao, to odmah da raščistimo, kao što je i raščišćeno oko tog novca koji je dat Tomislavu Nikoliću. A to, ja postavljam drugo pitanje – jel amnestiralo nešto Miškovića da bude uhapšen i procesuiran? Bogami nije. Bogami nije ga amnestiralo, proveo je koliko, čini mi se pola godine u pritvoru i osuđen je prvostepeno i njegov sin je osuđen za utaju poreza i to na jako ozbiljne kazne, čini mi se da je tu bio i Milo Đurašković. Tako da, ništa mi ne dugujemo Miškoviću da bi ga štitili za onaj kriminal koji je pravio i za ono što može da se dokaže pred sudom i za šta je odgovarao. Ako neko drugi to nije radio, a mogao je, to pitanje postavite njima. Ali, SNS, Aleksandru Vučiću, bivšem predsedniku Republike Srbije Tomislavu Nikoliću, to ne možete da amputirate. Nikako. Znači, on je osuđen. Za nas je taj deo priče završen, proglašen je krivim, nije mu pomoglo ništa. Ne možete da potkupite ni SNS, ni rukovodstvo SNS.