Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ta tzv. "hend" malina je i demografsko pitanje. Ona je očuvala mnogo stanovništva, od Ivanjice, Arilja, Prijepolja, Nove Varoši, Ljubovije, itd. Zahvaljujući toj ručnoj malini, to stanovništvo je tamo opstalo.

Mi imamo interes u malinama, ali, u poslednjih nekoliko godina, a mi nismo hteli da sprečavamo, čak smo subvencionisali, podignuto je dva puta više zasada nego što je bilo. Mi smo, dame i gospodo, napravili Poljsku i Čile sami sebi. Posebno sam ja bio protiv, ali ne možete ljude da sprečite da to ne subvencionišu, da se podižu veliki zasadi u Vojvodini. Onda se ta kvalitetnija malina sa polanom i polkom meša i onda gubite malo na kvalitetu, a kvantitet nadmašuje tržište, odnosno ne možete da prodate koliko proizvedete.

Rešenje je, po meni, a mi smo to preporučili, da poljoprivredni proizvođači ujedno budu i skladištari. Dakle, da imaju skladišne kapacitete i da tako rešimo pitanje i blokade puteva itd. Ako slučajno ne zarade na njivi, u malinjaku, da to mogu da zarade u pakovanju, preradi, prodaji. Uglavnom da mogu da sklone sa tržišta određenu količinu robe i da kasnije prodaju. Pa, ako su nešto izgubili u proizvodnji, onda će kao skladištari to da zarade.

To je bilo rešenje, moram da vas podsetim, da su u Prilikama poljoprivrednici od države dobili hladnjaču od 10 hiljada tona. Nažalost, oni su je prodali. Umesto da budu faktor na tržištu i da na takav način sklone viškove, oni su je prodali.

Zato je moj predlog bio na Odboru, a tu ima i članova Odbora još, da ubuduće im omogućimo ponovo da budu skladištari, ali da država na određen način zabrani da se takav objekat otuđi, pa ako zadruga na tom području propadne, da neka sledeća koja posluje na tom području ima pravo da skladišti maline i tako da utičemo na tržište.

I još nešto, država i dalje subvencioniše sadni materijal, zalivne sisteme, protivgradne mreže. Ukoliko bi se umešali u tržište, narušili bi SSP, pri tome bi doveli u pitanje neke naše druge izvozne proizvode, a CEFTA, koju takođe potpisujemo, mi nismo Albanci, mi ne možemo da sprečimo neviđene količine koje dolaze iz Republike Srpske i Crne Gore, koji nisu možda kvaliteta kao ona u Arilju, Ivanjici itd, ali pri svemu tome glavni instrument treba da bude skladištenje i da seljaci mogu sa svojim zadrugama da budu korisnici skladišnih kapaciteta koje država treba da im omogući i da im da ponovo. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Goran Kovačević.

Dame i gospodo, gotovo da nema ništa bolje kada govorimo o konkurenciji nego rasprava koja se upravo sada odvijala. U teorijskom smislu mogli smo da shvatimo Čile, globalna konkurencija, domaća konkurencija, Vojvodina, drugi rejoni, problem skladištara, konkurencija između različitih nivoa po hijerarhiji i šta onda zaključimo? Konkurencija je vrlo nezgodna stvar.

U ovom trenutku vaš izveštaj je stigao, kada na svetu postoji ozbiljan problem u konkurenciji, kada zemlje koje su nekada bile lideri u konkurenciji postaju protekcionisti, oni koji su bili protekcionisti danas postaju lideri globalne ekonomije.

Moj savet vama, pošto imate suficit u finansiranju organizacija, kupite 100 hiljada primeraka ili 200 „Kapitala i slobode“, Miltona Fridmena iz 1962. godine i da svi pročitaju, pa da pričaju o konkurenciji i da pričaju o tržištu. To je Biblija slobodnog tržišta.

Srbija nije imala tu sreću da sve zna u vezi konkurencije, ne danas, ne pre dve godine, nikada. Devetnaesti vek smo završili sa monopolom jedne dinastije u gotovo svim ekonomskim oblastima, a vreme između dva svetska rata monopol druge dinastije u javnim nabavkama, od 1946. godine se ne govori o slobodnom tržištu i konkurenciji. Zato je Srbiji potreba edukacija, a ta edukacija ne može da potiče iz srpskih ekonomskih rešenja, jer nikada nisu dobra. Postoji klasična ekonomska teorija, u konkurenciji i slobodi Milton Fridman, to treba da se izučava i Vlada Srbije to radi.

Slušamo o makroekonomskim parametrima Vlade Srbije, oni su nesporni. Ne možete da govorite da životni standard u Srbiji nije dobar ako vam BDP raste, ako vam je 270 hiljada novih radnih mesta, ako su strane investicije 4,1 milijardu, 2018. godine 3,6 2017. godine, ako vam je inflacija 2%, kao nikad u istoriji Srbije. Pa, kako može da bude loše. Konkurencija je jednakost bez saglasnosti, to je tržišna konkurencija i to je definicija, nema druge, jednakost bez saglasnosti. To je sloboda, to je ekonomska sloboda, u stvari to je sve, jer ne možete da imate slobodu ako nemate ekonomsku slobodu, a ne možete da imate ekonomsku slobodu ako nemate pravo na izbor. A ne možete da imate pravo na izbor ako nemate konkurenciju.

Ja znam da je konkurencija bezlična stvar, ne postoji. Pitanje je da li konkurenciji idealnoj ikada možete da stignete, ali morate da težite. Da se vratim na Miltona Fridmana, zato što je to biblija slobodne konkurencije, zato što je to biblija tržišta i ja mislim biblija ekonomije, jer, ako je neko najčitaniji ekonomista 20. veka, jedan u dva, sa Adamom Smitom, najčitanijih ekonomista koji imaju najveći broj sekundarnih podataka, onda ne treba bežati od toga, ne treba izmišljati toplu vodu. Ta razmišljanja treba prihvatiti i citirati. Ja ću citirati.

Kada govori o konkurenciji Milton Fridman kaže: -Ne može da se kaže da tržište nije saveznik potrošača. Tamo gde nemaš tržište, tamo gde nemaš slobodnu konkurenciju, tamo nemaš ni slobodnog potrošača.

Da prijatni projekti nikada nisu efikasniji i efektivniji od državnik. Privatni projekti su, u stvari, uvek bolji, efikasniji i funkcionalniji. Potrošači bolje od državnih službenika znaju šta je njihov interes.

Kada pogreši potrošač on plati svojim novcem. Kada pogreši državni službenik plaćamo svi. Kada se država manje meša u odnose između potrošača i kupaca, odnosno proizvođača i ponuđača to izgleda bolje i za jedne i za druge.

Ima ih sedam, ja sam naveo pet. Izgledaju mnogo jednostavno, mnogo prosto, prosto bi ih svi prihvatili, ali nije tako. Napisani su pre 60, 70 godina. Tada je, u to vreme u istočnom delu sveta vladalo samoupravno, socijalističko planiranje proizvodnje. Na zapadu država blagostanja. Devedesetih je završena priča sa istokom. Danas gledamo kako se države blagostanja polako završavaju. Suštinski problem je u drugom slučaju nepoštovanje konkurencije i slobodnog tržišta, jer su konkurencija i slobodno tržište iznad jednih i iznad drugih.

Oni koji su nekada bili, da se vratim, za globalnu ekonomiju danas uvode protekcionističke mere Kini i Indiji, a Indija i Kina zalažu se za globalnu ekonomiju, jer je stvar konkurencije suština.

Milton Fridman, prosto da kažem dva njegova rešenja da je danas u skupštini ovde, pitanje obrazovanja i pitanje taksista. Milton Fridman je rekao i predložio još 1960. godine da bi obrazovanje moglo da se finansira na osnovu vaučera tako što ćemo đacima i studentima da dajemo vaučere, a oni će privatnim ili državnim školama da te vaučere daju po sopstvenom izboru. Učinili bi da obrazovanje bude bolje, efikasnije, đaci i studenti lično odgovorni za svoje obrazovanje i lično zadovoljni.

Milton Fridman kaže za taksiste, odnosno za svako licenciranje i davanje dozvola da je to, u stvari, zatvaranje grane, odnosno zatvaranje posla. Kada zatvarate granu i zatvarate posao, da prevedem, smanjujete konkurenciju. Kada to činite poskupljujete uslugu. Ona je skuplja, neefikasna, neefektivna, a oni koji su u grani ostvaruju ekstra profit zato što imaju licencu. Konkurencija je ključna stvar za borbu protiv korupcije. Konkurencija je ključna stvar za bolju i drugačiju Srbiju.

Ako ne znate šta je konkurencija onda ove mlađe generacije da podsetim da smo osamdesetih godina imali problem sa nekim osnovnim životnim namirnicama. Nekako tad ih nismo imali. Šećer, kafa, ja se sećam. Nekih drugih godina smo kasnije imali problem sa benzinom, razlozi nebitni. Osnovni razlog za nepostojanje toga je nepostojanje konkurencije. Besmisleno danas izgleda kada govorite o tome, ali je to sve rešila konkurencija.

Skupština Srbije ima tu mogućnost, vaša Komisija ima tu mogućnost da zakonski reguliše konkurenciju. Konkurencija nije jedna odluka, nije vaš suficit, nije da jedna firma ima 25%, a druga 30%. To je vaš svakodnevni operativni deo. Vi jeste tu, Skupština jeste tu da vas podrži, ali naša misija i vizija je da ideja konkurencije bude primarna u svakoj oblasti, bez obzira na pravo vlasništva. Jer, samo konkurencija maloj zemlji kao što je Srbija omogući da više izvozi, više proizvodi, da ekonomski raste i razvija se, da mladi ljudi ostaju u Srbiji zato što imaju šansu i da voze taksi i da otvaraju svoje privatne klinike koje će plaćati državni Fond zdravstvenog osiguranja, svoje privatne fakultete u kojima će dobijati vaučere. Konkurencija je osnov svega. Kada to ne shvate, velike zemlje nađu se u ekonomskom problemu.

Možda je naša uloga pionirska, možda je ovaj moj govor potpuno drugačiji u odnosu na ovu Skupštinu, možda je uvek bila drugačija priča, ali sloboda ekonomska je stvar za koju se treba boriti, bez obzira možda i na cenu koju treba da platiš, zato što je to budućnost Srbije.

Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović. Izvolite.

Dobro ste se ispravili, u poslednjem trenutku.

Dakle, što se tiče dosadašnjih stavova pojedinih kolega iz njihovih što slobodnih govora, što referata, da je ovo epohalno ustanovljavanje sprečavanje borbe protiv nelojalne konkurencije, osnovanje vaše komisije 2006. godine, izmena zakona 2009. godine, to jednostavno nije tačno, jer ovde u ovoj Narodnoj skupštini još 1922. godine, videla sam prvi Zakon o zaštiti industrijske svojine, 1930. godine je izglasan Zakon o nelojalnoj konkurenciji, a moj prvi poslanički mandat je počeo u Saveznoj skupštini 1996. godine, i te godine smo usvojili Antimonopolski zakon.

Imali smo antimonopolsku komisiju i kasnije kad je SRS bila deo vladajuće koalicije 1998. godine, čak smo i predložili predsednika komisije, a to je bio uvaženi profesor Ekonomskog fakulteta i tadašnji dekan Slobodan Anđelković.

Dakle, to nisu neke novine. Sad samo način pristupa tom poslu se možda promenio, neke izmenjene okolnosti posle dolaska ovih DOS-ovaca na vlast i postavljanja sudija koji su pod njihovom direktnom kontrolom, a to govorim zbog toga što ne možete da radite ovaj posao kvalitetno i bez bilo kakvog političkog uticaja sve dotle dok se Upravni sud, a zatim i druge više sudske instance budu podložne političkim uticajima, jer svi ti restlovi, a njih je 99% od strane DS i njihovih satelita su prisutni upravo u ovim sudovima.

I, šta se sada desilo, gospodine Obradoviću, a to sada moraju da znaju i vaši saradnici, a to znaju ojađeni građani Srbije? U međuvremenu se stvorio, što nigde u svetu ne postoji, jedan novi kartel, kartel privatnih izvršitelja, izvršitelja koji su potpuno anulirali i potisnuli rad sudova, jer oni su ti koji naplaćuju, koji presuđuju, koji oduzimaju, koji zaplenjuju imovinu i preduzetnicima i preduzećima i građanima pojedincima, bogate se i u pravom smislu reči stvaraju jednu novu kastu, ne znam kako drugačije da je nazovem. Zato smo mi i pokrenuli inicijativu. Evo i vas pozivam, vi ste, pre svega, građanin Srbije, da potpišete našu inicijativu i da se stavi van snage Zakon o privatnim izvršiteljima, jer u takvoj situaciji teško da možemo da očekujemo da će efikasnije da radi Upravni sud.

Građani moraju da znaju da vi kao predsednik Komisije i vaši saradnici kada podnesete izveštaj i kada postupite po žalbi na neku istragu i rešenje, Upravni sud o tome odlučuje.

Da li treba da podsetimo građane Srbije na čuveni slučaj Salforda? To je stvarno jedna saga koja je trajala devet godina. Oni su stavili u podređen položaj sve druge otkupljivače mleka i pošto ste vi dobili jednom spor, oni su se žalili Vrhovnom sudu i onda je to posle postao Vrhovni kasacioni sud i tek posle devet godina je potvrđeno rešenje vaše Komisije. Oni su morali da plate, čini mi se, oko tri miliona evra.

Dakle, ima i pozitivnih primeraka da ste reagovali kao u slučaju čuvenih patika, a građanima i dan danas nije jasno, jer mnogi su prinuđeni to da kupuju svojoj deci, jer deca to traže, da patike koje se proizvode u Bangladešu, Vijetnamu i u drugim zemljama pojedinih kompanija koje imaju licencu, tamo koštaju par desetina dolara, a u Srbiji par stotina dolara. Normalno, ta vaša istraga je dovela dotle da su „N Sport“, „Planeta“, „Đak“ i već ne znam ko morali da plate na vaš račun, u budžet Srbije 45 miliona dinara.

Međutim, ovde, gospodine Obradoviću, najveća opasnost dolazi od tzv. skrivenih kartela. Kako oni posluju? Vi nikako ne možete njima da doskočite bez MUP, bez Ministarstva finansija, ministarstava i lokalnih samouprava ako neće sa vama da sarađuju, a koji raspisuju javne nabavke.

Evo jednog prostog primera. Javna nabavka za Klinički centar Kragujevac, Klinički centar Niš ili Beograd za određenu medicinsku opremu ili najčešće ono što je najpotrebnije za lečenje pacijenata. Ponuđači se između sebe dogovaraju. Oni stvaraju kartele. Jednom se pojavi jedan, drugi put drugi, utvrđuju cene, a onda dolazimo do toga da ti klinički centri, te bolnice i te zdravstvene ustanove nepovoljniju i nekvalitetniju opremu kupuju od one koje bi mogli da dobiju na tržištu zato što se takve stvari dešavaju i onda stavljamo u položaj nelojalne konkurencije određene proizvođače, jer imamo takav slučaj.

To je javna tajna i to, jednostavno, može samo većom efikasnošću da se spreči ili da se učini to da se, jednostavno, kada dođe sporova pred Upravnim sudom, a to je sada, prosto, nemoguće, jer ustavni amandmani predviđaju da apsolutno nikakve veze neće imati Skupština prilikom izbora nosioca pravosudnih funkcija, da se ta gospoda obuče da moraju da znaju da u toj situaciji kada se sprovodi taj sudski proces, a pre toga vaša istraga, treba da imaju elementarno ekonomsko znanje, jer nije dovoljan zakon sam po sebi.

Znate šta smeta običnom građaninu?. Evo, govorio je gospodin Sreto Perić, kolega Mirčić kao ovalašćeni predstavnik, građani se čude kako je moguće da sam po sebi monopol nije kažnjiv. Samo je kažnjiv onda kada dođe do kršenja procedure. Onda građanin kaže i ovaj malinar i onaj što ima voće i onaj što ima u Leskovcu povrće – čekaj, kako sam ja tako nezaštićen? E, sada dolazimo do toga kada će država najbolje rešenje? Pa, zašto do sada, gospodo, niste napravili? Imate projekte zadruga, hladnjače po svim mestima, pa otkupne cene.

Vi ste sproveli tu istragu. Ja sam pogledala još tada taj izveštaj. Rekli ste da nemate konkretne dokaze o postojanju kartela. Vi nemate dokaze, ali oni postoje, kao što postoje ovi karteli kod javnih nabavki.

Nemam još puno vremena. Tako smo ga podelili za naše poslanike u okviru ovoga, ali osvrnuću se još na jedan problem, odnosno na postupak, sada možete da odgovorite ili ne, koji je u toku, a tiče se Kargoa i tiče se njihovog poslovanja na tržištu Srbije i ovog, sa druge strane, kartela taksista koji se stvara, evidentno je, i nemogućnosti ove kompanije da zadovolji potrebe potencijalnih 400 hiljada korisnika. To bi isto bilo kao kada biste „Viz eru“ rekli – vi ne možete ako imate dozvolu ili ako želite i ako hoćete pod povoljnijim uslovima da poslujete, zato što neka druga kompanija ima tri puta ili četiri puta višu cenu od vas.

Vi ste rekli, gospodine Obradoviću, da postupate u skladu sa zakonom, ali samo da znamo u skladu sa kojim zakonom, da li samo u skladu sa zakonom o vašem poslovanju, jer tu ima više zakona po kojima morate u slučaju „Kargoa“ da postupite i vodite računa o tome da ljudi… Nikoga ne možete da sprečite da bira prevoznika. Isto tako je nelojalna konkurencija i kod zdravstvene zaštite. Nikoga ne možete da sprečite da se on leči gde god želi, a država to onda treba da plati u okviru osnovnog zdravstvenog osiguranja.

Nema više vremena. Eto, toliko za početak. Kolega će nastaviti.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 sati.
Sada određujem redovnu pauzu u trajanju od jednog sata.
Sa radom nastavljamo u 15.00 sati.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Tomić.
Izvolite, koleginice Tomić.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi predsedavajući, poštovani predsedniče i članovi Saveta Komisije za zaštitu konkurencije, uvažene kolege, danas imamo izveštaj institucije koja gotovo pet godina radi u svom punom kapacitetu i moram da kažem da sam kao prethodni predsednik Odbora za privredu imala prilike da vidim kako je ta institucija radila do izbora ovog Saveta do 2014. godine, a kako radi danas i koji su rezultati, u stvari rada ovakve Komisije kada ona ne radi i kad ona radi.

Imali smo do 2012. godine situaciju da je ova institucija radila po ovlašćenju predsednice koja je na bolovanju bila više od godinu i po dana. To ovlašćenje je davala različitim članovima Saveta, koji su donosili odluke od strateškog interesa za Republiku Srbiju.

Kad kažem od strateškog interesa, onda govorim o tome da je pitanje povrede konkurencije, žalbe određenih subjekata na tržištu koji su se borili za određenu tržišnu svoju nišu na kojoj bi funkcionisali, izgledalo ovako. Ukoliko su „Imlek“ i ne znam, Subotička mlekara, uspostavile svoj interes da na tržištu funkcionišu i premašuju određene procente u funkcionisanju, odnosno zauzimaju više od 50 procenata i 60 procenata tržišta sa svojom robom, bilo koja mala ili velika kompanija koja se žalila na njihov rad, jednostavno je gubila je taj proces.

Zašto? Zato što je i Komisija koja je donosila takva rešenja, koja bi bila u korist, recimo, bilo kog malog proizvođača ili velikog, ali domaćeg, došla u situaciju da Komisija koja treba da štiti interese, upravo svih proizvođača na tržištu, da imaju jednaki pristup, jednako tržište, kada bi se žalila, znači sudu, ili kada bi sud jednostavno donosio svoje odluke, sva rešenja Komisije bi poništavao, a to znači da i one odluke za koje je Komisija donosila da bi trebale da plate štetu na kontu određenih finansijskih sredstava zašto su ugrozili konkurenciju, zamislite sud je donosio odluku da se pare vrate tim privatnim kompanijama, kao što su „Imlek“, kao što je tadašnja Subotička mlekara, koja je bila u okviru konzorcijuma koje je vodio ili Mišković ili određena američka kompanija.

Šta hoću da kažem? Znači, do 2012. godine, vi ste od 16 sudskih postupaka imali 12 koje je jednostavno sud osporio, rešenja, Komisije za zaštitu konkurencije. Vi ste imali jednostavno monopol određenih političkih centara u kojima je i sama Komisija radila u funkciji pojedinih centara moći. Kad govorim o centrima moći, to su centri finansijske i političke moći do 2012. godine.

Do 2014. godine mi nismo uspeli da izvršimo određenu promenu ovog saziva zato što, pre svega, imali smo velike probleme kada su u pitanju procedura, donošenje, znači odluka koje bi sprovele taj konkurs, pa smo morali da idemo na izmene i dopune zakona, pa tek kada smo izvršili izmene i dopune zakona, onda smo praktično, kao određena skupštinska većina tek 2014. godine raspisali javni konkurs, imali javni razgovor, znači u okviru Odbora sa svim kandidatima, dali predloge članova Saveta i tek onda ovde u plenumu raspravljali i glasali o tome.

Sada njihov rad se pokazao da su to ljudi koji su zaista od struke i koji su se vodili time da rade određene sektorske analize tržišta i kad je u pitanju trgovina, znači analiza tržišne maloprodaje i kada je u pitanju analiza određenih sektora energetike, pa čak i kad je u pitanju biosektor mleka i mlečnih proizvoda. Upravo zbog toga što smo imali loše iskustvo kao država po tom pitanju. Tako da pare građana Srbije koje su trebale da budu u budžetu definisane, sudskim odlukama su bile vraćene u privatne džepove do 2012. godine.

Zašto ovo govorim? Zato što sada, kada pogledate finansije, kad pogledate koliko je novca, u stvari, na kontu onih koji su oštetili konkurenciju, koji su hteli da imaju monopole, a na osnovu rada ove komisije, preko milijardu dinara je do sada budžet Republike Srbije imao prihod na osnovu rešenja koje je Komisija za zaštitu konkurencije, koja je počela da radi svoj posao od 2014. godine do danas, u stvari država Srbija prihodovala.

To je konkretan prihod i konkretni efekti, a kada govorimo o onim indirektnim efektima, treba reći da su oni mnogo značajniji nego sam novac. Zašto? Zato što onoga trenutka kada uspostavite tržište da funkcioniše i konkurenciju, da se nadmeću kompanije na samom tržištu, borba, ta tržišna utakmica, pokazuje da onda vi smanjujete praktično cene na tržištu mnogih proizvoda, ali otvarate mogućnost i postajete prihvatljivi kao društvo za priliv stranih direktnih investicija.

Ono što je država Srbija prošla kroz svoje ekonomske reforme, kroz fiskalnu konsolidaciju, to je jedna velika muka i golgota koja se, naravno, kroz leđa svih građana Srbije ogledala u tome da mnogo moramo toga da promenimo, ali ono što je najviše promenjeno je upravo svest i kod onih koji investiraju, a i kod onih koji žele da učestvuju na tržištu kapitala kada je u pitanju Srbija i maloprodaje i drugih, bankarskog sektora i sektora energetike i svih roba i usluga. Pokazalo je da mi moramo da se nosimo sa standardima koji važe za sva tržišta, pa i EU, pa i Ruske Federacije, ali i Boga mi za tržišta koja su nama ovde u komšiluku. To je deo koji se odnosi na zapadni Balkan, a koji nisu članovi EU.

Zašto ovo govorim? Zato što bih volela da znam, s obzirom da je 17. aprila pokrenuta jedna inicijativa od predsednika, gospodina Vučića, za osnivanje foruma tela za zaštitu konkurencije zemalja zapadnog Balkana i na inicijativu Svetske banke za obnovu i razvoj. Dokle se stiglo sa tim, s obzirom da je to naš predlog, znači predlog Srbije? Dokle se stiglo sa tim, jer očito je i ova komisija za svoj rad se pokazala kao jedna od institucija koja je dobro shvatila svoj posao, uzela profesiju u svoje ruke, bila podržana i od strane Vlade Republike Srbije, predsednika države, ali i skupštinske većine kroz odbore, nadležne odbore za svoj rad i pokazala da može da radi onako kako priliči institucijama i da za svoj rad odgovara onome kome je nadležna, a to je Skupština Srbije i narodni poslanici.

Znači, rast broja prijavljenih koncentracija u stvari pokazuje kako smo mi napredovali kao država, jer ako kažemo da je u prošloj godini koncentracije koje su odobrene u skraćenom postupku iznosi broj od 158, pokazuje da je to mnogo puta više nego ono što je bilo do 2012. godine.

Kada pokažete, kada vidite na osnovu kojih sve poglavlja učestvuje u radu sa Evropskom komisijom kroz radne grupe, Komisija za zaštitu konkurencije, onda vidite u stvari da je to Poglavlje 8, a to je zaštita potrošača, nama u stvari najvažnija, pa bi voleli da znamo i dokle smo stigli u tom delu kada su u pitanju pregovori što se tiče tog poglavlja, zato što je to nama od velikog interesa, da znamo koliko smo kao potrošači zaštićeni.

Ne samo što smo uspeli da donesemo taj zakon da svaki potrošač ima pravo na određene reklamacije u roku od šest meseci na bilo koju robu i da sada jednostavno proizvođači i trgovci ne mogu da se ponašaju bahato u odnosu na sve nas potrošače, jer mi smo u svakom delu potrošači.

Interesuje me, znači, kako je Komisija i dokle je stigla što se tiče tih inicijativa za izmenom različitog dela zakonskih rešenja? Onaj deo koji je jako interesantan, to je Zakon o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja gde vi kao institucija takođe dajete jedan vid svog mišljenja i predloga, pogotovo na onaj deo koji se odnosi na inicijative Ustavnog suda.

To su neka tri pitanja za koja smatram da treba građani Srbije ovde da čuju, jer ako je Evropska komisija dobro ocenila vaš rad, onda i građani Srbije treba da vide koji su to konkretni benefiti za taj dobar rad kao institucije.

U svakom slučaju, u danu za glasanje i kao poslanik SNS i kao deo vladajuće koalicije, mislim da ćemo svi jednoglasno podržati vaš izveštaj.

Mislim da je dobro i da imamo kolege poslanike iz drugih poslaničkih grupa koji možda i nisu mislili da je institucija ta koja je zaista pokazala svoj iskorak u svom dobrom radu, pa će možda na kraju i ovih debata promeniti svoje mišljenje i, takođe, u danu za glasanje podržati vaš izveštaj. Hvala.

Zahvaljujem, koleginice Tomić.
Reč ima predstavnik predlagača dr Miloje Obradović, predsednik Komisije za zaštitu konkurencije. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Što se tiče foruma, da kažem, u kome bi srpska komisija bila centar dešavanja zapadnog Balkana, to je dobra stvar. Da budem iskren, bolje mi nego neko drugi, a dobro je što smo to dobili, dobro je što je Evropska komisija rekla i dobro je čak što su pisanim putem potvrdili i na sastancima potvrdili i Hrvatska i Slovenija. To nije baš lako. Nije sa njihove strane bilo baš lako.
Tako da, dobro je. Ja sam obavestio i Predsedništvo i vas u Skupštini, resorni Odbor u to vreme kada smo krenuli da radimo na tom projektu i obavestio sam Vladu Republike Srbije. Kao što za druge stvari koje imaju, hajde da kažem, širi koncept od onoga što je naša nadležnost kao Komisije, mi se moramo konsultovati kada je u pitanju državna politika Republike Srbije, kao što smo sada dobili od Federalne Ruske antimonopolske službe zahtev da ih podržimo u „Unhtedu“, mi smo se obratili Ministarstvu spoljnih poslova za instrukcije, jer čini mi se da takve stvari prevazilaze ono što je naša nadležnost i da moramo se konsultovati sa nadležnim državnim organima.
To ne utiče na našu nezavisnost. Naprotiv, mi tako i gledamo na nezavisnost, da se moramo uskladiti sa državnom politikom, jer to je naš posao, jer smo državna institucija. To je što se tiče toga.
Očekujemo brzo da se to formira. Radi se na tome, pravi se koncept toga, kako će to izgledati. U Beogradu će biti centar. Kako će se održavati ti sastanci? Oni će biti na nivou predsednika iz regiona i po meni to ide dobrim putem. I, ponovo kažem, dobro je što smo mi iz Srbije, što nije centar u Sloveniji. Prvo mi je čast, a drugo, meni je uvek lepša takva informacija.
Što se tiče Poglavlja 8, nema šta Komisija za zaštitu konkurencije više tu ni da doda, ni da oduzme, ni da odgovori na bilo kakvo pitanje ili nedoumicu. Ponovo vam kažem, ja nikada ne dozvoljavam, ni kada sam na sastancima u Briselu, ne dozvoljavam da mi nešto ne znamo. Ne. Znači, mi ne učimo, mi se usavršavamo. Znate šta, čini mi se da nekada pomalo uvek smo u podređenom položaju, pa kao učimo i da naučimo i ne znamo. Ne, mi znamo, samo se usavršavamo. To je moj stav i dok sam ja predsednik, tako će biti ove Komisije.
Što se tiče trećeg pitanja, da, imamo problem sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. U kom smislu imamo problem? Mi imamo po članu 45. zaštitu podataka. Da li su u pitanju podaci, znači, kada je u pitanju inicijativa, pa imamo zaštitu identiteta? Znači, da li je to ličnost, da li je pravno lice, da li je fizičko lice, imamo zaštitu poverljivih podataka. Neko će uputiti inicijativu, želi da se zaštiti, da se ne zna ko je to uradio ili imamo zaštitu podataka poslovnih, što je poslovna tajna određene kompanije. Znači, ako sve bude dostupno, onda ne razumem, čemu biznis? Nema biznisa ako vam je sve otvoreno.
Znači, mi štitimo podatke i kompanija koje su kod nas u postupku i imamo taj problem što Zakon o dostupnosti informacijama od javnog značaja ponekad ne razume ovu oblast.
Mi ne možemo dostaviti poslovne podatke, ne znam, ko je kupio Železaru ili poslovne podatke, biznis-plan za Železaru, ili, ne znam, za RTB Bor. Mislim da je to naša obaveza, da zaštitimo podatke i ti podaci su zaštićeni, zaštićeni su i sada. Zna se ko ih može videti, zaštite se rešenjem i to je to.
Međutim, Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja nije dorečen do kraja. Mi imamo inicijativu od strane određenih subjekata prema Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti našega zakona, odnosno člana 45. Međutim, smatramo da će Ustavni sud raditi svoj posao u skladu sa zakonom. Pravnici to bolje znaju kako funkcioniše. To je to.