Hvala, kolega Arsiću.
Milorad Mirčić. Izvolite.

Ne želim sada da vam repliciram, naknadno kada preslušam traku ili vidim u stenogramu, onda ću vam odgovoriti na ovo. Nisam vas razumeo.

Hvala lepo.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite.

Nemačkom.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle ovih komunističkih impresija koje smo mogli da čujemo od gospodina Arsića, to je ono opipljivo o čemu on može da govori iz svog iskustva.

Što se tiče onoga na čemu se ne razlikuju SNS i DS tj. njihove vlade i njihovi režimi jeste što su obe te stranke prihvatile neke odluke koje nam dolaze iz EU, uslovljavanja koje su posle sprovodili i implementirali u Srbiju, iako su naprednjaci obećali da će preispitati sve što su demokrate radile. Videli smo da od toga nije bilo ništa. Ni od sporazuma tzv. „Borkovih sporazuma“ sa tzv. „republikom Kosovo“, ni od tih privatizacija, ni od borbe protiv korupcije, ništa od toga. Tako su i prihvatili Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je jedan od uzroka propasti naše privrede i uzroka te činjenice da se ovako danas živi kako se živi u Srbiji.

Da bismo mi zaista tj. kada bi Vlada želela da u prvi plan i kao prioritet stavi bolji životni standard svojih građana, da se trudi da poveća plate i penzije, ne samo te imaginarne prosečne, nego da velika većina ljudi u Srbiji ima tu platu koja je dovoljna za minimalnu potrošačku korpu, pre svega bi trebalo da se preispita Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a podsetiću vas da su gubici od tog jednostranog primenjivanja i ukidanja carina bili više od 500 miliona evra u godini dana.

Dakle, to je prvi preduslov da bi se onda razmišljalo i o tim švajcarskim penzijama za koje čujemo, o nemačkom standardu i svemu ostalom. Dajte, pozabavite se prvo realnošću u Srbiji, pa posle pričajte o izjednačavanju sa

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Da li neko želi reč? (Da)
Koleginice Čarapić, izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Pre svega želim da kažem da predsednik Vučić, Aleksandar Vučić i Putin su se sastali 17 puta, a 4. decembra i 18 put. To zapravo nije bitno, to je samo brojka, broj poseta. Ogroman napredak u odnosu na prethodnu vlast i na sve prethodne. Ali, nama je bitno da se uskoro završava Turski tok kroz našu zemlju od granice sa Bugarskom do granice sa Mađarskom. Nama je bitno da nam je Ruska Federacija najveći uvoznik poljoprivrednih proizvoda, jedan od najvećih, i EU je tu vrhu, naravno. Ne želimo da se odreknemo nikakvih ekonomskih koristi ni od Ruske Federacije, ni od Kine, niti od EU, niti od bilo koga.

Što se tiče obrazlaganja samih amandmana, od predlagača amandmana iz poslaničke grupe SRS, danas smo imali priliku da čujemo kontradiktorne stavove. Čas nam govore da mi trebamo da oslobodimo, odnosno da smanjimo troškove kod naših proizvođača, a to kada se reguliše zakonom, kao predlogom zakona o kom danas raspravljamo, to je uvoz i izvoz robe dvostruke namene. Dakle, zakon predviđa da uvoznici, odnosno proizvođači budu oslobođeni plaćanja taksi prilikom uvoza opreme ili mašina za proizvodnju robe dvostruke namene.

Ja ne vidim zaista ništa sporno i smatram da ovaj zakon, zapravo reguliše ono što predlažu poslanici poslaničke grupe SRS, dakle da oslobodimo naše proizvođače od dodatnih taksi kako bi naši proizvodi bili konkurentni proizvodima i na tržište EU i na ostalim tržištima. Zahvaljujem.

Po amandmanu, narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

(Aleksandar Šešelj: Pominjanje poslaničke grupe.)

Izvolite.

Hvala, gospodine Arsiću.

Pre svega, to da SNS vodi Srbiju ka putu u EU je činjenica da su ishodi te politike pogubni, to je tako isto činjenica. Ne može ni jedan susret između Aleksandra Vučića i Vladimira Putina, nemojte pogrešno da me razumete, ja se za to zalažem, za produbljivanje saradnje, da se sastaju jednom mesečno, ako treba. Ne može ni jedan od tih susreta da kompenzuje loše posledice te politike u Srbiji.

Oko naših proizvoda. Znate, zbog te EU, mi smo u takvoj situaciji da strani investitor ima ovde u Srbiji 10.000 evra po radnom mestu, besplatno zemljište i sve moguće dozvole po ubrzanoj proceduri i besplatnoj.

Sa tim uslovima ne može naš domaći investitor da bude konkurentan sa svojim proizvodom u Srbiji, a tek ne može da bude konkurentan nigde u EU. To je iz razloga što EU ne vidi Srbiju kao ravnopravnog partnera, kao buduću zemlju članicu sa kojom treba da se sarađuje i nije joj stalo do našeg ekonomskog napretka. Isključivo je EU stalo da se mi što je pre moguće odreknemo naše teritorije i da naši građani služe kao jeftina radna snaga, jer imajući u vidu da mi osim što im dajemo 10.000 evra po radnom mestu, ovde ti investitori iz EU mogu da daju platu radniku od 250 evra, a u Nemačkoj bi moralo da bude 1.200 evra.

To je osnovni razlog naše saradnje i tog nastojanja da se oni ovde prikažu kao naši prijatelji i ništa drugo.

Pravo na repliku narodni poslanik Ana Čarapić. Izvolite.

U nedavnom svom izlaganju sam tražila da kolege iz poslaničke grupe SRS nam pokažu zakon ili neki podzakonski akt, uredbu, gde se posebno regulišu subvencije naših domaćih investitora, posebno subvencije stranih.

Ja mislim da nema nikakve razlike i da takav pravni akt ne postoji. Dakle, subvencije su iste za sve. Suština je u tome da li je subvencija 10.000 evra, da li je pet, da li je 15, to se sve za svakog zaposlenog radnika nama vrati u budžet Republike Srbije kroz obračunate i isplaćene poreze na zarade. Vraća nam se kroz Fond za penziono osiguranje, kroz Fond za zdravstveno osiguranje itd, dakle kroz porez na dodatu vrednost.

Da li je kapital strani ili domaći, kada se uloži u neki proizvodni pogon ili kada se investira za izgradnju nove fabrike, on podleže pravnom sistemu Republike Srbije. Dakle, da li proizvođač ili pružalac usluge bio strani investitor ili domaći investitor, on izmiruje obaveze prema zakonima koji važe u Republici Srbiji.

Ja zaista ne mislim da mi treba da se odreknemo 62 hiljade radnih mesta, koliko nam trenutno radi u nemačkim kompanijama, građane Srbije prevashodno zanima da rade, da će im plate već do kraja godine biti preko 500 evra, a setimo se, pre samo šest-sedam godina je prosečna zarada u Srbiji bila 320 evra. To je ono što zanima građane Srbije - životni standard. Sve ostalo, da li je investitor strani ili ne, to za građane nije toliko važno.