Hvala.
Uvaženi poslanici, ukratko da se osvrnem na par komentara koje smo čuli, dakle da vam odgovorim na ono što ste vi izlagali.
Budžet za APV ove godine ukupno kada saberete sva izdvajanja koja su i iz budžeta i iz Uprave carina, Republičke direkcije za imovinu, ministarstava raznih, građevine, privrede, kulture, poljoprivrede itd, ukupan novac koji je izdvojen za AP Vojvodinu je 91,1 milijardu, što je u odnosu na prihode 8,6%. To je za 2019. godinu. Vi govorite o 7%. Mi smo mnogo iznad 7% kada saberemo sve što ide iz budžeta u AP Vojvodinu.
S druge strane, za 2020. godinu taj iznos se povećava na 100,1 milijardu. Dakle, za devet milijardi više, što je u procentima 8,8%. Dakle, samo bih voleo i bili bi mi drago kada bi ste sabrali sve one projekte koji idu u Vojvodinu i koji na taj način pokazuju koliko brinemo i koliko ulažemo upravo u taj deo naše Srbije.
Po pitanju projekata, opet niste dobro pogledali ceo zakon. Dakle, imate u Zakonu o budžetu u članu 3. i projekat izgradnje deonice brze saobraćajnice, državni put prvog reda broj 21, Novi Sad - Ruma - Šabac. Na dva mesta imate taj iznos. Jedan je 250 miliona evra, drugi je još 200 miliona evra. Dakle, Novi Sad - Ruma - Šabac.
Imate projekat izgradnje brze saobraćajnice reda Novi Sad - Ruma, tzv. "Fruškogorski koridor" 550 miliona evra u budžetu. Ne znam kako vi to niste videli. Dakle, samo mi je važno da govorimo o činjenicama i o onome što jeste u budžetu.
Po pitanju ekologije, ne samo da imate više novca u budžetu Ministarstva, imate takođe projekat unapređenje infrastrukture za zaštitu životne sredine, fabrike za prečišćavanje otpadnih voda i sve ostalo, još 500 miliona evra u budžetu. Ima još tu par projekata unapređenje energetske efikasnosti itd. Još 40 miliona evra, recimo.
To su ogromni novci. Ja sam na početku svog izlaganja rekao da mi govorimo o razvojnom budžetu, samo treba pročitati na pravi način sve delove budžeta kako bi ste videli kako hoćemo da gradimo i nove mostove i nove puteve i da uložimo i u zaštitu životne sredine i u zdravstvo, kao što smo malo pre imali priliku da čujemo i u kulturu i u sve ostalo. Hvala.

Zahvaljujem, ministre.
Pravo na repliku ima Nada Lazić. Izvolite.

Ja nisam ekonomista po struci i stvarno ne mogu, kako da kažem, da vračam po budžetu, po različitim pozicijama, gde, koja, kako ulazi i na koji način. Ja vas samo pitam zašto je ova mapa prazna kada su putevi na teritoriji Vojvodine u pitanju?

Ovo o čemu vi govorite, 200 miliona je namenjeno za Fruškogorski koridor. To je Novi Sad-Ruma sa tunelom kroz Frušku Goru. Onih preostalih 500 miliona, o kome vi govorite, ako se ne varam, to je ovo što se odnosi na najavljenu izgradnju puta za Loznicu i sa izgradnjom mosta kod Šapca.

Ja vas pitam, ja sam decidno rekla - Fruškogorski koridor, koji se obećava ceo mandat. Iz budžeta u budžet smo mi imali obećanja za Fruškogorski koridor i on se sada ponovo pojavljuje, da je čak izjava i predsednika Vlade AP Vojvodine da je pokrajina prikupila sredstva za izradu projektne dokumentacije, ali da je ceo posao preuzela Vlada Republike Srbije i da, nažalost, taj posao nije završen, odnosno niti će biti iduće godine završen i da mu je jako žao što to nije završeno, odnosno što bar nije urađeno, bar da su započeli radovi, ali će moći da se kaže, citiram njegovu izjavu, da će moći da se kaže da ga je on inicirao.

Ja, samo na osnovu onoga što sam imala na raspolaganju i ona poređenja koja sam imala, vi sad govorite o milionskim vrednostima u evrima, prosto ne mogu da gatam po kojim sve osnovama ulaze budžetska, odnosno sredstva u pokrajinu, ono što su transferna sredstva, ono što su projekti započeti od strane Republike Srbije, a odvijaju se na teritoriji Vojvodine. Ja to ipak ne mogu da tretiram na isti način kao da su poslovi koji su nešto o čemu pokrajinska Vlada odlučuje ili može da odluči. Zato sam ja i spomenula da pokrajinska administracija na ovakav način, sa oduzimanjem nadležnosti, mic po mic će postati kao čuvar plaže u zimskom periodu. Hvala.

Hvala, gospođo Lazić.
Reč ima ministar Siniša Mali.
Izvolite.

Hvala puno.
Uvaženi poslanici, ne morate vi da budete veliki ekonomista, samo otvorite stranu 10. Zakona o budžetu. Evo, piše, je ću vam pročitati još jedanput. Dakle, dovoljno je samo da ćirilicu možete da pročitate. Projekat izgradnje brze saobraćajnice 1B Novi Sad-Ruma (Fruškogorski koridor) 65 milijardi dinara, u evrima 550 miliona evra.
Ja ne znam samo, pogledajte budžet, pa lepo vi to pročitajte, da ne bude da li se varate ili ne varate i ko će biti čuvar u zimskom periodu koje plaže, samo pročitajte budžet i videćete da je i Fruškogorski koridor, kao i veliki broj drugih važnih projekata za Vojvodinu, upravo u ovom budžetu. Hvala puno.

Hvala, ministre.
Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta.
Izvolite, gospodine Linta.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministri, ja se slažem sa generalnom ocenom većine mojih koleginica i kolega da je predlog budžeta za 2020. godinu realan, dobro planiran i razvojnog karaktera.

Budžet ima dva glavna cilja. Prvi je povećanje životnog standarda, koji se najbolje vidi kroz projektovana povećanja plata i penzija. Drugo, cilj ovog budžeta jeste ubrzanje privrednog rasta, što se najbolje vidi kroz povećana sredstva za javne investicije sa 220 na 260 milijardi dinara.

Pored toga, budžetom je posebna pažnja posvećena i modernizaciji obrazovanja, unapređenju zdravstvene zaštite, jačanju politike nataliteta, brizi o najsiromašnijim, najugroženijim kategorijama stanovništva, dodatnim sredstvima za kulturu, itd.

Ja bih posebnu pažnju posvetio jednom važnom segmentu politike Vlade Republike Srbije, a tiče se jačanja ekonomske saobraćajne i svake druge saradnje u regionu.

Jedan od najboljih primera jeste i izgradnja autoputa Beograd-Sarajevo. Nedavno su počeli radovi na izgradnji jednog pravca autoputa Beograd-Sarajevo od Kuzmina do Sremske Rače, u dužini od 18 kilometara. Tu je predviđena i izgradnja mosta preko Save u dužini od 1,3 kilometra, takođe kod Sremske Rače. Drugi pravac autoputa Beograd-Sarajevo se gradi od Požege do Kotromana, dakle, na granici sa BiH, u dužini od 60 kilometara.

Takođe, posebnu pažnju Vlada posvećuje jačanju sveobuhvatnih veza sa Republikom Srpskom u skladu sa Sporazumom o specijalnim paralelnim odnosima između Republike Srbije i Republike Srpske.

Važno je naglasiti da i zvanični Beograd i zvanična Banja Luka kao jedan od svojih prioriteta smatraju izgradnju autoputa Beograd-Banja Luka. Znamo da je Vlada Republike Srpske izgradila autoput „9. januar“, od Banja Luke do Doboja i da su pre nekoliko meseci počeli radovi na izgradnji autoputa od Doboja, odnosno od opštine Vukosavlje u Republici Srpskoj, do Sremske Rače, u dužini od 70 kilometara, sa ciljem da se poveže Republika Srpska autoputem do granice sa Srbijom. Predviđeno je da će Vlada Republike Srpske taj autoput završiti u narednih šest godina, a ovaj deo autoputa koji radi Srbija, od Kuzmina do Sremske Rače, biće gotov u naredne dve i po godine.

Dakle, 2025. godine imaćemo jednu istorijsku stvar da ćemo imati autoput od Beograda do Banja Luke i time će biti povezana Srbija i Republika Srpska sa jednom važnom saobraćajnicom.

Posebno želim da naglasim činjenicu da predsednik Vučić i Vlada Republike Srbije posebnu pažnju poklanjaju i realizaciji konkretnih projekata sa ciljem pomoći srpskom narodu van Srbije, ne samo u Republici Srpskoj, nego i u Federaciji BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori i drugim državama regiona. Ja ću samo pomenuti nekoliko stvari.

Vlada Republike Srbije je izdvojila preko 32 miliona evra za niz konkretnih projekata koji će se realizovati u svakoj od 63 opštine, koliko ih ima u Republici Srpskoj. Koji su to konkretni projekti? Radi se o izgradnji vrtića, bolnica, škola, objekata za mesne zajednice, đačkih i studentskih domova, posebnih domova za decu ometenu u razvoju, zatim, u pitanju su rekonstrukcije ulica. Zaista moram da kažem da su reakcije građana Republike Srpske najpozitivnije i da mi sada imamo po prvi put činjenicu da se Sporazum o specijalnim i paralelnim odnosima između Srbije i Republike Srpske, koji je potpisan 2001. godine, kada je bila SRJ, a 2006. godine između Republike Srbije i Republike Srpske, realizuje sa konkretnim projektima zahvaljujući predsedniku Vučiću i Vladi Republike Srbije.

Važno je naglasiti da Vlada Republike Srbije nije zaboravila ni, kao što sam rekao, Srbe u Federaciji BiH. Dakle, 13. septembra ove godine, predsednik Vučić je bio u istorijskoj poseti Drvaru, povodom obeležavanja Dana sećanja na sve stradale Srbe. Tom prilikom Vlada Republike Srbije je uplatila milion evra u budžet opštine Drvar. To su bila veoma važna sredstva da opština Drvar može da plati zaostale obaveze prema svojim građanima i da ta sredstva koristi za određene konkretne projekte u interesu građana Drvara.

Podsećam da je opština Drvar opština u kojoj srpski narod živi u većini. Pored toga, Vlada Republike Srbije pomaže i ostale opštine u zapadnoj Krajini gde su Srbi većina. U pitanju su Glamoč, Grahovo i Bosanski Petrovac, i to u dva navrata. To je onaj konkretan primer kako država Srbija brine na konkretan način o delu svog naroda koji živi van Republike Srbije.

Takođe, Vlada Republike Srbije je sa nekoliko projekata pomogla i Srbe u Hrvatskoj. Vlada je izdvojila dva miliona evra za obnovu Srpskog doma u Vukovaru, koji je veoma važan kao mesto gde će se okupljati i gde će moći da rade srpske organizacije koje su osnovali Srbi sa područja istočne Slavonije, Baranje, zapadnog Srema, pre svega srpske organizacije sa sedištem u Vukovaru. Takođe, izdvojena su sredstva za izgradnju Srpske kuće, odnosno Srpskog centra u Kninu.

Prilikom posete predsednika Vučića Kordunu, odnosno opštini Vrginmost dogovoreno je da se pomogne izgradnja pravoslavne crkve u Vrginmostu. Vlada je obezbedila sredstva, sredstva su prebačena. Izgradnja pravoslavne crkve u Vrginmostu je počela pre nekoliko meseci i očekuje se da će biti završena do kraja ove godine, što je zaista naišlo na veoma pozitivan odjek Srba koji su se vratili tamo, nažalost manjina, ali velikog broja Srba koji su proterani ili su rodom i poreklom sa tog područja.

Vlada je takođe pomogla i Srbe u Crnoj Gori. Podsećam da je izdvojeno preko tri miliona evra za osnivanje Srpske kuće u centru Podgorice. To je sada postalo mesto okupljanja, odnosno sedište gotovo svih srpskih organizacija koje deluju u Podgorici. Srpska kuća je, podsećam, otvorena od strane generalnog sekretara predsednika Republike, gospodina Selakovića, početkom ove godine.

Zašto su važna ova ulaganja, odnosno realizacija konkretnih projekata, ne samo u Republici Srpskoj, nego pre svega u Federaciji BiH, u Hrvatskoj, u Crnoj Gori i drugim državama regiona? Kantonalne vlasti u Federaciji BiH, s jedne strane, federalna vlast, s druge strane, vode jednu otvorenu politiku diskriminacije Srba u Federaciji BiH. Podsećam da je pre početka oružanih sukoba u BiH, na području Federacije BiH, živelo oko 600 hiljada Srba. Prema popisu iz 2013. godine ima ih svega 56 hiljada, mada realne procene govore da ih u realnosti nema više od 40 hiljada. Dakle, preko pola miliona Srba je proterano sa područja Federacije BiH.

Ta politika diskriminacije od strane kantonalnih vlasti i federalne vlasti ima pogubne posledice, zato je veoma važno pre svega pomoći opstanak Srba u četiri zapadnokrajiške opštine gde su oni većina. Podsećam, to su Drvar, Glamoč, Grahovo, Bosanski Petrovac. Ali, veoma je važno da vidimo u narednom periodu da Vlada Republike Srbije, takođe sa konkretnim projektima, pomogne i srpske povratnike u drugim zapadno-krajiškim opštinama, i u Savskom Mostu, i u Bihaću i u Jajcu, Bosanskoj Krupi, itd, ali i na području zapadne Hercegovine, posebno na području Mostara. Tu moram da kažem, takođe, da su, zahvaljujući predsedniku Vučiću, realizovani konkretni projekti pomoći srpskim povratnicima koji su se vratili u Mostar.

Tragična situacija je i sa Srbima u Hrvatskoj. Za vreme rata, iz Hrvatske je proterano preko pola miliona Srba, pre svega zbog politike ustaškog režima Franje Tuđmana, čiji cilj je bio stvaranje velike, etnički čiste, hrvatske države i zato je tu važno da Vlada Republike Srbije nastavi sa konkretnim projektima pomoći srpskim povratnicima, pre svega na krajiškom području, dakle na području istočne Slavonije, Baranje, zapadnog Srema, na području Banije, Korduna, Like, severne Dalmacije, ali i na području zapadne Slavonije, odakle je proterano samo 1991. godine preko 70 hiljada Srba u tri hrvatske zločinačke akcije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk“ 1991. godine.

Dakle, Vlada Republike Srbije poklanja posebnu pažnju, ponavljam, Srbima u regionu, gde živi u osam država regiona blizu dva miliona Srba i samo na ovaj način, konkretnim projektima, konkretnim akcijama se šalje poruka i pomaže se da deo našeg naroda opstane na svojim vekovnim područjima, da se pomogne našem narodu da slobodno može da koristi srpski jezik, da koristi srpsko pismo, ćirilicu i da sačuva svoj nacionalni i kulturni identitet.

Jedan od ciljeva jeste jačanje nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda, bez obzira na postojeće državne granice. Dakle, to uključuje i čuvanje srpskog jezika i ćirilice, ali to znači i negovanje kulture sećanja na naše stradale sunarodnike, čuvanje naše krsne slave, čuvanje naših običaja i tradicije. Dakle, sve ono što čini identitet jednog naroda.

Na kraju, želim još jednom da se zahvalim i predsedniku Vučiću i Vladi Republike Srbije što pored brojnih izazova i brojnih problema sa kojima se suočava Republika Srbija, koji se uspešno rešavaju, nije zaboravila deo svog naroda koji živi u regionu i dijaspori. Hvala.

Hvala, gospodine Linta.

Sada je na redu Borisav Kovačević. (Nije prisutan.)

Reč ima Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ponavlja nam se jedna situacija koja je ovde aktuelna poslednjih 20 godina, a to je da najmanje uticaja na sve naše prilike, pa tako i ekonomske, ima Vlada Srbije, tj. vlast u Srbiji, već sve naše glavne odluke se, nažalost, donose u inostranstvu. I tako, kao i prethodne Vlade, kao i prethodni režimi, kao režimi DS, sve se radi u Srbiji striktno po diktatu MMF, a moralo je iskustvo da nas nauči da se ni jedna zemlja na svetu nije razvila uz pomoć MMF.

Mi smo prvo imali raznorazne prevarante. Posle 5. oktobra dolazili su u Srbiju neki samozvani stručnjaci Svetske banke, MMF, raznih finansijskih institucija širom sveta da nam ovde, kada nam je stigla demokratija, dovedu i zapad i zapadni standard i sve ostalo, pa smo imali i Božidara Đelića, pa smo imali Vlahovića, i Labusa, i Dinkića. To je bilo u nekom periodu neposredno posle 5. oktobra. Srpska napredna stranka kada je došla na vlast nastavila je isti trend, pa smo onda mogli da vidimo genija, koji se nije zadržao u Srbiji pola godine, Lazara Krstića, pa Sašu Radulovića, videli smo o kakvom je tu profilu reč, Dušana Vujovića koji sad, pošto je preporodio Srbiju, ide da pomogne ekonomiji Ukrajine, a isto tako po zadatku MMF i Svetske banke. Dakle, potpuni, apsolutni kontinuitet između vlasti SNS i DS.

Ono što je taj princip koji mi prihvatamo, koji primenjujemo od 2000. godine jeste princip neoliberalizma u ekonomiji, što znači bespogovorno prihvatanje svega što dolazi iz institucija tzv. vašingtonskog konsenzusa, a mi kao da nismo u stanju da shvatimo da ne može da postoji za svaku zemlju na svetu univerzalan program razvoja, jer svaka zemlja na svetu ima svoje specifičnosti. To MMF ne priznaje. Zato bismo trebali da se ugledamo, prvo, da vidimo šta se desilo sa zemljama istočne Evrope, bivšeg komunističkog bloka, zemljama koje su iz našeg okruženja, a nedavno su u poslednjoj deceniji ili pre 10-ak godina ušle u EU, kao što su Bugarska i Rumunija, kao što je Hrvatska, da vidimo njihove parametre i da onda znamo šta nas očekuje ukoliko ostanemo na ovom putu tj. putu evropskih integracija, a za šta nam treba podrška MMF.

Međunarodni monetarni fond nikad ne sklapa aranžmane sa državama da bi to bilo u interesu tih država sa kojima se aranžmani sklapaju, nego da bi bilo u interesu onih koje Međunarodni monetarni fond zastupa.

Isto tako može da se stavi u jednu ravan, kao što je nekad postojala dogma komunizma i komunističkih principa, tako danas postoji, nažalost, i u našoj zemlji i u većem delu istočne Evrope i regiona, dogma neoliberalizma i evropskih integracija.

Dakle, to ne sme da se preispituje, u to se ne dira, to se prihvata zdravo za gotovo i jedini je zadatak kada to prihvatimo da sami sebe ubedimo kako je to za nas bilo dobro.

Aleksandar Vučić kada je bio, u vreme dok je bio predsednik Vlade, hvalio se često i više puta je govorio o tome kako je više puta pročitao knjigu bivšeg premijera Singapura. Izvinite, ali ne mogu da se setim tačno njegovog imena, ali otprilike da model srpskog razvoja treba da bude preslikani model Singapura. To što u realnosti Singapur, koji jeste azijski tigar, pa tako ćemo i mi valjda biti balkanski tigar što se tiče ekonomije, Singapur se razvija uprkos Međunarodnom fondu, a ne zato što je slušao bespogovorno ono što dolazi iz Međunarodnog monetarnog fonda.

Ono što je najveća greška, a što se isto tako nastavlja, jeste ta šok terapija od 2000. godine – brza privatizacija, hajde but zašto da prodamo sve živo, da uvedemo prodajom subvencija, pa tako i ovim budžetom je predviđeno oko 750 miliona subvencija.

Dakle, mi dajemo firmama iz inostranstva, 95% tih kompanija dolazi sa zapada, po radnom mestu 10 ili 15 hiljada evra, tamo posle imaju minimalne zarade radnici u tim fabrikama. To su sve nisko plaćeni poslovi, uglavnom su to fizički radnici. Dakle, mi plaćamo te radnike sledećih tri ili četiri godine, samim tim što smo mi dali subvenciju po radnom mestu toj kompaniji, a ta kompanija u Srbiji izvlači ekstra profit. Na sve to je dobila zemljište besplatno i sve moguće potrebne dozvole, dakle, dokumentaciju besplatno i po ubrzanoj proceduri.

To je model razvoja kojim se mi nadamo da ćemo dostići zlatno doba u Srbiji, a onda kad se malo osvestimo, vidimo da u stvari da je u Srbiji potrebno penzionerima da se pomaže i da im se isplaćuje po 5.000 dinara jednokratne pomoći. Ne može da bude da je Srbiji dobro i da je naša privreda kako treba i da mi treba sad da izvozimo stabilnost i naš zlatni standard, a u isto vreme se pomaže penzionerima.

Sada se traži alternativa u tzv. malom Šengenu. Dakle, mi smo toliko jako jaki i uspešni da treba sada da pomognemo i našem okruženju da bude tako isto jako i uspešno kao i mi? Ne, nego to nam se sprema zato što od evropskih integracija nema ništa, od EU nema ništa, to je nama utešno za ono što smo ispunjavali već 19 godina, bezpogovorno uslove koji dolaze iz Brisela ili Vašingtona ili odakle, ne, nama je utešno sada da budemo članovi Balkanske unije. To je ono što se Srbiji nudi.

Više je stvari, što se tiče budžeta, za koje zaista nema opravdanja. Ono što je besmislica jeste finansiranje iz budžeta Srbije nevladinih organizacija koje su u Srbiji, dakle, ono što se naziva civilno društvo ili kako već, koje se u Srbiji bave politikom i usmerene su na antisrpsko delovanje.

Tako, Kancelarija za ljudska i manjinska prava, gde je planirano 0,3 milijarde dinara, dakle, 300 miliona evra. Kancelarija obavlja poslove koji se odnose na praćenje i izveštavanje o stanju ljudskih i manjinskih prava, primenu međunarodnih sporazuma, kao i finansiranje aktivnosti Udruženja na unapređenju ljudskih i manjinskih prava. Sredstva će se najvećim delom realizovati kao dotacije nevladinim organizacijama.

Podsetiću vas, gospodine ministre, koje su to nevladine organizacije. To su: Fond za humanitarno pravo, Nataša Kandić, dakle, Helsinški odbor za ljudska prava, Sonja Biserko, Kuća ljudskih prava, Fond za otvoreno društvo, građanske inicijative i svi ostali. Šta je glavna tema tih nevladinih organizacija? Nezavisnost Kosova, Srbi su krvnici, najveći zločinci, možda čak i u istoriji, ali na Balkanu i ovde sasvim sigurno, tzv. genocid u Srebrenici, Srbi su sami sebe napali u Republici Srpskoj Krajini, na Kosovu, u BiH, Srbi su najveći agresori i najveći zločinci i Srbi su zaslužili da budu bombardovani.

Da ne pričamo o nezavisnosti Kosova, da ne pričamo o festivalu „Mirdita“, koje te nevladine organizacije u centru Beograda organizuju. Dakle, promocija kosovske kulture u centru Beograda plaćena na posredan način iz budžeta Srbije, zato što na ovim konkursima novac se taj opredeljuje isključivo tim nevladinim organizacijama. Dakle, Srbija finansira promociju kosovske kulture u Beogradu kroz festival „Mirdita“, posredno.

Još nešto, tamo su bili prisutni i gradski odbornici SNS, nakarada i Tasovac. Oni su gradski odbornici, oni su bili tamo kao podrška tom projektu. Dakle, mi plaćamo one koji su već finansirani iz inostranstva, naravno mnogo više neto što ih Srbija plaća, da ovde posle šire takve stvari o Srbiji i našem narodu. Videli smo i pre neki dan oko onoga u Vukovaru, Žene u crnom i ostali. To se plaća. Zašto? Niko ne zna. Šta se to plaća, zašto je potrebno sa Srbija plaća tim nevladinim organizacijama? Možda se traži neka vrsta podrške od njih na taj način. To su isto radili i žuti.

Druga tema jeste nacionalni stadioni. Vi ste govorili kako će to, ne samo ti stadioni, tj. nacionalni stadion koji će biti u Beogradu, nego će se pored toga razviti i mali grad, pa će tu biti stambeni i poslovni prostori i šta sve ne, čuda. Ajde da vidimo šta se desilo sa nekim državama koje su isto tako mislile kao što danas misli Srbija.

U Atini, koliko su uložili u održavanje Olimpijskih igara 2004. godine i kako se to njima isplatilo i za šta im sada ti sportski objekti služe? Da li se razvio grad oko tih objekata? Nije.

Šta se desilo posle Zimskih olimpijskih igara u Sočiju? Isto tako, poslovni i stambeni kompleksi, isto tako arene, sportski objekti itd. i to danas zvrlji prazno. Nažalost, Srbija nije Ruska federacija pa da sebi može tako nešto da priušti.

Mi mnogo novca odvajamo za nešto što je u budućnosti neizvesno da će se dogoditi. Možda Srbije neće dobiti zajedno sa Rumunijom i Moldavijom i ne znam sa kime ne, to evropsko ili svetsko prvenstvo, šta već i šta ćemo onda? Kako će da nam se isplati nacionalni stadion? I kada bi smo to dobili, šta ćemo kada se to završi? Kako su prošli Grci, a kako su prošli Rusi u Sočiju? To treba da nam bude neka pouka. Ko će moći da napuni taj stadion? Jedino Ceca. Inače za druge namene ti stadioni nama ne trebaju.

Ono što je jedna od glavnih afera Vlade Srbije, aktuelne, jeste tzv. Moravski koridor, auto-put Preljina-Pojate. Procena je bila pre šest godina da to vredi 500 miliona evra. Ovde se pojavljuje američki ambasador u Vladi Srbije, potpisuje protokol u Ministarstvu infrastrukture sa Zoranom Mihajlović, bez ikakvog tendera, bez ikakvog konkursa i onda se na osnovu toga, ovde donosi „leks specijalis“, pa posle toga se takav poziv pravi samo da na njemu može da prođe „Behtel“. A njegova cena 800 miliona evra. Šta se to promenilo? Kako je toliko skuplji „Behtel“? šta se to plaća 300 miliona evra više? Da li se to nekom plaća reket iz američke ambasade ili je u pitanju kriminal u koji je upleten ministar u Vladi? Nema nikakvog opravdanja.

Posetiću vas, Aleksandar Vučić kao predsednik Vlade je govorio više puta, jedna deonica na auto-putu Miloš Veliki Ljig-Preljina je bila pretplaćena, čini mi se 40 miliona evra i to je on govorio kao dokaz za krađu bivšeg režima DS itd. pošto su oni to pokrali.

Kako se to razlikuje od ovoga što se sprema sa Behtelom? Pogledajte u okruženju, Behtel je gradio autoput Split-Karlovac i isto tako je izbila afera u Hrvatskoj, ministar infrastrukture je morao da podnese ostavku kada se saznalo koliko je korupcije bilo u tom poslu. Taj Behtel u celom svetu posluje kroz političke pritiske američke ambasade i samo za zanimaju direktne pogodbe. Nije devetnaesti vek, pa da samo znaju na Zapadu da se bave infrastrukturom, a da niko drugi ne zna.

Kako je moguće da je nama bila kineska kompanija dobra, koja je mogla da radi ovaj Moravski koridor, bila je dobra za „Miloš Veliki“, a nije dobra za Moravski koridor, pa mora Behtel? Kako to?

S druge strane, da li je tih 300 miliona evra moglo možda da se iskoristi za putnu infrastrukturu u nekom drugom delu Srbije? Mi danas imamo celu Timočku Krajinu, Zaječarski i Borski okrug, to je u smislu putne infrastrukture, slepo crevo Srbije. Koliko je udaljeno Kladovo ili Negotin ili Zaječar od Beograda, a koliko treba vremena da se tamo dođe automobilom? Da li je to možda jedan o prioriteta?

Na sve to, američki ambasador, bivši, Kajl Skot, u Vladi Srbije u prisustvu Zorane Mihajlović kaže da je za njih Kosovo nezavisna država, dakle, osim što nam uzimaju novac, što nas reketiraju, još nas ponižavaju u sred najvažnije institucije u Srbiji. Eto, to je ono što smo mi dobili.

Dakle, krajnje je vreme ukoliko mi želimo zaista da se razvijamo, ukoliko želimo bolje Srbiji i građanima Srbije, da već jednom odustanemo od te mantre Evropske unije, da vidimo šta je ono u našem nacionalnom interesu kada je u pitanju ekonomija, da sarađujemo sa svima naravno, ali na ravnopravnim osnovama, bez političkog uslovljavanja i da razmotrimo trezveno da li postoji danas neka druga spoljnopolitička alternativa EU za Republiku Srbiju. Po našem mišljenju postoji, to je saradnja sa zemljama BRIKS-a, sa najmoćnijim ekonomskim zemljama na svetu, Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika, sa zemljama Šangajske organizacije za saradnju, članstvo Srbije u Evroazijskoj ekonomskoj uniji, naravno i članstvo Srbije u Odboru dogovora o kolektivnoj bezbednosti.

To je pravi put za Srbiju, a ne put neokolonijalizma koji će praviti od Srbije samo izvor jeftine radne snage, koji će videti budzašto da se dočepa naših najvećih vrednosti, naših resursa, a najmanje ih briga za razvoj, ekonomiju i standard građana Srbije. Hvala.

Reč ima ministar, gospodin Siniša Mali. Izvolite.