Hvala.
Evo, da se osvrnem na ova pitanja koja je postavio kolega Bojić. Veoma je teško sad odjednom odgovoriti na sva ta pitanja, ali ovo je interesantno pitanje – ko snosi odgovornost za neuspeh u obrazovanju? Svi ovi koje je nabrojao kolega imaju odgovornost, kako pojedinaca, tako i škola, tako i društvo, nastavnici.
Jer, šta je problem, ja sam pre neki dan rekao šta je kod nas problem? Kod nas je problem što nastavnici, odnosno profesori nisu oni koji su bili najbolji i koji su u taj posao ušli iz ljubavi da svoje znanje koje su stekli mogu da prenesu na druge.
Šta je tu problem? Pa, problem je bio, normalno, taj novčani. Nije samo u Srbiji takva situacija, nego u celom svetu. Sve je podređeno materijalnim vrednostima. Zaboravili smo šta je Tesla rekao – ako hoće društvo da bude uspešno, onda mora da usaglasi i duhovno i moralno i socijalno stanje.
E, mi nismo hteli da poslušamo Teslu i onako kako je on predvideo da će se desiti čovečanstvu, polako čovečanstvo ide ka tom trenutku kada će doći do ogromnih propadanja, nemira, itd. To moramo da budemo pametni i da mi u Srbiji sprečimo.
Malopre su koleginica i kolega diskutovali, pa su se u nekoliko navrata saglasili da je dualno obrazovanje iznuđen proces. U neku ruku svi se slažemo da je možda iznuđen, ali dobar menadžer, dobar vođa, dobar lider, političar mora da bude sposoban da od onoga što ima stvori uslove da dovede sistem do cilja, odnosno da učini, u neku ruku, blagostanje društva.
To je danas zadatak svih nas, ne samo Ministarstva i vladajuće strukture, nego svih u Srbiji. Ovo su strateške stvari. Mi moramo da iskoristimo taj trenutak i da omogućimo neki boljitak za Srbiju.
Koleginica reče, kaže – ti mladi ljudi ići će tamo, jer će imati velike plate. Ne, ljudi, ne treba dualno obrazovanje njima da bude motiv velika plata, njima treba da bude motiv znanje. Kroz dualno obrazovanje njihovo znanje će biti i veće i kvalitetnije. Plata može da se menja. Danas može da bude 2.000 evra, sutra se promene uslovi 1.000, 500 i na kraju krajeva mogu da dobiju otkaz, pa ostanu i bez plate.
Znači, bez plate možete da ostanete, ali bez znanja ne možete da ostanete, znanje niko ne može da vam ukrade.
Mladi ljudi koji se odluče za dualno obrazovanje i koji završe to dualno obrazovanje biće u velikoj prednosti u odnosu na kolege koji su ranije završavali, gde su imali samo teoretsku nastavu.
Država ne sme da se povuče iz svih obaveza koje ima. Zašto?
To je jedna floskula bila sa zapada, odnosno globalizma, da se država povuče, da prepusti sve tržištu. Kao dobar domaćin, a država je na kraju krajeva najveći poslodavac, ona mora da kontroliše sve.
Tamo gde ne valja, tu će da se meša, neće država da se meše negde gde je dobro, ali tamo gde ne valja, kao što je u menadžmentu, pa kaže – viši nivo menadžmenta se nikada ne meša u poslove nižih nivoa, sem kad dođe do poremećaja. Tako i država mora da se umeša onda kada nije dobro.
Evo jedan primer. Primer je privatizacija. Mi smo došli u situaciju da posle 2000. godine, nije više ni važno ko kriv, od kukanja nema vajde, imali smo loš model privatizacije.
Malo pre kolega Mirčić reče – prodata fabrika i tu se sad napravila ledina, sad će oni da zidaju zgrade i, ne znam ni ja, poslovni prostor, stanove, itd.
Ali, mudre i pametne zemlje su to radile drugačije, pa su rekle – prodajemo mi fabriku za jedan dolara uz obavezu da 15 narednih godina nastavite da se bavite istom delatnošću kojom se bavila fabrika koju vam prodajemo. Ne smete da otpustite ili možete da otpustite uz nadoknadu toliko i toliko radnika. Plate će biti tolike, uložićete toliko u razvoj, a mi smo to zaboravili.
Kad smo prodavali, pokazali smo da smo loši trgovci i onda smo, našom greškom je došlo do uništavanja i industrije i privrede i svega, nisu krivi ti koji su kupovali, nego su krivi oni koji su im omogućili.
Zato, sad kroz dualno obrazovanje mi pokušavamo da ispravimo nešto što je pogrešno urađeno. Ne može da se uradi za godinu dana, ministar bi bio čarobnjak kada bi to mogao da uradi za godinu dana. To će biti proces u kome će naraštaji i naraštaji morati da učestvuju i da dovedu do željenog cilja.
Ja se nadam da ćemo svi zajedno, koliko god nas ima, sad kažem – ima nas nešto manje od 7.000.000, svi zajedno moramo da upregnemo sve snage i da se trudimo da Srbiju izvedemo na pravi put. Hvala.