Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Srbislav Filipović.
Izvolite.

Hvala.

Ne znam na osnovu čega je bila prethodna replika, jer ja nisam pomenuo dotičnu koleginicu, ali evo, dobro, da ispravimo.

Minimalac u Srbiji, i to opet svi znaju, i stalno se kao mantra ponavlja – sirotinja, teško se živi, beda, ma užas jedan, u Srbiji se sve raspade. Evo, gledali smo prethodnih dana, od čega po jedan čovek u svakom automobilu? Evo, samo kao Beograd da damo kao primer, možda vama neće biti reprezentativan dovoljno, pa ćete reći – a, ostatak Srbije, ali putujem po ostatku Srbije, pa vidim da to nije tako. Po jedan čovek u svakom automobilu. Svake godine u Beogradu 30.000 novih automobila. Pa, jel to zato što je standard sve niži ili standard raste?

Kada govorimo o prosečnoj starosti vozila, pa mlađi su automobili danas nego što su bili pre 10, 15 ili 20 godina.

Minimalac u Srbiji, minimalac je bio jeziv kad smo mi došli na vlast i kad je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, tada premijer, preuzeo tu važnu i tešku ulogu da menja stvari u Srbiji, bio 17.000, 18.000 dinara. Danas je minimalac preko 30.000 dinara.

Da li je 30.000 dinara dovoljno? Pa sasvim sigurno da nije dovoljno da neko može pristojno da živi, ali može daleko pristojnije nego kada imate 17.000 dinara. Možemo da govorimo o onima koji na posao ne dolaze preko godina, a primaju 117.000 dinara. Da li je to pristojno?

Hajde da kažemo i nešto o toj plati. Ljudi, prosečna plata u Srbiji je bila realno 200, 250 do 300 evra 2012. godine. Ljudi su u buticima radili za 18.000 dinara. Za 18.000 dinara su devojke radile u buticima i jedva su preživljavali.

Danas je ta prosečna plata u Srbiji preko 500 evra, 510, 520 evra. Plata ne zavisi od toga u privatnom sektoru kako će Vlada da odluči, da li će predsednik države reći tu mora plata da ti bude 1.000 evra. Ne, to zavisi od tržišta, zavisi od obrazovnog profila osobe koja se zapošljava, zavisi od onoga što tržište traži. Ako imate viši stepen obrazovanja, primenljivo znanje, znanje koje se traži na tržištu, vaša plata će da bude veća.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega Filipoviću.)

U tom smislu i ovo ministarstvo i predsednik Republike podstiču mlade ljude, završavam, da se spremaju za život tako što će učiti ona znanja i sticati znanja koja će na tržištu donositi veće plate, bolji život i veći standard. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta.

Ova diskusija mi liči na ono sad kao da neko kaže lakše hoda čovek koji ima obe noge nego onaj kojem je jedna amputirana. I taj sa amputiranom uz pomoć štaka hoda, ali naravno lakše hoda onaj koji ima dve noge.

Tako i ovo, kaže da li se lakše živi sa 30.000 ili sa 17.000. Naravno sa 30.000, ali je pitanje tu raznih parametara. Znate, apsurdno zvuči, ali mnogi od nas ovde su živeli, radili u vreme najveće inflacije u Srbiji, pa su ljudi, kažu, živeli bolje sa tih pet maraka, nego posle toga sa nekom ozbiljnijom platom.

Dakle, nije samo to kriterijum. I za osam godina povećati samo toliko taj minimalac je nedopustivo i naravno da nije tačno 500 evra ta prosečna plata. Mi vam stalno govorimo, kažu stručnjaci ekonomisti, tražite od Siniše Malog da nam da podatke koje mi tražimo, a ne one koji oni statistički izbacuju, pa ćemo mi da kažemo javnosti i detaljno da objasnimo kolika je zaista prosečna plata u Srbiji.

Kaže jedan kolega, to je sad najnovija vaša mantra, znamo i od koga je potekla sa jedne konferencije, kaže – kad prođem Beogradom, vidim u najvećem broju automobila vozi se jedan čovek, pa nije vam to baš neko merilo. Znate, Beograd je veliki grad, metropola i ne može biti taj veliki broj automobila, koji se vidi na ulici u Beogradu, ne može biti merilo života, ni u Beogradu, a kamoli van Beograda.

Evo, svakako nisam u tom proseku ljudi, kao ni svi vi, koji teško žive od svoje plate, jutros sam došla taksijem ovde i taksista kaže – išao bi da živi u Mladenovac gde ima kuću super opremljenu, kupljenu, da bi mogao deci da ostavi stan u Zemunu, kaže – ne mogu, zato što mi prvo do moje kuće sokak nije asfaltiran, drugo, zimi po mesec dana najmanje nemam struju, leti po tri meseca nemam vodu. Eto, to vam je život u Srbiji, u Beogradu, u Mladenovcu, u selu pored Mladenovca.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Srbislav Filipović.

Ne vredi ponavljati i računati na razum uvek, ali ja se nadam da ćemo pokušati iz trećeg puta da ubedimo one koji ne veruju da nam poveruju, iako svojim očima ne žele da veruju.

Inflacija u Srbiji od 2012. godine do danas je stabilna. Rast cena predvidiv i nije uopšte toliki koliki bi možda neko hteo da prikaže da jeste, što znači da kad pogledate rast cena, rast minimalca, rast prosečne plate, vidite da se u Srbiji daleko bolje živi nego 2012. godine, a opet kažem u Srbiji se, ljudi, ne živi onako kako se živi u najrazvijenim zemljama Evrope i sveta zato što smo mi deceniju ili deceniju i po samo propadali.

Mi smo imali negativni rast, zahvaljujući žutom, propalom preduzeću, od minus 3,5%, danas imamo u poslednjem kvartalu prošle godine 6%. Da li je to dovoljno? Pa, kad propadate 10, 20 godina nije dovoljno, ali je sasvim sigurno mnogo bolje.

Kad govorimo o još jednom od parametara koji govori o standardu života, to je kurs. Kurs evra, kurs dinara u Srbiji, takođe, nije se menjao suštinski prethodnih, rekao bih, osam godina. Kakav je bio 2012. godine, takav je sličan i danas.

Znači, to su sve činjenice ekonomske koje govore o tome kakva su kretanja u Srbiji i koja govori i o kretanju, naravno, vidimo, prosečne plate i ne može niko da mi objasni da se isto živi pri kursu od 117 dinara tada i danas u jednocifrenoj inflaciji danas, a tada bila dvocifrena, prilikom povećanja radnih mesta za preko negde oko 250.000 u proteklih osam godina, kad govorimo da se otvorilo novih 200 fabrika i da mi neko kaže da se danas živi isto kao i tada.

Živi se daleko bolje i u Srbiji će do 2025. godine, zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću, njegovoj odgovornoj politici, i Vladi Republike Srbije u Srbiji će da se živi mnogo bolje nego što se živi danas. Hvala.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Kaže kolega da je govorim da ne vredi računati na razum. Neću ovo tretirati kao uvredu, jer o mom i njegovom razumu možda može kolega Rančić nešto da kaže, ali zaista to nije argument za ovu raspravu.

Argument da se kurs nije menjao, takođe, za nekoga ko je stvarno završio ekonomski fakultet, nije dobar argument i nije dobro da se kurs apsolutno ne menja toliko dugo. Da, da, kolega Arsiću, nemojte da se nervirate i nemojte tako da reagujete, jer je to tačno.

Mi smo razgovarali, kada se pripremamo za ove rasprave, onda tražimo mišljenje ozbiljnih ekonomista koji, za razliku od kolege Filipovića, tačno znaju koji su fakultet završili i gde su fakultet završili. To je početak ove rasprave i naše želje da se u Srbiji, kada je u pitanju obrazovanje, vratimo na jedan ozbiljan nivo obrazovanja, da svako ko ima diplomu može slobodno i bez stida da kaže – ja sam završio taj i taj fakultet, tada i tada. Kolega Filipović, to još nikada nije rekao. Pričala sam ovde. On, ko god ga na „Tviteru“ pita – koji si ti, Srbo, fakultet završio, blokira čoveka, jer nema odgovor na pitanje. Zato nije dobro da on govori o nekim ekonomskim parametrima, jer moguće da tu negde gde je dobio diplomu toga nije bilo. Bojim se da će slično biti i sada sa kolegom koji mi se javlja za repliku.

Ne možete narod da ubedite. Recimo, mi fini, dobri, sve vam verujemo, hajde izađite vi, vas nema u narodu. Izađite, pa pričajte sa ljudima. Ljudi kad čuju – prosečna plata 500 evra, ljudi čupaju kosu, kažu – ko to ima 500 evra? Nemojte po javnim preduzećima, po agencijama, po Jorgovanki itd. da merite prosečnu zaradu. Hajde jednom uradite ono što obećavate od kada ste postali, od kada su vas demokrate napravile počeli ste da pričate o platnim razredima. Uradite to jednom, pa da onda stvarno vidimo kakve su i kolike plate.

Hvala, gospođo Radeta.

Reč ima Veroljub Arsić, po amandmanu. Izvolite.

Replika na spominjanje.

(Predsedavajući: Izvolite.)

Poštovane kolege, prvo, kada govorite o kursu dinara pokazuje samo jedno, ako je predvidiv i stabilan, a ne fiksiran, a to je da država ne štampa novac, da se na zadužuje kroz primarnu emisiju i da je država izvršila nadzor nad finansijskim sektorom u Republici Srbiji.

Druga stvar, stalno vezujemo prosečnu potrošačku korpu za prosečno domaćinstvo sa minimalnom zaradom. Nađite mi prosečnu porodicu u Republici Srbiji u kojoj samo jedan radi za minimalnu zaradu. Vidite mi sada kako to izgleda kada se menjaju teze. Hoćemo li da se bavimo pojedinačnim slučajevima kada donosimo zakone ili će zakoni da budu nešto što reguliše celu situaciju u težini jednog opšteg akta?

Druga stvar, kada napadamo teoriju ili tezu da li je prosečna zarada 500 evra, 510, postavljam samo jedno drugo pitanje – odakle veće penzije kada se smanjuju dotacije iz budžeta Republike Srbije u penzioni fond? Te penzije koje se povećavaju pune se od većih zarada.

Druga stvar, svaki zaposleni na osnovu svoje zarade uplaćuje i doprinose za zdravstveno osiguranje. Kako to da se poboljšava kvalitet zdravstvene zaštite u Republici Srbiji? Prave se klinički centri, kupuje se nova oprema i sada neko hoće da kaže da su to izmišljeni parametri i da se to ne vidi i da to ne postoji, pa ne bojimo se mi da izađemo pred građane, pa to ćemo samo za par meseci.

Za par meseci građani Republike Srbije oceniće rad SNS i Aleksandra Vučića. Za samo par meseci. Mi se ne plašimo, a oni koji se plaše iznose ovakve netačne podatke i pokušavaju jedan mali broj naivnih da prevare kako bi oni bolje vodili Republiku Srbiju.