Hvala, gospođo Radeta.
Sada po amandmanu ima reč Mihailo Jokić.

Ja sam hteo da kažem nešto vezano za ovaj problem, za ovaj amandman.

Tu je istaknut problem da je potrebno da Srbija ima što više ljudi koji imaju fakultetsko obrazovanje. Mislim da upravo ova vlast, ovo ministarstvo, radi na tome. Kao dokaz jeste član 7, kojim menjamo član 36a. i stvaramo uslove da oni koji završe trogodišnju srednju stručnu školu mogu da završe i fakultet. To je velika stvar. Do sada je to bilo blokirano.

Ja smatram da su oni ljudi…

(Buka u sali.)

Predsedavajući, mogu li da nastavim?

Jer, najbolji su kadrovi oni koji posle srednje stručne škole, a to su elitni, završe fakultete. E, na tome treba raditi.

Znači, ove izmene su doprinos da broj ljudi koji imaju fakultetsko obrazovanje, da njih u budućem vremenu bude što više. Hvala.

Hvala dr Jokiću.
Sada reč ima prof. dr Marko Atlagić. Izvolite.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, u pravu ste gospodine ministre kad kažete da je vaspitno-obrazovni proces kontinuirani i planski. To svi znaju koji su slušali pedagogiju, osnove, istoriju pedagogije i pedagoških ideja.

Ono što je vrlo bitno, ja se izvinjavam, daću nekoliko podatka.

Još daleke 1882. godine, kad je uvedeno obavezno osnovno obrazovanje, Stojan Novaković kad ga je uveo, nije odmah doneo nastavni plan i program. Dakle, ovo radi istine i onih koji prate vaspitno-obrazovni proces. Zakon je donesen o obaveznoj osnovnoj školi 1882. godine, ali nastavni plan i program je donesen tek 1884. godine i on se menjao, 89, 91.

Dakle, nastavni planovi i programi se stalno menjaju i reforma je stalni proces. Zašto?

Vi koji ste slušali didaktiku, vrlo dobro znate da princip aktualizacije nastavnog procesa u pogledu nastavnih planova i programa je princip broj jedan. Šta to znači sada? Znači upravo digitalizacija, jeste ta koju ubacujemo u sve nastavne planove i programe.

Pitaćete me šta to ima veze sa istorijom? I te kako. Na mom fakultetu, 20 godina se sluša osnove informatike. Ali na drugim, ja to ne znam. Zašto? Pa, kad mi dođe u Narodnu biblioteku istoričar ili bilo koji iz društvenih nauka da može da naruči literaturu na kompjuteru, na primer. Da ne pričam o drugim stvarima.

E, sad, da vidite, što se tiče plata. Ministar to vrlo dobro zna, jer ima prilično dobro iskustvo u vaspitno-obrazovnim ustanovama.

Gospodo narodni poslanici, još daleke 1974. godine, to je prvo moje radno zaposlenje, borili smo se tada da u prosveti imamo platu takvu kakav je bio u to vreme proces Republike. Onda smo se borili 1984. godine u prosveti da tada imamo prosek republički. Godine 2000. neću da govorim. Ali, gospodo, danas imamo taj prosek. I to je, ministre, uspeh u tom delu.

Da li može bolje? Može i biće.

Što se tiče materijalne osnove rada, a vi znate koji radite u školi i na fakultetima šta to znači, a znači poboljšanje uslova u kojima vaspitno-obrazovne ustanove rade, a to znači škole i fakulteti.

Ja pitam prosvetne radnike - da li je tačno da je zadnjih sedam godina u tom delu više sagrađeno ili dograđeno ili opravljeno vaspitno-obrazovnih ustanova nego pre 20 godina? Izađite, gospodo, sa podacima pa recite da li je u prosveti, u zdravstvu, itd.

Zakon treba stalno, ovo što ste rekli, da se menja, pod udarom novih spoznaja, jer bi ostali u srednjem veku. I tačno dajemo šanse jednako svima. Najbolji će biti stručnjak onaj koji završi dualno obrazovanje. Zašto? Jer ima šansu da bude genijalni stručnjak sa završenim fakultetom, da zna teoriju i praksu.

Izvinite što ću citirati Lenjina, koji je rekao - nema teorije bez prakse ni prakse bez teorije. Još je pre njega osnivač didaktike Komenski, jedan od najvećih pedagoga, itd.

Da ne govorim, kad već neki spominju, period od 1990. do 2000. godine. Šta smo mi, gospodine ministre, do 2000. godine uradili? Uništili vaspitanje i obrazovanje.

Pokojni Gašo Knežević, izvinjavam se što spominjem, je uništio vaspitno-obrazovni sistem. Skroz ga je uništio. Sve bivše tekovine od hiljadu godina bacio je pod noge i uveo haos u vaspitno-obrazovni sistem.

Trebalo ga je zaokružiti i mi ga, ministre, danas imamo. Zahvaljujući vama smo ga zaokružili. Nismo znali koliki je broj prosvetnih radnika u osnovnoj i srednjoj školi. Danas to sve znamo. Materijalnu osnovu. Pa i plate idu.

Ali, bogami, vodimo računa i o nadarenima. I treba da vodimo. Ali, vodimo računa i o onim sa dopunskom nastavom.

Dakle, u celini, i sad ovo što ste vi rekli, pitanje je koliko hoće neko sa dobrim namerama da vam to prizna. Radite sada pravu stvar - na kvalitetu, jer nam je kvalitet pao, zahvaljujući 2000. godini i haosu, jer su hteli odmah uništiti sve što je hiljadu godina postojalo, još iz srednjeg veka, učenje kroz manastire. Sve je bačeno kroz noge. Došao odjednom, ništa, haos. Sistem je uspostavljen, šansa data svima jednaka i mislim da idemo u pravom smeru.

Drago mi je da ste vi jedan od ljudi koji je tada, te 2000. godine, mi to vrlo dobro znamo, išao da sam realizuje neke stvari. Ono što mnogi danas ne mogu da pojme, ne mislim ovde na poslanike, mislim na radnike u vaspitanju i obrazovanju, samo da vam kažem da je i moja malenkost 1984. godine imala jedan srednjoškolski centar koji je bio najveći u bivšoj Jugoslaviji. Još tada smo imali jedan od modela, ovo ste

odlično rekli, gde smo imali tvornicu u školi, pa smo proizvodili auspuhe za automobile i prodavali ovde u Beogradu, ali to je jedan model. Vi ste lepo objasnili, dualno obrazovanje je jedan od modela i to je suština.

Dakle, reforma se preko noći ne sprovodi. Pokušao je pokojni Gašo Knežević i uništio vaspitno-obrazovni proces. To je kontinuirani proces. Nastavni planovi i programi se stalno dorađuju. Kakav je položaj vaspitno-obrazovnih radnika unutra. Jako težak. Odmah da kažem, to je rudarski posao, ako ga vole, a većina voli, većina prosvetnih radnika voli.

Da li su oni krivi nečemu? Pojedinci da, 90% je časnih i čestitih prosvetnih radnika, ali društvo treba da stvori uslove, ovo što sad radi, jer smo izgubili uslove, išli smo u haos, dakle, u tom delu.

Zalažem se za ovaj kvalitet, što ste rekli u uvodnom delu, to je prava stvar, jer smo sistem zaokružili i ne možemo nastavne planove i programe, kao 2000. godine, preko noći. Pa, ljudi, smeju nam se pedagozi koji su učili istoriju školstva i pedagoških ideja. Svi nastavnici to znaju, da to ne ide preko noći. Treba i njih obučiti i nas za neke stvari. Nastavnik sam se usavršava dva časa dnevno, ne samo on, pazite, nego i čuvar. Svaki čuvar mora dva sata na svom radnom mestu da se usavršava, mora kompjuterom da radi da zna, mora savremene stvari. Da se ubacuje bez toga, pa ajte, molim vas.

Mi smo izbacili vaspitanje, vratili ste ga sad i sad ga dorađujemo. Polako, lagano, to je proces, jer moramo vaspitati roditelje. Nek se roditelji ne ljute, jedan deo devedesete godine bili su naši đaci. Da li je tačno? Tačno je. Od devedesete do 2000. godine, do 2012. godine je uništen vaspitni sistem, vaspitanje i obrazovanje, i oni su danas roditelji. Izbačeno je vaspitanje. Moramo i sa njima mnogo da radimo, da ih obučavamo, roditelje. To je stvar direktora škola, razrednih starešina i to nije lako. Zato se zalažemo za kvalitet u vaspitanju, ono što ste rekli, u obrazovanju, ne mogu svi biti direktori škole. Izvinite, ne mogu ni pedagozi.

Ja polažem, kao, evo, iskusni pedagoški radnik, mnogo na pedagozima, ne na psiholozima. Jedan psiholog po meni treba na 1.000 đaka. Nisu svi psihički slučajevi, kao što su 2000. godine proglasili. A, znate zbog čega? Jer je predsednik države bio psiholog. Svaka škola mora da ima psihologa, jer psiholozi se specijalnim slučajevima bave, a pedagozi se bave pravim stvarima kod učenika.

Dakle, vaspitno–obrazovni proces je pedagoški proces. Mi moramo, sad ovo što radite, ministre, pedagogizirati školu, roditeljski dom i društvo u celini i uvesti ono što se naš predsednik zalaže, izvinite, ali citiraću njega – pedagogiju mira. Pedagogija mira na Balkanu treba i mora ući u vaspitno – obrazovni sistem. E, to je suština i to smo imali.

Dalje, nastavne sadržaje, juče smo govorili oko odnosa prema državi, prema nacionalnoj kulturi. Dabome da se to radi pomalo i hvala vam, gospodine ministre, što ste jedinicu jednu osnovali za formiranje ovih nastavnih predmeta, ali to smo isterali iz škole 15, 20 godina, a sad vraćamo polako, kontinuirano. Ja znam da se Marš na Drinu ne sluša više u četvrtom razredu, nije se slušao od osnovne škole i baš su našli tu da izbace slušanje muzike, ali vraćamo pomalo. Ne ide to preko noći, tu su i otpori, znate. Ima onih snaga koje rade i uče. Neko je to dobro rekao – koje rade na suprotnom pravcu. Ali, naše je da ukazujemo, kao što ukazujete, i pomalo, kontinuirano da radimo. Ne možemo sve nastavne planove i programe od prvog do osmog razreda za jednu noć, za jednu godinu, za dve.

Ej, ljudi, to znaju nastavnici koji rade u osnovnoj školi, profesori. Pogotovo visoko obrazovanje. Ali, većina nastavnika hoće to i ona radi, ovo ste dobro ministre juče rekli, akademska zajednica prihvatila je i učestvuje, što jedan deo ne. Pa, neće sigurno Trebješanin prihvatiti, jer se obogatio za vreme dok je radio nastavne planove. Nemojte me za jezik povlačiti još jedan deo da imenujem ovde. E, to je prošlo vreme. Ima onih koji vole svoj posao, koji će, čak, i bez para da rade.

Nije sve u novcu. Ako idemo u prosvetu i gledamo da je sve u novcu, hej, gospodo, zalutali smo. Ali, te nastavnike treba poštovati i vraćamo im dostojanstvo, ono koje su nekada imali i ići će pomalo. Mi imamo obaveze, obaveze učenika i nastavnika, znate. Mi smo dali prava, ali smo negde i obaveze. Nemamo pravo pre nego što izvršimo svoju obavezu i mi kao narodni poslanici. E, to je suština i u vaspitno – obrazovnom procesu i u preduzetništvu gde radimo. Najpre uradimo svoj posao i onda dobijamo prava iz rada, a ne obrnuto. Moje pravo, kaže. Čekaj, a obaveze? To je suština. A, ovu zamenu teza, vi znate ko nam je ubacio i pomalo to teramo iz vaspitno – obrazovnog sistema.

Dakle, da završim, što se tiče plata, one nisu Bog zna kakve, ali su dobre. Kad kažem dobre, jer su dostigle prosek Republike. Od 1972. godine, od kad sam ja počeo sa 20 i još malo godina da idem u vaspitni proces, mogu vam po godinama tačno reći da smo imali nekad Desetu sednicu Saveza komunista u Republici u kojoj sam živeo, tražim da se izjednačimo sa privredom. Danas smo to postigli. Polako, možda će i više da bude. Hvala Bogu da hoće.

Izvinite što sam ove stručne stvari izneo, ali oni su zaista. Dakle, Stojan Novaković nije preko noći uveo nastavni plan i program, nego je trebalo 10 godina i tačno je, ministre, ovo što sad uvodimo, programe, za budućnost to radimo. Ne vaspitavamo valjda za danas, nego za budućnost. To je osnovna definicija u vaspitanju i obrazovanju.

Izvinite, malo je struka u pitanju, pa eto da kažemo da smo na pravom putu. Da li ima problema? Ima. Da li ima grešaka? Hvala Bogu da ih ima, i kod mene i kod svih drugih, ali najviše greše oni koji ništa ne rade, koji samo kritikuju, kao što je DOS bio koji je stalno kritikovao, uništio sistem 2000. godine i, daj, preko noći.

Čekajte, znate li koliku mi imamo istoriju školstva i pedagoških ideja unazad? Mi smo tada trebali sve one pozitivne stvari, izvinjavam se, još jednu rečenicu, da uzmemo i savremene nadopunimo.

Ponovo ću, ministre, pošto vi vrlo dobro znate opšti cilj vaspitanja, mi smo ga imali, ja ću ga tačno definisati, još ga nismo transformisali. Svestrano, razvijenu ličnost sa bogatim umnim, znači, intelektualnim, moralnim, moralna vaspitanja, pet onih vaspitanja estetskih, radno–tehničkih, itd. Ušli smo u kapitalizam, ostao nam socijalistički cilj.

Gospodo, možemo reći – svestrano razvijena ličnost, ali nije više sa intelektualnim samo, nego radno–tehnički. Kapitalizam traži radnu snagu, ali traži i intelektualne sposobnosti. Mi smo sistem promenili jedan, iz socijalizma ušli u kapitalizam. Ovo je sad duga rasprava, mi na našim naučnim skupovima, to ministar zna, idemo u detalje.

Izvinjavam se, ali ovo radi prosvetnih radnika. Njima se dostojanstvo pomalo vraća, ne može preko noći. Evo, meni je supruga dugogodišnja učiteljica. Bilo joj je zabranjeno da spominje vaspitanje u školi u sred Beograda, reč vaspitanje, šikaniranje od strane direktora. Danas je to normalno da se razgovara u svakoj školi o vaspitanju, po malo, ali ide po malo. Moramo i te mlade ljude naučiti kako će oni raditi.

Metodika, pa znate koliko imate metodika, koliko nastavnih predmeta. Svaka specifična za sebe. O ocenjivanju, ono što smo juče govorili u kulturi i o profesorima, ima nauka zove se – dokimologija. To treba svaki nastavnik da zna na univerzitetu. Neka se ne ljute kolege, vrlo malo je to učilo na fakultetu, pogotovo u nekim drugim strukama, možda u pedagoškim da.

Dakle, ide se tamo, ali više se za godinu dana u vaspitno-obrazovnom sistemu može uništiti, nego popraviti za 70 godina. To će vam svaki pedagog reći koji je radio u školi i koji zna istoriju školstva i pedagoških ideja.

Mi smo 2000. godine uništili, e to je to, uništili tada. Vi znate ko je tada uništio, ali pomalo vraćamo na svoje mesto. Hvala, izvinite na intervenciji.

Hvala, profesore Atlagiću.

Reč ima prof. dr Ljubiša Stojmirović.

Koleginice i kolege, ne malo, nego smo se mnogo udaljili od amandmana i ne možemo reći da nam je potrebno jedno ili drugo obrazovanje. Ozbiljna država radi planski i vodi računa i o tom srednjem stručnom obrazovanju, srednjem tehničkom, o visokom i najvišem fakultetskom. I, nema mogućnosti da pričamo da nam jedno treba, a drugo ćemo da zapostavimo.

Mene raduje da se ministar saglasio sa mnogim stvarima koje je rekla koleginica Radeta, jer u čemu je važnost ovog trenutka? Da ispravimo ono što se dešavalo, ne moramo nikog da spominjemo da je krivac za to, jer smo svi redom krivci, to je period unazad 30, možda i više godine, gde mi nismo dobro planirali, nismo vodili računa o tome šta će nam se desiti.

Čak je Marks u svojim radovima rekao da će kraj 20. veka i 21. vek biti vek usluga i da će tada biti velika potreba za ljudima koji rade u toj oblasti. Mi smo bili upozoreni u neku ruku na to, ali nismo vodili računa da obezbedimo dovoljno stručnih kadrova koji će prihvatiti ono što je donelo ovo vreme.

Ne možemo da kukamo zbog toga, nego moramo to da ispravljamo i potrebni su nam i tesari, i zidari, i moleri, ne znam ni ja koje sve struke, isto kao što su nam potrebni i visoko kvalitetni kadrovi fakultetski obrazovani.

Normalno, naša je obaveza, obaveza ministra, ministarstva, Vlade i nas koji smo u poziciji da to radimo u interesu Srbije. Gospod Bog je čoveku dao mogućnost da uči i da prenosi svoje znanje na nove naraštaje. Postoji jedna molitva, molitva za učenje u kojoj se kaže da sve ono što radimo radimo Gospodu na slavu, Tvorcu ili Gospodu na slavu, roditeljima na radost, a Crkvi i otadžbini na korist. Zar se nismo i mi kolege i koleginice ovde zakleli i rekli u toj svojoj zakletvi da sve ono što budemo radili, radićemo u interesu građana Srbije i Republike Srbije. Tako se ponašamo i tako moramo da se ponašamo i to je ono po čemu će nas pamtiti naraštaji koji dolaze. Hvala lepo.

Hvala, profesore Stojmiroviću.
Pravo na repliku Vjerica Radeta. Izvolite.

Pomenuo je kolega Stojmirović da se u dobrom delu složio sa onim što sam ja rekla i što je potvrdio ministar, to jeste dobar način komunikacije između narodnih poslanika, vlasti i opozicije. Kolega je jedan od retkih, nije ovo prvi put, koji je spreman da kaže da je dobro nešto što predloži neka stranka iz opozicije, u ovom slučaju SRS.

Zaista ne treba da ostale kolege dočekuju na nož sve što mi kažemo, jer mi uglavnom iznosimo, pre svega, stavove SRS, uvereni da je ono što kao stranka zastupamo najbolje za Srbiju. Naravno, sada će neko da kaže o tome će reći građani itd. ništa to nije sporno, ali mi određene stavove zastupamo 30 godina. Mi u našem političkom programu imamo ceo jedan odeljak koji se odnosi na obrazovanje i vaspitanje. Mmi tvrdimo da je sunovrat obrazovanja i vaspitanja koje reče kolega Atlagić da se nekad nije smelo pominjati da se sad pominje, možda se samo pominje, to više ne postoji u našem obrazovanju. Mi imamo suštinski problem još u osnovnom obrazovanju.

Vi, ministre, govorićemo i kasnije o tome, sigurno imate informacije o tome da deca danas završavaju osmogodišnju školu, osnovnu školu i da na kraju završenog osmog razreda, ne znaju da čitaju već sriču. Naravno, ne govorim o svakom detetu, ali je tragedija da takva deca postoje. Zašto? Zato što nam ne valja sistem, zato što nastavnik ne sme da ocenjuje, zato što nastavnik ne sme da upozori učenika, zato što nastavniku dolazi roditelj, dolazi direktor koji se udvara ministarstvu pa ne sme da se talasa u školi, dolazi roditelj koji je spreman da bije nastavnika, učenici koji su spremni da biju nastavnika. Svi mi te probleme znamo, ali na vama je da ih rešite. Vi nemate pravo da se žalite da problemi postoje. Vi ste ti koji probleme morate da rešavate.

Hvala, gospođo Radeta.
Reč ima ministar Mladen Šarčević.
Izvolite, gospodine ministre, imate reč.

Osvrnuo bi se na profesora Atlagića i onu diskusiju koju ste započeli profesore.
Jako je važno zbog javnosti, da se zna da nije nastavni plan i program donet jednom svetinja, jer se znanje u svetu umnožava i dan traje isto i da je to globalna priča i sve se nacije trude da nađu kvalitetnije rešenje. To su tri osnovna pitanja, ne samo šta se uči, nego i na koji način se prenosi znanje i ko je za šta zadužen. Tu s kod nas bili pobrkani lončići i to ne od juče, možemo da se vraćamo nazad koliko hoćete. Ne apostrofiram ni jednu Vladu, ni jednog ministra pre toga, ali da ne može da ostane kako je bilo je činjenica.
U novoj strategiji mora da znate da će planovi i programi osvežavati, neće trpeti drastične promene, ako se oni redovno osvežavaju i to najkasnije na pet godine, neki i brže, onda nećete imati nikad drastične izmene u sistemu koji sad moraju da nastupe. Kod nas je najveća izmena ne sami programi, nego i način kako se to znanje prenosi. Upravo cela priča o PISA je samo na tome. Nije da su naša deca glupa i ne znaju, mi govorimo o jednoj manjini koja je tamo pokazala loš rezultat i stalno ističemo manjine.
Podsetiću da možete gledati po bilbordima raznih gradova Srbije uspešne đake Srbije. Ja hoću da trošim vreme i kao direktor škole i kao profesor, a sada kao ministar, više vremena na to, jer vazda nastavnika veća odu dok se ispričate o tri problema umesto da se oni rešavaju, a nigde ne vidite nadarenu i bolju decu. Tako da će se sistem okrenuti, naravno, jednima, drugima, i srazmerno davati pažnju.
U onom delu smo već govorili koliko je samo ulepšavanje stvarnosti i sam odnos porodice prema školi, i đaka prema učenju, i samosvest o potrebama da uče dobro, a ne da se muči i da je to proces mučenja, nešto što mora da se menja i to dugo traje. Kad se nešto zapusti mora dugo da traje. Proces reformi, nisam ja izmislio, pogledajte svu svetsku praksu, od skandinavskih zemalja, uzmite Poljsku, ne moramo stalno iste primere, Poljska zadnjih 17 godina toliko napreduje, a 17 godina. Ja nemam 17 godina iza sebe i neću da govorim o prethodnicima. To je proces, najmanje dve godine traju pripreme.
Uzeću primer i Hrvatske. Hrvatska je do 2016. godine bila lider u reformama obrazovanja. Ko šta god mislio, voleo ili ne voleo, ali istina je. Imaju deset godina maturu, to sad već crpe suvu drenovinu od ranije. Tri, četiri vlade posle toga to ne begenišu. Usvojena strategija, niko ne primenjuje. To je problem. Nije problem doneti ovde ni propise, napraviti da priča bude postavljena na dobrim temeljima, nešto je neko rekao, jedna ministar, pa to je uporedivo. Uporedivo je. Znači, ja ne poredim samo za evropskim zemljama, poredim i sa Kinom, sa Rusijom, Belorusijom. Da znate kako Belorusija ima dobro obrazovanje, ko god bi reč rekao, neka ode da vidi kako imaju dobru nauku ljudi i sa nizom zemalja mi nemamo problem, sarađujemo sa svima. Evo, imaćemo 28. januara sa japanskom vladom, 13 zemlja u svetu, sporazum o nauci, bilateralan. Zamislite zašto smo tek 13. Pa, zbog CERN-a, zbog Fonda za nauku, zbog rezultata koji smo postigli u međuvremenu. Hajde da pričamo o tim boljim, vratićemo se na ove lošije, normalno.
Ono što je isto važno, profesore, a to je da smo mi volonterski pokupili sve ono što voli državu. Svi timove za strategiju, svi timovi za zakone, za razne reforme, niko belog dinara nije dobio. Nije to bila praksa. Praksa je bila da se podele pare, da se naprave timovi, isti ljudi i verujte, da sam ja morao dobro da rasteram u dubinu Ministarstva prosvete, da te ljude iskorenim da se to ne dešava. Svaka IPA je projektovana da se nekakve obuke drže, kad bih ja vama dao koliko je para dato do sada od 2000. godine na obuke, pa mi ne trebali još 20 godina da se obučavamo uopšte.
Ali, gde je oprema? Gde su centri koje smo pomenuli, na čemu će ti mladi ljudi celoživotno da se obučavaju, oni koji sada rade. Da li nam trebaju ti štampači? Trebaju nam. Da li nam treba bilo koji moderan aparat za varenje, mikroskopi za prirodne nauke? Pa, sve treba i mi sve to radimo. Naravno, tempom koji je dosta brži nego što je to očekivano u odnosu na okolnosti u kojima živimo, jer Srbija izdvaja dosta para. Zaista mogu da kažem, znajući celu problematiku da je to zaista pohvalno i bolje.
Da li bi ja hteo da bude više, brže? Naravno, da bih hteo i mislim da bismo mi to uspeli da savladamo i zato sam i pozdravio priču koja je govorila o tome da ovo treba da postane strateška priča države. One države koje su to iskreno uradile, sada su najnaprednije i to naravno zasnovano na znanju. Oni imaju visok procenat, a cilj je recimo, skandinavskih zemalja do 2030. godine da mlado stanovništvo ima 50% ljudi visokoškolsko obrazovanih, kvalitetno, uvek da kažemo kvalitetno i to je ono što stoji. Znači, hvala ljudima iz akademske zajednice, sa raznih instituta i raznih mesta.
Ono što je jako važno da znate, ako ovaj tim nastavi da rukovodi ovu priču u narednom periodu menjaće se ponovo stvari, jer ovo što je već do sada doneto vrlo brzo će da zastari, a ne možete doneti mnogo radikalnih metoda zato što nije naviklo, ni škole, ni tržište, ni roditelji, ni direktori. Znači, sad kada smo uveli polako licence za njih, za sekretare i ostalo, onda možete ići korak dalje. Mi imamo silnih nekih sitnih tela, nekad je bio PP zavod, sad je to usitnjeno, ovi rade ovo, nemate vi to, ne možete pokupiti. Ozbiljne zemlje to umrežavaju i digitalne potrebe i uopšte sve ono što su svi ti instituti raštrkani. Drugo pitanje, šta se u njima našlo, koji su to ljudi koji su tu birani kao eksperti. Mi moramo da radimo ad hok tela koja će iz sistema izvlačiti najkvalitetnije psihologe, pedagoge, profesore po strukama. Sad smo došli do te faze. Menjamo ambijent u celodnevnom modelu načina i rada.
Tako da je to nešto što je apsolutno istina i mogu vam reći ono što smo pričali prekjuče, oko onih čuvenih pomoći, da nam neko drugi obuči nastavnike da rade istoriju kako bi rekli da je Srebrenica ili Hag ono što je nama najveće dobro, ministarka Kuburović i ja smo to odbili uz obrazloženje da nama ne treba takva vrsta pomoći, da imamo nacionalne jedinice, da imamo strategiju i da znamo šta su nama ciljevi.