Kada već govorimo o Zakonu o oružju i municiji, ja uporno insistiram na tome da je potrebno promeniti stvari koje koče ceo postupak zamene oružnog lista, promenom određenih pravilnika u dva ministarstva - Ministarstvu zdravlja samo ovaj deo da sa pet na deset godina ide lekarski pregled, a većina stvari u MUP, zato što svi mi znamo da će do promene samog zakona u tih nekoliko stvari koje treba promeniti doći jednog dana, ali ne tako blizu i brzo, kao što može da se uradi pravilnicima.
Svi znamo da slede izbori, pa proglašavanje rezultata, pa onda konstituisanje novog parlamenta, pa, izbor nove Vlade, pa plan Vlade, pa kad se stavi u plan Vlade, ja ovo namerno govorim zbog onih koji su najzainteresovaniji za tu promenu, za, naravno, građane Srbije, ali pre svega za sportske strelce i lovce.
Ako već govorimo, voleo bih da sve kolege apeluju na ova dva ministarstva da što pre promene te pravilnike i te smetnje koje idu kroz pravilnike, ali dobro, ako jedini o tome govorim, govoriću i dalje jedini o tome da su pravilnici problem.
Što se tiče samog zakona, u njemu je najveći problem, e, to jeste pomenuto u raspravi, to diskreciono pravo policije da na terenu vrši proveru bezbednosti i toga kakva je neko osoba i da policija donosi odluku, a ne sud, o tome da li se nekome oduzima njegovo vlasništvo privremeno, dok se ne utvrdi zaista pravo stanje, a ono može da se utvrdi kroz zakonski, kroz sudski postupak.
Već sam u načelnoj raspravi rekao da imamo slučajeve u kojima sud presudi u korist građanina, a policija i dalje zadržava njegovo oružje i ne vraća mu ga kao njegovu imovinu. To se nalazi u čl. 11. i 13, ali to proizilazi iz ZKP-a.
Znači, morali bismo da menjamo i ZKP i ovaj zakon, jer jedino normalno je da sud donosi takve odluke o privremenom oduzimanju i da sud donosi odluku o vraćanju oružja i da odlučuje da li se trajno oduzima, zavisi od krivičnog dela koje je počinjeno itd.
Ova mera, ponavljam još jednom, ima i karakter koji se koristi, a opet tvrdim da znam i primere za to, i koji može služiti i korupciji, protiv koje se svi borimo. Naime, upravnici lovišta i lovočuvari, kao službena lica, po Zakonu o divljači i lovstvu moraju da poseduju službena oružja koja su vlasništvo korisnika lovišta. Ako oni nemaju oružje, ako nemaju pravo da koriste to oružje, oni gube posao, ne mogu više da obavljaju tu funkciju po Zakonu o divljači i lovstvu.
Ako oni, hipotetički, nekom policajcu ne dozvole da bez dozvole uđe u lovište, da puca na šta on hoće bez dozvole, da uradi ono što je krivično delo, krivolov, i ako on na to zažmuri, a ne zažmuri, onda može da izgubi oružje i da izgubi svoj posao. To je nešto što može da se koristi kao pritisak na službena lica i to ne sme da se dozvoli.
Pored toga, treba da se omogući lovcima kao lovačko oružje da imaju pištolj ili revolvere, što je svugde u svetu moguće. On se, pre svega, koristi za odbranu, za bezbednost u lovištu, gde može postojati i opasnih situacija, ali i za nešto što se zove milosrdni ili samilosni metak prema životinji.
Obrazloženje da će se koristiti za krivično delo, onaj ko hoće da koristi krivično delo, on će da upotrebi i ciglu, upotrebiće ruke, ne treba mu oružje. Pištolj ne ubija, puška ne ubija. Ubija čovek koji drži taj pištolj ili pušku i to nema veze. Svugde u svetu je to dozvoljeno, samo kod nas nije. To treba promeniti u zakonu.
Na primer, prigušivač na karabinskom oružju je obavezan u 14 država EU zato što je buka, između ostalog, jedan od zagađivača životne sredine. Kod nas nije dozvoljeno, a u ostalim državama je dozvoljena upotreba, a u 14 je obavezna upotreba. Znači, kod nas nije dozvoljen. Ja sam o tome govorio kad je bila rasprava o Zakonu o oružju i municiji i još neki poslanici su o tome govorili. Nažalost, to tada u to vreme nije uvaženo. Nadam se da će u narednom periodu biti.
Ponavljam još jednom, molim vas, pravilnici mogu brzo biti promenjeni i sve ovo može mnogo brže da se završi, a ostale stvari kroz zakon sledeći saziv parlamenta i sledeća Vlada. Hvala.