Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković, Odbor za odbranu i unutrašnje poslove.

Zahvaljujem predsedavajući.

Jako ću kratko. Uvaženi gospodine Vulin, poštovani gospodine Lazarov, uvaženi gospodine Kataniću, dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo mi je da vas izvestim da je Odbor za odbranu i unutrašnje poslove na današnjoj sednici jednoglasno odlučio da predloži Narodnoj skupštini da prihvati Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Države Palestine u oblasti bezbednosne saradnje.

Kao što stoji u samom nazivu intencija je da se navedenim sporazumom na jedan celovit i sveobuhvatan način reguliše i buduća saradnja Srbije i Palestine u oblasti borbe protiv svih oblika kriminala.

Pored toga što je sporazumom predviđeno da svaka strana obaveštava drugu o informacijama u vezi sa kriminalnim radnjama, naročito je važno istaći da navedeni sporazum daje mogućnost razmene podataka koji nose oznaku stepena tajnosti, čime će biti omogućena brža razmena podataka i informacija koje su od značaja za efikasnije delovanje nadležnih državnih organa zemalja potpisnica.

Naravno, jako je važno i zadovoljstvo mi je što je i ministar u obraćanju to naglasio, važno je napomenuti da je država Palestina prilikom glasanja o pristupanju samoproglašene i lažne države Kosovo Interpolu, otvoreno i nedvosmisleno stala na stranu poštovanja osnovnih principa međunarodnog prava.

Iz svega ovoga se jasno vidi da je zahvaljujući politici koju vode predsednik Srbije i Vlada Srbije, Srbija prepoznat kao stabilan i pouzdan partner, ali i kao zemlja koja veoma ozbiljno shvata značaj borbe protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i terorizma. Na kraju, uveren sam da će i narodni poslanici imati razumevanja za sve iznete argumente i da će u danu za glasanje dati podršku predloženom sporazumu. Hvala.

Hvala.
Reč ima Jelena Žarić Kovačević, Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo.

Hvala vam predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da su i kolega Rističević i kolega Marković pozvaniji od mene da kao izvestioci resornih odbora govore suštinski o sporazumu, odnosno o predlozima zakona koji su danas pred nama, ali evo, ja kao predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo ću reći da smo mi razmatrali ove predloge na Odboru i da smo ocenili da su u skladu sa Ustavom i zakonodavnim sistemom Republike Srbije, pa tako imamo mogućnost da o njima danas govorimo u plenumu.

Dakle, Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o trgovini žitaricama, čuli smo i od ministra zašto je važan Međunarodni žitarski savet, odnosno zašto je važno da znamo da je to međuvladina organizacija koja ima za cilj da unapredi međunarodnu saradnju u trgovini žitaricama, da doprinese stabilnosti tržišta žitaricama, da unapredi sistem obezbeđenosti hranom na svetskom nivou.

Važno je reći i zašto će ovo biti dobro za našu zemlju. Pre svega, tu je 56 država uključeno i za nas su jako važni podaci i informacije koje ćemo moći da iskoristimo u kreiranju državne politike koja se odnosi na ovu oblast i svakako da možemo da očekujemo i određene rezultate.

Drugi predlog zakona je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade države Palestine u oblasti bezbedonosne saradnje. Radiće se na unapređenju saradnje u borbi protiv svih oblika organizovanog kriminala, što svakako jeste prioritet rada Vlade Srbije, terorizma, finansiranja terorizma, nezakonite trgovine oružjem, trgovine ljudima, visokotehnološkog kriminala, falsifikovanja, nezakonite trgovine narkoticima itd.

Cilj potvrđivanja ovog sporazuma jeste unošenje u naše zakonodavstvo i u naš pravni sistem određenih odredbi, čime će se omogućiti primena ovog sporazuma i to će doprineti sa druge strane i učvršćivanju veza sa državom Palestinom.

Kako su ovi predlozi takođe kvalitetni i dobri za našu zemlju, za postizanje određenih rezultata, pozivam koleginice i kolege da ih u danu za glasanje podržimo. Hvala.

Hvala.
Prelazimo na predsednike, odnosno predstavnike poslaničkih grupa.
Reč ima potpredsednik Skupštine i narodni poslanik Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i ostali predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi narodni poslanici SPP smatramo veoma važnim potvrđivanje Konvencije o trgovini žitaricama, uvažavajući obrazloženja koja smo dobili i koja smo i danas ovde čuli.

Svakako da će ovaj sporazum doneti određene prednosti državi u pogledu prometa žitaricama što neminovno ima svoje refleksije na samu privredu na tom i drugim poljima. Pored toga, promet žitaricama i sama tema žitarica su nešto više od samog poslovanja ili samog biznisa. Žitarice su hleb, a hleb je ono osnovno za prehranu čoveka i zato odnos prema hlebu pored poslovne prirode ima i značajno humanu dimenziju o kojoj svakako i ovaj časni dom treba i verujem da hoće da vodi računa, a o kome zapravo potvrđujemo i današnjom raspravom i nadam se usvajanjem, same potvrde ove konvencije koju će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja podržati u danu za glasanje.

Ovom Konvencijom između ostalog olakšava se da svi ljudi na ovoj planeti ili barem svi oni koji žive u zemljama koje su potpisnice ove Konvencije lakše, jednostavnije dođu do hleba. To je jako važno jer pored onoga što se zove interes, uvek i u svakom aktu našeg ponašanja, a posebno zakonodavnom aktu, jako je važno da uvek imamo na umu i naš odnos prema čoveku, prema onome što čoveka čini čovekom. Postoje zemlje koje imaju izuzetno visoku proizvodnju žitarica, hvala Bogu ova zemlja je među njima, hvala Bogu što nismo ovisni o drugima, ali postoje i one zemlje koje su ovisne.

Zato treba imati u vidu i ovom Konvencijom se na neki način unapređuje ta šansa da i građani koji žive u zemljama koje nemaju kapacitete poljoprivredne proizvodnje žitarica za sopstvene potrebe na jednostavan i pristojan način učinimo i žitarice, drugim rečima hleb dostupnim svim ljudima ove planete, a posebno smo u obavezi, da kažem, dodatno većoj obavezi da pomognemo našim komšijama, odnosno zemljama koje su u našem okruženju, a koje nemaju dovoljno žitarica.

Svakako da je od posebnog značaja i potvrda, odnosno potvrđivanje Sporazuma o bezbedonosnoj saradnji sa državom Palestinom, odnosno Sporazuma između Republike Srbije i Države Palestine na polju i pitanju i temi bezbednosti.

Istina i ovaj Sporazume na prvi pogled izgleda među onim našim rutinskim aktivnostima gde, prosto, eto, treba da imamo takve sporazume. Jeste rutinska uloga, između ostalog, ali pitanje bezbednosti, odnosno sigurnosti građana nipošto i nikada ne sme biti deo naše rutinske aktivnosti. To je jedno od najvažnijih pitanja kojima se bavi svako društvo, a mi ovde članovi najvišeg zakonodavnog i predstavničkog tela ove zemlje neposredno birani od strane građana, delegirani, da vodimo računa o njima, svakako da i ovim potvrđujemo našu svest i odlučnost da pitanja bezbednosti tretiramo sa najvišim stepenom naše pojedinačne, a isto tako i kolektivne odgovornosti.

Zašto je pitanje bezbednosti tako važno? Ne moramo čak biti toliko ni obrazovani iz oblasti bezbednosti da bismo shvatili i zaključili koliko su ova pitanja važna. Zapravo, svakodnevno, i na žalost kada se probudimo i pogledamo štampane i druge elektronske i bilo koje medije, prvo što nas susretne su određeni akti nasilja, bilo da je u pitanju pojedinačno, a posebno nasilje organizovanog kriminala. Taman pomislimo da se država obračunala sa najjačim strukturama kriminala i organizovanog nasilja, mi dobijemo nove grupe, prosto se zaprepastimo, da li je moguće da nismo znali da nam je neko u neposrednoj blizini, da je neko koga nismo smatrali takvim, tako duboko u kriminalu, gde smo bili u prilici da vidimo i one najbrutalnije akte nasilja, mučenja, ubijanja od strane grupa organizovanog kriminala.

Ja se radujem ovoj odlučnosti državnih organa, MUP, nadam se da će ih pratiti i organi tužilaštva, odnosno pravosuđa, što na žalost nije uvek praksa, već često se desi raskorak da imamo dobro odrađen posao u onom prvom mahu od strane policijskih službenika, a onda dobijemo određene opstrukcije ili nezainteresovanost od određenih tužilaca, ovo bar mogu potvrditi za prostor sa koga dolazim i više puta sam skretao pažnju na ovom, i nastavićemo skretati pažnju na ovo dok se god stanje ne promeni. Kažem, želim da verujem da tu neće biti posustajanja.

Međutim ono što se ne može ignorisati, jeste pitanje – da li se nasilje može pobediti, da li se kriminal može pobediti i konačno da li se organizovani kriminal može pobediti isključivo mehanizmima sile, odnosno isključivo aktivnostima policije, tužilaštva i pravosuđa? Ja, mislim da nema sumnje da nas elementarno promišljanje dovodi do zaključka da se ne može uspešno suprotstaviti kriminalu i nasilju, isključivo aktivnosti nadležnih organa sile.

Dakle, to već postaje toliko evidentno. Zašto? Da imamo najbolju policiju na svetu i najbolje tužilaštvo i najbolje pravosuđe, mi imamo stanje u kome se ovi organi bave tek onom završnicom kada nasilje eskalira. Na neki način ovi organi su u prilici da se bave samo otrovnim plodovima nasilja. Šta je onda sa našim aktivnostima, imamo li? Šta je sa našim obavezama? Da li smo se strateški adekvatno postavili prema nasilju u pogledu prevencije, u pogledu obaveze društva i obaveze nadležnih državnih organa, ustanova i organizacija koje bi trebale da utiču odgojno, obrazovno i koje bi trebale da oblikuju svest i da utiču na svest da nasilje bude prezreno, da nasilje bude tretirano kao bolest i kao anomalija, kao veliki nedostatak.

Ja mislim da tu kaskamo. Ja mislim da tu nismo čak ni pravilno dijagnostikovali problematiku, a kamoli da smo se adekvatno postavili. Ja sam pre neke tri godine u proteklom mandatu predlagao, ponudio ideju formiranja nacionalnog saveta za borbu protiv nasilja ili nacionalnog saveta za pacifizaciju društva ili nacionalnog fronta, nije važno kako ćemo ga zvati i imenovati, ali definitivno ono što nedostaje društvu jeste koordinacija svih potencijala u borbi protiv nasilja, pogotovo u prevenciji i pogotovu u pogledu formiranja svesti i podizanja odgovornosti svih građana, a posebno svih zvaničnih struktura u odnosu prema nasilju.

Recimo, mi vidimo sada odlučnost države, kroz Ministarstvo unutrašnjih poslova i druge strukture, da se obračuna sa organizovanim kriminalom i nasiljem. Ali, da li nas, recimo, mediji prate u tome? Da, prate nas u pogledu informisanja, u pogledu raznih spekulacija, najčešće i senzacionalističkih spekulacija vezanih za akte nasilja ili samo nasilje. Ali, da li mediji vrše svoju ulogu u pogledu podizanja svesti građana o nasilju, u pogledu ispravnog ili pravilnog formulisanja samog nasilja, u pogledu raskrinkavanja svega onoga što nasilje jeste, u etičkom, kulturološkom i svakom drugom smislu? Mislim da tu imamo raskorak između onih organa koji se neposredno bave nasiljem, između naših političkih proklamacija protiv nasilja, ali sa druge strane ostali društveni faktori su u raskoraku sa tim.

Pre svega, pominjem medije kao prvu liniju fronta, kao faktora koji je u neposrednoj komunikaciji sa građanima. Pogotovo ako shvatimo medije u širem smislu njihovog značenja, ne samo kroz informativu, već i kroz sve druge oblike njihovih produkcija, od serija, filmova, raznih rijalitija, raznih drugih oblika, medijske komunikacije, prezentacije, a nažalost vrlo često i afirmacije.

Mi smo svedoci da na mnogim medijima možemo naći veoma komotne prilike za afirmaciju nasilja, na indirektne i direktne načine i oblike. Verujte, besmislena borba, suluda borba, borba sa vetrenjačama će biti policije, tužilaštva i pravosuđa ukoliko mi dopuštamo da korov tako masovno raste, ukoliko toliko neodgovorno prepuštamo samom medijskom prostoru da nam truje javni prostor, da negativno utiče na formiranje svesti u pogledu odnosa prema nasilju.

Ukoliko mi podržavamo, pasivno ili aktivno, da se razni nasilnici, bilo da su u pitanju lokalni mafijaši, bilo da su u pitanju razni banditi, bilo da su u pitanju razni zločinci, ukoliko mi dopuštamo da ih afirmišemo kao određene društvene heroje, verujete, tu je izvor zla, tu je klica, tu je seme otrova. Kasnije neće biti snage i mogućnosti da mi pohvatamo, ulovimo i na neki način zaustavim plodove nasilja.

Isto tako, kada je u pitanju aspekt, odnosno sektor obrazovanja, da li kroz obrazovne programe, a potom da li imamo i dovoljno obučen kadar i da li se njegova obučenost kroz prosvetu ažurira, osvežava u pogledu odnosa prema nasilju? Nažalost, ne. Ali, čak i ako imamo određene aktivnosti na nivou pojedinaca, određenih škola, struktura i ustanova, ono što sigurno jeste evidentno i što predstavlja nedostatak je nepostojanje koordinacija između sektora obrazovanja, sektora medija, sektora policije, tužilaštva, pravosuđa i drugih sektora života.

Dakle, kako bismo imali kvalitetnu strategiju, dobru platformu i pravovremeno, blagovremeno pozitivno delovanje protiv nasilja i kriminala, potrebno je uspostaviti određenu koordinaciju između ovih struktura. To je sada najveći problem. Mislim da bi državi, odnosno Vladi ili celokupnom sistemu države bilo potrebno određeno telo, bilo da se zove nacionalni savet, nacionalni front, neko telo koje bi okupilo najznačajnije autoritete i predvodnike svih ovih sektora društva, gde bismo strategiju borbe protiv nasilja postavili tako izdigavši je iznad svih drugih partikularnih političkih, stranačkih, bilo kakvih drugih razlika.

Smisao države jeste da obezbedi sigurnost, da obezbedi mogućnost svakom građaninu, svakom detetu, svakoj ženi, svakoj osobi da može nesmetano izaći iz kuće, ići u školu, ići na posao, ići kod prijatelja, ići kod rodbine, da prosto ne brine da li će namerni metak, zalutali metak mafijaškog obračuna ili bilo koja druga posledica nasilja pogoditi takvu osobu.

Nažalost, s jedne strane imamo ovu odlučnost i na neki način defanzivu velikih kriminalnih grupa, ali, ponavljam, dolaze i drugačije vesti. Meni je žao što svake sedmice kada utorkom ovde dođem ja moram da donesem još neku vest sa prostora Sandžaka o neshvatljivim aktima, aktima nasilja.

Pre nekoliko dana u Sjenici, nadam se da ste čuli, bez obzira što postoje određene medijske opstrukcije, trojica ozloglašenih kriminalaca su kidnapovali direktora škole Alena Tahirovića sa isključivo, kako je on izjavio, političkim aspiracijama. Znači, trojica kriminalaca koji nisu samo kriminalci, jesu kriminalci veoma poznati toj sredini, veoma poznati policiji, verujem do samog vrha, ali to su kriminalci koji su se drznuli da se bave politikom, da imaju svoje odbornike u opštinskoj upravi.

Znate šta je zamereno tom direktoru škole, koji je takođe aktivan politički? Obavio je razgovor sa predstavnicima druge stranke o nekim pitanjima vezanim za Sjenicu. Oni su saznali, kidnapovali su ga, gepek, četiri sata mučenja, premlaćivanje i sve ono što radi takav svet. Hvala Bogu, reagovala je policija. Istina, nisam siguran da li dovoljno adekvatno, s obzirom da je samo jedan od njih zadržan.

Dakle, moramo biti odlučni, ne možemo dopustiti, ljudi moji, da nam ti kriminalci na taj način uteruju strah u kosti. Ne možemo dopustiti da oni vladaju našim životima. Istina, to je posledica promene vlasti u Sjenici i činjenice da su ti mafijaši kroz svoje eksponente u strankama i odbornicima vladali preko 20 godina Sjenicom, a sada su izgubili tu vlast i sada su obezglavljeni i pokušavaju nasiljem, zapravo torturom, terorom nad građanima i svima onima koji ne žele da im se pokore... Ovo je jedan veoma drastičan slučaj i on se ne može samo operativno posmatrati. On se mora tretirati kao deo jednog širokog fronta borbe protiv nasilja i prema tim nasilnicima, tim kriminalcima se mora najoštrije odgovoriti.

Zašto ono ovo rade? Ne samo da bi ubili ljude, već je cilj teror, cilj je zastrašivanje. Znači, cilj je tako poniziti jednog čoveka, uglednog građanina, direktora škole. Zamislite kako se sada osećaju učenici te škole. Zamislite kako se oni osećaju ukoliko je njihov direktor bio četiri sata kidnapovan, tučen i mučen. Kakva je to škola? Kakav će biti kapacitet tog direktora da zaštiti svoje nastavnike, svoje učitelje, decu te škole? Ljudi, to je strašno. To je nešto što ne može ostati na nivou običnog procesuiranja. Protiv toga se moramo dići žestoko, svim snagama i prosto im uzvratiti adekvatno, da shvate da su oni svojim terorom, svojim pokušajem terorisanja uglednih građana ove zemlje, odnosno grada i opštine Sjenica zapravo sebe isterorisali. Oni moraju dobiti adekvatnu kaznu, adekvatno biti procesuirani, ali svakako da se njima moraju iseći sve podrške političke, policijske i sve druge koje su oni, nažalost, godinama gradili.

U tom kontekstu, podrška svim sporazumima protiv nasilja. Hvala.

Hvala.
Narodna poslanica Jasmina Karanac.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre Vulin, poštovani predstavnici Ministarstva poljoprivrede, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću se u svom izlaganju najpre osvrnuti na Sporazum između Republike Srbije i Palestine u oblasti bezbednosne saradnje i smatram da je dobro da je ovo samo još jedan u nizu sporazuma iz oblasti bezbednosti koje Srbija uspostavlja sa različitim zemljama sveta.

Podsetiću, Skupština je samo pre nekoliko nedelja potvrdila Sporazum o bezbednosnoj saradnji sa Ruskom Federacijom, zatim sa Evropskom unijom, tj. sa Fronteksom, sa Severnom Makedonijom itd. Srbija je započela snažnu borbu protiv organizovanog kriminala u našoj zemlji i mi tu borbu podržavamo i očekujemo da u toj borbi država istraje do kraja. Kriminalcima i kriminalnim organizacijama nema mesta na stadionima, na ulicama, u kafićima, među nama.

Kada govorimo o bezbednosnom sporazumu sa Palestinom, neko bi pomislio – Palestina je daleka zemlja, nalazi se na drugom kontinentu. Ali kriminal i terorizam ne poznaju ni granice ni udaljenost teritorija koje su predmet njihovih interesa.

Kriminogene grupe i kriminalističke grupe se umrežavaju i udružuju radi postizanja svojih ciljeva. Svedočili smo nebrojeno puta do sada da mogu da deluju i organizuju terorističke napade u bilo kom delu sveta. Zato i države međusobno treba da sarađuju, da prikupljaju i razmenjuju informacije, a sve u cilju sprečavanja i borbe protiv kriminala i terorizma.

Pored saradnje u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala i terorizma, sporazum sa Palestinom reguliše i jačanje saradnje u oblasti visokotehnološkog kriminala, zatim suzbijanja trgovine narkoticima i trgovine ljudima i oružjem, kao i saradnju u oblasti vanrednih situacija. Ovaj sporazum rezultat je dobrih odnosa između Srbije i Palestine koji datiraju još od 1989. godine, kada je tadašnja SFRJ među prvima priznala državu Palestinu. Dobri bilateralni odnosi prerasli su u tradicionalno prijateljstvo o čemu, između ostalog, svedoči i međusobno podržavanje u međunarodnim organizacijama. Treba istaći da je Srbija zahvalna Palestini što nije priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i što nije glasala za prijem Kosova u međunarodne organizacije.

S druge strane, naša zemlja poštuje prijateljstvo sa Palestinom i palestinskim narodom i podržava uspostavljanje trajnog mira i stabilnosti na Bliskom istoku. Srbija je posvećena unapređenju odnosa i sa Izraelom i sa Palestinom i očekujemo da će dve strane naći način da postignu dogovor koji će doprineti boljem životu svih ljudi u tom regionu.

Što se tiče dalje saradnje Srbije i Palestine, najavljeno je i formiranje mešovitog komiteta koji bi konkretizovao postojeće sporazume i pomogao da se bolje iskoriste mogućnosti za proširenje saradnje. Bilo bi dobro da do toga što pre dođe.

Kada govorimo o drugoj tački, o potvrđivanju Konvencije o trgovini žitaricama, ne treba gubiti iz vida da žitarice predstavljaju osnovu za prehrambenu sigurnost najvećeg dela stanovništva i da svaka zemlja želi da proizvede dovoljne količine osnovnih žitarica za ljudsku ishranu.

Da je Srbija prehrambeno obezbeđena i sigurna zemlja potvrdilo se i u vreme kovid krize, kada nismo imali krizu u snabdevanju kako pšenicom i brašnom, tako i drugim osnovnim životnim namirnicama. Međutim, najveći deo zemalja to ne uspeva, ne uspeva da proizvede dovoljne količine žita i pšenice za svoje potrebe. Razlozi su različiti, počev od geografskog položaja, klime, podneblja, zemljišta itd. Zbog toga su žitarice jedna od roba sa kojom se najviše trguje kako između pojedinih zemalja, tako i između kontinenata, te su stoga ubedljivo na prvom mestu u ukupnoj trgovini.

Žitaricama se najčešće trguje na berzi, što znači da one imaju sve odlike berzanske robe. Konvencija o trgovini žitaricama, o kojoj mi danas ovde raspravljamo, pospešuje međunarodnu saradnju u trgovini i njenim potvrđivanjem Srbija postaje članica Međunarodnog žitarskog saveta, koji čine više od 50 zemalja koji će na dnevnom nivou imati tačne informacije o kretanju ponude i potražnje, kao i ceni žitarica na tržištu. Sve ove informacije su neophodne i dragocene da bi trgovina mogla da se odvija uspešno i na najbolji mogući način.

Ono što najviše brine i tišti proizvođače je svakako cena. Ta cena pre svega zavisi od zakona ponude i potražnje na tržištu, a ponuda i tražnja od proizvodnje i potrošnje. Srbija proizvodi dovoljne količine žitarica za sopstvene potrebe. Kada govorimo o osnovnoj životnoj namirnici pšenici, mi smo izvoznici pšenice i to presudno utiče i na formiranje cena kod nas, tako da se naše tržište pšenice deli i na domaće i na izvozno.

Kada govorimo o domaćem tržištu, mora se naglasiti da je ono dobro zaštićeno od potencijalne konkurencije visokim carinskim stopama. Ako uzmemo u obzir i činjenicu da su transportni troškovi visoki, dolazimo do računice da uvozna pšenica čak i bez carine nije konkurentna na domaćem tržištu. Na formiranje cene na domaćem tržištu presudno deluje i izvozna cena. Kada postoji opasnost da izvoz ugrozi domaće potrebe, domaći prerađivači podižu cenu iznad izvozne i tako sebi obezbeđuju neophodne i potrebne količine, a kada su zalihe pšenice velike, cena se spušta i ona je nešto niža od cene na domaćem tržištu. Na taj način sve viškove možemo prodati u zemlje okruženja. Ako znamo da nam je za domaću potrošnju potreban 1,5 milion tona da u zemlje okruženja možemo izvesti 700.000 tona, onda svaka veća proizvodnja od 2,2 miliona tona zahteva izlazak na veliko svetsko tržište i usklađivanje naših cena sa svetskim cenama.

U ruralnim i brdsko-planinskim područjima ljudi uglavnom proizvode žitarice za sopstvene potrebe. Međutim, poljoprivrednici iz Vojvodine, naše najveće žitnice, više ne prodaju svoju robu preko agencija i firmi koje su se bavile posredovanjem u trgovini žitaricama, jer je prošle godine na snagu stupio Zakon o robnim berzama, prema kome nijedna ustanova koja nije registrovana kao berza ne može više da se bavi takvim poslovanjem. Na ovaj način poljoprivredni proizvođači, mlinari i prerađivači će moći da se štite od poslovnog rizika, odnosno da dobijaju bolju cenu za svoju robu. Svi oni koji budu hteli da trguju, da određuju cene, moraće da se registruju kao berza. Ono što je ključ je da na ovaj način i poljoprivredni proizvođači mogu da budu ravnopravni učesnici u trgovini, a ne samo velike kompanije. Međutim, i ovde postoje pravila – minimalni kapital, brokeri. Zato je jedan od vidova da se proizvođači udružuju, da imaju svoje predstavnike na berzi i na taj način da doprinose i boljim zaradama i planiranju proizvodnje.

Očekivala sam da će na ovoj sednici biti prisutan i ministar poljoprivrede gospodin Nedimović, ali ja vas, gospodine Kataniću, molim i apelujem da mu prenesete jedno moje pitanje. Ne znam da li znate za problem sa kojim se trenutno suočavaju proizvođači krompira u zapadnoj Srbiji i da li ste razmišljali da li postoji način da im pomognete.

Naime, proizvođači iz sela na području opštine Čačak, Gornji Milanovac, Ivanjica, Lučani u svojim magacinima imaju na stotine vagona prošlogodišnjeg roda koji ne mogu da plasiraju, a već se bliži i prolećna setva. Ti ljudi decenijama unazad proizvode krompir i to je jedna od retkih kultura koja uspeva u tom kraju i oni nemaju niti izbor niti alternativu da promene način proizvodnje. Ranije je čačanska čipsara koja je proizvodila najbolji čips u bivšoj državi otkupljivala sve proizvedene količine krompira iz tog kraja, međutim, to više nije slučaj i ovi ljudi su na vetrometini tržišta. Trenutna otkupna cena krompira je 10 dinara, ali taj krompir više niko neće jer su hladnjače u tom kraju prepune, a poljoprivrednici kažu – krompirom iz uvoza.

Ako uzmemo u obzir činjenicu da proizvodnja jednog kilograma krompira košta 13 dinara, a da je otkupna cena trenutno 10 dinara i da ga niko ne želi, onda je jasno da ti ljudi nemaju nikakvu računicu, ali oni žele da taj svoj krompir, svoje rezerve prodaju makar i po 10 dinara, da bi mogle da obave prolećnu setvu. Ukoliko se to ne desi, njihov krompir završiće u seoskim potocima i vrzinama, a setva za 2021. godinu biće dovedena u pitanje.

Zato apelujem i ovim putem molim i Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo za brigu o selu, koje smo mi osnovali upravo da bi rešavalo ovakve probleme, da nešto učine po tom pitanju, da iznađu neko rešenje i da spasu prolećnu setvu. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Arpad Fremond.

Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da na početku izlaganja potvrdim da će poslanička grupa SVM u danu za glasanje podržati predloge zakona i odluka koje se nalaze na dnevnom redu.

Budući da je za SVM tema poljoprivrede od posebnog značaja, da zauzima posebno mesto i u našem koalicionom sporazumu između SVM i SNS, dozvolićete mi da se u svom izlaganju posebno osvrnem na prvu tačku današnjeg dnevnog reda, na Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o trgovini žitaricama.

Zašto je za Srbiju važno pristupanju Konvenciji o trgovini žitaricama? Zato što pristupanjem Konvenciji Srbija postaje članica Međunarodnog žitarskog saveta, međuvladine organizacije koja je osnovana sa ciljem da unapređuje međunarodnu saradnju u trgovini žitaricama, doprinosi stabilnosti tržišta žitarica i bavi se pitanjima svetske bezbednosti u hrani.

Pristupanjem ovoj Konvenciji, naši poljoprivrednici dobijaju šansu da izađu na međunarodno tržište, jer Konvencija obezbeđuje najslobodniju moguću trgovinu, kao i uklanjanje prepreka u trgovini i nepoštenih diskriminatorskih praksi, u interesu svih članica a naročito članica koje su zemlje u razvoju, postajemo član međunarodnog kluba značajnih proizvođača žitarica, kluba koji čini četvrtina sveta, jer 56 država su članice i dobijamo pristup informacijama, analizama, izveštajima, statistikama i konsultacijama. U jednoj rečenici, dobijamo mogućnost da kreiramo naše politike i strategije razvoja poljoprivrede u skladu sa globalnim trendovima, očekivanim kretanjima i promenama, posebno u sektoru žitarica.

Činjenica je da razvoj poljoprivrede zavisi od primene naučnih dostignuća, iskustva i produktivnosti poljoprivrednika, agrarne politike, obima i kvaliteta ulaganja u samom sektoru, ali zavisi i od trendova koji se dešavaju u okruženju, u EU i u svetu.

Nameće se prosto pitanje – zašto je ova konvencija važna za svakog poljoprivrednika u Srbiji? Odgovor je jednostavan – zato što obuhvata četiri useva, pšenicu, kukuruz, pirinač i soju, a Srbija koja je tokom sezone 2019. i 2020. proizvela 7,5 miliona tona kukuruza i 2,5 miliona tona pšenice je od strane Međunarodnog žitarskog saveta ocenjena kao osmi najveći svetski izvoznik, uz prosečan godišnji izvoz od 2,5 miliona tona tzv. žutog zlata.

Kukuruz je najznačajniji izvozni agrarni proizvod u Vojvodini, sa učešćem od 25% u vrednosti izvoza. Prošle godine je bila inače 413 miliona evra. Učešće AP Vojvodine u izvozu kukuruza u Republici Srbiji je 76%. U 2020. godini Srbija je povećala i proizvodnju soje za 15%. Jedina smo zemlja u Evropi koja je samodovoljna u proizvodnji soje.

U 2020. godini u Vojvodini je pšenica zasejana na 330 hiljada hektara. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku. Sa stanjem na dan 5. septembra 2020. godine ostvarena proizvodnje pšenice je bila 17% više u odnosu na proizvodnju ostvarenu u 2019. godini. U odnosu na desetogodišnji prosek od 2010. do 2019. godine, proizvodnja pšenice je veća za 18%, kukuruza za 29% a soje za 60%.

Srbija ima vrednost godišnje poljoprivredne proizvodnje oko 2,7 milijardi evra, a učešće poljoprivrede u BDP je 6%. Ako uporedimo to sa okruženjem, u Rumuniji učešće poljoprivrede u BDP je 4,3%, a u Mađarskoj je 3,6%.

Uvažene dame i gospodo, jasno je da podaci govore da potencijale imamo. Pitanje je kako te potencijale prevesti u konkurentnost? Jer, pšenica se u Srbiji gaji na oko 400 hiljada hektara, a imamo potencijal i na 550 hiljada hektara. Na primer, kako povećati kvalitet pšenice koja se izvozi u Egipat, obzirom da je jedan od naših najvećih kupaca? Mi sada takva izvozna tržišta možemo raditi samo preko velikih multinacionalnih kompanija, dok se ne organizujemo tako da možemo obezbediti velike isporuke. Odmah se uočava problem skladišnog prostora. Sada imamo kapacitete za čuvanje oko 12,5 miliona tona, ali je pitanje koliko je i postojeći skladišni prostor uslovan.

Dobra je vest da je prethodnom mandatu inicirano formiranje Nacionalnog tima za preporod sela, upravo sa ciljem izrade politike i strategije daljeg razvoja sela i poljoprivrede. Inače, jedan od članova Nacionalnog tima za preporod sela je i predsednik Saveza vojvođanskih Mađara i predsednik Skupštine AP Vojvodine, gospodin Ištvan Pastor.

Primer strateškog razmišljanja je i činjenica da je početkom jula prošle godine Nacionalni tim za preporod sela posebnu pažnju posvetio upravo temi skladištenja žitarica, isplativosti ulaganja u izgradnju silosa. Jer, silosi pri poljoprivrednim gazdinstvima ili zadrugama omogućuju da se nakon žetve rod žita adekvatno uskladišti, delimično doradi, standardizuje i plasira na tržište kao roba utvrđenog kvaliteta u trenutku kada trend cena na regionalnom i svetskom tržištu dostigne optimum za prodavca.

Jasno je da sami moramo kreirati podsticajno okruženje za naše poljoprivrednike koji se bave proizvodnjom žitarica i ubrzati je koliko je moguće rešavanje osnovnih problema. Ako prebrojimo, o poljoprivredi brine više od 30 državnih institucija. Znači, kapacitet za rešavanje problema postoji. Ostaje samo pitanje načina, kako pristupiti rešavanju teških, ponekad i višedecenijskih problema.

Da bi Srbija mogla da poveća proizvodnju žitarica za 20%, što se ocenjuje kao realno, potrebno je između ostalog da podržimo naše poljoprivrednike kroz drugačiju politiku subvencija, da promenimo poresku politiku, politiku finansijske podrške porodici sa decom, socijalnog i penzionog osiguranja, pristup IPARD fondovima, da ojačamo gazdinstva i zadrugarstvo.

Kao i početkom svake godine, i ovih dana je opet aktuelna tema subvencija, pa tako Uredba o raspodeli o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju za 2021. godinu predviđa za ovu godinu subvencije po hektaru u iznosu od 4.000 dinara, a ukinuta je subvencija za kupovinu goriva u iznosu od 1.200 dinara.

Stav o subvencijama za poljoprivrednike SVM ne menja godinama. Podsećamo da smo još 2015. godine, tokom donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, ukazivali da su visoke subvencije uslov očuvanja konkurentnosti poljoprivrednih proizvođača i sprečavanje njihovog dovođenja u neravnopravan položaj na tržištu, budući da su podsticaji kojim se pomažu poljoprivredni proizvođači u regionu u EU znatno veći.

Svesni smo da je nemoguće zadovoljiti i ratara i stočara i voćara, ali računica kaže da se ovog puta rešenje donelo na štetu podrške po osnovu obradivog zemljišta.

Svesni smo da smo u drugoj godini pandemije, ali, ako danas govorimo o konkurentnosti naših poljoprivrednika na svetskom tržištu, postavlja se pitanje kako naši poljoprivrednici mogu biti konkurentni ako su kod nas subvencije 35 evra po hektaru, a u okruženju više stotine evra, čak u nekim zemljama deset ili dvadeset puta više nego kod nas.

Porezi na poljoprivredno zemljište rastu. Poljoprivrednici su dužni za doprinose za penzijsko osiguranje. Odvodnjavanje je poskupelo, na pragu je prolećna setva, setveni repromaterijali i gorivo poskupljuju. Postoji problem neisplaćenih subvencija iz prethodnih godina za naše stočare. Sve su to važni problemi bez čijeg rešavanja ne možemo govoriti o konkurentnoj proizvodnji i plasmanu žitarica.

Ne možemo prećutati problem o kojem SVM govori godinama, a nadam se da smo na putu njegovog rešavanja. Konkretno to je pitanje plaćanja doprinosa malih poljoprivrednih proizvođača za penzijsko osiguranje srazmerno veličini zemljišta koje obrađuju i prihodima koje ostvaruju od poljoprivrede kao i otpis kamata i reprogram glavnog duga kako bi svaki poljoprivredi proizvođač mogao da odluči da li će biti deo tog penzijskog sistema ili ne.

Prilikom rasprave o rebalansu budžeta prošle godine u novembru, ministar finansija gospodin Siniša Mali je obećao da ćemo raditi na rešavanju ovog problema. Inače, gospodin ministar Branislav Nedimović je više puta izjavio da se radi na rešavanju ovog problema. Znam lično, gospodine Kataniću, da vi kao pomoćnik ministra isto se zalažete da se reši ovaj problem. Samo želim da podsetim svakog od nas da prosečna poljoprivredna penzija u Srbiji iznosi oko 11.000 dinara na mesečnom nivou i da dugovi za doprinos naših poljoprivrednika iznose oko dve milijardi evra.

Imajući u vidu činjenicu da se poljoprivredom bavi svega 3% mlađih od 35 godina, poslanička grupa SVM ponavlja poziv članovima Vlade Republike Srbije, koja je izrekla prošle nedelje naša koleginica, potpredsednica Narodne skupštine, gospođa Elvira Kovač, da u što kraćem roku u toku ovog meseca pripremi Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, u skladu sa odlukama Ustavnog suda Republike Srbije.

Izmenama i dopunama zakona, žene poljoprivrednice bi pod istim uslovima ostvarivale pravo na naknade za porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta, kao i ostale porodilje osigurane po drugim osnovama.

Takođe, potrebno je da Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u što kraćem roku pripremi izmene i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kojim bi se na osnovu realnih parametara definisao pojam osiguranika, poljoprivrednika.

Uvažene dame i gospodo, ukazao sam samo na deo, čini mi se, najurgentnijih problema sa kojima se suočavaju naši poljoprivrednici, a poljoprivreda, uprkos svemu i dalje ostaje jedna od najvitalnijih privrednih delatnosti.

Uprkos pandemiji, u Vojvodini je u 2020. godini ukupna vrednost agrarne spoljnotrgovinske robne razmene vredela oko 2,3 milijarde evra i bila veća za skoro 15% u odnosu na 2019. godinu.

Izvoz agrarnih proizvoda čini više od četvrtinu ukupnog vojvođanskog izvoza. To je dobra vest za Vojvodinu, gde oko 500.000 ljudi živi od poljoprivrede, gde svaki peti zaposleni radi u nekom delu prehrambenog lanca od proizvodnje preko distribucije i prodaje.

Ono što još ne treba zaboraviti, bilo bi nemoguće izaći iz ekonomskih problema koje je donela pandemija da nije bilo pomoći Vlade Republike Srbije. Do sada je Vlada sprovela dva, a uskoro kreće i treći paket pomoći, sveukupno, podrška države vredna je približno osam milijardi evra.

I ovu priliku želim da iskoristim da apelujem na Vladu, na Ministarstvo, na sve institucije, da svako u svom domenu oporavi položaj poljoprivrednika i da pripremimo našu poljoprivredu za izlazak na globalno tržište.

Oduvek se govori da možemo biti žitnica Evrope. Možemo biti, ali je neophodno da naša Vlada napravi dobre potporne stubove za svako poljoprivredno gazdinstvo, za svaku ženu poljoprivrednicu, za svaki mladi bračni par koji počne da živi i radi na selu.

Glasanjem za Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o trgovini žitaricama činimo važan korak u tom smeru.

Hvala na pažnji.