Uvaženi predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, cenjeni ministre sa saradnikom, dame i gospodo građani Srbije.

Svaki vid bilateralnih ili multilateralnih sporazuma iz oblasti bezbednosne saradnje veoma je pozitivna i uvek dobrodošla za podizanje ukupnog nivoa bezbednosti jedne zemlje.

Svaka razmena informacija, svaki novi podatak, ali i svako teorijsko, stručno i praktično znanje i iskustvo iz oblasti organizovanog kriminala, terorizma, trgovine ljudima, narkoticima i drugo, može biti samo pozitivno u bezbednosnom smislu.

Upravo akcenat u ovom sporazumu, odnosno Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Države Palestine u oblasti bezbednosne saradnje stavlja se na državne organe Republike Srbije i Palestine, koji po ovom aktu razmenjuju informaciju od zajedničkog interesa, ali i informacije o sredstvima i opremi koja je neophodna za praćenje i za suzbijanje određenih vidova kriminaliteta, a naročito organizovanog kriminala i terorizma.

Zašto sam baš istakao ovaj član i zašto njemu dajem posebnu važnost i značaj? Svako ko danas u Republici Srbiji realno pogleda bezbednosnu situaciju izvući će zaključak da je ona, u najmanju ruku, kompleksna i da se upravo znanja i iskustvo, ali sofisticirana oprema drugih zemalja pomogli u razrešavanju monstruoznih dela koja su ovih dana potresla srpsku javnost.

Dakle, da nije bilo sporazuma ove vrste i upravo tih znanja sofisticirane opreme nekih drugih naših prijateljskih zemalja možda bismo još tavorili u neznanju i možda bismo bili svedoci još strašnijeg scenarija koji je očigledno bio pripreman i koji bi uticao na kompletnu i Srbiju i na našu budućnost.

Očigledno je da je država objavila rat jednoj kriminalnoj organizaciji koja je godinama bila vodeća u srpskom podzemlju i to kao ogranak jedne od dve crnogorske kriminalne grupe koje predstavljaju deo međunarodnog lanca trgovine narkoticima koja je, svi znamo, najisplativija i donosi abnormalne zarade.

Ubistva, nestanci, strah, bilo je nešto s čim su se građani suočavali, praktično svakodnevno, ali osim tog našeg individualnog straha kao građana postojala je jedna realna opasnost od znatno goreg scenarija, a to je potpuna destabilizacija zemlje sa ciljem preuzimanja državnog aparata od strane kriminalnih grupa ili pak, dovođenje na vlast određene grupe ljudi uz pomoć kriminalne organizacije koja bi za uzvrat učinila da ta kriminalna organizacija postane, praktično, paravojna formacija bez određenih ograničenja.

Jer, kako drugačije objasniti zaplenu, zaista velikog arsenala oružja, gde je većinu činilo oružje, tzv. dugih cevi? Prosto se nameće pitanje šta će toliko oružja jednoj kriminalnoj organizaciji?

Zamislite upotrebu tog oružja na nekom masovnom skupu. Ne daj Bože, naravno. Dok bi se dokazalo ko je pucao, da li je to bio neki pomahnitali individualac, pripadnik kriminalne grupe ili neko ispred države, prošlo bi određeno vreme, a to bi dovelo upravo do destabilizacije zemlje, dovelo bi do mešanje stranih sila, eto je i loša medijska slika o Srbiji, eto je i, najverovatnije, i promena vlasti, nove vlasti koja bi toj kriminalnoj grupi omogućila, reko sam već, postupanje mimo bilo kakvih zakona, ali i nove vlasti koja bi udovoljila zahtevima stranih sila, poput pitanja Kosova i Metohije, Republike Srbije, pitanja zaustavljanja našeg daljeg ekonomskog jačanja i širenja naših interesa i našeg uticaja, nabavke naoružanja itd.

Opet, kako drugačije objasniti pronalazak nekoliko snajperskih pušaka sa, zaista, najsavremenijom optikom i prigušivačima, pancirnim mecima, kao i takozvano upucavanje, odnosno vežbanje snajperskog gađanja, nego kao nastojanje ili nagoveštaj ka destabilizaciji zemlje.

Prosto, kriminalna organizacija je na ovim prostorima svoje međusobne sukobe ne rešavaju upotrebom snajperskim oružjima, nego nekim drugim oružjem. Tako da se onda logično i može izvesti zaključak da je to snajpersko naoružanje, to vežbanje upucavanja, najverovatnije, služilo da se likvidira neka bezbednosno interesantna ili štićena ličnost koja možda nosi pancir, odnosno, najviši državni funkcioneri, što bi opet dovelo, kažem, do destabilizacije zemlje.

Kako drugačije objasniti izuzetno sumnjivu povezanost dela državnih organa i državnih funkcionera, kako iz MUP-a, bezbednosnih službi, carine, sportskih udruženja, privrede i tako dalje, sa tom istom kriminalnom grupom i kako objasniti, zaista frapantnu i neverovatno činjenicu, da je najvažnija ličnost Republike Srbije predsednik prisluškivan i praćen i da su snimani dokumentovani njegovi razgovori sa članovima svoje porodice sa najbližim saradnicima, 1572 razgovora predsednika Srbije se dokumentuje. Logično se postavlja pitanje zašto? Sigurno ne da bi ta dokumenta tavorila u fijoci, ili da bi služila za potpalu, nego, prosto, da se stave nekome na uvid.

Razlog tog prisluškivanja je najverovatnije je bila želja i nastojanje određenog dela državnih organa da kroz te razgovore pokuša da kriminalizuje samog predsednika, njegovu porodicu, njegove saradnike, ili pak da određeni postupci i govor predsednika ukažu na određene inkriminišuće radnje. Međutim, nisu se nadali da neće pronaći ništa, jer da su pronašli nešto od toga zasigurno bi to odmah sutradan već izašlo na svim tajkunskim medijima.

Dakle, iz svega ovoga možemo izvesti zaključak da je krajnji cilj kriminalne organizacije, koja je, Bogu hvala, uz onaj čisti, ponavljam, neukaljani deo MUP-a, BIA, u saradnji sa drugim držanim organima, sklonjen, ali njihov cilj je najverovatnije bio upravljanje državnim aparatom u kojem bi Aleksandar Vučić bio praktično pasivni posmatrač, pritisnut određenim dokazima do kojih se trebalo doći putem prisluškivanja, a da ako ne uspeju da destabilizuju zemlju na taj način, da onda izvrše određenu upotrebu oružja, pretpostavljam na nekom masovnom skupu ili, ne daj Bože, likvidaciju snajperskim oružjem.

Ono što smo sada, ministre, započeli ne treba prekidati. Vi ste svesni toga apsolutno da treba ispitati sve pipke te kriminalne hobotnice, pa čak i ako ona zahvati i najviše državne funkcionere i treba videti pozadinu i krajnji cilj svega toga. Zašto su određeni predstavnici države sarađivali sa kriminalnom organizacijom? Zašto je naređeno prisluškivanje i praćenje predsednika Republike? Zašto je neko odbio poligrafsko ispitivanje gde je netačnost poligrafa svega od 5% do 10% naravno u zavisnosti od samog modela poligrafa. I, na kraju, ono što je najvažnije, ko stoji iza svega? Da li je to domaći tajkunski lobi, da li su to strane sile ili je to pak neko njihovo sadejstvo?

Dok to konačno ne utvrdimo, borba ne sme stati. Zato je važno i da, pored te unutrašnje borbe, koja je sada veoma dobra, podržimo i svaki vid sporazuma koji će u svom sadržaju imati upravo bezbednosne aspektne i koji će podići nivo bezbednosti naše zemlje.

Živela Srbija i živ nam bio Aleksandar Vučić. Hvala.

Gospodin ministar ima reč.

Samo da iskoristim ovu priliku da narodnim poslanicima našeg najvažnijeg tela Narodne skupštine Republike Srbije ponovim nekoliko važnih činjenica, kada je u pitanju prisluškivanje predsednika Aleksandra Vučića i članova njegove porodice.
Dakle, predsednik Aleksandar Vučić, njegov brat Andrej, njegov otac Anđelko i njegov sin Danilo, bili su od pojedinih pripadnika MUP-a prisluškivani nezakonito, bez ikakvog sudskog naloga, bez poštovanja pravne procedure i uz iskrivljavanje i kršenje čitavog sistema napravljenog da štiti građane Srbije.
Predsednik Vučić i članovi njegove porodice su bili prisluškivani na osnovu onoga što smo mi dokazali. Ne mogu da isključim da je bilo više od toga, ali na ono što smo mi dokazali, 1.572 puta. Znači, 1.572 razgovora bila su snimljena bez zakona, bez odluke suda, bez ikakvog poštovanja pravne procedure i sistema. To mora da brine svakog od nas, to mora da nas čini posebno spremnim da se borimo da se ovo nikada više ne ponovi.
Ali, ono što sve nas zajedno može da učini ponosnim je što od tih 1.572 snimljena razgovora, koji su posle preslušani od strane Sektora unutrašnje kontrole MUP, od strane tužilaštva, dakle, od tih 1.572 razgovora nema ni jednog jedinog inkriminušićeg razgovora koji bi mogao da ukaže na bilo koji način da je bilo ko od članova porodice predsednika Vučića i on sam izvršio bilo koje krivično delo.
Dakle, 1.572 puta se pokušalo naći nešto protivzakonito i nije se našlo ništa. To treba da nas čini ponosnim, baš kao što treba da nas čini zabrinutim što je do tih 1.572 puta uopšte došlo.
Sektor unutrašnje kontrole MUP-a, koji je vodio istragu, je učinio nesumnjivim da je do kršenja zakona došlo, da je bilo pripadnika MUP-a koji su svoju funkciju zloupotrebili. Mi smo sve relevantne podatke dostavili Tužilaštvu za organizovani kriminal, sigurni da smo dokazali kršenje zakona i sada očekujemo, u skladu sa zakonskom procedurom, da Tužilaštvo odredi, odnosno kvalifikuje krivično delo, odredi šta se desilo u pravnom smislu, pravnom tumačenju kada je u pitanju ilegalno prisluškivanje predsednika Vučića i njegove porodice.
Ono što mogu da kažem svakom od vas i za šta verujem da imam podršku svakog od vas, ovo se više nikada i nikome ne sme desiti i nikada i nikome ne sme ponoviti. Hvala.

Zahvaljujem.
Sledeća je koleginica Nevenka Kostadinova.
Najpre po Poslovniku reč ima Milenko Jovanov. Izvolite.

Član 107.

Samo jedna stvar, gospodine ministre, koju ste napomenuli, voleo bih samo da podvučete, kada ste već rekli, zbog poslanika i zbog javnosti.

U svih tih 1572 razgovora nije bilo slušanja lica bezbednosno interesantnih, a onda upadanja po nalogu suda u te razgovore, jer to je teza koju pojedini ljudi danima provlače, da je predsednik Republike Srbije razgovarao sa bezbednosno interesantnim licima i tako upao u praćenje. Ne, bez odluke suda, mimo svakog zakona, mimo svakog pravila i namerno i vrlo svesno je nezakonito prisluškivan i on i njegova porodica. Pa vas molim još jednom samo to, zbog javnosti i zbog poslanika, da se to dobro podvuče, da se zna kako je i šta je rađeno. Hvala.

Ministar Vulin ima reč.

Dakle, pripadnici Sektora unutrašnje kontrole su dokazali da su ljudi koji su bili stavljeni na mere stavljani zato što se očekivalo da će biti u komunikaciji sa predsednikom Vučićem ili članovima njegove porodice. Dakle, nisu stavljeni na mere ljudi koji su vršili neka krivična dela, pa sada eto, desilo se da sa njima razgovara neko od članova porodice Aleksandra Vučića.
Da je tako, ti ljudi bi danas bili uhapšeni, jer ako stavite kriminalca na mere, stavljate ga zato što je kriminalac, zato što vršite neku operativnu obradu nad njim, zato što ga tražite i zato što pokušavate, koristeći određene mere, da dokažete njegove kriminalne radnje. Kada to dokažete, on bude uhapšen, preda se u nadležno tužilaštvo, sudu, sve kako ide.
Niko od tih lica nije uhapšen. To znači da nije bilo nikakvih dokaza njihovog kriminalnog ponašanja. To znači da su ti ljudi stavljani na mere ne zato što su se bavili kriminalom, već zato što se pretpostavljalo da mogu da budu lica koja će biti u komunikaciji sa Aleksandrom Vučićem ili članovima njegove porodice. Dakle, stavite meru na tako nekoga, slušate ga, pojavi se predsednik ili neko od članova njegove porodice, razgovara sa tim ljudima i vi na osnovu toga imate pregled njihove međusobne komunikacije.
Ponavljam još jednom, niko od tih ljudi nije osuđen, niko od tih ljudi. Ljudi su se stavljali na mere zato što su imali bliskost ili se pretpostavljala njihova bliskost sa nekim od članova porodice predsednika Vučića ili njega samog. Dakle, 1572 nije bilo nikakvog kršenja zakona, baš nikakvog. Govorimo samo o onome što smo mi uspeli da dokažemo. Ne mogu da garantujem da nije bilo više od toga, ja to ne znam, ali manje od toga, jednostavno, nije bilo, ja to znam. To je dopuna. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima koleginica Nevenka Kostadinova.

Zahvaljujem predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnikom, uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas na dnevnom redu imamo Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o trgovini žitaricama kako bi se putem Međunarodnog žitarskog saveta kao međunarodne organizacije koja okuplja 56 članica pospešila međunarodna saradnja u trgovini žitaricama i pružio doprinos stabilnosti tržišta, kao i unapređenju svetske bezbednosti u oblasti hrane. Time se promoviše transparentnost tržišta hrane i koordinacija aktivnosti politike kao odgovor na sigurnost tržišta.

Što se tiče Međunarodne organizacije žitarica možemo izdvojiti četiri glavna cilja ove konvencije: prvo, unapređenje međunarodne saradnje u trgovini žitaricama, posebno žitaricama koje se koriste u ishrani; drugo, promovisanje i širenje trgovine žitaricama obezbeđivanjem slobodnih, tj. najslobodnijih mogućnosti uklanjanjem prepreka i diskriminacija u trgovini a u interesu svih članica, naročito za zemlje u razvoju; doprinos stabilnosti tržišta žitarica uz poboljšanje svetske sigurnosti hrane, naročito za zemlje čije privrede u mnogome zavise od prodaje žitarica i četvrto, razmena informacija i diskusija o razlozima za zabrinutost u vezi trgovine žitaricama.

Imajući u vidu da je Srbija zemlja poljoprivrede, zemlja proizvođač i izvoznik hrane i žitarica, ova Konvencija je veoma značajna i za proizvodnju i za trgovinu žitaricama, za strateško planiranje i jačanje konkurentnosti.

Ako pogledamo spoljnotrgovinsku razmenu poljoprivredne i prehrambene industrije u 2020. godini u odnosu na 2019. godinu ta razmena je povećana za 5,6 miliona evra ili 10,7% je razmena veća u odnosu na prethodnu godinu.

Učešće izvoza hrane u ukupnom robnom izvozu je 21%, a suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u 2020. godini beleži povećanje od 32,5% u odnosu na prethodnu godinu.

Imajući u vidu da smo mi mala poljoprivredna zemlja sa velikim potencijalima, za još veći razvoj poljoprivrede jasno je da je ova Konvencija jako važna za razvoj i unapređenje poljoprivrede kroz unapređenje tržišta žitaricama, kao i kroz pravednu politiku i strateško planiranje.

S druge strane, snabdevanje hranom je jedan od najosetljivijih segmenata svetskog tržišta i stabilnost u tom delu je presudno važna.

Prema izveštajima UN, gotovo 690 miliona ljudi je gladno, što čini 9% svetske populacije, a najviše gladnih je iz nerazvijenih zemalja Afrike i Azije. I dok jedan deo populacije gladuje na drugoj strani na godišnjem nivou u svetu se baci preko milijardu tona hrane ili oko trećine proizvedene hrane.

Najveći deo hrane koji se baci otpada upravo na žitarice. Dakle, one učestvuju sa 25% ili četvrtina od hrane koja se baci otpada na žitarice. Bacanje hrane je dodatni pritisak na osiromašene prirodne resurse. To pokazuje kako svet i dalje nepotrebno troši svoje resurse na proizvodnju hrane i pri tome zagađuje i vodu i vazduh.

No, da se vratimo na situaciju u našoj zemlji. Najsvežiji primer poremećaja na tržištu hrane jeste početkom pandemije Kovid-19 kada, na našu sreću, kod nas nije bilo bitnih poremećaja u snabdevanju hranom, upravo zato što je Srbija zemlja proizvođač hrane i odgovornom politikom Vlade uspela za vrlo kratko vreme da stabilizuje situaciju na domaćem tržištu hrane.

Napominjem da se u svetu usled pandemije broj gladnih povećao za oko 130 miliona, naročito u nerazvijenim zemljama i zemljama koje su uvoznici hrane.

S toga je jako bitno, ako hoćemo da nam jako selo bude oslonac u budućnosti, da i dalje radimo na razvijanju sela, na jačanju i osnaživanju poljoprivrednih proizvođača, kako onih velikih u ravnici, tako i malih sitnih poljoprivrednih gazdinstava u ruralnim, brdsko-planinskim predelima, kakva je situacija na jugu i istoku Srbije, pa i u mom Bosilegradu.

Život poljoprivrednika na našim prostorima nije nimalo lak, naročito u planinskim krajevima. Zbog specifičnosti terena u mom kraju kod nas nema potencijala za uzgoj žitarica, ali su predeli izuzetni za stočarstvo, naročito za uzgoj ovaca i koza.

Napominjem da su pre jednog veka naši preci živeli samo od stočarstva, da su peške vodili svoja stada čak do Soluna koji je na 300 kilometara udaljen od nas, da su tamo prodavali svoju stoku i od toga živeli. Tada je svaka kuća bila mala farma. Sada u 21. veku uzgajivače ovaca i koza na našim prostorima možemo na prste da prebrojimo, a oni se suočavaju sa bezbroj problema, jer su mali, sitni, neorganizovani, bez organizovanog pristupa tržištu, izloženi uticaju nelegalnih otkupljivača, izloženi manipulacijama i različitim ucenama od strane natkupaca.

Kolega Rističević je naveo primer Danske koja ne izvozi žitarice, već izvozi mleko i mese. Dakle, da bi i mi postigli taj i takav trend potrebno je da ojačamo i uzgajivače stoke, naročito u predelima gde su najbolji uslovi za to, a to su brdsko-planinski predeli.

Ne mogu a da ne navedem jedno poređenje. Naime, pre tri godine sam bila u Izraelu, i to u pustinjskom delu, u pravcu Mrtvog mora, i mogla sam da vidim bezbroj stada ovaca i koza. Vodič nam je tada objašnjavao kako je u tom delu stočarstvo jako razvijeno, a da je tog proleća bilo dosta kiše, pa ima i trave. Golim okom se moglo videti poneka travčica u pesku koje te ovce pasu. Slikala sam te sivo, braon površine. Kada sam se vratila kod nas, a bio je maj mesec, najlepši mesec u godini, napravila sam slike naših prostora, sve je bilo zeleno, pašnjaci nepregledni, kao šareni ćilimi, ali nigde grlo stoke nisam mogla da vidim. Duša me je zabolela od muke kako tamo gde nema gotovo ničeg uspeva sve, a kod nas kojima je priroda dala sve potencijale ne uspeva gotovo ništa.

Ukoliko želimo da jačamo stočarstvo, to možemo jedino uz podršku države, uz potpuno posvećenost lokalnih samouprava, pomoću državnih subvencija, uz edukaciju proizvođača, uz primenu savremenih metoda rada, inovacijama u poljoprivredi, kako bi nam ona bila još jača i još konkurentnija. Ovo iz razloga što će hrana zajedno sa vodom i energijom biti još važniji u budućnosti.

Na kraju, da naglasim, u danu za glasanje ću glasati za zakon koji danas imamo na dnevnom redu. Hvala.

Zahvaljujem.

Sledeći je narodni poslanik Veroljub Arsić.

Izvolite.