Zahvaljujem.
Reč ima Nataša Mihailović Vacić.
Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Uvažena potpredsednice Vlade ministarko Gojković, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, u jednoj knjizi utisaka iz 2010. godine zapisano je – mi plus vi jednako je magija. To je nekoliko godina kasnije postao i logo za izbor evropskog muzeja godine. Taj zapis iz jedne knjige utisaka lako postaje i formula za rad muzeja i organizaciju muzejske delatnosti.

Muzej ne čine četiri zida i krov, već ono što se u njemu nalazi - kulturna i umetnička baština, priče koje pričaju eksponati, tragovi istorije zapisani u vremenu. Sve to zajedno čini muzej muzejom.

Idealna slika za mene, kao asocijacija na muzej, ne mislim i da je utopijska, izgleda kao nepregledni red ljudi koji čekaju da uđu dok njihovu znatiželju i očekivanja pojačavaju komentari i zadivljeni pogledi onih koji su upravo završili posetu muzeju. Sa jednakom ushićenošću, sjajem u očima i radošću razumeju, oplemenjuju dušu i bar na trenutak drugačijim pogledom na svet doživljavaju stvarnost i baka Stana, domaćica sa prvog sprata i predškolac koji bi da vidi još i bezbrižna trudnica i umorni ratar, itd. I svi znaju i osećaju da im je potreban muzej baš kao što su potrebni i oni njemu.

Suština i cilj zapravo jeste u tome - stvoriti atmosferu u kojoj će muzej biti potreban ljudima, a ne trpljen kao nužno zlo. Muzej ne sme da bude nedodirljiva, lažno važna i autoritarna institucija. Donošenjem ovog zakona treba, na prvom mestu, zaštiti kulturno i istorijsko bogatstvo i sačuvati ga za buduća pokolenja.

Očuvanje bogatstva koje već imamo, a koje se često čuva i u neuslovnim podrumima i prostorima treba da bude i jeste smernica ovog zakona koji uređuje brojna pitanja od značaja za rad ustanova, primenjujući dobre prakse iz sveta na koji se ugledamo.

Mi kao društvo imamo razne periode iz istorije, iz istorije umetnosti, takođe, koji su ostali nedovoljno poznati mladim naraštajima i to uglavnom iz samo jednog razloga – nisu sačuvani na pravi način tragovi tih epoha.

Danas, kada imamo tu svest, naša obaveza je da ono što posedujemo iz prošlih vremena, iz naše današnjice, ali i onoga što je pred nama, sačuvamo za budućnost da našim potomcima ostavimo više nego što su nama ostavili naši preci.

Da malo opustim ovu kamernu atmosferu u ovom domu, da se našalim i da kažem – nemojte da nas buduća pokolenja pitaju šta radite, bre. Ne smemo izgubiti nikada iz vida značaj muzejske građe, ne samo za istoriju, nauku i kulturu, već i za zadovoljavanje potreba građana. Mislim da zakon apsolutno odgovara tim potrebama i za svaku pohvalu je sistemsko uređivanje ove materije i očuvanje muzejske građe.

Mi smo kroz istoriju često menjali modele kulturne politike u skladu sa istorijskim trenutkom i potrebama i u zavisnosti od krupnih istorijskih, društvenih i sistemskih promena. Dobar deo ili bar jedan deo tih modela mogao bi se primeniti i danas bar u onom delu dostupnosti muzejskih postavki i građe svim građanima Srbije.

Potrebno je dozvoliti, podstaći i omogućiti saradnju muzeja organizovanjem putujućih izložbi kako bi se kultura u maksimalnoj meri približila građanima, tako da i građani iz gradova i sela po Srbiji ne moraju da dolaze u Beograd ili Novi Sad da bi videli neku muzejsku postavku i značajna dela.

Približiti kulturu svima, učiniti je dostupnom svima jeste moto Socijaldemokratske partije Srbije. Za nas kultura predstavlja mentalno zdravlje i identitet jedne zemlje i, naravno, čitavog društva.

Danas ne može svako da sedne u automobil i da pređe 200 kilometara da poseti neki muzej. Građani su, naročito mladi, željni znanja i to im treba omogućiti. Na taj način bi se i stalnom promenom postavki muzeja povećao i broj posetilaca, a to bi sve imalo uticaja i na onaj finansijski momenat.

Da se ne vraćam na istoriju kulturnih modela. Dovoljno je samo da kažem da je početkom XXI veka kulturna energija bila probuđena kroz pojedinačne primere stvaralaštva, ali ne i kroz aktivnosti države i promenu zakonskih okvira.

Zato mislim da je ovo bio poslednji momenat za donošenje ovakvog jednog zakona koji će konačno urediti, unaprediti i modernizovati muzejsku delatnost i građu uvažavajući dobre prakse, ali naravno i trenutak u kome živimo.

Znamo da najveći broj muzeja i ustanova zaštite kulturnih dobara nije u mogućnosti da na odgovarajući način obavlja redovnu delatnost. Zbog problema nedovoljnog finansiranja od strane lokalnih samouprava pojedine ustanove kulture pa i muzeji dovedeni su na ivicu izdržljivosti. Poseban problem predstavlja i nedostatak prostora za smeštaj kulturnih dobara.

U svakom slučaju, ovakav zakon kojim se unapređuje okvir delovanja muzeja uvode standardi i jasne prakse, uslovi osnivanja, čuvanja, proučavanja, dokumentovanja, zaštite i prezentovanja muzejske građe nedvosmisleno predstavlja temelj i polaznu osnovu sistemskog uređenja muzejske delatnosti u okviru očuvanja kulturnog nasleđa Srbije.

Svet je odavno prepoznao muzeje i kao bitne elemente privrednog rasta, turističke ponude jedne zemlje i naravno izuzetno bitan uslov za razumevanje prošlosti i budućnosti, o čemu ste govorili i u uvodnom izlaganju.

Boravak turista u Srbiji i Beogradu može da pruži mnogo više, mnogo više kvalitetnijeg i zanimljivog sadržaja van onog o noćnom provodu. Turistička organizacija Srbije svojim radom najbolji je primer, to pokazuje i potvrđuje svojim zalaganjem, da upravo takve kvalitetne sadržaje istakne u prvi plan kada je reč o turističkoj ponudi i Srbije i Beograda.

Blago u našim muzejima i kulturno i naučno neprocenjivo je svedočanstvo o životu u našoj zemlji, o našim sugrađanima, vremenima i društvenim prilikama.

Davne 1844. godine Ukazom tadašnjeg ministra prosvete Jovana Sterije Popovića postavljeni su temelji prikupljanja, čuvanja i prikazivanja muzejske građe.

Najvažnija novina koju donosi ovaj zakon, pored toga što je i sam zakon nov i uređuje isključivo muzejsku delatnost, najvažnija novina je svakako formiranje muzejskog saveta koji će se baviti razvojem i unapređivanjem muzejske delatnosti, istraživati modele saradnje između muzeja i srodnih obrazovnih institucija, što je svakako ideja za punu podršku i pohvalu. Razvijati saradnju strukovnih, naučnih i međunarodnih institucija kao i saradnju muzeja sa zajednicama kojima muzeji i služe.

Naravno, odredba da posao u okviru muzejske delatnosti mogu obavljati samo i isključivo stručna lica za to osposobljena, uz obavezno polaganje stručnog ispita, je upravo ono što nam treba, naročito iz aspekta razumevanja tog blaga koje moramo sačuvati.

Digitalizacija, naravno, kao način čuvanja, ali i prikazivanja muzejske građe, je svakako posao za budućnost i uvažava i tehnološki i civilizacijski trenutak u kome živimo, a zakon je, što je izuzetno važno poslaničkoj grupi SDPS koja je u okviru parlamenta zadužena za fokus grupu i ciljeve održivog razvoja, zakon je sagledan i iz ugla zaštite životne sredine, tako da su to sve samo mali i pojedinačni razlozi zbog kojih ćemo s radošću podržati zakon u danu za glasanje. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nandor Kiš.

Hvala lepo, poštovani predsedavajući.

Poštovana ministarko Gojković, predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja bih želeo da naglasim da će poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara u danu za glasanje podržati Predlog zakona o muzejskoj delatnosti, kao i Predlog odluke o proglašenju stare i retke bibliotečke građe za kulturno dobro od izuzetnog značaja.

Raduje nas što danas imamo priliku da raspravljamo o Predlogu zakona o muzejskoj delatnosti, pa samim tim i o značaju muzeja za pripadnike nacionalnih manjina.

Kao što sam u jednom od svojih prethodnih izlaganja govorio o važnosti kulture, tako bih želeo i sada da govorim o tome sa fokusom na muzejskoj delatnosti.

Zajedničko u Predlogu zakona o muzejskoj delatnosti, kojim se uređuje ova materija prvi put nakon 1994. godine, i Odluke o proglašenju 720 starih i retkih knjiga za kulturna dobra od izuzetnog značaja je činjenica da predmeti materijalnog i elementi nematerijalnog kulturnog nasleđa predstavljaju svedočanstvo o postojanju, organizaciji i funkcionisanju društva i države da čuvaju nacionalnu baštinu, tradiciju, kulturni identitet i kulturni diverzitet jednog društva.

Svi smo svesni činjenice da je neophodno sistemsko uređenje svake pojedinačne oblasti zaštite kulturnih dobara na sveobuhvatan i svrsishodan način i stoga pozdravljamo donošenje ovog propisa kojim se između ostalog uređuje sistem zaštite muzejske građe, uslovi i način obavljanja muzejske delatnosti i slično.

Zapravo je bilo krajnje vreme da se pripremi zakonski okvir za rešavanje problema koji su se u prošlosti javljali u svakodnevnom životu muzeja. Nedostatak novca, premale prostorije za skladištenje građe, nepotpuna dokumentacija i slično je otežavalo rad pojedinih institucija. Promenom zakonskog okvira će biti pružena mogućnost da ova pitanja budu rešena.

Predlog zakona je važan jer nudi nova rešenja kako bi se regulisala goruća pitanja, poput nedostatka zaposlenih, finansija i nedostatak adekvatnog prostora, kao i kako bi se sistemski rešili uslovi za osnivanje muzeja, čuvanje muzejske građe, način izlaganja, međumuzejska saradnja, digitalizacija muzejske građe, uvođenje jedinstvenog informacionog sistema.

Između ostalog, cilj ovog zakona je rešenje sistema umrežavanja muzeja u određene grupe. Došlo je vreme da se postavi novi sistem, da se tako muzejima omogući proširivanje sopstvene građe kako bi postali što interesantniji za posetioce. Naša poslanička grupa, svakako, podržava ovu inicijativu.

Muzejska dokumentacija sadrži analogne i digitalne podatke o muzejskoj građi koji su potrebni za stručnu obradu, identifikaciju, određivanje porekla i utvrđivanje stanja prilikom pribavljanja, stručne obrade, kao i procena vrednosti.

Svi znamo da je digitalizacija jedan od najvažnijih ciljeva Vlade Republike Srbije u poslednjih nekoliko godina i neophodna je ukoliko želimo da pratimo svetske trendove.

Ukupno ima 149 muzeja u Srbiji, od toga 54 u Vojvodini, a biblioteke čuvaju do sada 2.286 starih i retkih knjiga, kao pokretno kulturno dobro. Biblioteke čuvaju baštinu za buduće generacije i razvijaju svest o značaju te baštine, svedoče o izuzetno značajnim, kulturnim, istorijskim događajima i ličnostima i imaju izuzetnu umetničku i estetsku vrednost.

Dozvolite mi da malo detaljnije govorim o broju muzeja. Kao što sam upravo spomenuo, na teritoriji Republike Srbije ima ukupno 149 muzeja osnovanih od strane Republike, pokrajine, lokalne samouprave, ali ima i privatnih muzeja. Od 54 institucije na teritoriji AP Vojvodine, kod pet je osnivač AP Vojvodina, kod sedam lokalne samouprave, a 42 su u privatnoj svojini.

Među prethodno navedenim muzejima na teritoriji AP Vojvodine ima više onih koji su od posebnog značaja za nacionalne manjine, dakle oni koji su u skladu sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina proglašeni za institucije od posebnog značaja za jednu ili više nacionalnih manjina.

Podsetio bih sve nas da ova mogućnost i dalje postoji u važećem Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjima, da ove odredbe nisu izbrisane, da su one ostale u zakonu i nakon odluke Ustavnog suda da pojedine odredbe Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina proglasi protivustavnim.

Ovde bih posebno naglasio i pohvalio činjenicu da je Predlog zakona o muzejskoj delatnosti u potpunosti usklađen kako sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, tako i sa Zakonom o nadležnostima AP Vojvodine.

Dakle, u statutima šest institucija na teritoriji AP Vojvodine stoji da su ti muzeji od posebnog značaja za mađarsku nacionalnu manjinu. Ti muzeji su: Gradski muzej u Subotici, Gradski muzej u Bečeju, Gradski muzej u Somboru, Gradski muzej u Novom Sadu, Gradski muzej u Zrenjaninu, Gradski muzej i Pozorišni muzej u Vojvodini. Da naglasim da je Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine među osnivačima i Muzeja opštine Bačka Topola.

Neko bi pomislio da značaj tih malih muzeja nije veliki, pošto ne poseduju veliku muzejsku građu, niti veliki izložbeni prostor za izlaganje svojih eksponata. Međutim u Savezu vojvođanskih Mađara smatramo da nikako ne možemo i ne smemo da zaboravimo ni manje muzeje.

Za Savez vojvođanskih Mađara je od posebnog značaja i činjenica da se Predlogom zakona na sistemski zakon rešava i često višedecenijski problemi koji su značajni za gotovo sve muzejske prostore. Tako od 2019. godine velika sala Gradskog muzeja u Bečeju je van upotrebe zato što je usled obilnih padavina i prokišnjavanja krova plafon delimično počeo da se urušava. Krajem 2019. godine u sklopu tekućeg održavanja najproblematičniji deo krova je saniran, ojačan i postavljeno je oko 30% novih crepova.

Loše stanje muzejskih depoa u kojima je smešteno više od 16.000 predmeta i različitih zbirki preti da na duže staze uništi kulturno-istorijsko blago opštine Bečej. Nadležni kažu da je za izgradnju novih depoa i kancelarija za rad potrebno oko 70 miliona dinara, dok bi izgradnja izložbenog prostora utrostručila taj iznos, pa je najrealnije i najracionalnije da se poduhvat rekonstrukcije zgrade muzeja odvija u nekoliko faza.

Još malo o malim muzejima. Uloga Muzeja opštine Bačka Topola može se sagledati iz više uglova. Muzej, naravno, obavlja svoje uobičajene muzejske delatnosti, kao što su prikupljanje građe iz okoline, njeno arhiviranje i organizacija izložbi, ali to ne pokriva ni polovinu svakodnevnog posla muzeja, jer on vrši izuzetno značajnu obrazovnu delatnost u vidu širenja informacija o istoriji, o načinu života u prošlosti, čuva, deli i prenosi informacije o pojedinim okolnim kulturama. Pored toga, često se organizuju i radionice namenjene učenicima kako bi se mladi bliže upoznali sa radom muzeja. Još jedan veliki potencijal muzeja jeste da bude deo ponude turističkih atrakcija lokalne samouprave.

I oni su svesni činjenice da budućnost muzejske delatnosti, pored organizovanja izložbi savremenih umetničkih predmeta i ostalih aktivnosti, leži u digitalizaciji i u postepenom prelasku u virtuelni prostor. Ovo je izazov 21. veka koji se u prethodne dve, tri godine znatno intenzivirao. Od tada su saradnici muzeja počeli sve više da digitalizuju sadržaje, prate nove trendove na društvenim mrežama, video zapisima i virtuelnim izložbama.

Ovo se nedavno počelo primenjivati i u praksi. Na primer, u razmatranje se uzela istorijska činjenica da su veliki pisci 19. veka Aran Janoš iz Mađarske i Jovan Jovanović Zmaj bili prijatelji i da su razmenili mnogo pisama. Glumci Subotičkog narodnog pozorišta su kroz kratke epizode u autentičnim kostimima odigrali te scene i ovim primerom iz prošlosti doprineli da se ideja negovanja prijateljstava približi učenicima.

Mi u Savezu vojvođanskih Mađara smatramo da će u 21. veku jedna od najbitnijih uloga muzeja biti negovanje tradicije i kulture naroda na teritoriji Republike Srbije, kako većinskog, tako i nacionalnih manjina.

Izuzetno je važno da se nacionalnim manjinama omogući kontakt sa institucijama koje neguju njihovu kulturu i identitet. Nadamo se da će se u budućnosti nivo saradnje povećati i da će novi zakon o muzejskoj delatnosti omogućiti laške i bolje upravljanje mrežom muzeja, kako bismo zajedno mogli sačuvati raznolikost kultura i na teritoriji AP Vojvodine. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem se Nandoru Kišu.
Reč ima ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe Jedinstvena Srbija, Zagorka Aleksić.
Izvolite.

Hvala potpredsednice.

Uvažena ministarko, Poslanička grupa JS će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o muzejskoj delatnosti, kao i veoma važnu odluku o proglašenju stare i retke bibliotečke građe za kulturne dobro od izuzetnog značaja.

Ovaj zakon kao prvi specijalizovani zakon kojim će se ova oblast urediti je potreban, moderan, usklađen sa evropskim zakonodavstvom i doneće jedan sistemski pristup organizovanja muzejske delatnosti, unaprediće zaštitu muzejske građe i kulturnih dobara, poboljšati muzejsku mrežu, stvoriće uslove za poboljšanje strukture i organizacije rada muzejske delatnosti.

Donošenjem ovog zakona napuštamo zastareli zakonodavni okvir kojim se ova oblast uređivala. Možemo da primetimo da u Srbiji postoji jedna tiha, ali temeljna reforma koja se tiče uređenja sektora kulture uopšte. Smatramo veoma pohvalnom inicijativu ministarke Gojković koja je, čini mi se u novembru 2020. godine, zatražila reviziju fondova svih ustanova kulture u Srbiji. To je zaista bilo potrebno.

Ako se osvrnemo na period od proteklih godinu dana možemo da zaključimo da je kulturna delatnost u celom svetu izuzetno pogođena pandemijom, ali Srbija zaista nastoji da nađe način da kultura opstane uz imperativ zdravstvene zaštite svih pojedinca, kako onih koji rade u kulturi, tako i publike.

Ulaganjem u kapitalne kulturne ustanove, kao što je Muzej Nikole Tesle, Muzej Jugoslavije, Niško narodno pozorište, donošenjem valjanih zakonskih okvira koji će modernizovati i olakšati funkcionisanje kulturnih institucija, jasno se poručuje da Srbija ne samo da ne odustaje od opstanka kulture, već i od kontinuiranog ulaganja u kulturu.

Na inicijativu predsednika JS, gospodina Dragana Markovića, to je veoma važno da pomenem, u Jagodini se gradi novi kulturni centar koji će biti najveći kulturni centar u Srbiji i koji neće biti značajan samo za građane Jagodine, već će biti ustanova kulture od regionalnog značaja.

Zakon o muzejskoj delatnosti svojim novinama precizira uvođenje muzejskog saveta, muzejske mreže uspostavlja i precizno definiše novu hijerarhiju u poslovanju uvođenja matičnih muzeja, a i precizira mogućnost za osnivanje privatnih muzeja.

Ipak država je ta koja zajedno sa lokalnom samoupravom je osnivač najvećeg broja muzeja. Država je ta koja mora da se brine i da utiče na dominantnu kulturnu politiku. Država je ta koja mora da povlači jasne granice između kulture i zabave. Ona mora ne da povuče granice, već da izgradi bedeme između kulture i estrade. Mi smatramo da je to veoma važno zbog mlađih generacija koje ne samo kroz kućno vaspitanje, već i kroz obrazovne ustanove i tok socijalizacije uopšte treba da nauče da razlikuju ove stvari. U posebnoj opasnosti su mladi na čije odrastanje i formiranje kulturnog ukusa i estetskih vrednosti utiču razni sadržaji na elektronskim medijima, kao i na društvenim mrežama.

Novi vidovi komunikacije imaju moć da brišu granice između sadržaja popularne i visoke kulture sa jedne strane, ali sa druge omogućavaju potpuno nove načine interpretiranja kulturne baštine, pa tako u ovo doba pandemije mi možemo na trenutak da uživamo u nekim virtuelnim turama svetskih muzeja i galerija.

Danas prateći instagram nalog npr. Narodnog muzeja imamo priliku da od eminentnih stručnjaka saznamo pojedinosti o mnogim značajnim, vrednim delima, koje Narodni muzej čuva. Sličan je slučaj, navela bih primer doma Jevrema Grujića, to je privatna muzejska ustanova koja organizuje interaktivne izložbe, performanse, i koncentriše svoju delatnost na istraživanje istorije i kulture moderne srpske države, kao i sa Muzejem knjige i putovanja, u okviru kojega je Muzeja sprske književnosti udruženja Adligat.

Srbija je zemlja muzeja sa svojim geografskim položajem, bogatom i burnom istorijom, specifičnošću svih regiona i kulturnim posebnostima koji se u njima neguju. U našoj zemlji postoji ogroman potencijal za razvoj kulturnog turizma čiji stožer, upravo, treba da budu muzeji. Muzej Jugoslavije, Muzej Nikole Tesle, Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, posećuju turisti iz regiona i iz cele Evrope, naravno u normalnim uslovima. Tu je i Galerija Matice srpske, vojvođanski muzeji, zatim lokaliteti poput Viminacijuma, Lepenskog vira, Feliks Romulijane, zatim tu je Pašin konak u Vranju, Muzej naivne i marginalne umetnosti u Jagodini. Pomenula bih tu i Muzej voštanih figura, koji je posebna ustanova kulture sada, ovog grada, a osnovan je na inicijativu predsednika JS.

Verovatno bi trajalo u nedogled kada bi nabrajali sve muzeje i kada bi diskutovali u kojem su stanju, da li su rekonstruisani, a mnogi su rekonstruisani, da li se planira dalja rekonstrukcija, ali možemo da zaključimo da je potencijal ogroman.

Dve hiljade osamnaeste godine dve autorke objavile su veoma važnu studiju pod nazivom „Muzeji u Srbiji kao deo kulturno turističke ponude za porodice sa decom“, a čiji je izdavač Institut ekonomskih nauka. Pored brojnih korisnih smernica koje se impliciraju u ovoj studiji, izdvojila bih kao važnu sugestiju, tj. komentar da Srbija mora da radi na atraktivnosti svoje muzejske ponude. Muzeji, inače, odavno nisu privilegija visokih klasa i elita, danas su dostupni svima, ali ono što bih izdvojila kao našu prednost jeste da je cena ulaznice za naše muzeje veoma povoljna. Konak Kneza Miloša, Konak Kneginje Ljubice, Muzej Vuka i Dositeja, Muzej pozorišne umetnosti, Muzej nauke i tehnike, građani mogu da obiđu za svega dva, tri evra, a deca uglavnom ne plaćaju ništa.

Pogledajmo samo neke evropske primere, ulaznica za Palatu dvoranu oružja u Moskvi iznosi 40 era, ulaznica za Muzej austrijske carice Elizabete Sisi Bavarske je 20 evra u Beču, Mocartova rodna kuća u Salzburgu se obilazi za 12 evra. Ljudi koji obilaze ustanove kulture u potrazi su za prepoznatljivom kulturnom baštinom. Kompletno nasleđe najvećeg naučnika svih vremena Nikole Tesle je svetski prepoznatljivo kulturno nasleđe. Naša kulturna baština su i Andrić i Crnjanski i Lubarda, i Šumanović i Uroš Predić i Paja Jovanović. Tu je i ona nematerijalna, kao što je srpsko kolo, o kojem predsednik JS stalno priča a koje je UNESKO uvrstio u red svetske kulturne nematerijalne baštine.

Možda je došlo vreme da se pitamo i da porazgovaramo treba li da afirmišemo neke zaboravljene ličnosti nepravedno marginalizovane istorijske događaje. Navešću samo jedan primer koji mi je pao na pamet, evo, u Srbiji se, kao što svi znaju 1903. godine se desio krvavi prevrat u kojem je ubijen kraljevski par Obrenović. Srbija nema muzej kuću, nema muzej sećanja na ovaj događaj. Neko će reći da nedostaju artefakti, nestali su u noći prevrata, njihove stvari su prodavane na evropskim aukcijama. Poslednji Obrenovići nemaju svoj legat, nemaju svoj muzej, a porodična kuća Drage Obrenović u Lunjevici, kontinuirano propada. Ipak, oni žive kroz istorijska sećanja, kroz istraživanje srpskih eminentnih naučnika i naučnica i stoje kao jedno sećanje i žive kroz razne vidove interpretacija u popularnoj kulturi.

Kraljevski park kao da nema svoje zvanično mesto u kulturnoj istoriji Srbije. Valorizacija poslednjih Obrenovića je, verujem da će se većina složiti, i dalje vrlo problematična danas posle 118 godina, ako izuzmemo primer muzeja rudničko-takovskog kraja, koji neguje sećanja na mučki ubijenu kraljicu i vilu Zlatni breg, letnjikovac rezidenciju poslednjih Obrenovića kraj Smedereva.

Zašto ovo pričam i zašto mislim da je sve ovo važno? Zato što interesovanje za ovaj istorijski period i ovaj događaj ne jenjava kako u stručnoj, tako i u široj javnosti.

Činilo se da je zaboravljena i porodična kuća, nekada muzej vajara Tome Rosandića, a pored čijih skulptura „Igrali se konji vrani“, ovde na ulazu u ovaj cenjeni dom, moje kolege i ja svakodnevno prolazimo. Ali, ohrabrujuće vesti o ovom zdanju smo mogli da čujemo početkom godine, kada su iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture saopštili da će za obnovu ovog muzeja zatražiti sredstva iz resornog ministarstva.

Jedan savremeni posetilac muzeja u toj kulturnoj ustanovi, nije samo u potrazi za artefaktima prošlosti, već za pričom, potpunim događajem i jedinstvenim iskustvom. Mi iz JS smatramo da je srpski, kulturni identitet jedinstven, jer je spoj nacionalnog i kosmopolitskog, spoj tradicije i avangarde. On je jedinstven, jer se ovde spajaju istok i zapad.

Srpski muzeji zaslužuju da zauzmu primarno mesto na kulturnoj mapi Srbije. U ime građana u ovom parlamentu, mi očekujemo da država i dalje podstiče rad kulturnih institucija, kao i razvoj kulturnog života u Srbiji, jer ćemo samo kontinuiranim radom, ali i idejama i konstruktivnim raspravama doprineti njenoj promociji i prepoznatljivosti. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka i potpredsednica Vlade, Maja Gojković.
Izvolite.

Hvala vam na vašem zaista inspirativnom i poučnom govoru. Drago mi je da ste se toliko bavili i kulturnom ponudom naše države, posebno sa osvrtom na muzeje. Ja sam pristalica toga da bez spoja kulture, obrazovanja i turizma nećemo moći da radimo na tome da stvaramo novu publiku za ove ustanove kulture.
Drago mi je da ste naveli ovaj priručnik koji se zove, ako se ne varam „Muzeji u Srbiji za porodice sa decom“ i to je važno. Trebalo bi možda da publikujemo šire i da na tome radimo sa mladim roditeljima da shvate da postoji zabava i mimo tržnih centara i mimo veštačkih igraonica, bez obzira što shvatam da je 21. vek i da su sada zabave drugačije od onog vremena kada sam ja bila mala, pa su me roditelji isključivo vodili u dečja pozorišta i u muzeje, jer drugoj nije bilo.
Uz igraonice, uz tržne centre, uz kafiće, ako hoćete da imate decu koja neće podleći onom kiču koji preovladava možda u nekim delovima da kažemo i medijske ponude i nečem drugom, onda mora da se radi sa decom od najmanjeg doba i da se ode npr. u Muzej Nauke i tehnike koji takođe ima jednu posebnu igraonicu gde mogu da se prave rođendani ili da se igraju deca, ali tu deca imaju šta i da vide i da nauče u najranijem dobu. Da ne kažem, neko je od vas spomenuo, možda Nataša Vacić u svom izlaganju da danas ne može svako da pređe 200 kilometara pa da ode u nekakav muzej, ali sigurno u najbližoj okolini postoje muzeji lokalnog, regionalnog tipa. Samo treba malo razmisliti i jedan dan u svom životu ili jedan vikend posvetiti obilasku muzeja u svom kraju. To je jedan poseban doživljaj, posebno ispunjenje kada vidite nešto novo, kada saznate nešto iz naše istorije. Kada odete recimo u Narodni muzej i otkrijete da naš Narodni muzej po svojim zbirkama ne zaostaje za mnogim svetskim muzejima, jer mnogi od nas 15 godina koliko je bio zatvoren Narodni muzej, možda i duže, vi ćete ispraviti, nisu mogli da vide to blago koje mi posedujemo.
Mi imamo celokupno predstavljeno u zbirkama srpsko slikarstvo 19. i 20. veka, a da ne govorim da imamo one slike koje gledamo samo u nekakvim ilustracijama ili udžbenicima Pikasa, Renoara, Monea i mnoga druga značajna imena iz svetske istorije slikarstva ili likovne umetnosti, kako god. Danas se više upotrebljava izraz slikarstvo, a ja više likovnu umetnost.
Spomenuli ste Dom Jevrema Grujića, u kome sam boravila prošle nedelje. Eto, to je dobar primer privatnog muzeja, kako dobra inicijativa može da zaživi, da skrene pažnju celokupne javnosti i mnogobrojnih turista kojih ima u velikom broju, ili ih je bilo pre pandemije u Beogradu. Preporučujem i poslanicima, i iz Beograda i onima koji nisu iz Beograda, da u pauzi odšetaju, to je pored zgrade Ateljea 212 i da se upoznaju na jedan lep način sa delovima naše značajne istorije.
Slažem se sa vama da naša kraljevska kuća Obrenović nema dovoljno pažnje u našem društvu, na način na koji ste vi spomenuli, a to je da nemamo muzej koji je posvećen ovoj važnoj dinastiji koja je obeležila na jedan reformatorski način deo naše istorije. Nešto artefakata postoji u Miloševom konaku, ako imate prilike možete da odete i da vidite.
Da vam kažem šta Ministarstvo kulture i informisanja pokušava da uradi i mislim da smo uspeli, a to je da su pronađena dva predmeta, mislim da je to bila Kanada u jednoj aukcijskoj kući i da je primećeno da postoje predmeti koji su pripadali kraljici Dragi Obrenović, poslednjoj kraljici iz dinastije Obrenović. Mi smo učestvovali u toj kupovini i kupili smo oba predmeta. Nadam se da će uskoro doći u Srbiju i u Beograd i da ćemo imati priliku onda da prikažemo celokupnoj javnosti. Ništa ne bismo uradili bez Nikole Selakovića, bez ministra inostranih poslova, koji je vrlo brzo reagovao kada sam mu pokazala šta smo pronašli i šta možemo da vratimo u Srbiju.
U pravu ste, mnogo toga se nalazi na listama aukcijskih kuća, iznosi se iz naše države, a da mi nismo imali saznanja do sada, ili se niko time nije suštinski bavio. Važno je da reagujemo kad god se pronađu važni istorijski predmeti koji su pripadali nekada nekoj od naših dinastija i da ih vratimo ovde u Srbiju.
Bila sam u Švajcarskoj, pre godinu ili dve, otišla sam da posetim Muzej Filip Patek i tamo sam iznenađena i šokirana videla satove koji su pripadali kraljevskom paru Aleksandru i Dragi Obrenović. Ne znam koliko je poznata činjenica da njene sestre nisu ubijene u Majskom prevratu, da je ženski deo porodice pušten da pređe granicu i one su do pre nekih 20 godina živele u Švajcarskoj. Pretpostavljamo da je prodaja dela tih predmeta u stvari njima koristila za život. I to je bilo takođe iznenađenje za naš konzulat kada se pojavila jedna starija žena, to je bila sestra Drage Obrenović, koja je donela spise, memoare svoje, određene predmete i predala našem konzulatu, a pri tom u to vreme jugoslovenska javnost nije znala da sestre Drage Obrenović žive jednim normalnim životom, da su žive i da su svedoci onog vremena. Radimo i na tom planu da sve što možemo i sve što možemo da vratimo u našu državu vraćamo, naravno, u skladu sa našim finansijskim mogućnostima.
Danas smo upravo predali kandidaturu, kada ste pohvalili to što je naše srpsko Kolo uspelo da uđe na UNESKO listu zaštićene nematerijalne kulturne baštine, za našu šljivovicu i ubeđeni smo da ćemo iduće godine uspeti da se upišemo na listu, a onda idemo u kandidaturu naivnog slovačkog slikarstva. Tako da radimo i na tom planu, samo tiho, mirno. Ja sam čovek koji voli da se pohvali ne potezima koje povlačim, nego rezultatima. Kada dođu rezultati, proslavićemo to zajedno. Hvala.

Zahvaljujem se ministarki kulture.
Reč ima zamenik predsednika poslaničke grupe SPS, narodna poslanica Snežana Paunović.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažena potpredsednice Vlade, gospođo Gojković, drage kolege, građani i građanke Srbije, danas su na dnevnom redu dva značajna predloga zakona iz oblasti kulture.

Prvi, oblast koju predviđa Predlog zakona o muzejskim delatnostima, trenutno je regulisana, nažalost, Zakonom o kulturnim dobrima iz 1994. godine, ako ja imam precizan podatak, koji u pogledu praktičnih potreba i zahteva, zbog svoje terminološke zastarelosti, kao i zbog činjenice da se od vremena donošenja ovog zakona pre 27 godina u Srbiji promenio kompletan društveno-politički sistem, pa i dva Ustava. Ovaj zakon više, ili već dugo, ne može da odgovori na praktične zahteve ove oblasti koje današnjica sa sobom nosi.

Sve pohvale za vas, uvažena gospođo Gojković, da ste pred parlament Srbije došli posle 27 godina sa predlogom novog zakona, za koji mislim da nam je jako značajan.

Rekla je koleginica Zagorka jednu rečenicu koja me je inspirisala, a to je da Srbija ima mnogo muzeja. Ja ću biti sklona da kažem da je Srbija sa svojom bogatom kulturnom i istorijskom tradicijom muzej sama po sebi. Nekako mi se čini da smo kao takvi možda i najatraktivniji bili do sada, a da ćemo tek biti.

Cilj donošenja ovog zakona, i to ste u uvodnom izlaganju, čini mi se, i rekli, jeste sistematsko unapređenje muzejske delatnosti kroz jačanje muzejskih ustanova, kao i približavanje dobroj praksi sveta primenom najsavremenijih muzeoloških standarda.

Ozbiljni problemi sa kojima se ovde susrećemo svakako su teški uslovi za rad ustanova zaštite kulturnih dobara, koje se suočavaju sa nedovoljnim prostorom, problemom finansiranja, nedostatkom stručnog kadra i drugim problemima koje bi ovaj zakon trebalo da reši uspostavljanjem regulatornog temelja koji će obezbediti njihov efikasniji rad i razvoj.

Ovo je prvi zakon koji je specijalizovan za oblast muzejske delatnosti i u potpunosti je reguliše, obzirom na to da zakon koji se trenutno primenjuje po svom karakteru utvrđuje opšta zajednička pitanja kulturnih dobara, pa tako nema u njemu adekvatnog rešenja za dosta problema koje joj praksa nameće.

Velika je odgovornost na ustanovama zaštite kulture u čuvanju i promovisanju našeg kulturnog nasleđa i baštine, zato im zaista moramo obezbediti sve uslove za rad i razvoj kako bi bogate istorijske tekovine naše države i društva ostale i budućim generacijama kojima to dugujemo.

Stvaranje zakonskog okvira, zaokruživanje pravne regulative, definisanje obaveza muzeja i osnivača muzeja, poboljšanje uslova za rad muzeja i po prvi put uređenje mreže muzeja jesu najbitnije promene koje ovaj zakon tretira. On predviđa osnivanje muzejskog saveta Republike Srbije koji se po novom zakonu sastoji od pet članova izabranih od strane ministra na predlog Centralne ustanove, a iz redova stručnjaka što je jako važno.

Muzejski savet će zajedno sa Centralnom ustanovom, matičnim muzejima, teritorijalno nadležnim muzejima i drugim muzejima iz evidencije muzeja činiti mrežu koja organizuje i koordinira rad svih muzeja.

Centralno mesto u zaštiti muzejske građe poverena je zakonom Narodnom muzeju u Beogradu, koji će biti preimenovan u - Narodni muzej Srbije. Podsetimo, on je osnovan ukazom ministra prosvete, Jovana Sterije Popovića 1844. godine, kao "Muzeum serbski", koji je na jednom mestu trebalo da sabere starine i da ih za potomstvo sačuva. Osnovan je sa idejom da na jednom mestu objedini celokupnu srpsku kulturnu baštinu i da ujedno pored izložbene obavlja i svoju naučnu i istraživačku delatnost.

Kao centralnoj ustanovi muzeološkog sistema, predviđeno je da muzej vodi centralni registar i registre kulturnih dobara od izuzetnog značaja u Republici Srbiji, utvrđuje kulturna dobra od izuzetnog značaja, predlaže dobra od izuzetnog značaja koja proglašava Narodna skupština i učestvuje u izradi strategije razvoja ustanova zaštite kulturnih dobara.

Bitna novina u odnosu na stari zakon je to što osnivači muzeja, pored Republike Srbije, autonomne pokrajine, pravnih lica, osnivači mogu biti i fizička lica i preduzetnici, pa se prema osnivaču muzeji dele na javne i privatne. Postavlja se mogućnost osnivanja muzeja zajednice, koji u cilju zaštite očuvanja i identifikovanja i promovisanja lokalnih, kulturnih dobara, materijalne i nematerijalne prirode, mogu osnivati kako pojedinci, tako i udruženja. Ono što je najbitnije, sva kulturna dobra biće zaštićena zakonom, bez obzira u čijem se vlasništvu ona nalaze.

Decentralizacija kulture je prethodno jasno postavljena kao jedan od ciljeva resornog ministarstva, ali je takođe dobro i to što je pažnja posvećena i u pogledu postupanja sa kulturnim dobrima i načinu njegovog tretiranja, pa se u tom smislu bitno podižu i standardi i kontrola.

Jedan od najvećih problema sa kojima se ustanove za zaštitu kulture suočavaju je, pre svega, finansijske prirode, pošto u tom smislu zavise od lokalnih samouprava, koje nisu u mogućnosti da ih finansiraju na način koji bi im omogućio adekvatno ispunjavanje svih redovnih delatnosti. Ovaj zakon rešava to pitanje tako što predviđa obezbeđivanje finansijskih resursa, pre svega iz budžeta Republike Srbije, zatim iz autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.

Za vreme korona virusa svi smo uvideli koliko nam je kultura zapravo falila, tako da se nadam da će digitalizacija, koja se u članu 18. pominje u kontekstu zaštite dokumentovanja kulturnih dobara, ići i u pravcu internet prezentacije, koju su usvojili najpoznatiji muzeji u svetu. Mislim da tu praksu imamo u Luvru, u engleskim muzejima. Svesni značaja novih tehnologija u današnjem svetu i u njihovoj prisutnosti u životu mladih, bilo bi lepo da pokušamo da i na taj način našu kulturnu baštinu približimo mlađim generacijama, ali takođe da iskoristimo priliku da je promovišemo u širem kontekstu.

Pred nama je danas, na inicijativu Narodne biblioteke Srbije, a zahvaljujući Ministarstvu kulture i informisanja, i Predlog odluke o proglašenju stare i retke bibliotečke građe za kulturno dobro od izuzetnog značaja, u čijem se daljem tekstu nalazi čak 720 starih i retkih knjiga, čija starost datira iz vremena od 15. do 19. veka. Od duhovnih knjiga i žitija posvećenih raznim svetiteljima, do filozofskih dela, originalnih rukopisa i prvih štampanih izdanja autora, zajedno predstavljaju artefakte neprocenjive vrednosti.

Čini mi se da nismo sasvim svesni, bili ste upravu kada o tome govorite, kolikim kulturnim bogatstvom kao narod raspolažemo. Raduje me ova inicijativa koja bi uspela da zaštiti, ali i da promoviše našu kulturnu baštinu.

Osnivanje Srednjovekovnog muzeja Srbije na Savskom trgu, u stroj železničkoj stanici, o tome sam već govorila i u plenumu, ali ću ponoviti, pored spomenika Stefana Nemanje, još jedan je pokazatelj da ova vlast ima i volje i želje da promoviše, ali i da zaštiti naše kulturno nasleđe.

Kulturni identitet je svakako jedan od najvažnijih identiteta jednog naroda, spona koja nas povezuje kao pojedince, koja nas povezuje sa našim precima, ali i sa budućim pokolenjima. Zato je moramo čuvati, negovati i nikako je ne smemo zaboraviti, niti je se stideti, jer za to nemamo razloga. Ono što je najvažnije, kulture se ne smemo odreći, jer se onda odričemo, pre svega, sebe i svog identiteta.

Za ponos treba da nam služi činjenica da naša materijalna i nematerijalna kulturna zaostavština ima viševekovnu tradiciju. Svedočanstva istorije našeg naroda i kulture datiraju iz 11, 12. i 13. veka, mnogo pre nastanka nekih nacija i država koje danas naše pravo na nju osporavaju i, što je još sramnije, naše kulturno blago prisvajaju kao svoje.

Gospođo Gojković, razumete me o čemu govorim. I sami ste govorili o važnosti toga da najpre našu decu edukujemo na način da ćemo neke moderne igraonice, koje takođe, slažem se, jesu neophodne, jesu vrlo atraktivne, ali opet ih malo prilagoditi ili probuditi svest, još bolje. Čak ne mislim da imamo problem ni sa činjenicom da, koliko god da je taj zakon bio star, muzeji su bili kvalitetniji, ali je negde svest u narodu izgubljena u nekom trenutku kada je u pitanju pre svega odnos prema svojoj deci. Da li zbog brzine života, možda i roditelji greše, pa je lakše dete ostaviti u igraonicu, nego ga ispratiti kroz muzej u kome treba čuti i videti razne detalje.

Posle mene će o ova dva važna zakona govoriti dva ozbiljna imena u oblasti kulture, Jelica Sretenović i Jela Mihajlović. Sigurno će reći više i bolje. Osim što volim kulturu i što sam bila asistent u odboru onda kada ste učinili prvi korak da unapredite ono što je stanje kulture u državi, ja ne poznajem mnogo. Učim i nadam se da sam dobar đak, ali ćete od mene uvek imati onu podršku koja vam je, čini mi se, neretko i neophodna, a to je da vas šira srpska javnost razume, da to ne meri kroz politikanstvo kome su skloni, nego kroz konkretna dela koja ste zaista za kratak rok sa pozicije ministra kulture uradili.

Ne sumnjam da ćemo ovde imati još zakona o kojima ćemo razgovarati, ne sumnjam da će svi oni biti kvalitetni i ne sumnjam da ćemo jednog dana biti ponosni zbog činjenice da možemo da kažemo - eto, učestvovali smo u tom radu ili smo glasali o tome.

Želim vam uspeh. Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će sa zadovoljstvom podržati i ova dva zakona i sve ono što stigne kao predlog od vas. Naročito me raduje vaš razgovor sa patrijarhom srpskim i dogovor koji ste napravili kada je u pitanju Muzej Srpske pravoslavne crkve. Jeste važno da i u tom smislu napravimo iskorak.

Ne mogu da tvrdim da smo zajedno bili na sastanku sa, čini mi se, delegacijom Češke, kada je ambasadorka sugerisala nešto što me je jako zabolelo tada. Ona je rekla - znate, ne bi možda bilo loše da sve vaše manastire na Kosovu i Metohiji nekako zapišete u nekim mikročipovima. Za mene je to bio takav atak, ne razumevši pri tom o čemu se radi. Onda je žena rekla - pod okolnostima da tamo žive neki ljudi koji bez griže savesti pale, možda treba sačuvati podatak o tome gde su postojali, da bi nekada mogli da budu obnovljeni.

Nažalost, osim naših spisa i naših sećanja, jedan procenat manastira smo trajno izgubili na Kosovu i Metohiji, do onog momenta dok ne budemo dobili šansu da ih obnovimo, upravo zbog toga što vandalski pristup nekih ljudi ne ume da izmeri ni šta je kulturna, ni šta je istorijska, ni šta je nacionalna vrednost, osim u onom delu u kome pokušava da od iste napravi sopstvenu iskrivljenu istoriju i da eventualno prisvoji sve to što datira, kako sam i rekla u diskusiji, iz 11, 12. i 13. veka.

Dakle, napominjem, Socijalistička partija Srbije i narodni poslanici Socijalističke partije Srbije podržaće oba zakona. Vama želim uspeh u radu, pa se vidimo sa nekim novim zakonima, nadam se uskoro. Hvala.