Hvala, gospodine Mirkoviću.
Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović.
Izvolite.

Hvala, predsedavajući Orliću.

Uvažene kolege, uvaženi građani Srbije, niti su svi u Srbiji hrišćani, niti smo svi mi u ovoj sali hrišćani, ali neke priče su univerzalnog karaktera.

Jevanđelje po Jovanu, glava 8, priča o Isusu i preljubnici. Naime, kada su na tadašnju Maslinsku goru u hram doveli Isusu jednu preljubnicu, to je bilo i te kako osuđujuće za zakone toga doba. Osuda i presuda za tako nešto je bilo kamenovanje. Kada su to Isusu izložili, on je rekao – onaj ko je bezgrešan neka prvi baci kamen. Svi su izašli iz hrama, ostali su Isus i ta žena kojoj je trebalo biti presuđeno. Rekao je – niko te ne osudi, izađoše, niko, Gospode, ni ja te ne osuđujem.

Zašto vam sve ovo pričam? Humanost i humani pristup kada je u pitanju izvršenje najgorih sankcija je uvek nešto što je bilo svojstveno čovečanstvu, kako kroz istoriju, tako i danas. Taj humani pristup je često bio, a i danas je nešto što je možda i ispred zakona, a u svakom slučaju nakon što zakon kaže svoju reč on ostaje kao jedna obaveza. Neko je i tada morao da vodi računa o tom pristupu i bude kontrola u humanom pristupu prema onima koji su učinili najgora krivična ili bilo kakva druga dela.

Moderna istorija, novo vreme, nova vrsta kontrole. Danas donosimo odluku o izboru članova Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija.

Drage kolege Žarić Kovačević, Kesar, Dubravka Kralj, Muamer Bačevac, koleginica Danijela Vujičić, pred vama je veliki zadatak, imajući u vidu da u svom radu morate da vodite računa o humanosti, koja je bila prioritet i pre 2.000 godina i od postanka samog čoveka i koja je iznad svih vrednosti, ponekad i ispred samog zakona, a posle njega i posle onoga što zakon i pravda kažu svakako obaveza.

Vi svakako u svom poslu treba da vodite računa o pravdi. To je ono što je na prvom mestu, ali nakon što je pravda rekla poslednju reč, treba da vodite računa i o onome što se dešava u ustanovama koje izvršavaju sankcije koje je ta pravda predvidela. Međutim, jednu stvar nikada nemojte da zaboravite. Ne zaboravite da ste vi u stvari ljudi iz politike i da je politika manje ili više uvek bila povezana sa onim što se u tim ustanovama dešava i onim čemu te ustanove same po sebi služe.

Naime, ispričaću vam i u tom pogledu jednu priču koja nije tako stara i nešto je iz novije istorije Srbije, iz 2011. godine. Podsetiću vas, 2011. godine Srbija je grcala u kriminalu, u pljački, u pljačkaškoj privatizaciji, u nezaposlenosti, a oni koji su bili direktni protagonisti ovih događaja su bili ili na ulicama ili, još gore od toga, vodili su ovu državu i ovaj narod.

Tadašnje ustanove za izvršenje sankcija su služile isključivo za smeštaj sitnih prevaranata, kriminalaca i lopova. Takve kakve su bile, možda se nisu mogle nazvati ustanovama, pre bi se reklo kazamati, ali u tim kazamatima i ti kazamati su bili i te kako veza sa našim ljudima koji su dolazili iz Republike Srpske, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, sa svim onim ljudima koji su te devedesete, najteže godine na Balkanu, provodili na tim područjima boreći se za državu, bilo da su to radili direktno ili indirektno.

Naime, negde u jesen te 2011. godine u jednom takvom kazamatu u Šapcu je boravio, pazite, ne vojnik, ne učesnik ratova, gradonačelnik Trebinja Slavko Vučurević. Ponavljam, ne vojnik, nego gradonačelnik Trebinja, Slavko Vučurević. Čekao je isporučenje Hrvatskoj, a tadašnje političke elite su se radovale izvršenju jedne takve sankcije koja će biti izvršena u Hrvatskoj i trijumfalno sve to slavili. To su iste one političke elite koje danas vode opoziciju u Srbiji i plediraju da preuzmu brigu i o vođenju Srbije.

Slavko Vučurević se posle nekog vremena, spletom čudnih okolnosti i na njegovu sreću, našao u Trebinju i reći će, pored svega, da nije kriv, naravno, jer ni sam nije bio vojnik, ali da je duboko razočaran u majku Srbiju, kako se imenica Srbija uvek izgovara u tom kraju, reći će to i Slavko i ljudi u Trebinju i u Republici Srpskoj. Svakako, imali su i ljudi u Republici Srpskoj i Slavko debeo razlog za to, jer jedina njihova veza sa Republikom Srbijom kao maticom u to doba su bili upravo ti kazamati i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije i nikakva druga veza naših ljudi sa maticom nije postojala osim te.

A šta je danas veza? Šta je danas veza sa Trebinjem? Veza je aerodrom koji gradi ova država u Trebinju, veza su mostovi na Drini, veza su projekti u svakoj opštini u Republici Srpskoj, veza je direktna pomoć svakom čoveku i veza je predsednik države Aleksandar Vučić. Napravite poređenje te 2011. godine i danas, deset godina kasnije.

Drage kolege, budući članovi Komisije, siguran sam da ćete vi biti izabrani, jer se radi o ljudima koji su i te kako zavidnih biografija. Na kraju, još jedna poruka – držite se pravde, čuvajte humanost, ali čuvajte i ove veze o kojima sam govorio. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima Miloš Banđur.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, podržavam predlog Komisije koju smo dobili. Nadam se da će kolege koje su izabrane u Komisiju za kontrolu sprovođenja zatvorskih sankcija, raditi svoj posao na najbolji mogući način. Osvrnuo bih se na neke detalje o kojima su neke kolege već govorile, ali nije s goreg da se podsetimo.

Prva činjenica je da naši zatvori jesu prenatrpani, odnosno imamo više osuđenika nego što realno imamo mesta, ali nije to tako strašan podatak, odnosno brojke nisu tako dramatične. U mnogim drugim zemljama i zapadne Evrope i sveta i u našem regionu te brojke su mnogo lošije, odnosno imamo mnogo više zatvorenika nego što ima mesta. Znači, broj zatvorenika na 100 mesta je daleko veći.

U Srbiji je u januaru 2020. godine bilo 107 zatvorenika na 100 mesta, ali je zbog epidemije korona virusa, vlada uspela da taj broj smanji na 105 zatvorenika na 100 mesta u aprilu mesecu, tako da je broj zatvorenika smanjen na 626 ili negde oko 6%. To je bio doprinos države, doprinos vlade, opštoj situaciji i stanju u zatvorima i zaštiti života i zdravlja ljudi koji tamo borave. Naravno, nije samo to bio doprinos, ono što možemo da vidimo iz sredstava javnog informisanja, je da se u objektima i ustanovama u kojima se izvršavaju zatvorske sankcije, odnosno, odslužuju kazne, vode i vrše redovni lekarski pregledi, da su zatvorenici vakcinisani, odnosno, svi oni koji su želeli da prime vakcinu, da prilikom prijema novih osoba na izdržavanje, oni se zdravstveno proveravaju, ukoliko jesu sumnjivi, izdvajaju se u posebne prostorije, odnosno, borave izolovano, da u slučaju neke infekcije ne bi to preneli ostalim zatvorenicima. Znači, sva epidemiološka pravila koja se primenjuju u da kažem, državi, u životu, u drugim objektima, ona se primenjuju i u zatvorima i među zatvorenicima, što je naravno, dobro.

Kažem, imamo 9000 mesta u zatvorima, i ova vlast je uspela da rekonstruiše par zatvora, i da napravi 2018. godine, novi zatvor u Pančevu sa 500 mesta, po svim evropskim i svetskim standardima, 2017. godine, rekonstruisali smo uz pomoć EU dva paviljona, odnosno ženski paviljon u Požarevcu. Takođe, 2021. ove godine planirana je rekonstrukcija dva muška paviljona, takođe u Požarevcu. Investirano je i u zatvore u Sremskoj Mitrovici, nešto u Nišu, tako da je, jedan opšti utisak da vlast čini sve na tome da popravi koliko može, u ovom trenutku stanje u kojima borave, uslovi u kojima borave zatvorenici, oni koji se tamo nalaze, oni koji su već u zatvorima smešteni.

Ono na šta bih hteo da ukažem pažnju je da u Srbiji imamo 152 lica na izdržavanju zatvorske kazne na 100 hiljada stanovnika, u Evropi je taj prosek 102 osobe na 100 hiljada stanovnika. Ta brojka je znatno niža. To ne znači da su oni manje kriminalizovani od nas, to jednostavno znači da oni imaju neku drugu politiku izricanja sankcija i da se više ide na alternativne sankcije.

Naravno, i mi smo uveli oportunitet, kao jednu od mera da se izbegne sudski proces i kasnije eventualno, zatvorska kazna, međutim, postoje i druge alternativne mere, kao što su uslovna osuda, kao što je rad u javnom interesu. Postoje načini izdržavanja kućnog zatvora ili elektronskog nadzora nad izdržavanjem zatvorske sankcije, u nekim drugim uslovima. Tako da, su to sve mere koje se u Evropi koriste kako bi se broj ljudi u zatvoru sveo na minimum. Možda, mislim, da je to neki put kojim možda i mi treba da krenemo u tom smislu.

Što se tiče uslovnih osuda, mogu da istaknem da mi imamo zaista malo uslovnih osuda na 100 zatvorenika, recimo, 26 na 100 osuđenih, 26 na 100 u Srbiji, 646 imate u Poljskoj, 46 u Norveškoj, 50 u Švajcarskoj, 71 u Bugarskoj. Znači, da oni znatno češće izriču te uslovne osude u odnosu na nas, a to upravo govori u prilog da treba češće izricati alternativne sankcije kako bi se gužva u zatvorima smanjila, a time i finansijsko opterećenje države, jer svaki zatvorenik bez obzira da li nešto radi u zatvoru i doprinosi, on ipak ovu državu košta.

Rekao sam da je zdravstvena zaštita u zatvorima poboljšana u odnosu na neki period pre sedam, osam godina tako da danas imamo dva puta manju stopu smrtnosti u zatvorima u Srbiji i tu se razlikuju dve vrste smrtnosti, jedan je zbog ubistava, samoubistava i tako dalje, obračuna, a druga je usled bolesti. Znači, da je i zatvorska nega znatno bolja, odnosno veza sa bolnicama, a sa druge strane i sama kontrola zatvorenika i toga što oni rade je bolja, pa je manja mogućnost međusobnog povređivanja i međusobnih obračuna. Tako da je za ovaj period kada je naša stranka na vlasti ta stopa smrtnosti u zatvorima smanjena za dva puta.

Ono što bih istakao kao problem o kome treba razmišljati, to je pospenalna podrška, odnosno podrška ljudima posle završetka zatvorske kazne. Negde sam pročitao da jedino Zakon o izvršenju krivičnih sankcija poznaje osuđenike, odnosno zatvorenike i nijedan drugi zakon. Zaista potrebno je napraviti socijalne programe koji će da omoguće ljudima da koji napuste zatvor, koji izdrže svoju kaznu da budu prihvaćeni. Jednostavno, kada čovek posle izlaska iz zatvora dobije neki posao koji može da radi, postoji veća verovatnoća, odnosno manja verovatnoća da se vrati nekom, pod navodnicima zanatu koji ga je u taj zatvor i odveo, mada je sve to stvar lične prirode, ali kažem u proseku socijalna podrška u svakom slučaju može da smanji povraćaj u zatvor.

U EU iskustava kažu da oni koji su bili osuđeni na javne radove, odnosno vršili javne radove da je broj povratnika među njima bio najmanji. Ono što je bitno za period koji je iza nas, to je da mi u poslednjih par godina ili čak i više nismo imali neke nemire u zatvorima, veće pobune i tako dalje, koje su bile karakteristične za period 2000. godine i posle toga. Sećam se da je 2000. godine bila jedna velika pobuna gotovo u svim zatvorima u Srbiji, verovatno inspirisana otpuštanjem albanskih zatvorenika, njih 820 je pušteno na slobodu bez dobrog razloga, među njima se nalaze i oni koji su ubijali, klali, spaljivali.

Sećam se da su tada puštena i dva brata, Ljuan i Bekim Mazreku, koji su jedan veći broj Srba, ja sad ne mogu da licitiram koji, ali nepobitno je utvrđeno da su veći broj lica ubili i da su spalili u krečani u Klečki. Kada već pričamo o tome, moram da se prisetim nedavne izjave predsednice tzv. Kosovo, Vjose Osmani, koja kaže da Srbija treba da se pokaje, da se izvini, da nadoknadi žrtvama ono što je učinila. Znate, ja razumem da je ta izjava data u vreme neke kampanje kada se ona kandidovala za mesto predsednika, pa je animirala birače, ali posle izbora i inauguracije u govoru u kome se ona i inauguriše na tu poziciju, mislim da jedna ta6kva retorika nije primerena i da ona ne vodi dijalogu i ne vodi stvaranju dobrih odnosa sa Srbijom, zato što pre svega nije realno, jer sve ono što nije realno, ne može da uspe.

Srbija 2000. godine ne samo što je oslobodila sve albanske teroriste, ubice, koljače, a među njima je bilo i onih koji su bili možda politički zatvorenici, nego Kosovo u periodu od 2000-2012. pa i kasnije, niti međunarodne snage i misije na KiM nisu uspeli da pronađu i identifikuju bilo kojeg ubicu, bilo kojeg počinioca krivičnog dela i zločina nad srpskim stanovništvom.

Setimo se Starog Gracka, žetelaca, 2000. godine u proleće, koji su pobijeni samo zato što su izašli da pokose sopstvenu njivu. Niko nije odgovarao. Autobus kod Podujeva, podmetnuta bomba, izginuli ljudi, niko nije odgovarao. Pogrom 2004. godine nad hiljadama Srba i hiljade spaljenih kuća – niko nije odgovarao.

Kad se setim gospođe Vjose Osmani, uvek se setim i one slike iz haškog suda, odnosno Međunarodnog suda pravde u Hagu, gde ona onako nasmejana, cinično, pogledom ispraća Vuka Jeremića, koji tobože ljut napušta zasedanje, gde je Srbija tada izgubila odlukom suda 10:4, tako da je svaka asocijacija na gospođu Vjosu Osmani meni asocijacija i na Vuka Jeremića, koji je zajedno sa svojom ekipom tada, 2010. godine, doveo do poraza Srbije u Međunarodnom sudu pravde.

Mislim da su ove izjave koje su došle sa Kosova prethodnih nedelja i meseci u stvari rezultat neshvatanja da su se u Srbiji promenile okolnosti, da Srbija danas nije ona Srbija iz 1999, nije Srbija iz 2000, nije Srbija iz 2004, koja će da ćuti nad pogromom koji se vrši nad srpskim stanovništvom, nije Srbija iz 2008. koja će mirno da posmatra proglašenje nezavisnosti, niti je ona tupava Srbija iz 2010. godine koja će da postavi najtupavije pitanje Generalnoj skupštini, koje je ona prosledila Međunarodnom sudu pravde i dobili smo odgovor kakav smo dobili.

Pa i da je pitanje bilo najpametnije, trebalo je proučiti odnos snaga u Međunarodnom sudu pravde i videti ko su te sudije, iz kojih su zemalja, kakav je njihov stav i odnos prema Srbiji i ako se proceni da nama ne ide u prilog bilo kakvo izjašnjavanje, da to ne činimo.

Međutim, urađeno je što je urađeno i ja lično mislim da je to urađeno sa namerom da se nama nanese neprocenjiva šteta, tako da po tom pitanju tu smo gde smo.

Što se tiče ove teme, još jednom, podrška komisiji. Mislim da je pred njima vrlo ozbiljan zadatak, zato što zatvori u Srbiji nisu dečiji vrtići i nisu mesta gde se dešavaju samo lepe stvari.

U zatvoru se ipak nalaze osim onih koji su okrivljeni i osuđeni za saobraćajne nesreće i neke stvari koje su možda i sticaj okolnosti, nalaze se i ljudi koji se bave ozbiljnim kriminalom ili su programirani da se bave ozbiljnim kriminalom. Među zatvorskim čuvarima najveći broj je pošten i onakav kakav treba da bude, međutim, ima i onih koji sarađuju u tome.

Mislim da je pred komisijom ozbiljan zadatak da takođe pogleda ko se to šalje na izdržavanje kazne kući, u kućnim uslovima, elektronsko praćenje, a ko mora da ode u zatvor, odnosno da se tu uspostavi jedan balans i da se vidi da li se te stvari rade na pravedan način, da li su tu moguće određene popravke, itd. Zahvaljujem.

Hvala.

Reč ima Uglješa Mrdić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Orliću.

Uvaženi gospodine Orliću, uvažene kolege narodni poslanici i građani Srbije, jako je važan rad Komisije za kontrolu krivičnih sankcija, jer kao što znamo, Srbija je zemlja pravde, zemlja poštovanja prava i Srbija se za to zalaže intenzivno od 2012. godine.

Ali, kada smo kod izvršenja krivičnih sankcija i kontrole krivičnih sankcija u Srbiji, ja samo moram da podsetim da smo od 2012. godine, prilikom političkih promena, imali jednu katastrofalnu situaciju što se tiče svih jedinica, tj. svih pritvorskih i zatvorskih organizacionih jedinica u okviru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, gde smo imali ne samo jedno stanje haosa, nego smo imali i česte pobune zatvorenika i pritvorenika, imali smo i razne finansijske malverzacije, imali smo i nepoštovanje ljudskih prava, a imali smo, kao što je i rekla moja koleginica gospođa Jevtović Vukojičić, jednu stvarno lošu sliku iz vremena policijske akcije „Sablja“, kada je nekoliko hiljada građana pritvoreno i bili su po mesec i više dana u zatvoru i u pritvoru, a mimo bilo kakvih pravila i, naravno, uz kršenje svih mogućih ljudskih prava.

Na sreću, to vreme iz 2003. i to vreme do 2012. godine je prošlo. Mi poslednjih osam i po godina imamo uređenu Upravu za izvršenje krivičnih sankcija, imamo ulaganja u zatvore, ne samo da imamo poštovanje ljudskih prava u okviru organizacionih jedinica u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, nego imamo čak i situaciju da se razvija i proizvodnja u određenim oblastima, kao što je, recimo, slučaj kad su u pitanju zatvori u Sremskoj Mitrovici, Somboru, Nišu, Požarevcu, gde dakle imamo i tu određene rezultate iz oblasti i poljoprivrede, stolarske, drvne industrije, pa čak i kao što su rekle moje kolege, sada, prošle godine naročito, u periodu korone, oko milion maski je sašiveno što se tiče Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i što je podeljeno građanima Srbije.

Pored svih tih ulaganja u zatvore i da ne govorimo sada o izgradnji zatvora Skela 2, onda potom najavljena ulaganja što se tiče zatvorskih jedinica, u Kragujevcu, Pančevu, širom Srbije i tu govorim oko 30 ustanova, dakle, uprava za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstvo pravde u tom smislu dobro rade svoj posao i zato je jako bitan i rad Komisije za kontrolu krivičnih sankcija i apsolutno podržavam i predlog da pet mojih dragih kolega, narodnih poslanika bude u toj komisiji.

Dakle, tu imamo tri predstavnika Odbora za pravosuđe i lokalnu samoupravu, imamo našu koleginicu iz Odbora za rad i socijalna pitanja i imamo kolegu koji vodi Odbor za ljudska i manjinska prava i ja znam da će pet mojih kolega i gospođa Jelena Žarić Kovačević, i gospođa Danijela Vujičić i gospođa Dubravka Kralj, i gospodin Bačevac, i Dejan Kesar, da će odlično da rade svoj posao i da će ta komisija da bude ono što jeste i što jeste na kraju krajeva, i svaka komisija i svaki odbor i svaka delegacija koja je ovde izglasana u Skupštini Srbiji i koja je dobila dobru potporu za svoj rad i punu našu podršku.

Kada smo kod rada, uprava, i kada smo kod poštovanja institucija, i kada smo kod poštovanja pravde i zakona u Srbiji, ja moram sa građanima Srbije da podelim odgovor koji sam jutros dobio, od Uprave za sprečavanje pranja novca Ministarstva finansija, u odgovoru koji je potpisao ministar finansija gospodin Siniša Mali, a tiče se pitanja koje sam postavio još 16. marta u ime poslaničke grupe Aleksandar Vučić – za našu decu, a pitanje je bilo upućeno i Ministarstvu unutrašnjih poslova, i ministru finansija što se tiče malverzacije , što se tiče tajkuna, žutog tajkuna Dragana Đilasa, koji je do 2014. godine, do kraja 2013. godine bio na vlasti u Beogradu, a njegova DS, gde je on bio i zamenik predsednika, a potom i predsednik DS, vladala je i pravila haos u Srbiji i dozvoljavala kriminal i korupciju do 2012. godine.

U odgovoru, a ja ću pročitati samo deo odgovora da ne bi opterećivao ovde prisutne, pošto je ostatak vezan za obaveštenja, što se tiče kako funkcioniše sama Uprava za sprečavanje pranja novca i što se tiče procedure ali u najvažnijem delu odgovora navedeno je da Uprava za sprečavanje pranja novca Ministarstva finansija, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima je preduzela aktivnosti prikupljanja podataka, informacija i dokumentacija u zemlji i inostranstvu u cilju provere bitnih finansijsko-obaveštajnih podataka, koji ukazuju na sumnju u pranje novca, utaju poreza i prikrivanje stvarnog vlasništva od strane pravnih i fizičkih lica povezanih sa privrednim društvom „Askanijus LTD“ i Draganom Đilasom, i u zavisnosti od rezultata navedenih aktivnosti odrediće dalje postupanje u konkretnom slučaju.

Dragi građani Srbije dobili smo jasan odgovor od Uprave za sprečavanje pranja novca, Ministarstva finansija. Dobili smo pre neki dan i jasan odgovor o istom pitanju od strane Ministarstva unutrašnjih poslova.

Ovim dopisima, ovim obaveštenjima, ovim odgovorima jasno je pokazano i dokazana da i Uprava za sprečavanje pranja novca Ministarstva finansija i Ministarstvo unutrašnjih poslova rade profesionalno svoj posao. Ja sam uveren i ubeđen da neće niko, ni u tužilaštvu, ni u sudstvu, niti u drugim nekim državnim institucijama koje učestvuju u ovoj istrazi protiv Dragana Đilasa u vezi njegovih ne milionskih, nego su u pitanju prevare od desetine miliona, pare koje je uzeo od građana Srbije, nadam se da će se doći na kraju i do tih 619 miliona evra koliko je i ukupno oteo od građana Srbije Dragan Đilas zajedno sa svojim saradnicima, jer Srbija je, kao što sam rekao na početku svog izlaganja, zemlja pravde, zemlja poštovanja, zemlja zakona, a kao što je rekao i naš predsednik Srbije i SNS Aleksandar Vučić, u sinoćnoj odličnoj emisiji sarajevske televizije koja je snimana u Beogradu, Aleksandar Vučić je jasno poručio da apsolutni interes Srbije mir i stabilnost, mir i stabilnost i na teritoriji Srbije i na Balkanu i najbolji mogući odnosi sa našim dragim komšijama.

Kakvi su odnosi, to je jasno prezentirao sinoć predsednik Vučić, i to jasno govore svi oni dobronamerni ljudi koji žive i na teritoriji Bosne i Hercegovine, i što se tiče drugih balkanskih država, naročito što se tiče država bivše Jugoslavije gde imamo jednu veliku zahvalnost prema predsedniku Vučiću zbog svega što je učinio u borbi protiv korona virusa i pomoći našim komšijama.

Ja sam pre neki dan imao razgovor sa jednom osobom koja živi na teritoriji Bosne i Hercegovine, tačnije u Sarajevu, na teritoriji Federacije BiH, sa kojom sam stalno imao problem kada sam pričao po pitanju politike Aleksandra Vučića i stalnu kritiku od strane te osobe, toliku kritiku da jednostavno nisam mogao tu osobu da ubedim u suprotno. Međutim, ta osoba me je nazvala telefonom pre neki dan da se vidimo, došla je u Beograd, primila vakcinu i rekla sve što sam govorio o predsedniku Vučiću do sada pada u vodu, svaka mu čast, spasio je život moj i moje porodice. On je jedini pravi lider. Dobro nam svaki put došao u naše Sarajevo.

Toliko mi je drago što sam to čuo od mog prijatelja sa kojim pre neki dan imam i slaganja u potpunosti i što se tiče politike, što se tiče poštovanja politike Aleksandra Vučića.

Koliko je dobra cela ova priča oko vakcinacije to potvrđuje i jučerašnji podatak da su građani Srbije ukupno dobili 3.060.757 doza vakcina, doza vakcina koja je obezbedila i odlična politika Vlade Republike Srbije i politika Aleksandra Vučića.

Samim tim, na kraju moram da zaključim da sve ovo navedeno, sve ovo dobronamerno što su rekle i moje drage kolege narodni poslanici, i što se tiče rada ove Komisije za kontrolu krivičnih sankcija, i što se tiče uspeha Srbije iz oblasti ekonomije, zdravstva, vakcinacije i svih drugih oblasti, mi svakodnevno imamo jednu strašnu, nenormalnu i po meni, ludačku kritiku i od strane Dragana Đilasa, Marinike Tepić i njihovih saradnika. Oni kritikuju sve što je dobro što radi Srbija. Zašto kritikuju? Prvo, zato što žele na bilo koji mogući način da se vrate na vlast, zato što ih nervira većina naroda, većina građana Srbije svih nacija i veroispovesti, jer je protiv njih, nerviraju ih svi dobri rezultati.

Ove rezultate koje imamo u Srbiji, koji su odrađeni zahvaljujući Aleksandru Vučiću i Vladi Republike Srbije nisu samo rezultati koje cene građani Srbije, nego su ovo rezultati koje sada cene i uvažavaju i drugi narodi koji žive širom Balkana, koji žive širom Evrope i koji žive širom sveta. Zašto? Zato što sada ceo svet jasno zna i sada je dokazano da Srbija kada je najteže, po ko zna koji put u svojoj istoriji se podigla, a u ovoj situaciji kada je u pitanju borba protiv korona virusa odreagovala je najbolje u Evropi, među najboljim zemljama u svetu sa jasnim rezultatima.

Srbija predvođena Aleksandrom Vučićem još jednom jasno pokazuje da je lider i da je apsolutni interes naše Srbije mir i stabilnost i na našoj teritoriji, i na Balkanu. Živela Srbija.

Hvala.

Hvala, gospodine Mrdiću.
Saglasno članu 27. i 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da donese akte iz dnevnog reda.
Reč ima narodni poslanik Srbislav Filipović.
Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući, gospodine Orliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, za početak hoću da kažem, povodom ove važne diskusije kakva je to Srpska napredna stranka, stranka od 2008. godine, od kad smo osnovani do dana današnjeg i šta su one temeljne vrednosti koje propagira naša stranka. Prvo, to je jedna ozbiljna, stabilna, pravna i uređena država i pravda za sve građane u našoj zemlji. To su ta dva glavna postulata koja su i mene navela da postanem deo Srpske napredne stranke 2008. godine.

Šta smo od toga postigli? Uspeli smo da uradimo da ta dva glavna temeljna stuba napravimo, da ojačamo državu, da je podignemo sa dna, da je stabilizujemo, da danas možemo da kažemo da i naši zatvorski kapaciteti, stanje u našim zatvorima u Srbiji, u kazneno-popravnim ustanovama jeste bitno bolje nego što je bilo 2012. godine, kada smo dolazili na vlast.

Za početak, hoću da osudim sve pretnje sa pokušajem napada na bilo koga u Srbiji, i na političke protivnike, i na one ljude koji ih zastupaju, uverenja koja zastupa danas Vlada Republike Srbije i predsednik Aleksandar Vučić.

To je razlika između nas i to je razlika između onih, kako su moje uvažene kolege, posebno je to lepo govorio kolega Bakarec, rekli da su neki jednakiji za nekoga od drugih.

To je slika i prilika tog bivšeg režima koje smo imali do 2012. godine, kako je on vladao Srbijom i šta bi se ponovo dogodilo u Srbiji kada bi Dragan Đilas i njegovi partneri, njegovi huligani, kriminalci, lopovi ponovi zaseli na vlast u Srbiji.

Ko je osim nas iz SNS osudio pretnje na bilo koga u Srbiji? Niko. Hoću da obavestim javnost u Srbiji da je sinoć na ulazna vrata našeg poslanika Vladimira Đukanovića došao jedan huligan ili grupa huligana, ispisali su određene, odvratne reči na ulaznim vratima njegove zgrade.

Ko su ljudi koji dolaze na vrata funkcionera SNS, članova SNS, građana Srbije, ispisuju nekakve parole, nekakve uvredljive pretnje, skrnave naše ulaze? Time šalju i ličnu pretnju i kolegi Đukanoviću ali zašto da ne i svim poslanicima SNS, članovima SNS, da znaju gde i ko živi, da znaju da mogu da dođu i misle da mogu nekažnjeno da dođu na vrata svakog od nas, da napišu šta žele, da upute poruku, tu jaku poruku mržnje, pretnje, da pokušaju da uliju strah u svakome od nas, da se ne usudimo da njih nazovemo onako kako treba, da ne kažemo da su lopovi, da ne govorimo više o stotinama miliona evra, da ne govorimo o računima širom sveta, da ne govorimo o desetinama miliona koje su iznete iz Srbije, da jednostavno sa ove strane zavlada strah i tišina.

Strah i tišinu nikada nećete doživeti u redovima SNS i njenih poslanika, funkcionera, a tek nećete uplašiti predsednika Srbije Aleksandra Vučića. To je ono što nas motiviše da još snažnije, još hrabrije, da sa još više uverenja da radimo ispravnu stvar za ovu zemlju, nastavimo da radimo sve što smo radili i do sada.

Šta znači doći nekome pred vrata noću? To su hrabri, mnogo hrabri ljudi, koji noću sa maskama, ili kako već, dolaze na vaša vrata, zvone vam, prete, snimaju, ostavljaju poruke, razbijaju automobile. Čuli smo da razbijaju i glave predsednicima opština i nikom ništa. Kakvi su to ljudi?

Kakvi su to ljudi koji po društvenim mrežama najgore moguće pretnje i psovke ispisuju za predsednika Srbije Aleksandra Vučića, njegovu porodicu, decu, poslanike SNS, sve ljude koji se ne slažu sa ideologijom lopovluka koju personifikuje upravo Dragan Đilas?

Zar je teško ako se… Kako on reče – ako pitate mene, ja sam za mir, ali taj mir može lako da ode na drugu stranu pa da izađemo na ulice i da radimo ne znam šta sve građanima Srbije koji nisu za nas. Da li je to pretnja svima nama, da trebamo da strahujemo kada izlazimo iz svojih domova za svoju ličnu bezbednost? Da li je to pretnja svakome od nas ko ima decu šta će biti sa detetom kada izađe iz školskog dvorišta nakon škole? Da li je to ponovo pretnja predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da spusti loptu, da spusti gas i da Srbija stane?

Da li će neko da reaguje na sve to? Da li će neko da kaže, aman ljudi, ne možete da dolazite više na vrata bilo kome, da pretite, da ugrožavate decu? Neko reče – pa da, to je samo ispisana pretnja na fasadi neke zgrade i ništa više. A šta da se nešto desilo? Šta kada se nešto bude dogodilo nečijem detetu? Šta će onda neko da kaže? Da to dete nije jednako kao i ovo drugo, da ta deca nisu važna? Očevi te dece, oni ne liju lažne suze kao onaj cirkuzant i lopov Dragan Đilas. Mi ne idemo u apoteku po te suze, ne idemo u glumačke škole da glumimo da nam je loše ili da nam je neko nešto pisao.

Ja molim nadležne da se uzmu snimci sa svih tih zgrada gde se ostavljaju takve poruke, da takve osobe budu sankcionisane. Imaće zaista mnogo bolje uslove za odsluženje svojih kazni nego što je to bilo do pre devet godina. Moći će da se uvere koliko je sistem odsluženja zatvorskih kazni danas bolji i humaniji, nego što je bio u njihovo vreme i tu će moći da vide da u svojim pričama greše i da je Srbija mnogo napredovala u odnosu na to njihovo tajkunsko, kriminalno mafijaško vreme u kome je vladao Đilas, Jeremić, Obradović i oni ostali koji bi ponovo, jer je ponestalo novca, ponestalo računa za koje se ne zna. Opet bi zaseli u fotelje i vladali Srbijom.

Da li je nasilje dozvoljeno? Da li u Srbiji u 21. veku možete da dođete kod nekoga i slobodno da pretite? Mora sistem da pokaže u Srbiji da to ne sme da se dešava, da ko god, bilo kome da preti, na kojoj god strani, taj mora da bude kažnjen i taj mora za to da odgovara u skladu sa zakonima. Ova država ima zakone, ima sistem, uređen sistem, pravna je država. U pravnoj državi oni koji čine krivična dela, za njih moraju i da odgovaraju. Oni koji stave ruku u džep građanina Srbije, izvuku mu novac iz džepa, moraju da odgovaraju za to. Ne može na desetine ili na stotine računa u inostranstvu da ostane tek tako i da se kaže – pa šta?

Šta god da pitate Dragana Đilasa odgovor je – pa šta i šta sada? Eto, ti računi, desetina računa ste našli, šta sad? Pa ništa. Neko je lepo rekao – ne treba nikakav poseban zakon, nikakva posebna pamet da biste zaključili da sa platom gradonačelnika ne možete da dođete do nekoliko desetina miliona evra. To je nemoguće.

Da imate Aladinovu čarobnu lampu, ne možete to da uradite. Bajke ne postoje, basne ne postoje. To je sve lepo, to je deci lepo čitati za laku noć, ali to ne postoji u realnom i pravom životu. U pravom životu se zna šta možete sa platom da steknete, koliko toga. Lako je to izračunati. Uzmite digitron, ako ne možete iz glave, pa izračunajte koliko možete sa platom od 1.000 ili 1.500 evra za 10 godina vlasti da steknete i onda je ta logika jasna - ne možete da imate 57 računa, ne može to u 17 država, ne može da se to meri u 25 miliona, 650 miliona, 100 miliona, koliko već.

Jednom mora da se stavi tačka na to. Ništa posebno tu nije potrebno. Nije potrebna nikakva agencija, nisu potrebni nikakvi zakoni da to ispitaju da niste mogli to da steknete sa tim novcem.

Građanima Srbije treba ta vrsta pravde, da ono što znaju da kada moraju da uzmu kredit da bi kupili stan i da se trude da vredno rade, da se muče 10, 20 godina da otplate taj kredit za stan, za jedan stan. Neko ne može 40 stanova da ima samo zato što je brat bivšeg gradonačelnika Beograda i najvećeg tajkuna i lopova u Srbiji Dragana Đilasa. Ne može. Šta radiš? Čime se, bre, ti baviš? Kakav si stručnjak? Za šta to? Eto još jedne lepe prilike da se uvere kako izgledaju danas zatvori u Srbiji.

Politika ne sme da se vodi na ulici. To je ono što oni hoće, da politiku iz parlamenta… Zato su ga i bojkotovali, jer u parlamentu ne mogu da sučele stavove sa poslanicima SNS, jer argumente za raspravu nemaju. Onda im glavni argument postane motka, prvo njom da razvaljuju vrata Narodne skupštine, pa onda da zapale ponovo Narodnu skupštinu kao 2000. godine, pa kamenice od 10 i više kilograma, da sa njom gađaju policajce. Stave policajce u sredinu, pa se igraju između dve vatre. Jedni gađaju sa jedne strane, a drugi sa druge strane, a Dragan Đilas sedi u svojoj kancelariji i umire od smeha i kaže – to, majstori, bravo, ponovo smo palili Beograd, ponovo smo razbijali grad i onda za to, za razbijanje sopstvenog grada, sopstvene Narodne skupštine napadate SNS i predsednika Republike, one ljude koji su izgradili stotine kilometara autoputeva, preko 200 fabrika, 320 hiljada novih radnih mesta koje ste vi ugasili. Te ljude napadate za sopstveno neznanje i sopstveno ludilo.

Uveren sam da ove istrage koje se vode protiv Dragana Đilasa će rezultovati onako kako to građani i žele, pravna država će uraditi svoj posao, pravda će biti zadovoljena, a Dragan Đilas će se uveriti koliko je danas bolje stanje u kazneno-popravnim ustanovama, nego što je bilo do 2012. godine, a Srbija će, predvođena predsednikom Republike Aleksandrom Vučićem, vrednim i odgovornim građanima nastaviti da ide napred. Hvala vam.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Imate osam minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o pravima osuđenih lica, odnosno lica koji izdržavaju zatvorsku kaznu, uvek je to jako osetljivo pitanje. Pre svega, u zatvor ne idu ljudi koji su gazili travu tamo gde to nije smelo da se radi, nego u zatvor odlaze ljudi koji su po presudama naših sudova počinili teška krivična dela i svakako da sama zatvorska kazna smanjuje obim ljudskih prava koje osuđeno lice ima, pre svega po pitanju ograničenja prava kretanja, ali svakako i da sama osuđujuća zatvorska presuda ne sme da naruši osnovna ljudska prava koja svaki građanin Srbije ima, pa čak i lica koja su na izdržavanju zatvorske kazne.

Uvek je tu jako teško pronaći meru koja je to da svrha kažnjavanja bude, pre svega, kako to neke kolege rekoše, resocijalizacija, odnosno prevaspitavanje lica koje je činilo krivično delo, a da pri tom ne dođe do ugrožavanja njegovih osnovnih ljudskih prava. Recimo, ne sme da bude prisilan ili prinudan rad i u toj valjda želji da neke stvari malo popravimo, često naš sistem i društvo odlaze u sasvim drugi kraj.

Nije samo kazna zatvora predviđena u svrhu resocijalizacije. Kazna zatvora je kazna, zato što je neko kršio zatvor, odmazda države što je neko prekršio pravila i time narušio ne pravila države, nego pravila građana koji žive u toj državi.

Treća svrha kažnjavanja jeste, svakako i preventivna, kakvu to poruku država šalje prema nekom potencijalnom učiniocu krivičnog dela, jer krivično delo ne čine oni koji razmišljaju šta će se sa njima desiti ako državni organ otkrije da su počinili krivično delo, već onima koji o tome uopšte ne razmišljaju. I je jedan od ciljeva kažnjavanja jeste da do što više ljudi dopre poruka da postoje zakoni koji moraju da se poštuje, a ko ih ne poštuje, da će biti osuđen na vremensku kaznu zatvora.

Međutim, imamo i krivična dela koja se čini iz nehata, predviđene su zakonske kazne, krivična dela bez elemenata nasilja, krivična dela sa manjom materijalnom štetom itd. I tu se išlo na jedan sasvim drugi institut, kazna zatvora ostaje, možda bude i uslovna osuda, može da bude kazna zatvora gde bi se kazna izdržavala u vanzavodskim uslovima i kazna zatvora, naravno, u zavodskim uslovima. I tu već počinjemo da gubimo svrhu onoga zašto smo mi kao narodni poslanici donosili određene pogodnosti za lica koja prekrše zakon.

Pre svega, to je bila naša namera za lica, a za krivična dela koja su učinjena iz nehata, bez namere, ili gde nije pričinjena značajna materijalna šteta. Zahvaljujući reformi pravosuđa koju je bivši režim sprovodio, došli smo u situaciju da se lica koja su počinila najteža krivična dela osuđuju na vanzavodsko izdržavanje sankcija.

Da stvar još bude gora, čak i u tom vanzavodskom izdržavanju sankcija, gde je opet namera bila da se poboljšaju uslovi života u zatvoru onima koji održavaju kaznu, imajući u vidu da lica koja izdržavaju kaznu van zavoda to rade u kućnim uslovima, pa će više država imati novca i sredstava da stvori i ovima drugima bolje uslove.

Data je još jedna mogućnost, a to je da lice koje je osuđeno na kaznu zatvora koja je duža u trajanju od šest meseci, ne izgubi posao, jer u zakonu piše, o vanzavodskom izdržavanju krivičnih zatvorskih sankcija, da može da ide i na posao. E, to se tumačilo da mora da ide na posao i onda se svrha kažnjavanja prema licima, gde je i sam smisao bio da to budu počinioci lakših krivičnih dela, prevalili su naši pravosudni organi na teške. Evo, jedan primer. Velja nevolja prebio čoveka, dobio kaznu zatvora koju će da izdržava u vanzadovskim uslovima, još da ide na posao. Koji mu je posao? Da bije ponovo nekog? E, to je to izigravanje zakona i to je ta igra između ljudskih prava i izdržavanja zatvorske kazne.

Pod ljudskim pravima se podrazumeva da svako ima pravo na advokata i pravično suđenje. Potpuno se slažem. Osumnjičeno lice ima pravo na poverljive razgovore sa svojim zakonskim zastupnikom. I sa tim se slažem. Ti razgovori ne smeju da se prisluškuju, ne smeju da se snimaju, ne mogu da se koriste u sudskom postupku itd. Advokat ima pravo da prećuti čak i ako mu osumnjičeno lice koga on zastupa prizna izvršenje krivičnog dela. I to je ljudsko pravo. Njegov branilac ima pravo da zna istinu o celom slučaju, ne mora da je predstavi sudu.

Ali, je li pravo i advokata da osumnjičenom ili okrivljenom licu unese mobilni telefon u zavod za izdržavanje zatvorskih sankcija, jer i istražni zatvor je zatvor? Nema. Ima li pravo advokat da prenosi naloge osumnjičenoga ka pripadnicima grupe koji nisu uhapšeni, da im prenosi naloge koga treba, na koje svedoke treba uticati i treba ih zastrašiti? Nema pravo. Jer, svrha pritvora jeste na prvom mestu da ne utiče na svedoke. A ako to radi njegov advokat sa njegovim nalogom? Na drugom mestu, da ne ponovi izvršenje krivičnog dela. Ako se prenosi pretnja, postoji mogućnost i da se ostvari ta pretnja. Šta ćemo sa tim kad je mera pritvora izrečena, u vezi ovog slučaja?

Samo hoću da kažem kako je jako tanka nit između sprovođenja zakona i određenih prava koja imaju osumnjičena ili osuđena lica. I gde je ta mera koju treba da pronađu, pre svega, naši tužilački, sudski organi, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, pa i ova Komisija koju mi danas biramo?

Naravno, moram da postavim pitanje – advokatura, Advokatska komora, ustavna kategorija, da li i oni nešto misle da učine u vezi svojih kolega koji zloupotrebljavaju procesna i ljudska prava, krše zakon, učestvuju u izvršenju krivičnog dela, da li oni treba da budu samo osuđeni za saučesništvo ili može i Advokatska komora da reaguje preventivno i jednostavno, oduzme im dozvolu za rad, zato što nisu dostojni obavljanju jedne takve profesije?

Ovo je samo jedan deo svega onoga sa čim će ova Komisija koju sada biramo morati da započne jedan proces rešavanja svih ovih problema koje imamo u samom izdržavanju kazne zatvora, kršenju ljudskih prava, znam da se ne krše, samo sam naveo primer kako pod izgovorom za ljudska prava možete da zloupotrebite, obesmislite Krivični zakonik, Zakon o krivičnom postupku i svrhu kažnjavanja.

Nažalost, to se dešava danas u realnom vremenu, dešavalo se i ranije, danas mnogo manje, a cilj nam je da se takve stvari više ne dešavaju.

Znači, ne može sud da zaključi sporazum o priznanju krivice ako je počinjeno teško krivično delo da bi zbog tog sporazuma on dobio vanzavodsko izdržavanje krivične sankcije. Sporazum o priznanju krivice je institut kada je neizvesno hoće li tužilac da dokaže krivicu, odnosno da se osumnjičeni ili okrivljeni odbrani. Tad se ide na sporazum o priznanju krivice. Ako je krivično delo čisto i dokazivo, onda ja moram da postavim pitanje šta radi taj tužilac, šta radi taj sudija?

Onda dolazimo do ovog dela koji se zove vanzavodsko izdržavanje krivičnih sankcija. Onda dolazimo do ovog dela da advokat prenosi naloge okrivljenog šta treba da rade sa svedocima, da li da ih zastraše, da li da ih potkupe, da li da ih ubiju. Mislim da će Komisija imati ozbiljan posao pred sobom. Ja sam uveren da ćemo imati prve rezultate već u sledećih nekoliko meseci.