Hvala.
Poštovani građani Republike Srbije, drage kolege, ranije su naši stari govorili da je najmanje slana voda u Šibeniku zbog ušća sa rekom Krkom, a onda su istraživači otišli nekoliko metara dublje i saznali da je upravo u Šibeniku najslanije more na celom Jadranu.
Definitivno je bilo potrebno da neko skupi hrabrosti i učini nekoliko koraka dalje. Isto je i u moru ljudi, primetio je jedan srpski novinar radeći emisiju o Srbima u Dalmaciji, rekavši da se mogu sastajati i mešati oni koji se različito krste, a da opet ostane svako svoj. Godine iza nas su pokazale da mnogi i od nas i od njih nisu shvatali ove reči. Zato smo u 20. veku od prvog komšije dobili krvavog dželata koji je, sprovodeći politiku malja, kamena i noža, imao samo jedan cilj, a to je da iskoreni sve što je srpsko.
Spremajući se za današnje odbore, ali i za sednicu na kojoj govorimo o izmenama i dopunama Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida, posetila sam ovu ustanovu koja je osnovana radi trajnog sećanja na žrtve genocida nad Srbima, ali i nad Jevrejima, Romima, pripadnicima drugog naroda i nacionalnim manjinama. Nakon posete muzeju, ostala mi je urezana samo jedna rečenica koja kaže ovako- najveća kazna za žrtvu je zaborav.
Zato danas Srbija ne zaboravlja krajišku tragediju i gradi spomen park na Rači, na Rači koja pamti obe petrovačke ceste koje su nam se desile za sto godina čak dva puta, na Rači koja pamti svaki izbeglički zavežljaj naših Krajišnika.
Najveća kazna za žrtvu jeste zaborav. Zato je potrebno da naša mladost uči da ukoliko ne budemo savladali sve one pouke iz prošlosti, svakako će nam se istorija krvi ponoviti.
Najteža kazna za žrtvu jeste zaborav. Zato je potrebno da kroz kulturu, kroz filmsku industriju, ali i na druge načine osvetlimo ne samo sudbinu Dare iz Jasenovca, nego i sva ona detinjstva koja su prekinuta a da nisu došla ni do prvog broja, ni do prvog slova.
Zaista je najveća kazna za žrtvu zaborav. Zato je važno da danas naši lideri ne govore o zločinima koji su se dešavali nad Srbima pognute glave, nego da ponosno govore o našoj prošlosti, o našim žrtvama, o svima onima koji su ubijeni, od kolevke i u kolevci.
Zaista je najteža kazna za žrtvu zaborav. Slušajući reči starice sa Kozare, bake Koviljke, pre nekoliko dana u Donjoj Gradini, starice kojoj su uništili detinjstvo, spržili kuću, razorili porodicu i ostavili joj raskomadan život, slušajući nju, mislim da smo dobili apsolutno sve pouke kako treba voditi politiku u regionu. Ona je na mestu u Donjoj Gradini govorila o svim onim zločinima koji su se desili. Stajala je na zemlji na samo 1,2 metara gde su zakopane hiljade i hiljade Srba, Jevreja i Roma. Stajala je na 1,2 metara od zemlje u kojoj se i danas nalaze zakopane i cucle i igračke i garderoba i dečije kosti, ceo jedan dečiji svet, i srpski, i jevrejski, i romski. Na tom mestu je rekla da želi svim narodima da se zlo koje je doživeo njen narod sa Kozare nikada više ne ponovi. Ona je rekla, kao žrtva, da želi mir i stabilnost u regionu, da želi mir za sve narode, ali će da priča o svim onim zločinima koji su se desili, jer ne želi da istorija donese da krvavi dželat postane žrtva.
To i mi danas treba da radimo, jer neće više Srbin biti kriv samo zato što je Srbin i neće više Srbin sa ovakvom politikom u jamu.
Zaista je najveća kazna za žrtvu zaborav. Zato je važno da danas usvojimo izmene i dopune Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida. Važno je zato što ćemo rešiti nekoliko ključnih tačaka za njegovo bolje funkcionisanje, između ostalog, i sedište, pravno ujednačavanje sa Zakonom o kulturi i na rad muzeja primenjivaće se propisi koji važe za sve ustanove, kao i propisi kojima se uređuje oblast kulture, zaštite kulturnih dobara i muzejske delatnosti.
Ne mogu kada govorimo o genocidu, kada govorimo o Jasenovcu, Jastrebarskom, kada govorimo o krvavim zločinima koji su se desili, i o „Oluji“ i „Bljesku“ a da se ne setimo onoga što je samo pre nekoliko dana rekao i predsednik u Donjoj Gradini – mali je taj vaš zločinački posao koliko su naše glave visoko i koliko su Srbija i Srpska velike, ne teritorijalno, već duhovno, ne da bi napadale, već da bi prkosno opstajale i napredovale. Zato danas ne kažnjavamo naše žrtve zaboravom, no ih se sećamo, ali sećamo se i opraštamo i onim našim dželatima za koje naš patrijarh Porfirije kaže da su se ispisali iz svakog naroda, ispisali iz ljudi.
Danas ovde iz doma Narodne skupštine se iskreno nadam da ćemo mi biti generacija koja će shvatiti onu metaforu Krke i Jadrana, da u moru ljudi mogu se sastajati i mešati oni koji se različito krste, a da opet ostane svako svoj. Ne dozvolimo da više nijedan dečiji svet bude zakopan na 1,2 metra, kao što je bio zakopan pre samo nekoliko decenija srpski dečiji svet. I ne dozvolimo da se više u ovom regionu vode politike metka, politike malja, kamena i noža. Hvala.
