Hvala.

Reč ima predsednik Odbora za privredu, narodni poslanik Veroljub Arsić.

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju Zakon o tehničkim zahtevima za proizvod i ocenjivanje usaglašenosti, trenutno važeći zakon je u mnogo čemu prevaziđen i to je, pre svega, jedan od osnovnih razloga zašto ovo danas imamo na dnevnom redu.

Uočene su i manjkavosti samog zakona u njegovoj primeni, pa te manjkavosti su svakako iziskivale da budu otklonjene u predlogu novog zakona.

Tačno je što su rekle moje kolege narodni poslanici da je strateško opredeljenje Republike Srbije punopravno članstvo u EU, ali da budemo jasni, Republika Srbija donosi zakone pre svega radi sebe i naših građana.

Donošenjem ovog zakona i usaglašavanjem tih standarda, pre svega, rešavamo pitanja koja unapređuju zaštitu javnih interesa kao što su: zaštita zdravlja, bezbednost potrošača, zaštita imovine, zaštita od nelojalne konkurencije i to je ono zbog čega ovaj zakon treba doneti. To je primarni razlog.

Drugi razlog takođe jeste jako važan, a to je da povećavamo konkurentnost naše domaće privrede na tržištu EU i, naravno, treći razlog jeste punopravno članstvo u EU.

Zakon je, u svakom slučaju, usaglašen sa propisima i direktivama EU, ali ponavljam, pre svega da bismo zaštitili naše građane, zaštitili naše tržište, zaštitili naš javni interes i omogućili da naša privreda bude konkurentnija kako na tržištu EU, tako i u drugim delovima sveta.

Iz tih razloga se rukovodio odbor kada je predložio Narodnoj skupštini da Predlog zakona prihvati u načelu.

Zahvaljujem.

Pre nego što nastavimo sa daljim radim, jedno obaveštenje o današnjem radu.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?

Za reč se javio narodni poslanik Muamer Zukorlić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas je 11. maj. Prema važećem zakonu Republike Srbije, to je Dan bošnjačke nacionalne zastave, odnosno Dan zastave Bošnjaka u Republici Srbiji.

Svim Bošnjacima koji žive u ovoj zemlji i dijaspori čestitam ovaj dan sa željom da ga provedu u punom raspoloženju, zdravlju i dobru.

Ovo je prilika da podsetimo da su pripadnici bošnjačkog naroda u Republici Srbiji opredeljeni da budu puni integrativni faktor ove zemlje, da žive u njoj kao ravnopravni građani ove zemlje koju će doživljavati domovinom, izvršavati svoje obaveze prema ovoj zemlji, a isto tako, uživati u svim pravima koja im garantuju Ustav i zakoni.

Bošnjačka nacionalna zajednica je prošla mukotrpan put, pogotovo u prošlom stoleću zbog brojnih istorijskih i drugih tereta, ali evo, uprkos tom dugom mukotrpnom putu, evo nas danas ovde gde bošnjačka zajednica, evo, i u ovom domu, Narodnoj skupštini Republike Srbije, ima svojih devet narodnih poslanika, što potvrđuje značajan napredak u pogledu političkog statusa i u pogledu mogućnosti da Bošnjaci u ovoj zemlji izraze svoj politički stav i svoju političku volju.

Jako puno toga se učinilo, smo učinili u dijalogu sa predstavnicima vlasti. Nastavljamo sa tim dijalogom, kako bi bošnjačka zajednica, kao i sve druge manjinske zajednice, ali kao i svi građani, zapravo, imali taj pozitivni osećaj pripadnosti zemlji, naciji, zapravo i narodu, kako bi u punom kapacitetu bili konstruktivan faktor u ovoj zemlji.

Naravno, svesni smo i mi da jedan značajan deo pitanja i problema se rešava od strane države, ali isto tako, druga polovina tih pitanja i problema će se rešavati u duhu našeg kvaliteta.

Učinili smo puno, može još mnogo više, ali dokle god i bošnjački politički faktori ne budu imali svesti i snage da budu na istoj strani, da po najznačajnijim pitanjima budu zajedno, kasnićemo u rešavanju brojnih problema. Mi poslanici Stranke pravde i pomirenja, baš onako kako to poručuje ime naše stranke, i kako zapravo poručuje i sadrži program naše stranke i naš celokupni diskurs, zalagaćemo se i za unutarbošnjačko jedinstvo, unutarbošnjački dijalog i pomirenje, ali isto tako i za pomirenje, poverenje, dijalog i međusobnu saradnju svih naroda i nacionalnih zajednica u ovoj zemlji.

Kao pripadnik ljudskog roda, pre svega, koji ne želi da se odrekne elementarne ljudskosti i osećaja humanosti, a uvek to jeste izazov, pogotovo za nas koji se bavimo politikom, jer politički interesi, partijski interesi i drugi interesi nas veoma često vuku od elementarnih ljudskih vrednosti i nimalo nije teško zaboraviti ih, ali kao pripadnik ljudskog roda koji želi ostati dosledan elementarnim vrednostima humanosti, ne mogu biti slep, a ni imun pored onog što se ovih dana dešava u svetom gradu Jerusalimu.

Nasilje koje je eskaliralo nad ljudima zato što pripadaju drugoj veri, drugoj naciji, posebno nasilje koje ne preza ni od skrnavljenja svetih prostora i same džamije ne mogu nas ostaviti mirnim i ne možemo okrenuti glavu i reći – ne tiče nas se.

Naravno da mi male zajednice imamo dovoljno svojih pitanja i problema i da bi nam bilo najlakše da kažemo to što se dešava na nekoliko hiljada kilometara me se ne tiče. Ne može me se ne ticati nasilje i zločin bilo koje vrste. Odnos prema nasilju i zločinu nije pitanje odnosa prema tima tamo ili onima onamo. To je odnos prema sebi u punoj dubini ljudskosti, posebno kada imamo u obzir da se nalazimo u poslednjim dana svetog muslimanskog meseca Ramazana, Ramazana posta i strpljivosti. Ali, eto, nažalost imamo prilike gledati kako ljudi padaju mrtvi, kako plamen tog nasilja ne štedi ni džamije, ni hramove, ni druge delove tog svetog mesa.

Jerusalim na starom hebrejskom „jerošlim“ znači grad mira. Na arapskom jeziku ime ovog grada je „elkuds“ što znači sveti. Vidite koju dubinu i lepotu imaju značenja ovih reči i na hebrejskom i na arapskom jeziku. Grad mira ili sveti grad ili sveti grad mira, a stvarno i istorijski, to je sveti grad i sveto mesto muslimana, hrišćana i Jevreja.

Nažalost, svedoci smo da je u ovom trenutku pod raznim političkim i drugim motivima ta svetost prognana. Ona je gurnuta po stranu. Sveta mesta ne smeju biti predmet vojske i politike. Sveta mesta treba da ostanu sveta i zato kada jedan grad takvog istorijskog i duhovnog značaja postane predmet teritorije za koju se bore određeni faktori ili određeni narodi, onda se gubi svaki osećaj svetosti.

Zato moram kazati da me srce boli, kao čoveka i na koncu kao muslimana, što sam u prilici da ovo gledam i što ljudska civilizacija u 21. veku, kada su nam puna usta pojmova ljudskoga prava i ljudskih prava, nema snage da za ovo veliko goruće istorijsko pitanje pronađe rešenje. To ne znači da rešenje ne postoji. Uvek kada postoji volje i snage, pogotovo ključnih faktora, faktora moći, kada postoji volja i iskrena namera, uvek i postoji i rešenje.

Da je sreće da imamo snage, kao tri velike svetske monoteističke religije, da ovom gradu damo mesto koje mu pripada, da bude sveti grad mira, sve tri religije, a nipošto grad rata i grad nasilja, grad plamena i ubijanja. Sve dok se to ne desi, dok Jerusalim ne dobije to mesto, onda će to biti rana na kojoj će da curi ne samo ona svakodnevna krv ljudske civilizacije i nasilja koju gledamo i na drugim destinacijama, već je zapravo to biti svedokom i potvrdom kraha, humanosti, ljudskosti, ali i duha ljudske civilizacije, ali i kulture, ali pre svega i ove tri svetske religije monoteizma.

Dakle, to pitanje, nažalost, jeste lokalno pitanje, političko pitanje, pitanje moći, uticaja i teritorije, ali svetost ovoga grada bi trebala da okupi snagu i energiju, a pre svega svest da ovaj grad bude nešto drugo. Ovaj grad zaslužuje i on je jedina tačka čiju svetost priznaju sve tri monoteističke religije. Zato Jerusalim zaslužuje da bude prestonica sveta, kulturna i duhovna prestonica sveta, da se izdigne iznad partikularnih, interesnih, teritorijalnih, političkih, vojnih i drugih interesa i projekcija.

Možda će neko kazati šta mi iz jedne male muslimanske zajednice ovde, iz ne tako velike države kakva je Srbija ovde na Balkanu, ima da poručujemo svim tim svetskim silama, kao i onim silama, lokalnim i regionalnim koje se bave ovim pitanjem. Da ima da poručujemo, ne poručujemo zbog njih, poručujemo zbog sebe i da pokažemo kojoj svesti mi pripadamo i kojoj orijentaciji mi pripadamo i kakve vrednosti mi baštinimo. Da li će oni koji to treba da čuju čuti ili ne, to je drugo pitanje, ali mi kao političari ne bi smeli da potpuno lišimo vrednosti savesti, vrednosti osećaja, vrednosti duhovnih pripadnosti, etičkih pripadnosti, drugim rečima ljudskosti.

Ono što danas jeste jedan od velikih nedostataka u politici jeste zapravo ta dominacija pragmatičnog interesa i bezdušnost političara koji postajemo taoci pragmatičkih, političkih interesnih projekcija. Zato je potrebno da je što više onih koji će nekada progovoriti i principijelno, a da to nije u duhu važećeg talasa, a da to nije u duhu našeg dnevnog političkog, partijskog ili vladajućeg, opšte vladajućeg ili nametnutoga interesa. Dok je god takvih glasova, i naša zajednica i naše društvo i ova nacija i ova država imaju budućnost.

Ono što me često dojmi ovde u ovoj zemlji je zapravo spremnost da se istakne princip, pa makar i na svoju štetu, pa makar i ne bilo to isticanje principa, ono što ide u skladu sa onim što se od mene očekuje da govorim, jer pripadati nekakvim službenim istinama ne znači pripadati istinama. Može se pripadati službenim interesima ili stajati uz njih, a istine su istine i one su važeće i validne samo ukoliko se baziraju na jasnim i zdravim argumentima.

Nakon ove duže digresije koju je zaista stanje u kome se nalazimo, evo, i lokalno i ovom svečanom prigodom, ali i globalnom, ovom gorkom činjenicom i istinom, ostatak vremena ću posvetiti zakonima koju su pred nama danas, istina, koji su veoma brojni i koji zahtevaju jako puno vremena. Međutim, ono što olakšava samu diskusiju o ovim zakonima jeste da je značajan deo ovih zakona proceduralne prirode i ne sadrže u sebi određen broj, odnosno ne sadrže u sebi neku značajnu spornost oko koje bismo sada trebali da razvijamo jednu dublju polemiku.

Krenuću od Zakona o zapošljavanju. Držim da spada u one zakone koji su od strateške važnosti, bez obzira što imamo i Zakon o radu i što su tu uglavnom, većina, da kažem, važnih pitanja rešena ranije i da smo sada u prilici da usavršavamo i dorađujemo određena rešenja.

Ono što me posebno dojmi, a što sam video u obrazloženju i što smo mogli čuti u obrazloženjima jeste da je dodatno stavljen akcenat na humani aspekt ovog zakona. To je ono što mi suštinski daje inspiraciju da značajnije nešto kažem o ovom zakonu i svakako da mu damo podršku koja mu je potrebna, jer kada se stavi fokus, zapošljavanje je jedan humani proces koji ima svoju dimenziju, razvojnu dimenziju. Od Strategije zapošljavanje zavisi i kvalitet celokupnog razvoja društva i države i država koja uspe da na kvalitetan način postavi politiku zapošljavanja zajedno sa Strategijom i svim programima, to je jedan od najboljih znakova stabilnosti društva i stabilnosti države.

Međutim, pored te razvojne dimenzije koja jeste od posebne važnosti, kolektivne važnosti za jednu državu i jedno društvo, ali ono za šta nekada pojedini zakoni ili pojedini zakonodavci nemaju uvek sluha, a to je upravo senzibilnost prema onim najosetljivijim kategorijama u pogledu same politike zapošljavanja. Dakle, stavljanje fokusa na osobe sa invaliditetom, njihova dodatna zaštita je nešto što je od posebnog značaja i što zapravo govori ne samo da proceduralno usavršavamo ovaj zakon, već kao društvo, kroz svoje predstavnike u vlasti, u ovom slučaju predstavnike u Vladi, koji su predlagači, a potom i preko nas narodnih poslanika, koji treba da damo podršku ovim zakonima, zapravo pokazujemo da imamo taj potrebni senzibilitet kroz koji potvrđujemo odnos prema slabijima.

Više puta sam to isticao i ponoviću. Dakle, svako društvo pokazuje svoju ljudskog isključivo i najpre na pitanju odnosa prema slabima. Kada ste zdravi teško je imati osećaj za bolesnog. Kada ste bogati, nije lako imati osećaj za siromašnog. Kada ste siti, isto tako nije lako biti senzibilan prema onome ko je gladan. Zajednica i društvo koji pokažu taj kvalitet, onda potvrđuju da je njihova ljudskog u vertikali, i to je nešto što je od posebne važnosti i što treba podržati.

Isto tako, subvencije, dodatno stavljanje važnosti na pitanje subvencija za zapošljavanje takođe je od izuzetne važnosti i potrebno ga je dalje podržati, odnosno usavršavati. Zapravo, evo, imamo razne parametre razvoja kojima merimo naše napredovanje, ali uvek nekako pitanje pada nezaposlenosti je nešto što nas najčešće obraduje.

Kada govorite o BDP-u i ostalim stvarima, one nam izgledaju nekako apstraktne, ali kada kažete da smo smanjili nezaposlenost ili da imamo trend smanjenja u određenim brojkama i procentima onda građanin to lakše oseti, jer to je ono što ga se neposredno tiče.

Kada je u pitanju Zakon o pečatu, isto tako nema nikakve sumnje da je reč o osavremenjenju ili modernizaciji postojećeg načina, odnosno načina overe, što je izazov i vremena i prostori i okolnosti u kojima sada delujemo. Jako je dobro da smo zapravo zadržali stariji konvencionalni način overe, a da ćemo ovim zakonom omogućiti i elektronsku varijantu overe, što će definitivno olakšati tu vrstu administrativne, poslovne i svake druge korespodencije.

Dakle, u tom pogledu podrška i ovom zakonu, kao i drugim zakonima koji zapravo predstavljaju odgovor na izazove koje imamo od strane ne samo evropskog okruženja koje ima prema nama određene zahteve, već zapravo i od strane stvarnog života koji se iz dana u dan menja zbog izazova komunikacijskih i svih drugih, pogotovo u smislu digitalizacije.

Želim ovom prilikom, time i da završim, da pohvalim juče održano javno slušanje koje smo imali na temu digitalizacije, posebno na temu bezbednosti u digitalnom, odnosno informatičkom društvu u „Data centru“ u Kragujevcu. Juče sam to čestitao. Prvi put vidim „Data centar“ i to je nešto impozantno. Čestitam još jednom Vladi, kao i Narodnoj skupštini, kao i celoj državi na jednom takvom zdanju koje zaista predstavlja ponos za sve buduće projekcije, promišljanja i vizije u pogledu tog razvoja, kao što se zahvaljujem i pododboru koji je bio nosilac ove organizacije. Nastavljamo tim putem. Želim vam svako dobro.

Zahvaljujem.

Reč ima zamenik predsednika poslaničke grupe JS, Života Starčević.

Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, uvažene ministarke Gojković, Obradović, Kisić Tepavčević, Atanasković, dame i gospodo narodni poslanici, sama činjenica da ovde imamo četiri ministra, da je govorilo puno predstavnika nadležnih skupštinskih odbora ukazuje nam da danas raspravljamo o setu zakona koji regulišu različite sfere i oblasti društvenog života. Naravno da će poslanička grupa JS u Danu za glasanje podržati sve ove zakone.

Ovim zakonima mi uređujemo institucije naše države, ovim zakonima mi dajemo alat izvršnoj vlasti, ovim zakonima mi jačamo institucije države Srbije i samu državu Srbiju.

Međutim, moram ovom prilikom da se osvrnem da postoji jedna, rekao bih, čudna politička grupacija okupljena oko Dragana Đilasa i Vuka Jeremića koji naše institucije mrze, koji čine sve da srozaju svojim lažima i prljavštinama ugled institucija države Srbije i same države Srbije, kako iznutra, tako i spolja.

Prava opozicija se bori protiv vlasti dobrim programima, projektima, idejama, konstruktivnom kritikom grešaka vlasti, ali nikada, ali zaista nikada prava opozicija ne blati, ne srozava ugled države Srbije u inostranstvu i prava opozicija nikada ne šteti državi u kojoj živi i građanima svoje države.

Oni, naravno, nemaju programe, oni nemaju ideje, oni nemaju dela, oni samo mrze i oni su nasilnici. Nasilno su pokušali da uđu u Narodnu skupštinu Republike Srbije, nasilno su ušli u zgradu RTS-a, nose vešala na protestima, dokazano vrše nasilje u porodici. Ja sam u ovom visokom domu nedavno pričao o službenoj belešci koju je u PU Vračar potpisala bivša supruga Dragana Đilasa, Iva Đilas, u kojoj ga optužuje za nasilje u porodici, da je tukao nju i njenog oca.

Oni prete policiji i držanim službenicima, a vidimo od nedavno, od pre par dana, da bi rado i gazili i novinare po trotoarima i ništa im nije sveto. Naravno, Dragan Đilas ima svog dežurnog lažova iza čije suknjice se krije, ima Mariniku Tepić.

Toj ženi baš ništa nije sveto. U svojim lažima spremna je da ide najniže, najgnusnije i njen krug pokvarenosti nema granice, nema crvenih linija, nema morala, nema časti. Sve je dozvoljeno.

Za tu ženu ne postoji u stvari institucija sistema, javno preduzeće, politički protivnici, njihove porodice, prijatelji koje ova gospođa nije provukla kroz blato u svom krugu pokvarenosti.

Kada bi napisali knjigu pod nazivom „Sve Marinikine laži“, bila bi to pozamašna biblioteka. Ja ću se danas osvrnuti samo na one laži koje je u poslednjih nekoliko nedelja iznela protiv Dragana Markovića Palme, predsednika JS.

Prva laž Marinike Tepić je bila da žene u Jagodini do posla u javnom sektoru mogu doći samo preko telefona za druženje. Time je bacila ljagu na grad Jagodinu, time je uvredila čast svih žena zaposlenih u javnom sektoru u Jagodini i svih žena u Jagodini.

Tu laž je izgovorila žena koja nije trepnula kada je to izgovorila, ne vodeći ni trenutka računa o osećanjima žena zaposlenih u javnom sektoru u Jagodini i ženama u Jagodini.

O tome šta će na tu njenu izjavu reći njihovi supruzi, šta će reći njihova deca, šta će njihovoj deci u školi reći njihovi školski drugovi, šta će reći komšije? Ta bezobzirnost, ta niskost, naravno dovela je do toga da 393 žena zaposlenih u javnom sektoru grada Jagodine upute krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu za uvrede koje je ta gospođa „laž“, taj „Đilasov Pinokio“, Marinika Tepić, izrekla na svojoj konferenciji za novinare.

Druga laž Marinike Tepić bila je da je svedok na njenoj odvratnoj konferenciji za štampu, za tog svedoka je rekla da je on insajder, da je radio za Dragana Markovića Palmu u hotelu čiji je vlasnik Dragan Marković Palma, naravno da niti je Dragan Marković Palma vlasnik tog hotela, niti je taj čovek radio za Dragana Markovića Palmu. Njemu su sakrili lice, skrembovali glas. Mi smo prvo mislili za to jer smo otkrili da je u stvari Branislav Radosavljević taj lažni svedok, u stvari aktivista stranke Dragana Đilasa i Marinike Tepić.

Međutim, kasnije smo utvrdili da je taj čovek u stvari kriminalac, da je šest puta hapšen 2008. i 2009. godine na teritoriji, pre svega, opštine Savski Venac, odnosno PS Savski Venac, ali i Zvezdare i da je osuđivan.

Naravno, da je Dragan Marković Palma, podneo krivičnu prijavu pre neki dan protiv Branislava Radosavljevića, protiv tog lažnog svedoka. On je juče pozvan da svedoči u policijskoj upravi u Jagodini. On se naravno nije pojavio u policijskoj upravi u Jagodini, po tvrdnjama Marinike Tepić, jer se, jel, te, plaši Dragana Markovića Palme, a nije ga strah da upada nasilno u RTS, pokazao sam vam sliku, zaokružio sam ga, nije ga bilo strah da krade automobile, nije ga strah da laže bezočno, a jel, te, strah ga je da ode u policijsku upravu u Jagodini? Ne treba da ga bude strah ni od Dragana Markovića Palme, ni od bilo koga, a mi nadležnim institucijama verujemo i kažemo – ispitajte ga gde god, u njegovoj kući, gde god, jer taj čovek nema šta da kaže. On samo izmišlja. Na onoj konferenciji za štampu i njegovoj čuvenoj izjavi čitao je ono što su mu Marinika i Dragan Đilas napisali i jednostavno sve što je izrekao na toj konferenciji za štampu je jedna odvratna i gnusna laž.

Treća la koju je naravno, Marinika Tepić odmah stavila na društvene mreže, svoje, Tviter, Fejsbuk itd. i podržala bila je laž Miće Jovanovića, koji je izjavio da je na pedesetom rođendanu Dragana Markovića Palme lično video podvođenje devojaka. Dragan Marković Palma je naravno odmah uzeo slike sa svog pedesetog rođendana i pokazao da je na tom pedesetom rođendanu bila prisutna i njegova supruga i dva sina i dve snahe i unuci i 200 gostiju od kojih su mnogi bili visoke zvanice.

Onda kada je Mića Jovanović u emisiji „Hit tvit“, opovrgao svoje tvrdnje rekavši da je ljut bio na Dragana Markovića Palmu, jer je upravo na tom pedesetom rođendanu bio sklonjen sa glavnog stola zahvaljujući protokolu koji je rekao da on ne može da sedi za glavnim stolom i ljut zbog spora koji je izgubio jer nije plaćao zakup za Megatrend univerzitet, on je izgovorio te laži.

Kada je to opovrgao Marinika Tepić je za istog, kog je stavila na Tviter i Fejsbuk i veličala rekla da je to opskurna ličnost. To je u stvari Marinika Tepić. Dok joj koristiš ti si dobar. Kad joj ne trebaš i kad joj nisi od koristi, onda si opskurna ličnost. Tako će biti i sa svedocima i sa svim ostalim jer Marinika Tepić jedino posmatra ljude sa stanovišta svojih ličnih interesa i ništa drugo.

Zaista imam nekako dilemu ko bolje i više laže, da li Marinika Tepić, ili njena potparolka Sanda Rašković Ivić, gospođa koja je bila diplomata, koja je bila ambasador u Rimu i koja je po cenu diplomatskog skandala koji je napravila, jer je uvredila konzula Srbije u Italiji, jer je izazvala Ambasadu Republike Italije u Srbiji da reaguje i demantuje, ona je izgovorila gnusne laži, gde je rekla da je prof. Veraldi, počasni konzul Srbije u Italiji, prisustvovao zajedno sa gradonačelnikom Peskare, večeri na kojoj su igrale devojke bez odeće i da je gospodina Veraldija čekala gola devojka u sobi.

Gospodin Veraldi je napisao pismo ambasadoru Srbije u Rimu, Goranu Aleksiću, u kome je to demantovao. Moram ovde, gle čuda zaista, nikada nisam mislio da ću pokazati Časopis „Vreme“ kao dokaz, ali evo, Časopis „Vreme“ u prošlom broju kaže i demantuje, odnosno gospodin Veraldi kaže da nikada nije učestvovao u tom imaginarnom događaju, da se pričalo o dolasku investitora i slanju studenata u Univerzitet „Gabrijele Denuncio“ u Peskari, i kaže da jedina ceremonija je bila večera u restoranu. Ostale tvrdnje mi liče na ono da se stvar oblati. Znači, oni su i telefonski, na poziv novinara „Vremena“ demantovali celu priču Sande Rašković Ivić.

Naravno, da je Dragan Mrković Palma uputio juče i krivičnu prijavu i tužbu i Sandi Rašković Ivić, jer jednom za svagda mora da se stane na put toj odvratnoj, toj niskoj, toj najnižoj mogućoj političkoj kampanji, gde svako može da se opljune i da se oblati bez dokaza, bez ičega, a da ne snosi posledice. E, pa, ne može. Snosiće posledice i Sanda Rašković Ivić i gospođa Marinika Tepić i svi ostali koji su učestvovali u svemu tome.

Poslednja laž, peta, koju ću ovde navesti, jeste laž iznesena na Vaskrs, gde su Marinika Tepić i njena predsednica odbora u Jagodini, ako možemo nazvati tri člana da su odbor, stavile na svoj Fejsbuk kako je navodno predsednici odbora Đilasove stranke u Jagodini obijen stan. Policijska uprava u Jagodini i njeni službenici su odmah izašli na teren. To se desilo 1. maja uveče. Ispred stana su zatekli sina pomenute predsednice odbora, Katarine Jokić. Zatekli su zaključana vrata. Taj sin je otključao vrata. U stanu nije bilo nikakve premetačine. Niko nije ulazio, a službenici kojima je to posao i specijalnost su rekli da na samim vratima nije bilo tragova obijanja i bilo čega sličnog, što znači da su slagali.

Još nešto su slagali, taj stan nije stan Katarine Jokić, već njene majke, ali nema veze. Čiji god da je, njihova jedina namera je bila da slažu kako bi stvorili alibi za svog lažnog svedoka da se ne pojavi, da ne svedoči jer je lažni svedok i neki imaginarni svedoci da kažu da oni ne smeju da svedoče jer se plaše, jel te, Dragana Markovića Palme, jer vidite on obija stan, on zastrašuje svedoke i pritom zovu, prizivaju gospođu Zagorku Dolovac. Kažu – privedite Dragana Markovića Palmu jer on zastrašuje i utiče na svedoke. Koje svedoke? Mi svedoka nemamo.

Pozivam ovom prilikom za drugu stvar gospođu Zagorku Dolovac i institucije sistema, tužilaštvo itd. da privedu nekog za koga postoje dokazi, za koga postoje svedoci, za koga postoje žrtve, a to je Dragana Đilas, jer sam maločas, a i nedavno u Skupštini pokazivao službenu belešku iz 2014. godine. Nasilje u porodici, nasilje nad ženama ne sme da zastareva, ne sme da zastareva. To mora uvek da bude aktuelno i država mora zakonski da postupi po službenoj belešci i da procesuira nasilnika Dragana Đilasa.

On je 2019. godine negde izjavio da je Iva Đilas demantovala tu službenu belešku. Znate šta? To ne može da se demantuje. Tu čovek može da se nagodi sa svojom bivšom suprugom, a ne može da demantuje. Ja Ivu Đilas razumem. Ona je majka. Ona mora da vodi računa o svojoj deci. Ona mora da vodi računa o njihovim životima i razumem da je ona morala da se nagodi, ali institucije sistema moraju po zakonu da reaguju na takvu službenu belešku. Moraju da reaguju na svako nasilje u porodici i svako nasilje nad ženama. Nedopustivo je nereagovati na tako nešto.

Marinika Tepić i njena klika su naravno osvedočeni politički fariseji koji sebi daju za pravo da su oni ti koji istražuju, oni su ti koji tuže, oni su ti koji sude, a pritom totalno nipodaštavaju i negiraju i policiju i tužilaštvo i sud. Ne priznaju ih. Ne, to nisu institucije ove države u kojoj i oni žive. Priznaju samo svoju istinu i priznaju samo svoju pravdu. Zato ih nazivam farisejima koji mogu da sude i daju sebi za pravo da sude svima i svakome i jedino je njihova istina prava istina.

Naravno, glavni producent i režiser ove prljave sapunice jeste Dragan Đilas, čovek bez skrupula, nasilnik koji u branjenju svog ličnog poslovnog interesaje spreman na sve.

On je pre neki dan u intervjuu na jednoj televiziji rekao da se nenormalno obogatio zahvaljujući svom mašinskom mozgu, jer je znao kako da od 100% oduzme 20% pa još 20%. Time je pljunuo u lice svim građanima Srbije, jer svako zna procentni račun i to nije nikakva teška matematika, a naročito je pljunuo u lice svim mašinskim inženjerima u ovoj Srbiji. Jer, ja ne znam ni jednog mašinskog inženjera koji takođe ima mašinski mozak, koji takođe zna procentni račun, a koji je zaradio toliki novac, kao što je zaradio Dragan Đilas. A svi oni imaju mnogo više mašinskog iskustva od samog Dragana Đilasa. Ti ljudi rade u svojim firmama ili u firmama drugih, teško zarađuju svoj hleb, prave proizvode, žele da plasiraju te svoje proizvode na tržište, a onda dođe Dragan Đilas da preprodaje njihove reklame i sekunde i tako stiče nenormalno bogatstvo.

Naravno, ovde se ne radi o pameti, jer ništa Dragan Đilas nije pametniji, ni njegov mašinski mozak od mašinskog mozga drugih mašinskih inženjera i od mozga bilo kog građanina Srbije. Ovde se radi o elementarnom moralu i ništa drugo. Jer, koristiti privilegije na vlasti i monopol i preprodavati sekunde, eto, to je cela njegova umetnost i čitavo njegovo znanje.

Ali, ove laže nas neće zaustaviti. Ja vam ovde kažem, i to poručujem i njima, Draganu Đilasu, Mariniki Tepić i svim tim članovima te interesne grupacije, da ćemo mi nastaviti sa delima, ova država i institucije ove države, i mi iz Jedinstvene Srbije, i Dragan Marković Palma, svi ćemo da nastavimo da radimo još više i još jače, kako bismo ostavili dela. Jer, jedini parametar našeg političkog delovanja jesu dela, a njihov parametar jeste mržnja i laži.

Mi ćemo naša dela ostaviti budućim generacijama, a oni neka ostanu da se guše u svojoj mržnji i u svojim lažima. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Nataša Mihailović Vacić. Izvolite.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvažene ministarke sa saradnicima, svaki od zakona iz ove prve tačke dnevnog reda je zanimljiv sam po sebi i o svakom bi se moglo mnogo toga dobrog reći, jer je svaki od njih zapravo usmeren na unapređivanje i podsticanje klime za dalji privredni razvoj, što je, naravno, u ovom trenutku od izuzetnog značaja za celu zemlju i čitavo društvo.

Jedan od tih zakona jesu izmene i dopune Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, ne samo zato što je to tema od prvoklasnog značaja za nas Socijaldemokrate, već zato što je to u ovom trenutku izuzetno značajna tema i ako uzmemo u obzir globalne okolnosti pandemije izazvane korona virusom koji je zahvatio ceo svet i mislimo da bi jedan radoznaliji i dalekovidiji pogled upravo na ono što su mere za unapređivanje zapošljavanja i rešavanja problema u toj oblasti bio od izuzetne koristi i kao doprinos što boljem sagledavanju problema, kako bismo mogli da nađemo i što adekvatnije rešenje.

Nažalost, kao što rekoh, čak i da hoćemo, mi ne možemo da izbegnemo uticaj pandemije korona virusom na pitanje zapošljavanja, već možemo da uvažimo postojeće okolnosti i da vidimo šta možemo da i pored tih postojećih okolnosti uradimo kako bismo ispunili zacrtani cilj i ostvarili ono što je Strategijom i Akcionim planom o zapošljavanju i definisano.

Ovo je dobra prilika da podsetim i naglasim da je država od početka to i uradila - fokusirala se i prihvatila i uvažila postojeće okolnosti i fokusirala se na traganje za rešenjima i pored postojeće situacije.

Za nas, Socijaldemokrate, jedna od osnovnih ideja i principa jeste jednakost ljudi, jednake mogućnosti i život dostojan čoveka, odnosno izgradnja jednog humanijeg i pravednijeg društva. Za svakog čoveka su sloboda, ravnopravnost, srazmerna podela društvenog bogatstva, uvažavanje, solidarnost i jednakost šansi osnovne vrednosti i načela pravde.

Budući da pravda ne postoji ukoliko ne pokriva sve segmente društva, ukoliko nije socijalna, društvene razlike treba učiniti što manjim i one mogu da se opravdaju samo onda ako su zasnovane na zajedničkoj koristi.

Srazmerna raspodela društvenog bogatstva koju država može da sprovede ima značaj obezbeđivanja pravednosti u društvu i podrazumeva pravo i mogućnost svih, a naročito onih koji su se mimo svoje volje našli na dnu društvene lestvice, a imaju pravo kao i svi ostali da se hrane, oblače, školuju, leče, stanuju i greju.

Zalaganje za socijalnu pravdu za nas znači i zalaganje za politiku sa ljudskim likom, odnosno borbu za prava radnika, ostvarivanje socijalne sigurnosti i brigu o nezaposlenima, uvažavanje penzionera, popravljanje statusa srednje klase, ravnopravan položaj žena i participaciju svih, uključujući, naravno, i osetljive, marginalne grupe u procese odlučivanja.

Potrebno je ispraviti ogromnu nepravdu koju čini razlika između imati i nemati. Na jednakost se gleda kao na preduslov za slobodu. Jednake mogućnosti i jednakost početnih šansi počiva na ideji dovođenja svih pojedinaca u približno iste početne pozicije. Jednakost ishoda uključuje neku vrstu sigurno-zaštitnog mehanizma zasnovanog na odgovarajućoj sistemskoj redistribuciji u korist svih onih koji uprkos jednakosti početnih šansi ipak zaostanu, pa im je na tom putu neophodna pomoć.

Mi u Socijaldemokratskoj partiji Srbije tako vidimo i današnju temu, tako i vidimo i Strategiju i Akcioni plan, tako vidimo sve napore koje Vlada ulaže da se popravi i poboljša i dodatno unapredi privredni ambijent i održi ukupna likvidnost. Mi tako vidimo i ulogu Nacionalne službe za zapošljavanje, koja realizuje i sprovodi sve ono što je definisano ključnim dokumentima u kreiranju javnih politika u oblasti zapošljavanja.

Predloženim izmenama i dopunama Zakona upravo se i precizira da je osnovni dokument javnih politika u oblasti aktivne politike zapošljavanja Strategija zapošljavanja i Akcioni plan za njegovu primenu.

Analizirajući poslednje raspoložive podatke o registrovanoj zaposlenosti, može se zaključiti da tržište rada u Srbiji odoleva negativnim uticajima pandemije. Zaposlenost na formalnom tržištu rada u drugom kvartalu prošle godine zabeležila je rast od deset hiljada, što je povećanje od 0,5% u odnosu na prethodni kvartal, dok je u trećem kvartalu iste, prošle godine, zabeležen rast od 1,3% u odnosu na drugi kvartal. Sve su to izuzetno dobri pokazatelji i indikatori.

Kao što rekoh, oni ne održavaju negativan uticaj pandemije Kovida 19 i ekonomske krize koja je njome izazvana. Tome je u najvećoj meri doprinela dostignuta fiskalna ravnoteža i finansijska stabilnost u prethodnom periodu, ali naravno i set ekonomskih mera podrške privredi i stanovništvu u cilju očuvanja likvidnosti privrednih sistema i održanje privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Pridruživanje Srbije EU jedan je od prioriteta ove Vlade, pa je dalje unapređivanje politike zapošljavanja uslovljeno razvojem opšteg evropskog okvira politike zapošljavanja. Akcioni plan za Poglavlje 19 – socijalna politika i zapošljavanje usaglašen je sa Evropskom komisijom, a Vlada Srbije je usvojila taj akcioni plan još u maju prošle godine.

Taj dokument predstavlja okvir za postepeno transponovanje pravnih tekovina Evropske unije u naše zakonodavstvo i kreiranje neophodnih kapaciteta za njihovu primenu i sprovođenje u svim oblastima koje su obuhvaćene Poglavljem o socijalnoj politici i zapošljavanju.

Osnovni prioritet, dakle, na socijalnoj agendi Srbije jeste proces usaglašavanja nacionalnog zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije, odnosno dosezanje evropskih radnih, socijalnih i kulturnih standarda. Polazeći od evropskog socijalnog modela, osnovni ciljevi bi bili – učiniti rad dostupnim i isplativim, penzioni sistem održivim, kvalitetno obrazovanje i zdravstvene usluge dostupne svima, jer samo na taj način možemo dugoročno da redukujemo i nezaposlenost i siromaštvo, ali i socijalnu izolaciju.

Poglavlje dva, sloboda kretanja radnika, svrstava se među temeljne principe Evropske unije i jedna je od četiri slobode unutrašnjeg tržišta. S obzirom da obuhvata podoblasti, pristup tržištu rada, evropskoj službi za zapošljavanje, koordinaciju sistema socijalne sigurnosti i evropsku karticu zdravstvenog osiguranja, otvaranje pregovaračkog poglavlja, pregovaračka pozicija je usvojena i prosleđena Evropskoj uniji u julu 2018. godine. Dakle, otvaranje tog pregovaračkog poglavlja i tok pregovora uticaće na dalje normativno i nacionalno usaglašavanje sa tekovinama Evropske unije.

Ima i ono – ali. I pored značajnih unapređenja na tržištu rada, Republika Srbija nažalost zaostaje za prosečnim vrednostima osnovnih pokazatelja zemalja Evropske unije, što stoji i u Strategiji o zapošljavanju, kao izazov sa kojim će se svakako ova Vlada u periodu koji je pred nama suočiti. Dakle, razlika u ključnim pokazateljima tržišta rada stanovništva radnog uzrasta od 15 do 64 godine jeste jedan od najvećih izazova u procesu pristupanja. Najveći jaz beleži se u stopi zaposlenosti stanovništva radnog uzrasta – 69,2% naspram 60,7%, ako se ne varam.

Dakle, u evropskim zemljama stanovništvo je značajno aktivnije na tržištu rada. Ono što je važno reći jeste da strategija prepoznaje osetljive i teže zapošljive grupe i mlade, i žene, i osobe sa invaliditetom, i pripadnike romske nacionalnosti, ali i drugih nacionalnih manjina i sve one kategorije teže zapošljivih lica.

Učešće muškaraca u ukupnoj registrovanoj zaposlenosti u Srbiji je 54% i veće je od učešća žena, koje iznosi 46%. U strukturi stanovništva Srbije žene čine 51,3%, prema procenama iz 2019. godine, i ukoliko se posmatra samo stanovništvo radnog uzrasta, onda ispada da je ta razlika manja i da žena zapravo ima samo za 4.500 više nego muškaraca, zbog te rodne ujednačenosti stanovništva radnog uzrasta, ali i pored toga učešće žena među aktivnim zaposlenim stanovništvom je na nivou od oko 45-46%.

S obzirom na to da učešće na tržištu rada i zaposlenje umnogome doprinose ekonomskoj nezavisnosti i društvenoj uključenosti, to je razlog zbog kojeg su žene okarakterisane kao ranjiva grupa na tržištu rada i kao takve prepoznate i u Strategiji o zapošljavanju, ali naravno i kroz konkretne mere i u akcionom planu za njeno sprovođenje.

Dakle, Republika Srbija je prva zemlja, kada smo već kod žena i njihovog učešća na tržištu rada, treba reći da je naša zemlja prva zemlja van Evropske unije koja je uvela indeks rodne ravnopravnosti i on za našu zemlju iznosi 55,8%, što predstavlja unapređenje rodne ravnopravnosti, odnosno porast indeksa za 3,4 poena. Ipak, Srbija i dalje beleži nižu vrednost indeksa u odnosu na prosek Evropske unije, koji iznosi 66,2. Važno je da nismo daleko od tog proseka, budući da je naš prosek 55,8. Jedna od glavnih osa nejednakosti koju beleži indeks ravnopravnosti odnosi se na rodnu segregaciju koja se uspostavlja tokom obrazovanja i nastavlja kasnije na tržištu rada.

Nejednakosti su vidljive i u domenu novca, jer žene imaju niže prihode od muškaraca, a pojedine grupe žena izložene su i višim rizicima od siromaštva. Nejednakosti u domenu vremena pokazuju koliko žene svog vremena i rada troše u brizi o domaćinstvu i porodici, odnosno obavljajući posao za koji nisu plaćene.

Indeks rodne ravnopravnosti jeste merni instrument koji meri rodnu ravnopravnost na skali od 1 do 100 i prema jednom drugom indeksu ravnopravnosti Republika Srbija je, i to treba istaći, bolje pozicionirana i od mnogih zemalja Evropske unije, i od Kipra, i Češke, i Hrvatske, i Rumunije, i Slovačke, i Mađarske i Grčke.

Mladi su takođe prepoznati u strategiji kao teže zapošljiva grupa. Mladi su lica od navršenih 15 pa do navršenih 30 godina. Na šire posmatranu grupaciju mladih od uticaja su globalne društvene promene koje su dovele do fenomena produžene mladosti, što podrazumeva duži period procesa obrazovanja, pa samim tim i kasniji ulazak na tržište rada, kao i kasnije zasnivanje braka i roditeljstva. Međutim, prema definiciji Međunarodne organizacije rada, mladi predstavljaju nešto užu grupaciju u koju ulaze lica starosti od 15 do 24 godine, pa se ta definicija i koristi u anketama o radnoj snazi, zbog poređenja međunarodnih podataka.

Sagledavanjem kretanja pokazatelja na tržištu rada u proteklom periodu, vidi se takođe da su mladi u određenoj meri popravili svoj inicijalno veoma loš položaj. Stopa neaktivnosti mladih iznosila je 53% u 2019. godini i skoro da se nije menjala. Taka visoka stopa neaktivnosti može se objasniti, kao što već pomenuh, školovanjem, jer su mladi kod nas u procesu obrazovanja manje prisutni istovremeno i na tržištu rada, u odnosu na njihove vršnjake iz zemalja Evropske unije.

Tranzicija od škole do prvog stabilnog ili zadovoljavajućeg posla traje veoma dugo, skoro dve godine, što je mnogo duže od šest i po meseci, koliko je prosečno vreme za koje mlada osoba nađe prvi posao nakon završetka obrazovanja u Evropskoj uniji.

Ono što je takođe izazov u periodu koji je pred nama jeste i usvajanje propisa u oblasti socijalnog preduzetništva. Iako se više puta radilo na njegovoj izradi, još uvek taj zadatak ostaje kao izazov za naredni period, budući da do sada to nismo uradili. Izrada novog Zakona o radu nije bila postavljena, istina, kao zadatak u Nacionalnoj strategiji zapošljavanja za period od 2011. do 2020. godine, međutim, u novoj strategiji stoji da praksa pokazuje potrebu preispitivanja usklađenosti Zakona u radu sa direktivama i drugim propisima Evropske unije, odnosno usaglašavanja tog propisa sa međunarodnim standardima.

Održivost rezultata Strateškog okvira politike zapošljavanja postignutih u proteklom periodu u velikoj meri zavisiće od odlučnosti donosilaca odluka o javnim politikama da osiguraju kontinuitet u primeni prihvaćenih politika, da se koriste prethodno razvijeni resursi i jačaju kapaciteti uz realizaciju razvojnih mera i intervencija.

Politika zapošljavanja, dakle, definiše reformske korake koje treba preduzeti da bi se uspešno razvijalo efikasno tržište rada u našoj zemlji i to u skladu sa ostalim razvojnim ciljevima i u skladu, naravno, sa zahtevima ubrzanog tehnološkog razvoja.

Potrebno je da ostvareni rast zaposlenosti karakteriše kvalitet, ali i smanjenje socijalne nejednakosti koji su ograničavajući faktor ekonomskog rasta i sveukupnog društvenog napretka.

Kao što ovo jeste i tema održivog razvoja koji je usklađene sa Agendom UN o održivom razvoju 2030, onda tako dolazimo do toga da nema održivog razvoja bez mira, a jedan od zakona na dnevnom redu je i Zakon o muzeju žrtava genocida. Te izmene su, praktično, formalne. Reč je o preseljenju sedišta muzeja iz Kragujevca u Beograd, jer je muzej i do sada, od 1992. godine, funkcionisao u Beogradu, iako je formalno sedište bilo u Kragujevcu. Usklađivanje tog zakona sa novim propisima Zakonom o kulturi i Zakonom o muzejima, ali je ta tema uvek dobar povod da prokomentarišemo i promovišemo izgradnju mira, očuvanje mira i na negovanje kulture sećanja.

Mir je jedan od tri glavna stuba održivog razvoja, uz ravnopravnost i konsenzus o tome šta su prioriteti razvoja jednog društva. Žene su najveći promoteri mira, baš zato što su prepoznate i kao najveći gubitnici razvoja bez mira, bez ravnopravnosti i bez konsenzusa.

Dakle, raditi na izgradnji kulture mira i negovati kulturu sećanja izuzetno je važno za sve naše buduće generacije. Važno je i sada, jer samo tako možemo da idemo napred. Iz istine i suočavanja sa sopstvenim žrtvama neophodno je probuditi i empatiju prema žrtvama drugih naroda, bez brojanja žrtava, jer gubitak jednog ljudskog života je već dovoljan zločin i sam po sebi.

Dakle, razumevanje sopstvenog bola treba da probudi razumevanje i poštovanje i drugih žrtava, jer samo tako možemo da idemo napred.

Govor o genocidu, etničkom čišćenju, fašizmu, pa i sopstvene nacije ne sme da bude predmet podozrenja ni u našoj zemlji, niti u bilo kojoj zemlji našeg regiona, jer suočavanja sa prošlošću i izdizanjem iznad nje nije izmirenje sa zločinima i njihovo opraštanje, već potreba da naučimo da živimo sa onim što se sve dešavalo, da se živi sa sećanjem da su zločini na žalost deo naše istorije i da je prevladavanje prošlosti trajni proces i stalna opomena, a ne definitivno usaglašavanje prošlosti.

I, evo, pošto sam već prekoračila vreme koje imam kao ovlašćena, ostaje mi samo na kraju da kažem da će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati sve predložene zakone.

Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima poslanička grupa SVM, dr Emeše Uri.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministri, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Republike Srbije, SVM će podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti zato što smatramo da je zakon dobro osmišljen, svrsishodan, napredan, i u skladu sa evropskim standardima.

Ustavni osnov zakona je u samom Ustavu Republike Srbije. Razlozi za donošenje zakona jesu razlozi usklađivanja sa pojedinim odredbama Zakona o planskom sistemu Republike Srbije.

Ono što je bitno kod predloga ovog zakona, da je precizirano da su osnovni dokument javnih politika u oblasti aktivne politike zapošljavanja, praktično, Strategija zapošljavanja i Akcioni plan.

Strategija je u bilo kom domenu života, tako i u javnim politikama i u zapošljavanju, vrlo bitna, jer ona vremenski oročava, napravi smer, pravac odluka i na taj način Akcioni plan može da dovede do toga da se taj krajnji cilj i postigne.

Ono što je vrlo bitno jeste da dokumentom ovih javnih politika praktično se premešta odgovornost i na lokalne nivoe i program zapošljavanja praktično se formira i na tom lokalnom nivou, sve u sagledavanju nekih specifičnosti svake teritorije, svakog grada ponaosob i na taj način je ono mnogo svrsishodnije nego ako je taj plan centralizovan.

Što se tiče Strategije, ona traje šest godina, a Akcioni planovi se donose u periodu od tri godine. Ovo je isto vrlo bitno, jer se nakon tri godine može videti dali su ti akcioni planovi odgovarajući, da li je došlo do pomaka, da li se ide u pravcu koji je Strategijom usmeren.

Što se tiče nekih pokazatelja, vrlo su bitne mere politike zapošljavanja, jer oni praktično omogućavaju da se u svakom momentu dobije podatak i da se sagleda situacija trenutna, da se procene finansijska sredstva koja su potrebna da se taj program i dalje vodi kako treba. Zatim, koji su finansijski efekti tog zakona, odnosno

Strategije? Vrlo je bitno da lokalne samouprave ako su napravile dobar akcioni plan, one mogu da računaju na sufinansiranje od strane Ministarstva ako je taj plan odgovarajući. Ako smo kod planiranja, vrlo je bitno kako ćemo to kontrolisati. Znači, praćenje, analiza, koordinacija i vrlo je bitna komunikacija koja treba da se izgradi između ostalih ministarstava i drugih resornih institucija.

To je prvenstveno bitno zbog obrazovnog sistema, jer ovaj zakon i cela ova strategija praktično je kurativa. Znači, mi sada razmišljamo o tome kako ćemo rešiti ovu zadatu, trenutnu zatečenu situaciju. Znači, imamo ljude koji su iznad 60 godina, a teško se zapošljavaju. Imamo mlade ljude koji još nisu završili svoje školovanje, nisu osnovale svoje porodice, a teško nalaze posao. Isto tako, imamo i onu grupu, nažalost, naših sugrađana koji su niskog obrazovanja ili su čak neobrazovani. Znači, nemaju svoju profesiju, nemaju svoju struku i oni praktično vrlo teško mogu da nađu sebi odgovarajući posao. Zbog toga je vrlo bitno da nekim budućim planovima, a ja verujem da je Ministarstvo sada u dobrim rukama, jer ministarka je radila u Institutu „Batut“, gde se stalno analiziraju podaci, stalno se prave neki projekti, stalno se gleda kako i zašto je došlo do te dotične situacije. Zbog toga je vrlo bitno da se obrazovanje planski negde koordinira i da praktično zavisi broj škola, broj mesta u tim školama od toga koje su potrebe na lokalu. Znači, da ne budu stihijski, da ne bude – eto, mi imamo tu školu, pa nećemo je zatvoriti, nego da se planira da li ima potrebe za tom strukom, da li ima možda za nešto drugo potrebe. Ovo je neka budućnost koja se već sada gradi.

Vrlo je teško promeniti neki način razmišljanja, neke načine kako smo do sada pravili planove, ali ako uspemo u tome, ako se uspostavi ta saradnja između različitih ministarstava da se sagleda celina, ja verujem da ćemo moći, bez obzira što nismo bogata država, da napravimo iskorak kao što smo i u nekim situacijama u prošloj godini uspeli da napravimo to.

Što se tiče lokalnih samouprava, vrlo je bitno da one što više lokalnih samouprava, što više gradova, što više opština napravi plan o zapošljavanju i da naprave svoje lokalne savete zapošljavanja i da naprave svoje akcione planove, da sagledaju sa svojim privrednicima, sa svojim subjektima, sa svojim školama, u kom pravcu treba da zajednički vode svoje lokalne samouprave.

Što se tiče ovog plana predloga zakona, on zapravo unosi jedno programsko i projektno planiranje, razmišljanje u samoj instituciji zapošljavanja. Vrlo je bitno da smo svesni svi, da praktično zapošljavanje, odnosno sposobnost svakog građanina da privređuje da zaposli, praktično je ono što na neki način osigurava naš opstanak i našu budućnost.

Ko će gde i šta raditi, za koje pare i da li će biti priznat, to su neki argumenti koji su vrlo bitni kod odlučivanja, da li će neki mladi čovek ostati u ovoj državi ili će otići u inostranstvo? Nažalost, to se nekad odnosi i na starije naše građane, znači i oni idu i traže možda u nekim drugim sredinama posao da bi osigurali svojim porodicama osnovno blagostanje.

Da bismo došli do toga da je dovoljno broj mladih ljudi, znači, ja krećem sa početka, znači da su mladi zaposleni, to je možda najbitnija stavka i najbitniji faktor za budućnost naše države, potrebno da se izgradi među institucionalna saradnja.

Kao što sam malopre navela, obrazovanje treba da prati potrebe društva, potrebe privrede, potrebe građana. Dala bih jedan praktičan primer. Mi u Vojvodini teško nalazimo u zadnje dve godine lekare koji će raditi na nivou primarne zdravstvene zaštite. Bolnice još nekako mogu da privuku svojim nekim timskim radom, nekim mogućnostima za dalje napredovanje, prvenstveno profesionalno napredovanje mladih lekara, ali na primarnom nivou, to je vrlo teško.

Zbog toga, moj savet bi bio da se eventualno razmisli o tome. Sa tog aspekta se utiče da li u povećanju broja primljenih studenata na Medicinski fakultet u Novom Sadu ili eventualno o otvaranju novog fakulteta u Vojvodini.

Ako ćemo uporediti užu Srbiju i Vojvodinu, uža Srbija sa otprilike tri miliona stanovnika, ima tri medicinska fakulteta, a Vojvodina sa oko nešto manje od dva miliona stanovnika, ima jedan fakultet.

Možda je to isto jedan razlog da možemo zadržati nivo zdravstvene zaštite i za budućnost u Vojvodini.

Isto tako, trebalo bi razmisliti o priznavanju nekih struka koje su se pojavile u poslednje vreme. To su strukovne medicinske sestre i tehničari, koji su već nekoliko godina, odnosno završavaju postupno fakultet i u Novom Sadu, Beogradu i ostalim gradovima i sredinama. Oni su edukovani kadar koji je i te kako potreban, naročito na primarnom i lokalnom nivou.

Ovo je jedan veliki kapacitet, jedan veliki broj edukovanih ljudi, mladih ljudi koji su spremni da rade na terenu.

Oni bi mogli da zamene, eventualno da pomognu sredinama gde nema dovoljno lekara, to su strukovne sestre koje mogu da rade na prevenciji, mogu da rade u palijativi, nezi, mogu da rade u eventualnom edukovanju i mladih za zdrav način života, kao što su patronažne sestre.

Isti taj kadar bi se mogao mnogo bolje iskoristiti u bolničkim uslovima, ali nažalost, trenutni kadrovski planovi i čak ni katalog radnih mesta, ne prepoznaje ovaj kadar. Nemojte zaboraviti da su se ti ljudi školovali, odricali se neke svoje druge budućnosti, da bi završili te fakultete. Isto tako, u centrima za socijalni rad, nema dovoljno socijalnih radnika. To je isto jedna struka koja je deficitarna, a sa druge strane, isti taj profil profesije je nekako neafirmisan, mukotrpan je to rad, a nije brendiran, nije poželjan za mlade, svakako bi puno značilo, kada bismo imali kvalitetne socijalne radnike u našim socijalnim ustanovama, jer problema ima i te kako.

Brendiranje profesija je isto bitan faktor da bismo negde zakrpili neke nedostatke u našem sistemu i zapošljavanju i nalaženju posla.

Nemojte zaboraviti, ne znam kako je u užoj Srbiji, ali u Vojvodini jako teško možete naći dobrog majstora, dobrog kuvara, dobrog pekara, dobrog vodoinstalatera, keramičara, mašin bravara, da ne nabrajam neke osnovne struke, koje su nepopularne među mladima, sa jedne strane, a sa druge strane one koje su dobre, idu u inostranstvo.

Mislim da je to jedan potencijal i da treba od malih nogu, već za vreme osnovne škole prepoznati decu koja imaju manuelne sposobnosti i da jednostavno, ta struka, koja se dugo godina omalovažavala i samo je bilo bitno da se upiše bilo koji fakultet i neka je završio, ali posle neće imati ni posla, niti će ostvariti neki dohodak, ali je bila sramota da se neko dete upiše u neku zanatsku školu.

Dualno obrazovanje je isto jedan dobar korak u tom pravcu. Nadam se da će i privreda, i prosveta, videti koristi od toga, a na kraju krajeva, i naše društvo.

Što se tiče prosvete, možda bi trebalo razmišljati i povećanju kadrovskih planova za prosvetu. Prošla godina je ukazala na neke vrlo interesantne stvari koje smo mi možda i predvideli ili zaboravili. Uvek kukamo da ima malo dece.

Međutim, prošle godine, nastavnici koji su morali onlajn nastavu, sa onlajn nastavom da edukuju svoje učenike, bili su izuzetno opterećeni. To je jedan problem koji će nas možda čekati i u budućnosti.

Sa druge strane, isti ti nastavnici u redovnim školskim aktivnostima su preopterećeni, a takođe i đaci.

Na kraju, stradaju porodice, majke prvenstveno kada to dete dođe kući, ne može samo da se pripremi za školsku nastavu, nego roditelj mora da sedi pored tog deteta.

Možda bi trebalo razmišljati, praktično da se smanji broj prosvetnih radnika, bez obzira što je nažalost, broj dece manji, nego da se pruži kvalitetnija usluga u školama, odnosno da se na taj način rasterete roditelji.

Nemojte zaboraviti negovateljice koje nema dovoljno, odlaze u inostranstvo. Zatim, vrlo je bitno razmišljati o zapošljavanju žena u ruralnim sredinama, da li su po nekim lokalnim inicijativama ili u saradnji sa nekim inostranim projektima.

Recimo, Sombor je napravio izuzetan projekat lavande. Znači, gajenje lavande u praktično minimalnim zahtevnim uslovima, okućnicama u malim baštama i na taj način su te žene dobile adekvatnu obuku da budu pokretači neke svoje zanatske radinosti, imaju svoju dobru organizovanu, praktično plasiranje svog proizvoda na kraju.

Lokalna inicijative su vrlo bitne i treba slušati, na kraju krajeva i centralno gde je koji problem najviše izražen i u tom pravcu da se planira budućnost.

Jačanje banjskog turizma je isto jedna mogućnost da se na kraju krajeva negde afirmiše ruralna sredina. Vojvodina leži na termalnim vodama, a jako je slaba iskorišćenost tih velikih potencijala. Što se tiče banjskog turizma mislim da je to jedna vrlo profitabilna grana za budućnost. Isto je to slučaj i sa zdravstvenim turizmom.

Vojvodina je praktično okružena zemljama EU, Rumunija, Mađarska, Hrvatska. Ona može da bude izuzetno interesantna baš za te državljane tih zemalja pošto smo, nažalost ili na sreću, puno jeftiniji od njih.

Sve u svemu, ja se nadam da pored ovih strategija koji rešavaju trenutne probleme da će Ministarstvo imati sluha i za planove za budućnost, za proširenje, za davanje nekih, praktično nade za buduće generacije.

Ispred poslaničke grupe SVM ćemo podržati zajednički Predlog zakona.

Hvala.