Jedanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 11.05.2021.

1. dan rada

OBRAĆANJA

...
Srpska napredna stranka

Sandra Joković

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
Zahvaljujem predsedavajuća.

Poštovana ministarka sa saradnicima, kolege poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, pred nama je danas set zakona koji su važni za sve građane Srbije, pogotovo za romsku populaciju.

Prva tačka dnevnog reda je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti. Nezaposleni, u smislu ovog zakona, jesu lica od 15 godina života do ispunjavanja uslova za penziju najkasnije do 65 godine. Lica koja nisu zasnovala radni odnos, a vode se na evidenciji nezaposlenih i aktivno traže posao.

Primena zakona počela je od 1. marta 2020. godine. Cilj ovog propisa je da radno angažovani preko agencije imaju jednaka prava i uslove iz radnog odnosa isto kao i zaposleni kod poslodavaca.

Korisnici jednakih uslova rada odnose se na trajanje i raspored radnog vremena, prekovremeni rad, odmor u toku rada, dnevni i godišnji odmor. Prijavljivanje zaposlenih kod Nacionalne službe za zapošljavanje i podnošenje prijave u zakonskom propisanom roku od 30 dana od dana prestanka osiguranja radi ostvarivanja punog obima rada. Pravo na novčanu naknadu imaju nezaposleni koji su pre gubitka posla bili osigurani u periodu od godinu dana bez prestanka ili sa prekidima u trajanju do 18 meseci. Tri meseca novčane naknade imaju lica koja su radila od jedne od pet godina, šest meseci sa radnim stažom od pet do 15 godina, devet meseci sa radnim stažom od 15 do 25 godina i 12 meseci staža dužim od 25 godina, novčana naknada nezaposlenima na period od 24 meseca ako nezaposlenom nedostaje dve godine do penzije.

Veliki broj Roma zaposlio se u novootvorenim firmama, takođe u javnim komunalnim preduzećima, kao što su vodovod, čistoća, veliki broj Roma radi preko agencije na privremenim poslovima, javnim radovima i zato je važno da u slučaju nezaposlenosti znaju kakva prava mogu ostvariti.

Nacionalna služba za zapošljavanje je i ove godine objavila javni poziv za sledeće vrste pomoći pri zapošljavanju: Javni poziv nezaposlenima romske nacionalnosti za dodelu subvencija pri zapošljavanju u 2021. godini, Javni poziv za realizaciju mera stručne prakse u 2021. godini, Javni poziv poslodavcima za dodelu subvencija za zapošljavanje nezaposlenih lica iz kategorije teže zapošljivih, od kojih su i Romi.

Ovo je dobar primer brige države, imajući u vidu statistički podatak da 50% romske dece upiše osnovnu školu, 10% srednju, a do fakulteta stigne 1%, što je poražavajuće, ali zahvaljujući afirmativnim merama i stipendiranju romskih učenika ovaj procenat će da se poveća, a samim tim i stopa radno angažovanih.

Kako sada država pomaže romskoj populaciji u svim segmentima, tako su i Romi uvek bili uz svoju državu. U Drugom svetskom ratu, rame uz rame sa Srbima i Jevrejima stradali su i Romi, bili su žrtve Holokausta i Jasenovca. Ukupan broj žrtava je preko 1.706.000, od toga je 392.775 Srba, Jevreja 52.511 i Roma 10.924. Ovi podaci su prikupljeni zahvaljujući Muzeju genocida od 1941. do 1945. godine, a taj broj je daleko veći. Radi trajnijeg sećanja na žrtve genocida, muzej se bavi prikupljanjem i obradom podataka o genocidu, država i drugi organi su dužni da muzeju dostavljaju građu o zločinu kojom raspolažu, a koji su u skladu sa ovim zakonom. Cilj je poimenično utvrđivanje žrtava Drugog svetskog rata sa punom identifikacijom, bez obzira na versku, etničku i nacionalnu pripadnost.

Ono što želim da napomenem je da su Romi bili žrtve genocida, a nakon Drugog svetskog rata često su bili i meta asimilacije, što znači prinudna sterilizacija kako bi se stopa nataliteta smanjila. Ali takođe želim da kažem da pod romskom zastavom nije vođen nijedan rat.

Zajedno sa svojim kolegama poslanicima, Vladom Republike Srbije, predsednikom Aleksandrom Vučićem na čelu, nastavićemo da se borimo za uspešniju i bolju Srbiju u kojoj će Romi imati još bolje uslove za život, rad i lični razvoj. Hvala.
...
Savez vojvođanskih Mađara

Elvira Kovač

Poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara | Predsedava
Zahvaljujem se narodnoj poslanici Sandri Joković.
Reč ima narodna poslanica dr Vesna Ivković.
Izvolite.
...
Socijalistička partija Srbije

Vesna Ivković

Poslanička grupa Socijalistička partija Srbije
Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, teško je posle izlaganja naše drage koleginice gospođe Smilje Tišme, koja je živi svedok stradanja Srba, pričati o genocidu, ali ja ću pokušati.

Podsetiću vas da pojam genocida koji se svrstava u najteža međunarodna krivična dela često se kaže da je genocid zločin nad zločinima. Odnosi se na najekstremniji, najdrastičniji i najbrutalniji zločin namernog uništavanja nacionalnih, etničkih i religijskih grupa. Termin genocida usvojen je na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1946. godine, nakon Drugog svetskog rata. Nažalost, srpskom narodu je dobro poznata reč genocid. Osetili su ga Srbi na svojoj koži.

Genocid nad Srbima predstavlja sistematski progon i istrebljenje Srba od strane fašističko-ustaškog režima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u periodu između 1941. i 1945. godine. Genocid je sprovođen kroz brutalna pogubljenja u logorima smrti, kroz masovna ubistva, deportacije, etnička čišćenja i prisilna preobraćanja. Srbi su ubijani i u Bosni i Hercegovini i u mnogim drugim mestima koja su bila prostor tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Bacani su u jame, reke, stradali su i na raznim drugim gubilištima. Stradanja Srba nisu se završila Drugim svetskim ratom. Devedesetih godina, po raspadu Jugoslavije, proterivani su sa svojih ognjišta i ubijani. "Bljesak“ i „Oluja“ su primeri stradanja Srba, a onda krajem 90-ih NATO bombardovanje nazvano je „Milosrdni anđeo“. Stradali su opet Srbi. Zatim organizovani progon Srba sa Kosova i Metohije. Srbi su mučeni, zastrašivani, spaljivane im kuće, otimana imovina, što je dovelo do iseljavanja preko 200.000 Srba sa svojih ognjišta. To je bio 20. vek za Srbe, koji su u najvećim ratovima bili na strani saveznika i antifašista.

Zato ne smemo da zaboravimo našu istoriju i sećanje na te heroje i stradalnike koji su svojim životima platili to što su Srbi, Jevreji ili Romi. Ubijani su na najsvirepije načine, hladnim oružjem, otrovima, gasovima, noževima i drugim.

Danas, a posebno u ovoj godini kada se navršava 80 godina od formiranja jasenovačkih logora smrti i prvog ustaškog zločina nad Srbima i Jevrejima, svi smo kao pojedinci, ali i kao društvo u celini, kao potomci žrtava genocida, imamo odgovornost za budućnost, da se ne zaboravi ono što se desilo i da se nikada više ne ponove takva stradanja Srba.

Moramo što češće podsećati našu, ali i međunarodnu javnost, upoznati je sa našom istorijom, baš kao što je to uradio i naš predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić, kada je u Njujorku, kao ministar spoljnih poslova, u Ujedinjenim nacijama otvorio izložbu „Jasenovac – Pravo na nezaborav“, koju je u potpunosti organizovalo Ministarstvo spoljnih poslova. Cilj ove izložbe nije bio samo da se upozna međunarodna javnost sa najmračnijim poglavljem Drugog svetskog rata i stradanjima srpskog, jevrejskog i romskog naroda, već i da upozori na opasnosti od oživljavanja ustaške i fašističke ideologije koja je dovela do takvih strahota.

Ne smemo rizikovati i dozvoliti da neko drugi izvrće i prekraja našu istorijsku prošlost, jer se time revitalizuju i negiraju fašističke, genocidne i zločinačke politike prema celim narodima. Zato i postoje mnoge istorijske ustanove, kao što su arhivi, muzeji i druge, koje prikupljaju, obrađuju, istražuju i čuvaju našu istoriju od zaborava.

Muzej žrtava genocida osnovan je Zakonom o osnivanju muzeja žrtava genocida iz 1992. godine, jer socijalisti su uvek negovali kulturu sećanja i obeležavali važne istorijske datume, što će uvek činiti i u budućnosti. Muzej se bavi prikupljanjem, obradom i korišćenjem podataka o genocidu nad Srbima, Jevrejima, Romima i pripadnicima drugih naroda i nacionalnih manjina. Muzej žrtava genocida je registrovan sa sedištem u Kragujevcu, a celokupna delatnost, sem računovodstvenih poslova, odvija se u Beogradu, u kojem se nalazi i radni prostor organizacione jedinice muzeja.

Naime, ovim predlogom zakona potrebno je izvršiti pravno ujednačavanje regulacije Muzeja žrtava genocida sa Zakonom o kulturi, čime će se ova ustanova izjednačiti sa drugim ustanovama zaštite.

Predlogom zakona utvrđuje se sedište Muzeja žrtava genocida u Beogradu, gde se on već i nalazi i funkcioniše i na taj način će se izvršiti i njegova registracija u Privrednom sudu u Beogradu, a ne kao do sada u Privrednom sudu u Kragujevcu.

Kao što sam na početku svog izlaganja rekla, zločin genocida smatra se najtežim međunarodnim krivičnim delom. Ono što genocid izdvaja od ostalih međunarodnih krivičnih dela jeste postojanje genocidne namere koja je usmerena na uništenje neke nacionalne, rasne, verske ili etničke kulture, a odgovornost za njegovo izvršenje ne zastareva.

Zato ne smemo da zaboravimo sve ove nevine i nedužne žrtve i njihova stradanja u zloglasnim logorima NDH i onih stradalih kod nacista i fašista koji su želeli da naprave svet samo za svoju tzv. višu rasu, a njihove žrtve su bile krive samo zato što su Srbi, pravoslavci, Romi, Jevreji. Na nama i budućim generacijama je da negujemo uspomenu i kulturu sećanja na sve njih i čuvamo je od zaborava. Zahvaljujem.
...
Savez vojvođanskih Mađara

Elvira Kovač

Poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara | Predsedava
Zahvaljujem se narodnoj poslanici dr Vesni Ivković.

Reč ima narodna poslanica Olivera Ognjanović.
...
Srpska napredna stranka

Olivera Ognjanović

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarsko sa saradnicama, govoriću o izmeni i dopuni Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti zato što je sada potrebno ostvariti kontinuitet u sprovođenju politike zapošljavanja u skladu sa potrebama nacionalnog tržišta rada i nastaviti sa usaglašavanjem sa standardima EU i nove strategije zapošljavanja u Republici Srbiji za period od 2021. do 2026. godine u skladu sa akcionim planom zapošljavanja.

Srbija je tokom prethodnih pet godina ostvarila značajan napredak ka uspostavljanju makroekonomske stabilnosti i održivog privrednog rasta. Uspešna koordinacija monetarne i fiskalne politike, kao i dosledno sprovođenje fiskalne konsolidacije povoljno su uticali na poboljšanje poslovnog i investicionog ambijenta. Privredni rast Republike Srbije ključan je makroekonomski pokazatelj od kog zavisi održivo povećanje životnog standarda stanovnika u proteklih pet godina.

Maksimalna godišnja stopa realnog rasta BDP-a od 4,5% dostignut u 2018. godini. Mere fiskalne konsolidacije i aranžman sa MMF uticale su na smanjenje javnog duga na 52,9% BDP-a u 2019. godini, a činjenica je da su upravo strane direktne investicije u dobroj meri uticale na porast privredne aktivnosti i rast zaposlenosti. Stanje na tržištu rada ukazuje na značajan oporavak tržišta rada u periodu od 2015. do 2019. godine, smanjena je stopa nezaposlenosti, zaposleno stanovništvo konstantno raste, pa je broj zaposlenih povećan za 262 hiljade u periodu od 2015. do 2019. godine.

Razvoj savremenog finansijskog tržišta uslovljen je procesima inovacije i konkurencije koje vode stalnom kreiranju novih finansijskih instrumenata i širenju tržišta. Ovo je smer politike kojom se vodi naša Vlada i ovo je politika kojom je Vlada stekla poverenje stranih investitora. Na rast investicija uticale su određene reforme kao što je to slučaj sa reformama tržišta rada, ubrzanje i procedura odobravanja građevinskih dozvola, širenje primene elektronske uprave i drugo. Za ovu godinu se očekuje da će drugo tromesečje biti prekretnica privrednom oporavku i doprineti rastu BDP-a između 5% i 6%.

Od početka godine zaposlenost je stabilna iako većina privrednih delatnosti i dalje trpi posledice pandemije dok su epidemiološki rizici i dalje prisutni. Do sada je Vlada Republike Srbije na čelu sa predsednikom Vučićem zaista pokazala veliku ozbiljnost i odgovornost. Svako obećanje je ispunjeno, od rasta plate i penzija do smanjenja nezaposlenosti na ispod 8% i povećanje životnog standarda. Da podsetim, da je 2013. godine nezaposlenost bila veća od 25%, da je Srbija 2014. godine bila na ivici bankrota, da smo 2014. godine imali javni dug veći od 70% BDP-a.

Vraćamo i vratili smo sve pare koje su dosovci zadužili, nemamo inflaciju, držimo stabilan kurs, gradimo autoputeve, fabrike, bolnice sada dva puta više nego ikada. Ove godine 10 opštih bolnica, škole se renoviraju, a oni ranije nisu izgradili baš ništa. Spremamo se da gradimo fabrike otpadnih voda, brzu prugu do Niša, Preševa i Dimitrovgrada, Novog Sada stvaramo novo modernu Srbiju i svi to vidimo i osećamo. Radimo na očuvanju kulturnog nasleđa i očuvanju nacionalnog identiteta.

Paketima ekonomske pomoći smo ostvarili mere za očuvanje privredne stabilnosti. Sada smo uspešna i jaka Srbija i mnogim to smeta. Pregurali smo jedan jako težak period, a sve zahvaljujući odgovornosti i mogućnosti da se vakcinišemo. U svakom mestu na mnogo punktova imamo mogućnost da biramo vakcinu i hvala svim zdravstvenim radnicima koji su nadljudskom snagom polagali da se sačuvaju životi i danonoćno se žrtvovali u kovid centrima. Đilasovci su prvo rekli da nema vakcina, a onda su se vakcinisali među prvima. Sada govore protiv vakcina, što je jako opasno i neozbiljno, jer se ceo svet bori da sačuva život. Za sve ove godine nismo izazvali nijedan sukob, čuvali smo mir iako smo stalno na udaru. Niko od nas ne preti i ne napada, ne upada, kao što su oni u RTS i Narodnu skupštinu.

Odgovornom politikom, ozbiljnošću i brigom i građanima, vojsci, policiji, ekonomiji, životu, napretku, sprovođenju planova i projekata, naš predsednik je izdržao i svakodnevno trpi svakakve udare da bi država i dalje napredovala, da bi održali mesto koje držimo u Evropi, među prve tri države po brzini napretka. Zato oni koji kriju svoja nedela i račune sa pokradenim parama građana, zato ti isti rade o glavi predsedniku Vučiću, zato im smeta njegova porodica. Koliko su para građani izneli iz Srbije, koliko smo bolnica, firmi, puteva mogli da izgradimo tim parama, da otvorimo novih radnih mesta i da podelimo vama građanima.

Mi smo danas od gubitnika postali pobednici. Gradimo Srbiju koju nekoliko desetina godina niko nije gradio. Predani rad, disciplina i štednja doveli su do ozdravljenja srpske ekonomije. Srbija želi da ostavi stabilne javne finansije generacijama koje dolaze. Želimo da se obezbedi stabilnost za rast u godinama i decenijama koje slede. Danas je Srbija zemlja koja neguje prijateljstvo i saradnju sa istokom i zapadom, sa Evropom i Rusijom, sa zemljama iz regiona i sa najvećim svetskim ekonomskim liderima. Sve zajedno daje rezultate na koje smo ponosni i zato su građani dali svoje poverenje predsedniku Vučiću i SNS. Poverenje koje nećemo izneveriti i nastavićemo da se borimo za lepšu budućnost, zato ću u danu za glasanje podržati sve predložene zakone. Zahvaljujem.
...
Savez vojvođanskih Mađara

Elvira Kovač

Poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara | Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik, Marijan Rističević. Izvolite.
...
Narodna seljačka stranka

Marijan Rističević

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti o jednom genocidu o kome se ovde malo govorilo. Naređenje neprijateljskog vojnika koga smo primili za vođu dva, tri, šest, osam. Kada uđete u Srbiju, pobiti sve kulake, velikosrpsku buržoaziju, industrijalce i tako dalje, da ne čitam sve redom.

Taj genocid koji je izvršen iz ideoloških razloga, koji je zamišljen u Drezdenu, da li je tako kolega Martinoviću, 1928. godine, kada je rečeno da od jedne velike države, Kraljevine Jugoslavije treba napraviti zbir nacionalnih država, što su i uradili posle oslobođenja. Rascepali su jednu državu na šest malih država, od tih šest malih država sada su pet drugorazredni i treće razredni protektorati. Započeli su postupak i završili su ga.

Posebno je bio tragičan početak. Sećate se Ličkog ustanka, ustaša u Lici kojoj je Komunistička partija podržala, doslovce govoreći u Proleteru, organu Centralnog komiteta, da se Komunistička partija stavlja na ustašku stranu ličkih i dalmatinskih seljaka i da dužnost je svakog komuniste da taj pokret pomogne i predvodi. Tada Artukoviću i kompaniji nije uspelo, pa su pobegli u Italiju, ali ta ideološka težnja da se preuzme vlast u Kraljevini Jugoslaviji i ona rasparča je realizovana od 1941. godine do 1945. godine, da Jajce ne spominjem. Nije tačno da će ustaška noga prvi put kročiti sada na Kosovo kada dođe kontingent hrvatskih vojnika, neka pokušaju da naprave neki svoji punkt. Ustaška noga je kročila 1944. godine.

Ovo je Marko Mesić. Sećate se dobro Stipe Mesića. Ovo je komandant 369. ustaške bojne ojačane pukovnije koja je pala na Staljingradu. Staljin ih je zarobio, obukao u uniforme i poslao u Srbiju.

Ustaška noga je 1944. godine ušla u Beograd. Marko Meseć je na Dedinju u crkvi, pravoslavnoj crkvi pucao u glavu Isusa Hrista. Svi Srbi su 1944. godine u Srbiji, bili taj ustreljeni Isus Hrist, sigurno. Ne samo Srbi, u Vojvodini su stradali i Nemci i Mađari. To je takođe bio ideološki genocid.

Svi Srbi su ustreljeni na takav način; 35.000 je ubijeno bez suda, samo na teritoriji Srbije, drugih 35.000 je ubijeno u poterama ili u improvizovanim suđenjima, koja su bila onako preki sud, osude te, streljaju pa se posle žali.

Ovo je drugi primerak, veličanstveni. Ovo je pilot Kraljevine Jugoslavije, zvao se Franjo Pirc, koji je odmah na početku rata prebegao u Zemun na ustašku stranu. Njegov partner u avionu je zarobljen a on je otišao kod Pavelića i bio je, gospodine Martinoviću, član glavnog stožera za vazduhoplovstvo, kod Pavelića.

Ova osoba 1944. godine postaje komandant oslobodioc ratnog vazduhoplovstva nove Jugoslavije. On raspisuje, traži da se svi predratni piloti jave za promenu rasporeda u Pančevu. Sedamdeset i dva predratna pilota, koja su oborila 154 nemačke agresorske letelice, koji su bombardovali aerodrome u Austriji, Mađarskoj i Bugarskoj, odakle su dolazili avioni, što je pravilo u ratu, u selu Jabuka kod Pančeva, streljaju 72 predratna pilota, bez ikakve krivice iz kraljevske vojske, u kraljevsku vojsku, uz dozvolu kralja Aleksandra, a da svi dobiju činove itd, pa iz kraljevske vojske u NDH, pa iz NDH u Beograd, pa onda pokupiše one koji su pružali otpor Hitleru i postreljaše ih u selu Jabuka i teško da im se zna grob.

Mislim da ne postoji nikakvo spomen-obeležje. To je genocid o kome treba takođe da pričamo.

Posle Hrvata, oslobodioci su napravili najveći genocid.

Uvek sam tvrdio da mi nemamo toliko problema sa neprijateljima, da mi često vodimo borbe dok svi vode borbe protiv nas, mi vodimo borbe između sebe.

S tom praksom treba prestati, ali pre toga treba da saopštimo svim građanima šta je bilo, da su postojala dva pokreta ali je došlo do surove odmazde 1944. godine, jer je navodno Srbija bila kraljevska itd, i trebalo se osvetiti, što se i desilo, ta osveta je bila žestoka i nije bila samo na Srbima, bila je u Vojvodini i na Mađarima, na onima koji nisu učestvovali ni u kakvom zločinu i na Nemcima Folksdojčerima koji su mnogi nevini postradali i po prvi put su na teritoriji Srbije od strane novih oslobodioca u kojih su 95% bili Srbi formirani logori za takve ljude. Dotle toga u Srbiji nije bilo.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam tu jednog koji se zvao Franjo Tuđman. Evo ga ovde, kao oslobodioc Beograda i sa njime Branko Kandić, kažu da je bio otac Nataše Kandić. E to su ti čuveni oslobodioci, onda možete mislite šta bi nam se desilo kada bi opet takvi oslobodioci došli na teritoriju Srbije.

Dame i gospodo, ovde imam jedan veličanstven primerak, da tako kažem, nekog gotovo novog „Ustaškog pokreta u Crnoj Gori“. Mislim da preteča nosioca te ideje je Jovo Kapičić, koji kaže – nismo imali milosti, a to je inače čovek koji je osnovao Goli otok, ali pre nego što je osnovao Goli otok, pobio je Srba da ni on ne zna koliko.

Nismo imali milosti, bili smo okrutni, jer smo čistili smeće. To je tada bilo kao da sam Bog, nije bilo propisa, a mogli ste da sudite i da odlučujete. Šta ja sada da se mirim sa nekim kome sam brata već ubio. Srbija je većinom bila za četnike, ne za partizane, to vam ja kažem.

Srbija je bila vezana za Kralja dinastije i crkvu, koja je u duši naroda, intelektualaca, kakav je bio Slobodan Jovanović, rekao je Kapičić, za dnevni list Blic, 17. septembra 2009. godine u Beogradu.

I onda se čudite šta se dešava u Crnoj Gori. U Crnoj Gori, on je govorio da je Srbija zajahala Crnu Goru, nijedan Srbin iz Srbije nije bio predsednik kućnog saveta u Crnoj Gori, a kamoli neki funkcioner. Obrnuto. Nema funkcije koju nisu zauzimali u Republici Srbiji. Oni kažu da su Srbi u Crnoj Gori, koji tamo žive vekovima, vekovima pre Montenegrina, koji su znali da su bili Srbi, kao Njeguš što je bio Srbin. Oni su vekovima živeli tamo, oni kažu da su oni izvršili agresiju sami na sebe.

Ne, nije tačno. Montenegrini su izvršili agresiju na Srbe u Crnoj Gori i to je surova činjenica, kao što su izvršili agresiju, recimo ekonomsko političkog tipa, i u samu Srbiju i na funkcionerska mesta u Srbiji. I danas mi opet, mira radi, „mira radi“ pa to pod znacima navoda, ako smo za mir, je ne verujem da su oni za mir, jer ta ideja i dalje živi u njihovim glavama. Ideja Jove Kapičića koji kaže – bio sam bog, kad sam ubio brata, što ne bi ubio i njega itd.

To je ono što u Srbiji mi nismo priznali, Hrvati, Blajbuk su podigli kao onaj ustaški pokret koji je likvidiran, podigli na visoke osnove, to su kao bile žrtve itd.

Mi ne umemo da osudimo žrtve koje su napravljene, da bi se Jugoslavija koja je napravljena, bila srpskom krvlju od Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, koja je napravljena jedna velika država koja je razorena, da bi se pravile male države, u korist nekih nacija, koje su učestvovale u Prvom svetskom ratu protiv Srba, pa i u Drugom svetskom ratu. Umesto da budu kažnjeni, oni su bili nagrađeni, a mi u Srbiji nemamo snage da priznamo – da, bilo je, nije Srbin vodio, već okupatorski vojnik koga smo priznali za vođu, on je vodio taj pokret, on se osvetio Srbima, nego i Mađarima i Nemcima, koji nisu bili odgovorni za zločine, koji su napravljeni nad Srbima u Srbiji.

Mi moramo da nađemo snagu za to. Ne tražim da naše razlike budu podele, ali da razlike ne bi bile podele, moramo da priznamo i ovaj drugi genocid, niti ga je izvršio bilo ko, ko je u ovoj sali, niti njegov neki predak, ne možemo zbog ideoloških naslednih razloga da sada mi, ne priznamo onaj genocid koji se desio 1944, 1945. pa sve do 1953. godine. Ne možemo da ne priznamo, moramo da imamo snage, da su ljudi ubijani, da bi im se otela imovina, da je Dedinje zauzeto da bi se oslobodioci uselili.

Nismo se kolege, niko od nas se nije uselio na Dedinje, nemoj da zastupamo one koji nisu vredni našeg zastupanja. Mi jednostavno moramo da znamo, ne možemo da idemo u sukobe više sami sa sobom.

Moramo ovaj genocid priznati, u suprotnom može nam se to ponoviti.

Zapamtite, ako dođe do sukoba, opet sami sa sobom, sigurno opet gubimo mi.

Hvala.
...
Savez vojvođanskih Mađara

Elvira Kovač

Poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Predrag Rajić.
Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Predrag Rajić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
Hvala, poštovana predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, danas raspravljamo o jednoj neobično važnoj temi. Rekao bih da ova sednica ima jedan otrežnjujući, svečani i po malo tužni karakter. Ne možemo da ne budemo tužni svaki put kada se zagledamo u našu istoriju i kada zaključimo da prosto gotovo da nema datuma u našoj prošlosti koji nije obeležen nekim srpskim stradanjem.

Mi smo svoju kuću izgradili na sred puta. Izgradili smo je na raskrsnici, mnogi su zavojevači dolazili ovde. Mnogi su pokušavali da se domognu našeg prostora, naše teritorije, naših resursa, ali nisu svi pokušavali da nas unište u potpunosti.

Mi danas govorimo o jednoj važnoj temi, o temi koja treba da bude u kontinuitetu prisutna je u našem društvu, koja treba da se obradi na jedan adekvatan i akademski način i zato mi je neobično drago što upravo ovo telo i ovaj saziv raspravlja na ovu temu, naročito zbog toga što u njemu imamo rekordan broj mlađih narodnih poslanika.

Srpski narod je mnogo uložio u ideju Jugoslavije, zapravo uložio je ubedljivo najviše, a od te ideje smo dobili ubedljivo najmanje dobrog.

Naša elita je u 19. veku bila zanesenjak te ideje, veliki Njegoš je pisao čak o Jugoslaviji, maštalo se o njoj o prečanskim krajevima, retko ko je trezveno sagledavao tu temu poput Svetozara Miletića, retko ko je znao zapravo na šta cela ta ideja može da izađe i koliko skupo može da nas košta. To otrežnjenje je došlo u XX veku na najokrutniji i najsvirepiji mogući način.

Genocid koji je nad Srbima izveden u tzv. nezavisnoj državi Hrvatskoj jeste jedan od najmonstruoznijih zločina koje je fašistička ideologija zla u svom ustaškom ruhu izvršila i tom Drugom svetskom ratu koji se sam po sebi bio veoma surov, mi smo, zapravo imali na ovim prostorima takve zločine od kojih se ledila krv u žilama, čak i nemačkim nacistima. I to ne govorim napamet. Imate sijaset dokumenata koji su slali italijanski fašisti, nemački nacisti sa ovog prostora u kojima su govorili o tome koliko je zapravo ustaški režim bio okrutan i na koji način se obračunavao u prvom redu sa Srbima, ali i sa Jevrejima, Romima i svima onima za koje su smatrali da su neprijatelji države i da nisu dostojni da žive u toj monstruoznoj tvorevini NDH.

Ti ljudi su ubijeni dva puta. Ubijeni su tokom genocida u NDH, prvi put. Drugi put su ubijeni kada je veo zaborava bio postavljen na njih za vreme komunističke Jugoslavije. O tim žrtvama se nije govorilo dovoljno, a neretko se srpski predznak brisao i govorilo se o tome da su oni padali zbog toga što su bili antifašisti što su bili Jugosloveni, što su bili rodoljubi.

Nije sporno da su oni bili antifašisti, rodoljubi, sporno je to što smo mi u to vreme živeli u državi i u društvu u kom su Srpkinje rađale Jugoslovene, a Hrvatice Hrvate. Meni nije nejasno zbog čega mnogi ljudi koji pripadaju nešto starijim generacijama sa setom gledaju na Jugoslaviju jer se, pre svega prisećaju svoje mladosti.

Titova Jugoslavija jeste imala neke elemente koji su bili definitivno za one koji su u njoj živeli, kvalitetni i pozitivni, zato što je davala neku mogućnost ostvarivanja egzistencije, određene bezbednosti, neki okvir u kom su se mogli ostvarivati lična ambicija.

Ali, moja sećanja, recimo na Jugoslaviju je bitno drugačije. Moje prvo sećanje na Jugoslaviju datira iz 1991. godine kada sam tada kao četvorogodišnji dečak u bolnici u Somboru bio zbog upale pluća i na hodniku video jednog momka pripadnika JNA koji je na nosilima umro preda mnomzato što je bio smrtno ranjen na vukovarskom ratištu i donet tu. To je moje prvo sećanje na Jugoslaviju. I ja taj lik ne mogu nikada da zaboravim.

Takođe, ne mogu nikada da zaboravim 1995. godinu kada sam na TV ekranu gledao kolone srpskih izbeglica koje su bežale iz Republike Srpske Krajine, bežale pred pomahnitalom ludačkom ideologijom zla, koja je za cilj upravo imala da okonča proces koji je Pavelić započeo 1941. godine, a okončao Franjo Tuđman, Titov general i neko ko je definitivno bio lider, koji je trebao da sublimira zapravo tri vrste ideologije u Hrvatskoj koje su imale isti cilj, a taj cilj je bio nezavisna i samostalna Hrvatska, etnički očišćena od Srba. Mi moramo baš ovde u Beogradu da govorimo mnogo više o zločinima genocida koji se desio nad srpskim narodom pogotovo u tzv. NDH i iz još jednog momenta.

U našem glavnom gradu, nažalost, mnogi Srbi boluju od jedne bolesti koja se zove - kroatofilija. Ja nemam nikakav problem sa tim da neko ceni i poštuje kulturu bilo kog naroda. Ja lično nemam baš ništa protiv hrvatskog naroda i hrvatske države štaviše, ja se uvek prvi zalažem i to se lako može proveriti, za odbranu prava hrvatske nacionalne zajednice ovde u Srbiji i za to da oni imaju maksimalna prava, bez obzira na to što naši sunarodnici u Hrvatskoj takva prava nemaju ni izbliza, ali ta politička ideologija, zapravo kroatofilija ne podrazumeva ljubav prema Hrvatima, ona podrazumeva autošovinizam, podrazumeva mržnju prema sopstvenom narodu i u kontinuitetu poricanje svega onoga što mu se desilo i zastupanje interesa neke druge političke elite i neke druge političke ideje. U ovom slučaju političke ideje koja u kontinuitetu od 1991. godine, vlada u Republici Hrvatskoj bez obzira na to ko je na vlasti i koja ima svoje korene mnogo dublje i u „maspoku“, i u ustaškom režimu, i u Franku i ranije u Ante Starčeviću i drugim ideolozima krvi i tla.

Dame i gospodo, na nama, na ovom sazivu je da udarimo temelje za jednu borbu koja će da traje mnogo dugo. Muzej genocida je institucija koju moramo da obogatimo, u koju moramo da idemo, u koju moramo da odvodimo i sutra i svoju decu na isti način na koji se svih onih koji su pobijeni samo zbog toga što su rođeni u jednoj veri, u jednoj naciji prisećaju Jevreji, prisećaju neki drugi pripadnici naroda koji su stradali u kontinuitetu kroz vekove i koji mogu da nas razumeju.

Nema mnogo naroda na ovom zemaljskom šaru koji može da razume srpsko stradanje, jer naše stradanje, pogotovo u dvadesetom veku, mada ni drugi vekovi nisu bili mnogo bolji, jeste bilo biblijskih razmera i često smo pokušavali, verovatno zbog toga što je jako teško prihvatiti ono što vam se desilo, a da vas ne ispuni gnev, ignorisali sve to.

Mi smo hrišćani, nas ne treba da ispuni gnev, nas treba da ispuni ljubav prema bližnjem svom, nas treba da ispuni molitva gospodu sa ciljem da svi oni koji su ispunjeni mržnjom zapravo progledaju i otmu se tim demonima zla. Nas treba da ispuni ljubav prema našem narodu i poštovanje prema svim drugim narodima i državama.

Mi jesmo takav narod. Mi jesmo takva država. Mi se, napokon prisećamo svih onih koji su stradali samo zbog toga što su imali srpsko poreklo. Mi napokon otvoreno govorimo o zločinu oluje iz 1995. godine i dostojanstveno ga obeležavamo. To nije bilo moguće pre 2012. godine, i pre dolaska na vlast Aleksandra Vučića. Mi se, napokon obraćamo našoj javnosti na adekvatan način za sve ono što nam se zbivalo devedesetih godina na prostoru cele bivše Jugoslavije, ali i u Drugom i u Prvom svetskom ratu. Ni o tome nismo odgovorili na adekvatan način.

Često smo se trudili da ignorišemo sopstvenu prošlost, a zarad određenog pomirenja ili suživota sa našim susedima. Ja mislim da je to potpuno pogrešan koncept.

Nijedan narod nije zločinački. Nijedan narod nije izvršio kolektivni zločin. Zločinci imaju svoja imena i prezimena. Ideologije mogu biti zločinačke. Narodi ne mogu biti zločinački. Države koje su nastale na ideologiji zla mogu i jesu demonski zločinci, kao što je bila NDH, ali narodi to nisu.

Baš zbog toga mi možemo da gradimo suživot, mi možemo da pružimo ruku, mi možemo da komuniciramo i da sarađujemo sa svima u okruženju, a da se ne stidimo da pomenemo, na naučni način, utvrđeno kada smo sve stradali i kada smo sve bili žrtve svih ideologija zla, kroz različite epohe, i svih političkih projekata koji su za cilj imali da nas unište.

Dame i gospodo, zaključiću sa jednim apelom. Apel je da svako od nas odvoji dovoljno vremena i upozna se, zapravo, i sa svojim zavičajem, ali i sa kompletnim srpskim prostorom i bude svestan da su Srbi podjednako stradali ma gde živeli, da se edukujemo, da imamo argumente, da imamo činjenice uz sebe, uvek, kada god uđemo u bilo kakvu vrstu polemike, ne samo sa onima koji brane ideologije zla, a ima ih po našem susedstvu, već i sa onima koji žive ovde među nama, a auto su šovinisti, pokušavaju da ponište sve žrtve ovog naroda.

Molim vas, zato što ćemo samo kroz svetlost znanja i kroz mudrost hrišćanske ljubavi moći da porazimo ono zlo koje se u različitim epohama nadvijalo nad nama i koje i sada vreba negde iz prikrajka i čeka da nas napadne, a sasvim sigurno će nas napasti u onom momentu kada budemo zaboravili sopstvene žrtve.

Baš zbog toga je važno što danas raspravljamo na ovu temu i što ćemo, verujem, doneti odgovarajuće propise koji će upravo to sprečiti, sprečiti mogućnost da zaboravimo kakva su nam zla činjena u 20. veku. Hvala.
...
Savez vojvođanskih Mađara

Elvira Kovač

Poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara | Predsedava
Reč ima narodna poslanica Sanja Lakić.

Izvolite.