Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, poštovana ministarko, danas imamo nekoliko važnih zakona, ali ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na Zakon o pečatu državnih i drugih organa koji su pripremili Ministarstvo lokalne samouprave i Vlada Republike Srbije, a sa ciljem za uspostavljanjem kvalifikovanog elektronskog pečata za državne i druge organe.

Jedinstvena Srbija smatra da je zakon pripremljen u cilju povećanja efikasnosti javne uprave što je jedan o prioriteta Vlade koji je i Ana Brnabić, predsednica Vlade navela u svom ekspozeu u oktobru 2020. godine kada je ova Vlada i formirana. Cilj ove Vlade, kao i prethodne je uspešna transformacija javne uprave čije je jedno od sredstava razvoj ekonomične i transparentne javne uprave.

Jedinstvena Srbija sa tim se u potpunosti slaže i mogli smo upravo u ovom periodu koji je iza nas, za vreme pandemije, videti koliko je bitno da imamo efikasnu javnu upravu, odnosno da se elektronski podaci, mogućnost uspostavljanja i razmene elektronskih podataka između organa uprave je nešto što se pokazalo kao dobro u prethodnom periodu i sama digitalizacija na kojoj u poslednjih godina Republika Srbija mnogo radi.

Evo imamo, konkretno i sada ovih tri hiljade dinara koje se daju građanima koji žele da se vakcinišu, kao jedan vid motivacije da se vakcinišu, a sve u svrhu da stignemo što pre do kolektivnog imuniteta da bi otvorili sve grane privrede i da bi mogli da se što pre vratimo normalnom životu. Mislim da je svako od nas željan tog normalnog života i da nastavimo da živimo normalno bez ikakvih barijera i ograničenja.

Ovim predlogom zakona će se urediti i namena, sadržina, izgled i upotreba kvalifikovanog elektronskog pečata, kada u vršenju poslova iz svog delokruga državni i drugi organi razmenjuju dokumenta koja su pripremljena ili su nastala u radu ovih organa elektronskim putem, elektronska uprava je jedan od glavnih pokretača unapređenja kvaliteta, efikasnosti i ekonomičnosti javne uprave, tako da se predloženim izmenama ostvaruje jedan od prioriteta reformi, kao što sam i rekla, a to je digitalizacija državne uprave.

Jedan od ciljeva u digitalizaciji je da se zaposlenima u administraciji daju alati da brže i bolje rade svoj posao. Osim što će službenici brže i bolje raditi svoj posao, i građani će biti ravnopravni u ostvarivanju svojih prava, upravo ono što sam malopre i rekla, jer će im biti omogućena elektronska dostava akata koji proizilaze iz rada državnih i drugih organa.

Ovim predlogom zakona se ne ukida pečat u formi otiska, pečat u suvom otisku i pečatnom vosku na koji smo svi navikli, jer svi ti pečati u postupanju raznih organa i poslova imaju opravdanu primenu u nekim budućim vremenima. U cilju razvoja potpune i funkcionalne e-Uprave uspostavljeni su zakonski preduslovi donošenjem Zakona o elektronskoj upravi i Zakona o elektronskom dokumentu. Sve je to nešto što smo u prethodnom periodu usvojili upravo u Skupštini, tako da se donošenjem ovog zakona vrši usaglašavanje postojećeg Zakona o pečatu državnih i drugih organa upravo ovim propisima.

Predlog zakona predviđa dve forme pečata – pečat u formi otiska koji se koristi na papirnom dokumentu i pečat u elektronskoj formi kada se pridružuje elektronskom dokumentu. Postupak za pribavljanje saglasnosti na sadržinu i izgled pečata od Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave je isti, bez obzira koja forma pečata je u pitanju.

Naime, predviđeno je da se postupak davanja saglasnosti na sadržinu i izgled pečata odvija putem elektronske uprave na portalu e-Uprave, čime će se u pogledu ovog postupka u potpunosti preći na elektronsku upravu, s tim što je primena koja se odnosi na pečat u formi otiska predviđena od 1. januara 2022. godine, zbog potrebe da državni organi i drugi imaoci javnih ovlašćenja obezbede tehničke uslove koji će omogućiti podnošenje zahteva za davanje saglasnosti na sadržinu pečata i izgled pečata u ovoj formi elektronskim putem.

Inače, pripremajući se za ovaj zakon primetila sam da se odredbama Predloga zakona brišu nadležnosti iz Zakona o pečatu državnih i drugih organa koji se odnose na Ministarstvo unutrašnjih poslova, iz razloga što registrovani preduzetnici mogu da obavljaju sve delatnosti koje nisu zakonom zabranjene, odnosno da mogu da izrađuju pečate po narudžbini državnih i drugih organa samo ukoliko su ministarstva nadležna za poslove uprave ili nadležni organi autonomne pokrajine dali saglasnost na sadržinu i izgled pečata, takođe je predviđeno sankcionisanje protivpravnog ponašanja odgovornih lica, odnosno odgovornih lica za izradu pečata koji su to uradili bez saglasnosti nadležnih organa.

Treba imati u vidu, kada govorimo o ovom zakonu, i veliki broj organa koji će u budućnosti moći da koriste kvalifikovani elektronski pečat i da se sada možda ne mogu sagledati sve mogućnosti njihovog korišćenja. Ja ću navesti neke primere. Na primer, jedinice lokalne samouprave, odlučujući po zahtevima građana ili drugih organa, bez izrade papirnih dokumenata moći će da izrađuju odluke i dostavljaju ih elektronskim putem, zatim organi uprave u sastavu ministarstava, npr. kao što je Uprava za agrarna plaćanja, kada odlučuje, na primer, o dodeli različitih podsticaja u poljoprivredi moći će svoje odluke takođe da izrađuje i dostavlja elektronskim putem, zatim ustanove socijalne zaštite koje odlučuju o pravima građana iz ove oblasti moći će da svoje odluke dostavljaju građanima elektronskim putem, bez upotrebe papirnih dokumenata, čime će se skratiti svakako i procedura i uštedeće se vreme i građana, ali i službenika.

U našem sistemu je preko 10.000 organa koji će koristiti kvalifikovani elektronski pečat. Ministarstvo je vodilo računa o pravima nacionalnih manjina takođe, ne znam da li je to danas i ministarka u svom izlaganju pomenula, pa je predvidela da se tekst kvalifikovanog elektronskog pečata ispisuje i na jeziku i pismu nacionalnih manjina.

Predviđen je i prilično kratak rok za primenu zakona, 30 dana od dana stupanja na snagu, kako bi organi mogli da pribave kvalifikovani elektronski pečat i počnu da koriste elektronski dokument.

Nadam se da ćemo u narednoj godini ili dve godine moći da izmerimo ekonomski efekat uvođenja ove forme pečata, na taj način što će na pojedinim poslovima biti racionalizovan ljudski kapacitet i biće preusmeren na druge poslove. Ekonomski efekti bi mogli da se ispolje u smanjenju izvršilaca na određenim radnim mestima, a povećanje na poslovima gde postoje potrebe za angažovanjem više ljudi. Na taj način bi omogućili preraspodelu kadrova u organima koji su obuhvaćeni primenom ovog zakona.

Pošto više nemam vremena, nažalost, koleginica Gorica će pričati o drugim zakonima, želim da kažem da će poslanička grupa Jedinstvena Srbija u danu za glasanje podržati predložene zakone. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Daniel Đivanović.
Izvolite.

Zahvaljujem. Poštovani predsedniče Narodne skupštine, potpredsednice, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, danas je, između ostalog, pred nama Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju.

Ovaj predlog je veoma značajan za funkcionisanje putničkog i teretnog železničkog saobraćaja u Republici Srbiji. Za poslaničku grupu Saveza vojvođanskih Mađara rasprava o ovom predlogu zakona je od posebnog značaja jer, kao što smo čuli od uvažene predsednice Odbora za evropske integracije, Predlogom zakona sprovodi se dalje usklađivanje sa pravnim tekovinama Evropske unije Uredbom o pravima i obavezama putnika u železničkom saobraćaju, i to u oblasti prava putnika. Ovo se pre svega odnosi na uslove i pravila u pogledu odgovornosti prevoznika prilikom kašnjenja vozova, uslove delimičnog ili potpunog povraćaja, tj. naknade cene karte u slučaju kašnjenja voza, kao i prava osoba sa invaliditetom koje koriste usluge železničkog prevoza.

Predlog zakona će imati neposredan uticaj na učesnike na tržištu železničkih usluga, odnosno prevoznike u železničkom saobraćaju i korisnike železničkih usluga, odnosno putnike i korisnike prevoza, čiji će položaj biti unapređen, imajući u vidu odredbe o refundaciji cene karte u slučaju kašnjenja voza ili obavezu prevoznika da obezbedi alternativni prevoz.

Sa porastom efikasnosti železničkog prevoznika i kvaliteta usluge koju pruža, recimo, nabavka savremenih voznih sredstava i unapređenjem železničke infrastrukture koja je osnovni preduslov kvaliteta železničke usluge, svakako se može očekivati porast broja putnika i drugih pokazatelja kvaliteta. Smatramo da period primene garantuje dovoljan vremenski period za finansijsku konsolidaciju, povećanje efikasnosti poslovanja i završetak određenog dela infrastrukturnih projekata koji će obezbediti dovoljan nivo kvaliteta železničkog prevoza.

Značajni su radovi na modernizaciji železničke infrastrukture generalno. Naime, trenutna situacija je takva da je prosečan broj putnika u vozovima prevoznika „Srbija voz“ a.d, recimo, u 2018. godini bio 65, ukupan broj realizovanih polazaka vozova 60.093, otkazano 4.309, dok je procenat vozova koji kasne bio 19,7%.

Predlogom zakona se garantuje jednak pristup uslugama u vozu osobama sa invaliditetom, kao i obaveza prevoznika u pogledu pomoći ovim licima prilikom ulaska i izlaska iz voza. Pored toga, posebna pažnja će biti posvećena pružanju informacija licima sa posebnim potrebama i licima sa smanjenom pokretljivošću u vezi sa dostupnošću železničkih usluga, uslovima pristupa železničkim vozilima i njihovom opremom. Obezbeđivanje ovih uslova predstavlja dodatnu obavezu za prevoznike.

Poslanička grupa SVM pozdravlja ovaj Predlog zakona i raduje nas što možemo svedočiti sveobuhvatnoj modernizaciji železničkog saobraćaja i infrastrukture, kao i da će povećanjem kvaliteta železničkog prevoza doći do prelaska putnika sa drugih vidova saobraćaja, pre svega, mislim na prevoz automobilima, autobusima i sl. što dovodi svakako do pozitivnog uticaja na životnu sredinu, imajući u vidu da je železnica ekološki povoljan vid prevoza.

Dozvolite mi da se u nastavku svog izlaganja osvrnem na neke za nas izuzetno značajne infrastrukturne projekte u železnici. Moram da naglasim da su na naše veliko zadovoljstvo radovi u toku, na brzoj pruzi Beograd – Budimpešta, koja će na određenim deonicama, kao što znamo omogućiti brzinu čak 200 kilometara na čas. Smatramo da je ova pruga od strateškog značaja u povezivanju Mađarske i Srbije u ekonomskom, ali i u svakom drugom smislu. Sastoji se od tri deonice na teritoriji Republike Srbije, prva deonica je Beograd centar – Stara Pazova 34,5 kilometara, druga deonica je Stara Pazova – Novi Sad 40,4 kilometara i treća deonica je Novi Sad – Subotica, odnosno državna granica sa Mađarskom 108,1 kilometara.

Potpisan je ugovor o nabavci tri brza voza sa Švajcarskom kompanijom „Štadler“, koji će već od početka sledeće godine omogućiti da putovanje od Beograda do Novog Sada traje svega 25 minuta, a po završetku deonice do Subotice i državne granice vozovi će se obraćati celom dužinom novoizgrađene brze pruge od Beograda do Subotice.

Što se tiče modernizacije pruge Subotica – Segedin, želeo bih posebno da istaknem važnost te deonice za građane koje mi i SVM zastupamo ovde u Narodnoj skupštini. Ta deonica je od izuzetnog značaja, posebno za građane sa severa Vojvodine i ima veliki značaj za one koji rade ili studiraju, recimo, u Segedinu ili okolini, a žive u Republici Srbiji.

Ova rekonstrukcija i modernizacija je izuzetno važna i zbog glavnog projekta brza pruga Beograd – Budimpešta, iz razloga što će upravo ova deonica prekograničnog prelaza Horgoš rasteretiti saobraćaj u toku radova na novoj deonici brze pruge, koja će da ide preko graničnog prelaza Kelebija.

Korist će naravno imati ceo region, projekat rekonstrukcije i modernizacije pruge nosi sa sobom i rekonstrukciju i modernizaciju kompletne infrastrukture oko pruge uključujući i same železničke stanice što će u svakom slučaju doprineti ekonomskom napretku regiona duž cele deonice.

Rok za završetak radova je leto 2022. godine i s obzirom da je prilikom otvaranja ponuda za strateškog partnera konstatovano da samo jedan ponuđač može da ponudi, odnosno da ispuni sve kriterijume i da ministarstvo zaista čini sve kako bi se procedure maksimalno pojednostavile i ubrzale, verujem da će se svi radovi završiti u zadatim rokovima.

I, da sumiram, poslanici i poslaničke grupe SVM će u danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona, kao i ostale predloge koji se nalaze na dnevnom redu sednice. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.

Narodna poslanica Smilja Tišma. Izvolite.

Poštovano predsedništvo i predsedniče ovog doma, gospodine Dačić, uvaženi poslanici, pozdravljam prisutne koji prisustvuju iz nekih drugih razloga kao predstavnici svojih organizacija, privrednih organizacija i tako dalje, želim i dozvolite mi da kao najstariji poslanik ovog saziva Narodne skupštine i osnivač Udruženja logoraša „Jasenovac“ budem prva koja će vam na današnji dan, neposredno čestitati dva velika praznika države Srbije. Prvo, Dan pobede nad fašizmom, 9. maj i drugo Dan Evrope koji možda za nas nije toliko bitan i značajan, ali u redosledu događaja pominjemo ga sa zahvalnošću za ono što su učinili pozitivno u odnosu na našu zemlju.

Dozvolite mi da vas podsetim da je na moju inicijativu osnovano Udruženje „Jasenovac“, pripremilo predlog rezolucije o ustaškom genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima i predalo u pisarnicu Narodne skupštine Srbije sa molbom i zahtevom 23. aprila 2021. godine povodom osamdeset godina od izvršenog genocida NDH u Drugom svetskom ratu.

Da kažem uz ovo da su naša braća Jevreji koji su stradali u toku Drugog svetskog rata, kao i Srbi, to učinili mnogo ranije i mnoga svoja pitanja i državna i lična narodna, daleko bolje svestranije i istorijski urednije, uredili za razliku od nas. Nas Srba koji smo podigli ustanak 1941. godine, časno i dostojanstveno se borili protiv fašizma, izgradili i došli do današnje države Srbije. Pre toga je bilo mnogo što-šta, ali učili smo nešto u istoriji pa ćemo dodati sami.

Mi smo u odnosu na izvršeni genocid, kao udruženje, ja rekoh malo čas da sam bila pokretač i osnivač Udruženja preživelih zatočenika Jasenovačkih logora. Dosta dugo idemo i pokušavamo da nešto učinimo i da obeležimo trajno događaje koji su se dogodili od 1941. do 1945. godine, odnosno u Drugom svetskom ratu u odnosu na srpski narod izvršen je pokolj.

Nezavisna država Hrvatska je nestala 10. aprila, a oni su već Ustaše sa spiskovima išli po selima, po spisku izdvajali ljude, domaćine srpskih porodica i zatvarali, među tim bila je i moja porodica i moj otac, među 18 seljaka iz mog sela, nedaleko od Bjelovara, 12 kilometara. Bjelovar kao što znate nalazi se u zapadnoj Slavoniji. Izdržali smo sve to, ostali živi, prošli kroz nekoliko logora. Prvo je hapšenje bilo porodice, posle oca 1941. godine juna meseca, odlazak do Bjelovara. Jedan deo od tih pohapšenih i oteranih Srba do Bjelovara, juna 1941. godine sproveden je do braće Srbije, odnosno bratske Srbije, gospodina Nedića koji je primio jedan deo od tog srpskog naroda, a drugi deo je ostao u logoru Bjelovar, vraćen kućama pred Novu godinu 1942. godine, odnosno pred Novu godinu u prazne, zapaljene, ogolele kuće, bez hrane, bez stoke, bez igde ičega.

Preživeli smo tu zimu. Moja porodica, moja majka i nas četvoro dece, tri devojčice i jedan dečak. Najmanja sestrica je imala nepunih godinu i po dana, preživeli smo tu zimu uz pomoć, moram da kažem i braće, komšija Hrvata, koji su donosili svako ponešto da bismo ostali živi.

Međutim, ustaška država, Ante Pavelić i kamarila Hrvatska, uništitelji srpskog naroda nisu su se zadovoljili progonom srpskog naroda jednog dela za Srbiju, nego su iduće 1942. godine, takođe polovinom juna ostali deo i mi koji smo bili vraćeni u decembru 1941. godine sad smo se ponovo našli na istom mestu i 1942. godine.

Odvojeni smo od roditelja, ko je bio sa roditeljima, a malo je tata bilo među porodicama, poneki, obično su bili na odsluženju vojnog roka kod Ante Pavelića ili su pobegli u šumu kao što je moj jedan stric i jedan moj ujak, bake, deke, majke i deca.

Tu su nas klasirali tako što su mlade dame, mlade žene, mlade majke, slali za Nemačku, a decu i dalje u logore. Ja sam takvom politikom ustaške Hrvatske 1942. godine, sa moje dve sestre i bratom stigla, obišla pet logora i stigla do Jastreborskog. Oni su, ta NDH imala je izgleda po svom delu koje je činila i kako je postupala prema srpskom narodu u toku 1941. i 1942. godine, da jedan deo pored onih Srba koji su već pokatoličili 1941. i 1942. godine, da i ovo što su po logorima rasuli, da pokušaju da pokatoliče, ali im nije pošlo za rukom.

Ovi što su proterani za Nemačku, vratili su se posle oslobođenja, a mi smo jedan deo dece, nas četvoro dece, i mnogo dece. Kažu da nas je jedno vreme u Sisku bilo negde oko 11.000, to je samo jedan delić prognanog naroda iz zapadne Hrvatske.

Nastavili smo školovanje po domovima uz pomoć naše socijalističke zemlje, odnosno nove države Jugoslavije, završili škole određene, ko kakvu, zanat, više škole, univerzitet itd, zaposlili se i počeli da radimo.

Sudbina nam je bila teška mogli smo mnogo više da učinimo, ali ne smemo da zaboravimo i moramo se boriti, koliko god je moguće da se nastavi priča i traganje za istinom i istorijom.

Dogovorili smo se takođe da dan 28. april, bude obeležen kao dan genocida. To je dan kada su prvi put počeli NDH, ta nova vlast i ustaše koljači i prvo selo u kome su zaklali 37 osoba je nedaleko od Novog sela, 11 kilometara zove se selo Gudovac. Neki su pobegli tada u šume, jer od tih koji su bežali u šume i pobegli nisu, stvarali su kasnije jedinice narodno oslobodilačke vojske. To je prvi pokolj bio. Oni su nastavili sa tim pokoljima. Svih 35 sela ispod Papuka tzv. zapadne Slavonije svaka ima masovnu grobnicu čak tri imaju po dve. Moje selo ima dve masovne grobnice, Brzaja selo ima jednu i nekoliko stradalih na ulici do tih grobnica, odnosno do tog mesta gde je izvršen pokolj, tako da su danas ta sela su maltene prazna, malo življa ili poneka baka i deka i poneko se od mlađih vraća da obiđe stare i da obiđe grobove.

Dakle, radost Hrvatske da će to naseliti koljači, da ne kažem koji odakle, sa kojih delova bivše Jugoslavije, možda bi se pogrešno razumelo, ali između ostalog čulo se, zna se, mi smo se kontaktirali, družili komšije. Recimo, komšija Hrvat iza moje kuće, a moja kuća je zapaljena, mi se nismo mogli vratiti u našu kuću 1941. godine kad su nas vratili iz Bjelovara, bio je dobro nameran, častan i pošten Hrvat, ali je malo takvih bilo. Prema tome, moramo kod ocene, davanje ocene celom problemu ovih pitanja i svim problemima u ovom pitanju da budemo vrlo racionalni i vrlo razumni.

Rezolucija, očekivali smo, koju smo predložili u vezi sa izvršenim genocidom nad srpskim, jevrejskim, romskim narodom, dostavili smo nadležnom ministarstvu, radili smo to, ne udruženje, nego mi iz udruženja sa ekspertima, uz veliku pomoć Ministarstva spoljnih poslova, tamo postoji jedna grupa ljudi vrlo časnih i poštenih, radili smo zajedno sa njima.

Ja moram da kažem da ta moja malenkost, iako sam sad već i u penziji istrajavate teško na tim poslovima, umorila sam se već od svega, a nije mi samo to bio zadatak u životu i prošlosti, radila sam u puno akcija drugih.

Čudno mi je da nije stavljena, a trudili smo se da se stavi na dnevni red Skupštine ovog zasedanja, pa molim, budući da je tu gospodin predsednik Narodne skupštine Srbije, da se preduzmu sve mere da se ta rezolucija nađe na dnevnom redu Narodne skupštine Srbije, i da se usvoji u formi i na način kako je predloženo.

Ja ne bih, jer danas smo dosta govorili, i neki su drugi pre mene govorili, jako puno ima razloga da ubrzamo neke stvari na prizivanju sadržine izvršenog genocida nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom.

Propustili smo dosta vremena, da ponovim za razliku od stradalog naroda Jevreja, koji su to savršeno dobro uredili za svoj narod, i davno preko desetak i kusur godina.

Mi kontaktiramo, viđamo se, čujemo se, vidimo se na nekim skupovima itd, a država Srbija, dobro doduše nije bila celo vreme država Srbija, bila je ona velika Jugoslavija, malo je učinila iako je i tada bilo pokreta, jer sam udruženje osnovala još je bila ta velika Jugoslavija i krenuli odmah u akciju. Malo je do sada urađeno na tim pitanjima .

Nadam se i očekujemo da ćete naše sugestije i predloge, što se tiče preživelih zatočenika jasenovačkih logora u zapadnoj Slavoniji, ugledati svetlost dana, da će se rezolucija staviti na dnevni red, ovog doma i da će se u smislu datog predloga doneti valjana odluka o njenoj sudbini.

Ja bih sa ovim završila.

Hvala vam na pažnji.

Hvala, majka Smiljo.
Ne znam da li je to bilo u prošlosti, ali narodna poslanica Smilja Tišma je predsedavala kao najstariji poslanik na početku našeg mandata i to je verovatno, bar koliko se ja sećam unazad, prvi put da je neka žrtva, odnosno logoraš iz Jasenovca bio ovde na ovom mestu i mislim da je to jedna ne samo politička satisfakcija, nego i pokazatelj koliko država Srbija želi da se saopšti puna istina o svemu tome i da se nikada ne zaboravi.
Tema o kojoj je Smilja govorila jeste, tada smo mi imali u nekoliko navrata razgovore sa predstavnicima raznih udruženja na čelu sa udruženjem koje je ona formirala Udruženje logoraša i deca logoraša Jasenovac i naravno sa koje se sada svi zajedno okupljeni oko SUBNOR-a. Oni su predložili određeni tekst rezolucije, pošto oni nisu ovlašćeni predlagači, a pošto je tema od izuzetno velikog značaja za državu Srbiju i srpski narod u celini, a naravno i konsekvence, a takve odluke su veoma značajne, o tome su konsultacije u toku i siguran sam u jedno, a to je da nećemo ostati bez odgovora na ovu inicijativu.
Reč ima potpredsednica Vlade i ministarka Maja Gojković.
Izvolite.

Hvala, gospodine predsedniče.
Želela sam samo kratko da se zahvalim poslanici gospođi Smilji Tišma na ovom potresnom svedočanstvu, na vašem današnjem govoru.
Takođe sam na početku svog izlaganja objasnila kolika je u stvari važnost osnivanja muzeja čija je delatnost posvećena očuvanju sećanja na zločine koje je preživeo i doživeo srpski narod širom Jugoslavije i kako ova tema u stvari prevazilazi okvire ovih pukih izmena i dopuna koje su više tehničke prirode, pravne prirode ili finansijske, nego ovo je jedna tema koja je važna za Srbiju, za srpski narod, kao narod koji je bio uvek kroz svoju istoriju na strani pobednika, a sa druge strane se uvrštavao u grupu naroda koji je i najviše stradao u svim ratovima, pogotovo u Prvom i u Drugom svetskom ratu, a sa treće strane stalno istorijski negirana ta naša pobeda i ta naša velika žrtva koju smo u ljudskim životima davali.
Hvala vam na ovom govoru i na ovom svedočenju upravo zbog poslednjih događaja koje smo imali vezano za zaista potresan film „Dara iz Jasenovca“, koji je u poslednjih nekoliko desetina godina prvi film koji je bio posvećen logoru, dečijem logoru, jedinstvenom logoru koji je postojao uopšte za vreme Drugog svetskog rata na teritoriji čitavog sveta, a koji je bio dečiji logor i nalazio se upravo na teritoriji Nezavisne države Hrvatske.
Setite se šta se sve govorilo i dešavalo kada je film „Dara iz Jasenovca“ postao jedan od kandidata za prestižne filmske nagrade kao što je Oskar, nominovan je takođe i u nekoj drugoj kategoriji filmskih nagrada, koliko su nas sporili, koliko su sporili događaje istorijske vezano za logor u Jasenovcu i ono što nas je najviše zabolelo, zabolelo je svakoga, a evo čuli ste svedoka svih tih događaja, gospođu Smilju Tišmu da je to bila obična srpska politička propaganda.
Volela bih te koji su pre nekoliko meseci na taj način ocenjivali svedočanstva iz filma „Dara iz Jasenovca“ da danas sede ovde sa nama u parlamentu ili da gledaju i slušaju ono što je Smilja Tišma imala da im kaže, da čujemo kako mogu da odgovore jednom svedoku i preživelom detetu, u ono vreme detetu iz Jasenovca, kako njeno svedočenje mogu da ocene kao deo njenog života, ono što se stvarno dogodilo ili da je uvrede time što kažu da je to srpska propaganda.
Uostalom, šta god, mi kao pripadnici većinskog naroda u ovoj državi da kažemo o našim stradanjima, uvek se neko trudi da nam drži lekcije iz istorije, da nas udara po glavi i da nam dele flastere i da nas nateraju da ćutimo.
Ako mi želimo da opstanemo kao narod mi moramo da čuvamo našu istoriju, da svakim danom podsećamo mlade generacije i učimo ih šta nam se to kroz istoriju dešavalo upravo da bi opstali, da bi živeli i dalje i da ne dozvolimo da nam se ikada ovakva tragedije dozvoli.
Vi ste, gospođo Smiljo, održali ovog puta ne politički govor nego upravo čas istorije koji nedostaje u našim udžbenicima, ne treba da zaboravimo da smo svi zajedno ili većina nas, ako ne ovi mladi živeli u jednom periodu komunističke Jugoslavije, gde Komunistička partija Jugoslavije nije dozvoljavala da pripadnici srpskog naroda otvoreno u javnosti govore o tome šta im se dešavalo. Daleko su ta vremena iza nas, i zahvaljujući i predsedniku države i Vladi Republike Srbije, i parlamentu, sada imamo drugačiji odnos prema delovima naše istorije.
Ubeđena sam da se pomno razmatra rezolucija koju ste vi i vaši drugovi iz udruženja predložili ovde parlamentu Republike Srbije. Teško je voditi jednu državu. Teško je doneti dobru odluku koja neće imati velike reperkusije po našu državu, jer kažem, mi uvek šta god da uradimo dobijemo neki udarac po glavi, budemo opomenuti, ali sam ubeđena da ćemo naći načina da u parlamentu Republike Srbije kao neki drugi narodu, poučeni njihovim primerom donesemo Rezoluciju o genocidu izvršenom nad Srbima, Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu.
Važno je da smo počeli da obeležavamo važne datume iz naše istorije, da to radimo zajedno sa Republikom Srpskom, sa delom našeg naroda koji živi u Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj, ali su uvek prisutni tu i predstavnici našeg srpskog naroda koji živi u Republici Hrvatskoj, srpski narod koji živi u Crnoj Gori, predstavnici iz Makedonije i da imao otrgnute deliće istorije koji nas spajaju i ne daju nam da zaboravimo da smo mi svi pripadnici jednog stradalničkog naroda.
Osnivamo muzeje zbog toga. Danas i pričamo o tački dnevnog reda koja se odnosi na izmene i dopune Zakona muzeju posvećenom žrtvama genocida, osnovan je, a sada je u periodu statusa konstituisanja upravnih i nadzornih odbora kao prethodnog pitanja uopšte osnivanja muzeja „Staro sajmište“, logora koji se nalazi na teritoriji Beograda, u kome su zatvarani i ubijani Srbi, Jevreji i Romi.
Važno je da smo počeli ponovo da snimamo filmove i da otvoreno govorimo o teškim temama iz istorije za naš narod. Važno je da poučeni drugim narodima koji su na taj način jer su otrgli iz zaborava i ne daju da se zaborave delovi naše istorije to naučimo, radimo isto da bi mi ovako kakvi smo mali i stalno ugroženi, opstali.
Pitanje rezolucije svakako je političko pitanje, ali sam ubeđena da će se naći način da tako važan akt donesemo u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Hvala vam puno još jednom na vašem izlaganju.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milenko Jovanov.
Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče Skupštine, poštovana potpredsednice Vlade, poštovane koleginice i kolege, ja mislim da mi malo žurimo sa ovim pojmom kultura sećanja, jer da bi se nečega sećali, trebali bi prvo to da znamo. Ja mislim da mi prvo treba da prođemo jedan proces učenja pre nego što dođemo do sećanja, jer je to neki logičan sled događaja. Jer, mi za mnoge stvari ne znamo, mnoge stvari nas ne interesuju, mnoge stvari nam nisu dali da zapamtimo i da ih naučimo, a nemoguće je da obeležimo svoja mesta stradanja Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, jer su ubijani i klani od kućnog praga, pa do Jasenovca koji je pomenut.

Ako već govorimo o nekim porodičnim tragedijama ili iskustvima, pored Bihaća ili na samoj ivici Bihaća nalazi se mesto koje se zove Garavica, za koje je retko ko takođe čuo, gde je ubijeno 12.000 Srba. Dakle, veliki broj Srba danas ne zna gde je ubijeno 12.000 Srba. Godine 1949. građani su postavili neko obeležje ljudima koji su tu stradali i u tom trenutku, 1949. godine, više je bilo stradalih pod zemljom nego građana Bihaća u tom trenutku. A, onda je na 45 godina od tog događaja, 1986. godine, postavljen jedan onako kao spomen park, ima više spomenika i sad tu dolazimo do toga kako smo došli dotle da ništa ne znamo i ono o čemu je i potpredsednica Vlade maločas govorila. A, onda je došao Hakija Pozderac, to je rođak deda ujak, Vuka Jeremića, koji je tražio da se tamo kaže da su stradali Srbi, Hrvati i muslimani, a onda mu je neki novinar iz Velike Kladuše rekao da su stradali isključivo Srbi, a onda su morali da preimenuju da nisu stradali Srbi, nego su stradali rodoljubi.

Znate, moj pradeda Mile Božičković nije stradao ni kao rodoljub, ni kao četnik, ni kao partizan. On nije imao pušku u ruci kada su ga ustaše, muslimanske ustaše odvele na klanje. On je u ruci imao sito, sejao je brašno u tom trenutku i bio sa svojom ćerkom Stakom, mojom babom, koja mi je posle pričala sve to, kao i svim drugim unucima.

E, zato nam je potreban ovaj muzej, gospođo Gojković, da nas više babe ne uče istoriju, nego da je učimo tamo gde uči ceo svet, da naučimo da je ceo 20. vek vek stradanja srpskog naroda, da ne zaboravimo da su Srbi stradali zato što su Srbi i u Aradu tokom Prvog svetskog rata, da su Srbi stradali zato što su Srbi u Mačvi tokom Prvog svetskog rata, da su Srbi stradali zato što su Srbi na jugu Srbije od strane bugarskih okupatora u toku Prvog svetskog rata, a onda nam se sve to ponovilo od istih zločinaca i u Drugom svetskom ratu.

Malo je falilo da se ponovi još jednom, zato što su kosti Srba po hercegovačkim jamama, u Jasenovcu, na Garavicama, u Jadovnu bile temelj nečega što lepo zvuči, što se zvalo bratstvo i jedinstvo i protiv čega u principu nemam ništa. Jedini je problem što je to bratstvo i jedinstvo podrazumevalo da možemo biti braća i ujedinjeni samo onda ako Srbi nisu Srbi, i ako Srbi budu slabi, i ako Srbi ne smeju da kažu ni da su ubijani, klani, umoreni na svaki mogući način.

Danas je rezultat, kada već pričamo o tom Bihaću, i da završim da, kada se završi popis, ja ne znam koliko će tamo biti srpskih glava. I kao što su uspeli 1995. godine u Hrvatskoj da završe ono što su započeli u Mačvi 1914, 1915. godine tačnije, tako će i tamo da kažu da su otprilike završili ono što su započeli 1941. godine.

Nama, takođe, ova tema, tema kulture sećanja, a pre toga, kao što rekoh, obaveza učenja, predstavlja jedan kamen u mozaiku koji je počeo pažljivo, mudro, uporno i staloženo da gradi predsednik Vučić, a to se zove vraćanje, taj mozaik se zove vraćanje nacionalnog dostojanstva.

Nas su učili da samo Srbija koja nema nacionalno dostojanstvo i samo Srbi koji nemaju nacionalno dostojanstvo su dobri Srbi. I to nam poručuju i danas, to nam poručuju upravo iz Hrvatske. Ako imate predsednika države koji bi menjao sve nacionalne interese za Severinin autogram i koji najviše voli kada je na sastanku sa predstavnicima hrvatske države da kaže kako se on budi uz Severinu, kada imate predsednika države koji kaže kako sanja svetionik na Jadranu, kada imate predsednika države koji se izvinjava za sve i svašta i šta jeste i šta nije srpska greška, e taj je predsednik države Srbije dobar, poželjan, prihvatljiv, itd. Ako imate predsednika Srbije koji insistira na nacionalnom dostojanstvu, e taj predsednik Srbije je bahat, arogantan ili kako ga već nazivaju.

Ne, nije Aleksandar Vučić ni bahat, ni arogantan. Aleksandar Vučić je Srbin i ne stidi se toga što je Srbin. To je ogromna razlika u odnosu na one koji su bili pre njega.

S druge strane, ne smemo zaboraviti to da nisu Srbi stradali zato što su Srbi samo na prostoru bivše Jugoslavije. Spomenuo sam Arad, ali verovali ili ne, i iznad polarnog kruga, a evo 6. maja je bila godišnjica koja je obeležena u Kikindi tim povodom, iznad polarnog kruga imate srpskih grobova, Srba iz Kikinde, Srba iz Melenaca, Srba iz Niša, Srba iz Gornjeg Milanovca, Srba dovođenih sa svih strana, koji su voženi u Norvešku, da bi tamo za potrebe nacističke Nemačke gradili puteve. Jako mali broj se vratio. Imate srpsko i sovjetsko groblje i iznad polarnog kruga.

Onda se čovek zaista zapita ima li kutka na ovoj zemlji gde Srbi nisu stradali zato što su Srbi? I odakle nam pravo više da o tome ćutimo.

Zato muzej kao muzej mora da bude mesto na kome će buduće generacije učiti ono što svaki pripadnik ovog naroda mora da zna, baš kao što svaki pripadnik jevrejskog naroda zna za Holokaust i stradanje Jevreja.

Tu dolazim do onoga što je danas suština. Mi ne beležimo svoje stradanje ni u Prvom ni u Drugom svetskom ratu i tokom NATO agresije, koju smo eufemizmom zvali NATO intervencija, da ne uvredimo one koji su nas tukli, koji su nas ubijali, koji su nas bombardovali, koji nas i danas ubijaju kasetnim bombama i ostacima kasetnih bombi, dakle, mi to ne radimo da bismo se svetili, da bismo gradili neko loše osećanje na osnovu koga će neke buduće generacije tražiti priliku da se svete. Mi to radimo zato što smo dužni da se sećamo svojih sunarodnika koji su stradali zato što su samo bili Srbi i ništa više od toga, i bilo zato što su srbosjekom im sekli vratove ili zato što su ih gurali pod zaleđen Dunav, u svakom slučaju su stradali zato što su Srbi i to moramo da pamtimo. To ne smemo da zaboravimo, ako želimo da budemo Srbi i u budućnosti.

Ali, politika koju predsednik danas vodi jeste politika koja nas nikad neće dovesti u situaciju da odlučujemo na kojoj ćemo strani biti kada je istorija u pitanju. Ne bih rekao da su Srbi bili na strani pobednika. Srbi su bili na pravoj strani i onda kada mnogi od tih pobednika na toj strani nisu bili. A neki su se, bogami, opet odlukom onih koji su i Srbijom vladali posle 1945. godine sa strane upravo ovih koji su ubijali Srbe, onako volšebno prebacili u pobedničke redove, što ih domobranskih, što iz ustaških uniformi.

Opet anegdota koja je istinita, koja se upravo desila u tim selima oko Bihaća. U kuću majke kojoj je sina odveo na Garavici, koji se nikad nije vratio, došao je partizan sa partizanskom četom, a majka tog čoveka ga je pitala – šta bi falilo da je i moj, pa kaže ime, danas ovde sa vama, a on ga je odveo. Spustio glavu i tražio da ga rasporede u drugu kuću.

Zato mi nije jasno, i time da završim, da neko i danas može da pati za nekom ideologijom koja nam je branila da budemo Srbi, koja je apsolutno oprostila u naše ime, ne pitavši nas, sve ono što su nam radili, od krvnika proizvela funkcionere nove vlasti da nam se u lice smeju i da se tim žrtvama smeju.

Taj deo mi zaista nije jasan, ali ono što mi je jasno to je da Srbija mora da bude jaka, to je da Srbija mora da bude stabilna, to je da Srbija mora da ide napred i to je da Srbija samo kada je takva može da sačuva svoj narod od bilo kakvih izazova bilo gde da živi.

Zato politika predsednika koja sa jedne strane se odnosi na nacionalno dostojanstvo apsolutno dobija svoju nadogradnju kroz jačanje Srbije, jer samo jaka Srbija je garant Srbima ma gde živeli. Hvala vam.

Hvala.
Samo moram da dodam, ako mi dozvolite, da ne bi bilo ideološki. Mislim da ideologija o kojoj treba da pričamo nije leva ili desna, nego ideologija jugoslovenstva. Posle Prvog svetskog rata svi iz austrougarske vojske su prešli u vojsku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovde na ulazu u Skupštinu, gde svakoga dana prolazite, u holu nalaze se kipovi Tomislava, slovenačkog kneza, srpskog vožda i cara Dušana, a ovo je Skupština u kojoj danas zaseda Skupština Srbije.
Tako da je to, ja se nadam, prošlo vreme i da u tom smislu mi treba da idemo dalje, a ne da ideologiju svodimo na levu ili na desnu.
Reč ima Milenko Jovanov.