Hvala vam, uvaženi predsedavajući.
Uvažena ministarko sa saradnicama, dame i gospodo narodni poslanici, dve diskusije su meni danas posebno privukle pažnju kada govorimo o tako važnoj temi kao što je diskriminacija u našem društvu i da li nje ima. To su diskusije uvaženog kolege Šormaza i kolege Uglješe Mrdića. Obe diskusije su tako pune istine, da niko normalan ne može da demantuje bilo šta od izrečenog, već samo da izrazimo duboku zabrinutost.
Ja dolazim sa beogradske opštine, opštine Stari Grad, gde je poznato da su u jednom zavidnom broju nekada živeli pripadnici romske nacionalnosti i mogu mnogo da govorim na tu temu. Mogu mnogo da govorimo iz vremena devedesetih godina kako su se tada, jedan deo, opet kažem, manji deo našeg društva, se diskriminatorski ophodili prema ljudima koji se po bilo čemu razlikuju od većine, ali kada se neko diskriminiše, to ostavlja jak, gorak utisak u javnosti.
Dešavalo se to, imali smo razne drugove, jedan je bio Ticijan, danas u Nemačkoj radi, drugi Bekim, ovde se snalazi, radi neke teške fizičke poslove, njihove porodice, njihova deca kada su trebala da se upisuju u vrtiće gledali su ih onako sa podozrivošću da manje vrede nego neka druga deca, da su manje važna, pa ako može da baš ne idu u taj neki centralni vrtić, ako može negde van da ih gurnemo da ne budu tu.
Pa, su se njihove porodice kasnije obraćale nama, pa sam doživeo to da komunicirajući sa brojnim građanima, u prethodnim godinama na pre svega svojoj opštini gde je još uvek bilo dosta pripadnika romske nacionalnosti, da obiđem mnogo porodica, stotinak porodica takvih i da čujem brojne probleme sa kojima se oni suočavaju.
Jeste tačno da su mnogi problemi rešeni, da su donošeni zakoni, donose se zakoni, ali da zakoni moraju da se primenjuju. Nije dovoljno da mi pritisnemo taster, da izglasamo nešto, a da u svojoj svesti ne dođe do ključne promene. Glavna promena u društvu, glavna promena kod ljudi, jeste promena svesti, promena načina razmišljanja. To su te promene za koje sam se i lično zalagao baveći se politikom od početka svoje karijere, pa do dan-danas, i tako mislim da radim i nadalje.
Da menjamo prvo sebe, da menjamo svoj pogled na ljude oko sebe, na one koji imaju određene posebne potrebe, ljude koji su drugih nacionalnosti, koji govore drugim jezikom, drugih vera, koji se razlikuju po boji kože od nas, da njih ne stavljamo sebe samo zbog tih ličnih razlika zbog kojih oni nisu krivi.
Zbog čega smo mi bolji? Zato što smo svetle puti, oni tamnije puti, da smo pismeniji, da li smo kvalitetniji ljudi zato što drugačije izgledamo ili drugačije govorimo nego neko drugi? Mislim da nismo. Ima među Romima, pogotovo naglašavam među Romima, jer sam dosta takvih porodica upoznao, konkretno u Ticijanovoj porodici, njegova sestra je završila medicinski fakultet, doktorka je. Da li će neko zato što mu se ne sviđaju Romi da odbije da se leči kod nje ili da je odbije da je zaposli, a zaposlena je, radi, ali ne u Srbiji, zato što je pripadnica romske nacionalnosti? Neće. Neće i ne treba da odbije i sramota je svakog društva, ne samo srpskog, kada se nađe pred takvom dilemom da li treba uopšte da razmišlja o tome da li je diskriminacija dozvoljena ili nije dozvoljena, da uopšte diskutujemo na tu temu, ali moramo dokle god je ima, moramo da diskutujemo. Moramo da učimo i sebe, ali za nas je nekako možda već kasno, zašli smo u neke godine, pa je teže menjati navike, ali da učimo na tim negativnim primerima iz prošlosti, da učimo svoju decu kako trebaju da se ponašaju nadalje kako bi te diskriminacije bilo manje, a kažem neuporedivo je manje nego što ih je bilo pre 10, 15, 20 godina, jer se ovo društvo mnogo menjalo u međuvremenu.
Upoznali smo svet, počeli smo da putujemo da se otvaramo, da komuniciramo sa Evropom, da budemo deo tog sveta, kao što i jesmo i da se u njega vraćamo i da dovodimo svet u Srbiju i da svoje kvalitete pokazujemo svetu, ali i da primimo tog sveta ono što je on kod sebe promenio.
Da ne govorim da li je u Americi bilo diskriminacije, pre 100 ili 200 godina, bilo je mnogo, ali je Amerika danas bitno drugačija nego što je bila. Da li je bilo u Evropi? Bilo je. Da li je bilo robovlasništva po svetu? Pa, bilo je, ali to više nije tema. Taj svet se toliko promenio za 100 ili 200 godina da Srbija treba da vidi šta je to dobro u tom svetu da primeni kod sebe i da ono što je dobro kod nas, a kažu da smo jedan od možda naroda koji najmanje diskriminiše bilo koga, pošto smo mi srpski narod. To nije zato što sam ja pripadnik njegov, pa najviše volim svoje, što je normalno, nego zato što zaista to mislim. Ko god dođe iz Evrope ili svih delova sveta u Srbiju, da sada ne nabrajam pojedinačno, retko ko i retko kada možete čuti da je od Srbina doživeo neku veliku neprijatnost. Retko.
Ali se desi da smo mi kao Srbi toliko puta u prethodnih 100 ili 200 godina bili na najgori mogući način tretirani, ne diskriminisani, nego tretirani. Tretirali su nas kao pripadnike niže rase, kao manje vredne, kao one koje treba istrebiti, proterati, pobiti, pokrstiti, prekrstiti, kako god. Ubijali su nas na stotine hiljada, predstavljali nas kao kugu, a nismo takvi. Svetu smo dali tolike naučnike, tolike sportiste, tako velike pisce, tkao velike pesnike, tako velike ljude koji su ostavili neizbrisiv trag u svetskoj kulturi, istoriji i postali deo te svetske kulturne baštine, istorijske, da zaslužujemo da se nađemo na onom mestu koje nam pripada kao narodu.
To mesto možemo da održimo samo tako što ćemo voditi računa o sebi i kakvi smo mi prema drugima. Kažu – pogledaj prvo sebe, pa onda kritikuj drugog. Uvek to tako i radimo. Da li svako od nas napravi nekad pojedinačnu grešku? Napravi, ali je strašno ako mi sebe ne želimo da menjamo, ako mislimo i onda kada smo svesni svoje greške da smo toliko smozaljubljeni u sebe da ne treba kod sebe nikada ništa da promenimo, onda ta nacija, taj narod nema budućnost. Ovaj narod je pokazao više puta u svojoj istoriji da je spreman da se menja na bolje, da je spreman da uči, da radi na sebi i tako svakoga dana i radimo u ovoj Narodnoj skupštini, donosimo nove zakone koje ovom narodu i ovoj državi treba da donesu dobro u perspektivi.
Predvođeni upravo predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem, smo krenuli te snažne reforme i promene 2012. i 2014. godine kada je predsednik Vučić tada postao premijer. Rešili smo tada da stavimo tačku na neke stvari koje su bile loše ranije i da krenemo potpuno novim putem napred, da zaista postanemo prava, uvažena, stabilna, odgovorna, pravna država, evropska zemlja koja zaslužuje poštovanje, ne neko ko se formalno zalaže za EU, a suštinski se zalaže samo za kriminal, korupciju i tajkunizaciju Srbije. Ne.
Nije prilika kada ste na vlasti da pljačkate, nego da menjate sopstvenu državu. Predsednik je to jednom lepo rekao, samo se budala ne menja. Samo budala i glup čovek ne žele sebe da menjaju kad vide da ide loše i u tome jeste boljitak u ovoj zemlji. Promenili smo se. Srbija je danas zemlja koja je, rekao bih, možda među najstabilnijim zemljama u Evropi, u mnogo čemu, za primer mnogima u Evropi i kada govorimo o diskriminaciji.
Mnogi mogu i od Srbije da uče, pre svega u tome kako može brzo da se menja jedna država, jedno društvo, kako jedno društvo kada postigne svoj sopstveni konsenzus unutar sebe može da se promeni i da postane bolje i da služi za primer celoj Evropi, bez obzira da li smo formalno član EU ili ne, da li ćemo biti ili ne, a moja želja iskrena jeste da budemo, oduvek bila i verujem da hoćemo biti, ali Srbija mora da bude i biće zemlja u kojoj će da se poštuju ljudska i manjinska prava, ali hajde da poštujemo kao što je kolega Uglješa Mrdić rekao i kada su u pitanju naša deca, sva naša deca, bez obzira da li su deca, sada kažem uvažena ministarko, vaša jer ste bili član neke druge organizacije ili su deca predsednika Republike Aleksandra Vučića, niko ne sme u Srbiji biti diskriminisan, pogotovo zbog onoga čime mu se roditelji bave ili javnom funkcijom koju vrše.
Danas se na najgori mogući način diskriminišu od strane mafije, tajkuna i kriminalaca i njihovih medijskih partnera, diskriminišu deca upravo predsednika Republike, Aleksandra Vučića.
Njima se ne dozvoljava pravo da budu deca. Njima se ne da pravo da to svoje detinjstvo i mladost mirno provedu, nego se poziva na njihova ubijanja, silovanja, proterivanja, vešanja, frustracije, ne znam ni ja na šta sve već.
Kako su se obratili preko društvenih mreža malom Vukanu? Rekli su – pašče. Pa ko je digao glas od raznih udruženja, raznih ovih, ja ih zovem organizacija za savest? Ko je rekao – ne možete ljudi da dete, bebu tako nazivate, ne možete da pretite smrću Danilu, on je dete, ne možete Milici, ona je devojčica. Ne možete tako da se obraćate. Nisu oni predmet političkog delovanja bilo koga. Tu decu moramo da zaštitimo danas.
Roditelje, pa jesu roditelji krivi zbog toga što im je dete predsednik Republike i što ova država toliko bolje napreduje, nego što je išla prethodnih 20, 30, 50 godina? Za to treba da odgovaraju, što su stvorili i odgajili čestitog sina, državnika koji je ovu državu podigao posle 100 godina? Posle 100 godina na čelu Srbije imate Srbina koji vodi ovu državu u pravom smeru kojim treba da ide ova država. I zbog toga treba da mu se napljuju roditelji na najgori mogući način? Ne. Moramo da poštujemo svačije roditelje, svačiju decu i niko ne sme da bude predmet iživljavanja bilo koga.
Pozivam ovog puta i nadležne institucije, zaštitite još jače i još bolje predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Zaštitite ga od tajkuna, od mafije, od kriminalaca. Bez Aleksandra Vučića na čelu Republike Srbije nema napretka ove zemlje, nema većih plata, nema sigurnije budućnosti za svu našu decu. Bez njega na čelu Srbije, Srbija klizi u ponor i u haos. Ja sam uveren da to neće biti omogućeno onima koji to jedva čekaju u Srbiji da se desi i uveren sam da će ova država nastaviti hrabro i snažno da se obračunava sa svima onima koji žele da diskriminišu bilo koga, a posebno sa mafijom, kriminalcima i tajkunima. Hvala vam.
