Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o određenim međunarodnim sporazumima koje treba da ratifikujemo kao Narodna skupština, ima i iz oblasti privrede, i trgovine, i energetike i saobraćaja. Svakako da su svi ovi sporazumi okrenuti ka Srbiji, da Srbija ekonomski ojača i postane ekonomski konkurentnija na tržištu.
Kao izvestilac Odbora za privredu, spomenuo sam i Sporazum između Republike Srbije o partnerstvu, trgovini i saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenog Kraljevstva i Severne Irske. Još jednom bih se osvrnuo na taj sporazum. Pre svega, hteo bih da pohvalim i resornog ministra turizma, koji je sada prisutan ovde. Znam koliko je ovaj sporazum za Republiku Srbiju bio jako važan, znam da je izlaskom Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije postojala opasnost da izgubimo jedno jako zahtevno tržište, jako primamljivo tržište i pre svega tržište na kome se teško zauzimaju pozicije, a još teže se te iste pozicije i održavaju u nekom radu.
Razlog zašto za pohvalu, zato što mislim da smo u jednom jako kratkom roku postigli sporazum sa Ujedinjenim Kraljevstvom, što nije lako, jer znam da oni nisu baš ni laki pregovarači i da uvek gledaju kada god je neki sporazum da postignu što je god moguće bolje pozicije i benefite po sebe, što je, naravno, potpuno legitimno. Ali, zahvaljujući toj upornosti, dobili smo jedan sporazum koji ipak ne može sasvim da otkloni sve one nedostatke kada je Ujedinjeno Kraljevstvo izašlo iz Evropske unije, ali to sad više nije stvar između nas i Ujedinjenog Kraljevstva, već između Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske unije, kakav će oni kasnije sporazum da postignu. Ovo govorim samo u prilog tome da smo mi nešto u jednom delu bili efikasniji od Evropske unije i pre smo postigli sporazum sa Engleskom iliti Velikom Britanijom.
Imamo zakone koji se odnose na više saglasnosti, na više oblasti. Imamo zakone o koji unapređuju, odnosno obezbeđuju sredstva za rekonstrukciju železnice, za rekonstrukciju puteva, za izgradnju novih puteva, koji regulišu snabdevanje energijom Republiku Srbiju. Svi ovi zakoni su jako bitni.
Neko od kolega je rekao da od kada smo Srbiju priključili na Turski tok, kod Dimitrovgrada, da naše stanovništvo ima jeftiniji gas. Potpuno se slažem, da je to jedna ispravna konstatacija, potpuno se slažem da jeftiniji energent znači komforniji život za naše građane, ali postoji možda, to je naravno, jako važno, ali postoji jedan važnija stvar, Srbija je postala energetski stabilnija zemlja. Ne samo stabilnija zemlja, već i energetski jeftinija nego što je to bila pre priključenja tog gasovoda na granici između Srbije i Bugarske.
Samo bih hteo da prikažem u jednom delu kako se bivši reži poneo u tome. Nije bilo bitno što je Srbija dobila jeftiniji gas, jeftiniji energent, što će građani Srbije da imaju bolji komforniji, kvalitet života, što će privreda u Srbiji imati bolju poziciju, bolju konkurentnost i u regionu, i u svetu, njima je bilo bitno da kažu kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, izgradnjom tog gasovoda na jedan veštački, neekonomski, neprivredni način, podigao rast BDP u Republici Srbiji, da bi mogao time da se hvali u nekoj, jel, te, navodnoj izbornoj kampanji. Evo čime se služi bivši režim.
Samo, znate šta, čak su još jednu stvar omašili, kada ih je upitao jedan od voditelja, novinara, šta god, koliki je to BDP Republike Srbije bio u toj 2019. godini? Rekli su mu 31, ili 32 milijarde evra. To je bio BDP za vreme njihove vlasti. Bruto proizvod Republike Srbije u 2019. godini bio je preko 50 milijardi evra. Samo pokazuje kako su oni vodili oni vodili državu i koliko su brinuli o državi i šta bi radili ukoliko bi ponovo došli na vlast u Republici Srbiji.
Ako spomenete auto-puteve i da pravite auto-puteve, evo, koleginica Milanka Jevtović Vukojičić je spominjala detaljno koridore i puteve koji treba da se rade u Republici Srbiji, primetio sam jedno njeno veliko zadovoljstvo, mogu da kažem, i sreću, kada jedan krak tih auto-puteva spomenula, koji ide prema Crnogorskoj granici, da ne ponavljam sve to. Znate šta su oni govorili o tome, šta će nama taj auto-put, on treba da razvija turizam u Crnoj Gori. Pazite, njihovu percepciju, kako gledaju na Srbiju.
Ne pravimo mi taj auto-put ni zbog koda drugog, taj auto-put pravimo zbog nas i naših građana. Zbog onih istih građana koji će da žive na toj trasi auto-puta, imati veće i bolje šanse da nađu kvalitetniji i bolji život, da poboljšaju kvalitet svog života, da ostanu tu gde su se rodili, gde su se školovali, gde su dobar deo života proveli, a ne da razvijamo turizam u nekoj drugoj zemlji. Oni neka prave svoj deo auto-puta, ako hoće, zbog turizma, a mi naše auto-puteve, naše pruge pravimo zbog naših građana i ni zbog čega više.
Sledeća kritika na koju se uvek nailazi, pošto znate, podaci nešto govore, neke činjenice ne možete da sakrijete, ne možete ni da napadate ono što se vidi, što je opipljivo. Sledeći njihov napad jeste na to, bivšeg režima, da ne trebamo mi da ulažemo u pruge, u puteve, u energetsku stabilnost, to je pogrešno, tako kažu, evo pročitajte te njihove tzv. eksperte koji su vladali Srbijom proteklih 12 godina, do 2012. godine. Kažu, ne trebamo da ulažemo u infrastrukturu, treba da ulažemo u prerađivačku industriju.
E, ljudi moji, naknadna pamet, samo nisu rekli u koju su oni to industriju ulagali dok su bili na vlasti. Evo, 12 godina gledao sam kako zemlja u kojoj sam rođen, u kojoj živim propada. Kako moji sugrađani postaju sve siromašniji, a tadašnja klika koja je bila na vlasti sve bogatija. Nisu mi rekli u koju su to privredu oni ulagali, u trange-frange metode, prodaju magle. Na prošloj sednici sam čitao spisak firmi, preduzeća, prave privrede iz Požarevca koje su zatvorili dok su bili na vlasti. Nisu uložili ni dinar, a pričaju o tome da treba se ulaže u prerađivačku industriju.
Evo, hajde da kažemo, u pravu su eto u tom delu, ali da li vi možete da dovedete nekog investitora bio on i domaći, ne mora strani, evo domaći, evo da je iz Srbije, možete li da ga dovedete u neki grad ili mesto gde nema puta ili ako u blizini nema auto-puta ili nema plovne reke ili nema železnice ili nema kvalitetno snabdevanje električnom energijom ili nema priključak za gas. Da li možete da dovedete nekog investitora? Evo, ja bih voleo da Dragan Đilas pronađe takvog, ali da otvori pravu fabriku. Ne može, to ne postoji, to se ne dešava, to ne biva. Uslov je da obezbedite ekonomski razvoj Republike Srbije jeste da imate saobraćajnu infrastrukturu, da imate energetsku samostalnost, da imate energetsku stabilnost i da izvori energije budu konkurentni, hoću reći jeftiniji ili bar isti nego što su zemljama u okruženju.
I, sad kada su vladali 12 godina Srbijom, kad su se oni bogatili, a ostatak od osam miliona stanovnika bio sve siromašniji, oni bi da uče nekoga kako treba da se ponašamo u ekonomiji kad je 400 hiljada ljudi ostalo bez posla dok su oni bili na vlasti. Postavljam jedno logično pitanje, ima li kraja njihovom bezobrazluku?
Rešili smo problem u Boru, sad kažu da su u Boru robovlasnici, nisu više investitori. Rešili smo problem Sartida. Istu priču pričaju. Postavljaju sad pitanje oko energije, zelene energije, zaštite životne sredine i tako dalje. Gde god se nalazi bilo koji investitor, pa čak i iz zapadne Evrope, oni će da ga prikažu kao nekog zlog ko je došao da zaradi pare na jeftinoj radnoj snazi. A za vreme njihove vlasti prosečna zarada u Srbiji je bila 330 evra, a danas je blizu 600, 75/80% za osam ili devet godina s tim da oni nisu morali ničije dugove da otplaćuju, a mi smo morali njihove da otplaćujemo. Mi smo morali fabrike koje su oni srušili da ponovo podižemo. Mi smo morali ponovo da vraćamo ugled zemlji koju su oni srušili, jer su investitori koji su dolazili u Srbiju za vreme njihove vlasti, posle samo godinu ili dve iz te iste Srbije bežali glavom bez obzira.
Evo, njihov najveći prijatelj kada je došao u Srbiju, to je bio Ju-es-Stil, koliko su bili u Srbiji? Četiri ili pet godina i kada su videli kakvi su ovi na vlasti, kakav je Dragan Đilas, 2011. godine pakuj kofere, vraćamo vam mi vaš Sartid za jedan dolar i idemo odavde.
Međunarodni monetarni fond najuren ovde 2012. godine iz Srbije da slučajno građani Srbije ne saznaju u kakvom je stanju naša privreda, naša ekonomija, naše javne finansije da ne saznaju da ta budućnost u koju nas je vodio Dragan Đilas i bivši režim ne postoji, da je to najobičnija razvalina i provalija.
I oni sad imaju pravo da pričaju kako oni brinu o interesima građana, o interesima Srbije o tome kako oni sve znaju, a mi jel te ne znamo ništa. I šta god da uradimo i šta god da uradi predsednik Srbije Aleksandar Vučić, to će da bude pogrešno i to što obilazi svako maltene naselje u Srbiji i svako selo, svaki zaselak pa i to se on dodvorava biračima.
Ne obilazi on to Srbiju da bi video kako žive njeni građani, a njihovo najviše što su mogli da budu jeste krug dvojke ovde oko Vračara, dalje odatle nisu išli, nisu ni znali kako izgleda ostatak Srbije, jer su odatle išli po ovim egzotičnim destinacijama Mauricijus i sve ostalo, da otvore bankovne račune, da provode godišnje odmore, da gledaju sa daljine, valjda sladostrasno kako Srbija propada.
Javlja se i onaj od Vuka Jeremića, Ponoš onaj, bivši načelnik Generalštaba, jel tako beše? Pa, on priča o uslovima pod kojima se prave vojne vežbe, pa koji su ciljevi, itd?
Pa kakva je bezbednost, što ne kaže, što ne kaže da je 2010. godine Dragan Šutanovac i Ponoš da su pravili reprezentativni aeromiting, znači ničim izazvani sa pilotima koji su imali 20 sati naleta godišnje, pa se desilo da je stradao pilot, da je stradao vojnik na odsluženju vojnog roka i da je uništena jedna jako skupa borbena letelica.
A recimo, pričaju o bezbednosti, tad su produžavali resurse na gumama na avionima da mogu još par puta da slete da bi Šutanovac, Ponoš, Đilas mogli da se slikaju kod tih aviona. E, takvu smo Srbiju zatekli.
I ovi sporazumi baš rade sve suprotno. Da konačno Srbija postane mnogo lepše mesto za život nego što je to bila pre 2012. godine. Da njeni građani više ne beže iz Srbije, da Srbiji vraća ugled u Međunarodnoj zajednici da kada odemo negde u inostranstvo, da se ne stidimo, da kažemo i ko smo, i iz koje sredine dolazimo.
A ovi mangupi, ja im želim da budu malo moji sugrađani u Požarevcu, jedno mesto blizu Požarevca, ne konkretno u Požarevcu, na jedno desetak, 15 godina, mislim da će biti dovoljno da se jednom nauče pameti.