Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Prvu sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2021.
Pozivam vas da na početku saslušamo i pozdravimo himnu Republike Srbije.
(Intoniranje himne.)
Zahvaljujem.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 133 narodnih poslanika.
Podsećam vas da je članom 88. stav 5. Poslovnika predviđeno da kvorum za rad Narodne skupštine prilikom utvrđivanja dnevnog reda postoji ako je na sednici prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim poslanike da ubace svoje kartice u svoje poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 169 narodnih poslanika, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine u smislu člana 88. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine.
Poštovani narodni poslanici, pozivam vas da minutom ćutanja odamo poštu preminulom narodnom poslaniku Ivanu Tasovcu.
(Neka mu je slava.)
Dame i gospodo, prelazimo na traženje obaveštenja i objašnjenja na osnovu člana 287. Poslovnika.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Narodni poslanik Samir Tandir. Izvolite.

Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani potpredsednici, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću zatražiti pojašnjenje odgovora koje sam dobio od MUP, zato što odgovor koji sam dobio ne prihvatam i neophodno je da dobijem pojašnjenja. Tiče se ubistva novinara i humaniste Edina Hamidovića u avgustu ove godine u Sjenici.

U odgovoru koji sam dobio na poslaničko pitanje od MUP kaže se da niko nije odgovoran, a čovek je ubijen, da nema odgovornosti pripadnika MUP i doslovno se kaže, citiram: „Da su pripadnici MUP postupili po ranijim prijavama“.

Da pojasnim, Edin Hamidović je dobio od čoveka, koji će kasnije izvršiti njegovo ubistvo, pretnje, citiram: „Prosuću ti mozak kad dođeš u Sjenicu“.

Čovek to prijavi nadležnim organima, prijavi policiji i šta se dešava? Čovek je brutalno ubijen na šetalištu, na korzou, pred svojom decom, pred suprugom. I kako smo postupili po prethodnim prijavama?

Nisam dobio odgovor ko je odgovoran, zašto čovek nije dobio zaštitu, da li je priveden ubica, da li mu je stavljeno do znanja da nadležni organi vrše dodatnu kontrolu njegovog kretanja i rada? Šta bi se desilo da nekom sad od nas neko preti, a svakodnevno dobijamo pretnje, predsedniku države se preti, njegovoj porodici, svima nama, i sada neko nama kaže - prosuću ti mozak zato što to pričaš u Skupštini. I to se, ne daj bože desi i neko napiše u odgovoru - mi smo postupili, a to što je neko ubijen, nema veze.

Ako nije odgovoran, a ja smatram da je odgovoran komandir stanice policije u Sjenici, ali ako nije on odgovoran, očekujem od Ministarstva unutrašnjih poslova odgovor ko je u hijerarhijskoj lestvici odgovoran iznad njega po činu, jer neko mora biti odgovoran kada nevin čovek strada. Zanemarimo situaciju da se to desilo u Sjenici. U bilo kom gradu ove zemlje da se desilo, bez obzira kako se zove i preziva taj čovek, moramo utvrditi odgovornost.

Dajemo punu podršku borbi protiv kriminala i korupcije i svemu onome što radi predsednik države i predsednica Vlade, ali ovo ne može ovako da se završi. Ne može čovek da bude ubijen. Ne može da se desi ubistvo usred grada, Sjenica nije Njujork, nije to bilo u 17. aveniji a policijska stanica u drugoj. To je grad koji ima dve ulice. Kako nisu blokirani svi putevi prema graničnim prelazima? Čovek ubije nekog i odšeta mirno preko granice, kao da se ništa nije desilo.

Ono što je ključno pitanje, koleginice i kolege narodni poslanici, jeste da li ćemo mi raditi na uspostavi poverenja na kojoj permanentno Stranka pravde i pomirenja radi ili ćemo raditi na tome da se produbljuje jaz između pripadnika policije i pripadnika bošnjačkog naroda.

Ovakvi odgovori ne doprinose tome da se uspostavi poverenje i ja očekujem kroz pojašnjenje koje ću dobiti od predstavnika Ministarstva unutrašnjih poslova, da ćemo dobiti da vidimo ko je odgovoran i zašto nije postupano prema prijavama koje je rahmetli Edin Hamidović pre svog ubistva nadležnim organima podnosio?

Moje drugo pitanje je upućeno Ministarstvu rudarstva i energetike i elektroprivredi Republike Srbije - kada će u selu Žabren kod Sjenice elektromreža sa dotrajalih stubova biti prebačena na betonske koji su postavljeni? Ne moram da podsećam, selo Žabren se nalazi na teritoriji opštine Sjenica, ne moram da podsećam ni nadležne ni građanke i građane šta su peštarske zime, kakvu smo nepogodu imali prošle godine na prostoru celokupne naše zemlje, posebno na prostoru sandžačkih opština.

Ovde imamo situaciju da su dobri betonski stubovi izgrađeni a da nadležni organi, predstavnici elektrodistribucije nemaju vremena, nemaju dovoljno energije, nemaju motivacije da sa dotrajalih drvenih stubova, dotrajale mreže, prebace mrežu i kablove na betonske stubove. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Stefan Krkobabić.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Dačiću, uvaženi potpredsednici, dragi narodni poslanici, poslanička grupa PUPS - "Tri P" smatra da je očuvanje KiM u sastavu Republike Srbije jedan od naših najvažnijih državnih i nacionalnih interesa. Zato PUPS pruža bezrezervnu podršku našim pregovaračima a posebno predsedniku

Republike Aleksandru Vučiću, koji se bori u briselskim pregovorima protiv svih onih koji bi da Republiku Srbiju proteraju iz naše južne pokrajine.

Shodno tome, godinama naglašavamo da je KiM ne samo državno, pravno, demokratsko, nacionalno i građansko, već i suštinsko imovinsko i egzistencijalno pitanje svih građana naše zemlje. Pojam imovina ili svojina razumeju svi u svetu, a posebno zemlje zapada, među njima i one koje su fabrikovale i priznale samoproglašenu nezavisnost Kosova.

Kada je reč o svojinskom pitanju na KiM, pravo međunarodno i domaće, pravda i argumenti su na strani države Srbije. Zbog toga pitanje svojine, prirodnih i materijalnih bogatstava na KiM, dakle imovine države Srbije i njenih građana, kao i imovine SPC ali i ostalih verskih zajednica, mora da bude tema ispred svih tema, prioritet nad prioritetima kada je u pitanju agenda briselskog dijaloga Beograda i Prištine.

Katastar od pre NATO agresije 1999. godine nedvosmisleno dokazuje da je najmanje 58% zemljišta, odnosno teritorije KiM u državnom, privatnom, društvenom i crkvenom vlasništvu Republike Srbije i njenih građana. I stalnim i glasnim isticanjem ovog argumenta u prvi plan dramatično bi se u našu korist poboljšala naša pregovaračka pozicija i u eventualnim statusnim pregovorima. Zato privremene vlasti u Prištini grubim falsifikatima pokušavaju da promene ovo, originalnim dokumentima potkrepljeno pravno i činjenično stanje, sve sa ciljem da nas stave u potčinjenu poziciju.

Naše današnje poslaničko pitanje posvećeno je statusu imovine SPC i ostalih verskih zajednica na KiM. Za ovo pitanje zainteresovane su sve verske zajednice u našoj zemlji, a primer za to je angažman beogradskog nadbiskupa Stanislava Hočevara u Nacionalnom timu za preporod sela Srbije, a svi znamo da Vatikan nije priznao tzv. državu Kosovo, a Sveta stolica nam je i pomogla u sprečavanju pokušaja otimanja pravoslavnih hrišćanskih svetinja na Kosovu preko neuspelog ulaska Kosova u UNESKO.

Višestranačka Skupština Republike Srbije je još 1991. godine izglasala Zakon o potvrđivanju imovine SPC i ostalim verskim zajednicama u Srbiji pokušavajući tako da ispravi nepravdu i otimačinu koju su tadašnje vlasti počinile posle Drugog svetskog rata. Nažalost, iz nekih ideoloških razloga tadašnji predsednik Republike nije potpisao taj zakon koji je usvojen osam godine pre NATO agresije.

Međutim, Republika Srbija je napokon 2006. godine, naglašavam, dve godine pre jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova konačno donela Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama koji u članu 3. odeljak 4. izričito naglašava da se pod teritorijom Republike Srbije u smislu ovog zakona podrazumeva i teritorija AP Kosovo i Metohija.

Imovina crkava i verskih zajednica se bez dileme najlakše može vratiti crkvi jer je reč o nekretninama koje su i danas mahom ostale u državnom, odnosno tzv. društvenom vlasništvu jer je tu otetu imovinu država poklanjala tzv. bezemljašima, ali su uglavnom te nekretnina u istom faktičnom stanju kao u vreme kada su oduzete. Zato vraćanje te imovine ne treba da predstavlja poseban finansijski teret za državu jer će se prevashodno vraćati u naturalnom obliku.

O crkvenoj imovini postoje evidencije i lako se mogu identifikovati crkve i verske zajednice kao raniji vlasnici, a restitucija imovine crkvama i verskih zajednica zasnovana na ravnopravnosti ovih subjekata i jednakosti njihovih prava poboljšaće njihov materijalni položaj i stvoriti bolje uslove za uspešniju međucrkvenu i međureligijsku saradnju.

Vraćanje oduzete imovine verskim zajednicama na KiM posebno je važno radi neophodne podrške kako svih političkih i društvenih subjekata u našoj zemlji, tako i međunarodne zajednice tokom nastavka pregovora u Briselu sa privremenim institucijama vlasti u Prištini.

Pitanja za Vladu Republike Srbije su, prvo, šta konkretno na planu restitucije imovine SPC i ostalih verskih zajednica na KiM čini naša Vlada? Drugo, kakva je po tom pitanju saradnja naše Vlade sa privremenim institucijama u Prištini? Treće, koji je bio odgovor evropskih posrednika u briselskom dijalogu ako su naši pregovarači kandidovali tu temu u agendu dijaloga? Četvrto i poslednje, da li će zbog očigledne opstrukcije otvaranja ovog suštinskog životnog pitanja od strane posrednika koji dolaze iz EU Republika Srbija o tome izvestiti UN koje su na osnovu slova Rezolucije 1244 izvorna adresa za kontrolu i upravljanje Briselskim dijalogom? Zahvaljujem.

Hvala.
Đorđe Milićević ima reč.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče Narodne skupštine, gospodine Dačiću.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, danas je 5. oktobar, i ja ne mislim da govorim o prošlosti, jer mi iz poslaničke grupe SPS, smatramo da iz prošlosti treba izvući pouke, afirmisati ono što je dobro, gledamo sadašnjost i gradimo temelje budućnosti. Ali, prosto, neke stvari koje su se dešavale u prošlosti zaslužuju danas konačno epilog i zaslužuju odgovore na određena pitanja.

Oni koji su pre 21 godinu bili na ulici i mislili da će činom rušenja Slobodana Miloševića doći demokratija u Srbiju, imali su pogrešna očekivanja i oslonili su se na pogrešne političke ciljeve. Danas je svima jasno da je cilj bila zapravo, Srbija.

Da je tako pokazali su oni sami posle 5. oktobra, Srbija je rušena, privreda rasprodata, za po dva, tri evra burazerska privatizacija je najbolja preduzeća stavila u tuke tajkuna ili finansijera DOS-a, i Otpora. Iza njih je ostala bukvalno, pustoš.

Nažalost ti petooktobarci od kojih neki i danas priznaju 6. oktobar i govore o nekakvoj lustraciji, su upravo oni koji bi trebalo da se nađu pred nadležnim organima, objasne građanima šta je u stvari bio cilj njihovog 5. oktobra.

Da im je cilj bio bolji život, nisu pokazali kada su preuzeli vlast, pod stečaj su otišle hiljade preduzeća, skoro 500 hiljada ljudi je ostalo bez posla, uništene sve domaće banke, uništena vojska, odbrambeni sistem, preko 1000 sudija smenjeno i time uništeno pravosuđe, a Srbija postala moneta za potkusurivanje DOS-ovaca i njihovih spoljnih patrona. Nema oblasti u kojoj Srbija i danas ne trpi posledice posle 5. oktobra.

Danas bih u ime svih građana i onih koji su verovali DOS-u, onih koji nisu, podsetio na još jedno razaračku akciju 5. oktobra. To je paljenje ove zgrade, Doma Narodne skupštine Republike Srbije, kada je uništeno i pokradeno ogromno kulturno blago od vrednih slika, do mobilijara, spaljene prostorije u kojima je bio uskladišten izborni materijal.

U toku prošlog saziva imali smo priliku da u holu Skupštine vidimo izložbu i popis nestalih umetničkih eksponata čija se vrednost meri gotovo milionima evra. Videli smo i dokumentarni film o pljačkanju Narodne skupštine i izdata je jedna knjiga „Umetnost koja čeka pravdu“. Mi zaista, očekujemo tu pravdu. Do danas niko nije za ovo odgovarao.

U vezi sa tim želeo bih da postavim pitanje najpre vama predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, zapravo generalnom sekretarijatu, a potom i nadležnim organima i nadležnim institucijama - da li Narodna skupština ima saznanja o tome da li je Tužilaštvo pokrenulo neki krivični postupak protiv organizatora ili pojedinih izvršilaca rušilačkog napada na Narodnu skupštinu i za pljačku neprocenjivo vrednog kulturnog blaga, i ako nije, da li će se to učiniti u narednom vremenskom periodu?

Pitanje za generalnog sekretara i sekretarijat je – da li se zna kolika je vrednost ukradenih umetnina i umetničkih dela iz Skupštine? Neki od bivših DOS-ovaca, se ovih dana pojavljuju po medijima optužujući sada neke ljude posle 20 godina. Veoma interesantno, u ostalom, uvek je bilo tako da je napad najbolja odbrana. Svesni su oni da su uz pomoć svojih stranih investitora za kratko vreme naneli nenadoknadivu štetu Srbiji.

Danas, oni koji su priznali bombardovanje, koji ne vole svoju zemlju niti svoj narod, danas govore o Srbiji o njenoj budućnosti, osuđuju one koji su branili svoju zemlju, danas Srbe proglašavaju genocidnim narodom, ako je i od propalih DOS-ovaca, mnogo je.

Čak, predsedniče, u jednoj od emisija je jedan od nazovite kvazi političara, i onaj koji je pluskvamperfekat, političke scene Srbije rekao da ste vi trebali da budete uhapšeni tog 5. oktobra. Pa, što vas nisu uhapsili od 2000. do 2012. godine, imali su sasvim dovoljno vremena za to.

Inače, što se tiče lustracije, ne razumeju oni šta znači lustracija. Lustraciju sprovode građani, a SPS je relevantan politički činilac na političkoj sceni Srbije punih 31 godinu. Dakle, oni su lustrirani, a ne SPS.

Veoma kratko, drugi deo pitanja se odnosi na to, maločas je kolega Samir Tandir govorio o tome, načinu na koji se ophode prema poslanicima. Najpre smo kamenovani, izloženi pritiscima ovde ispred Narodne skupštine Republike Srbije, i nemojte mi reći da je to bilo tek onako okupljanje građana. Naravno, da ih okuplja jedan deo opozicije.

Danas počinju jednu novu fazu pritisaka na narodne poslanike. Narodi poslanici ne smeju da govore u Narodnoj skupštini Republike Srbije, jer će dobiti pretnje. Jedan od poslanika koji je dobio pretnju je poslanik SPS, Toma Fila, samo zato što je govorio u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Čovek koji profesionalno i stručno ostvaren, koji je kulturan, emancipovan, nikada nije koristio ružan vokabular, niti se obratio bilo kome nekim ružnim tonom, dobio je ružnu i skaradnu pretnju.

Insistiram da ovo pismo, zajedno sa kovertom, dostavite nadležnim organima i nadležnim institucijama, jer na ovo mora da se stavi tačka i ovo ne sme da postane norma društvenog ponašanja u Srbiji. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam više poslaničkih pitanja zato što se dosta stvari dogodilo u ovom kraćem periodu kako nismo zasedali. Najpre se pre desetak dana dogodio potpuno presedan. Dogodilo se nešto što se nikad ranije nije desilo, da u jednoj emisiji na jednoj televiziji, u pitanju je „Nova S“ za koju znamo da je kontroliše Dragan Đilas preko Šolaka, voditelj najotvorenije i najbrutalnije psuje majku predsedniku države. I nikom ništa. Apsolutno nikom ništa.

Ja sada pitam – u kojoj zemlji na svetu, koja je to zemlja na svetu gde može da se u emisiji brutalno psuje majka predsedniku te države, bez apsolutno ikakve sankcije. Evo, ja ću da vam kažem – može u Srbiji i to u istoj onoj Srbiji u kojoj po rečima istih tih psovača vlada medijski mrak, cenzura, medijska blokada, strahovlada, diktatura itd.

Dakle, najvulgarnije psuješ majku predsedniku države, dlaka ti s glave pri tom ne fali zbog tog čina i onda tvrdiš da je medijska blokada i diktatura. Ko je ovde lud?

Još danima posle glumi ucveljenu mladu zato što je deo, barem deo pristojne Srbije osudio ovakve monstruoznosti, osudio ovakav prostakluk i poslao poruku da je to skandal i primitivizam prve vrste i da je to apsolutno neprihvatljivo ponašanje. Posebno licemerje i osećaj gađenja, da kažem, izazivaju ti lažni elitisti koji na svaki način danima i nedeljama već pokušavaju da odbrane ovaj primitivizam. Tu imamo najrazličitije pokušaje opravdanja, pa bih krenuo redom.

Kako to izgleda? Ovo ispred mene je „print skrin“ ili „skrin šot“ kako bi rekli mladi, jer oni su prvo krenuli sa kampanjom kako je to zapravo potkast, kako to

nije televizijska emisija, kako je to samo jedan običan format nekog potkasta i to nije naročito važno, prilično benigno itd. Dakle, nije ovo u pitanju nikakav samostalni i nezavisni potkast. Ko se malo razume u te tehnologije, jutjub itd. jasno mu je da su ovu emisiju isključivo ljudi mogli da gledaju na platformi „Nove S“ televizije koju kontroliše Dragan Đilas i to ljudima treba da bude jasno. Dakle, isključivo na internet platformi „Nove S“ i na zvaničnom jutjub kanalu „Nove S“. Dakle, ova dvojica, taj Vidojković i taj Kulačin nemaju svoju sopstvenu produkciju, nisu oni samostalni i nezavisni, ovo je „Nova S“, ovo Dragan Đilas i ovo je Šolak.

Najsmešnije mi je pokušaj opravdanja, kada kažu da je u pitanju kreativni bes Marka Vidojkovića. Znači, građani, kada vam Marko Vidojković bude opsovao majku, treba da znate, nije on mislio da vas uvredi, nije on mislio ništa loše, U pitanju je izliv njegovog kreativnog besa.

Još smešnije mi je, predsedavajući, kada NUNS, to su oni što ih je svojevremeno finansirao Dragan Đilas sa šest miliona, e taj NUNS opravdava ovo rečima kako je sve to benigno i kako je to sloboda izražavanja i slične nebuloze. Ili kada onaj humorista, u pokušaju, kaže kako Vidojković stalno psuje i kako to nije ništa novo i na taj način relatizuje to i čak nas tera da se mi naviknemo na to. Pa kao da je pohvala što taj pisac, pazite što je najgore on je pisac, kao da je pohvala što jedan pisac psuje stalno, kao da je to nešto za ponos, kao da ga to u krajnjem slučaju opravdava ili izuzima od odgovornosti. Ili onaj nesrećni Lutovac, koji je otišao najdalje u podršci Marku Vidojkoviću, pa je tvitovao kako je Vidojković zapravo ostao nedorečen. Evo, Zoran Lutovac koji kaže - posle svega što je Vučić izgovorio ostao je utisak da je Vidojković ostao nedorečen.

To vam je dame i gospodo, slika i prilika te lažne elite u Srbiji kojoj je apsolutno prihvatljivo ovakvo ponašanje, kojoj je apsolutno prihvatljivo da se predsedniku države na televiziji u direktnom prenosu psuje majka.

Zato se apsolutno slažem sa Anom Brnabić u oceni da je Marko Vidojković idealan predsednički kandidat tog dela opozicije, jer on predsedavajući na najbolji način predstavlja sve ono zašta se taj deo opozicije zalaže.

Dakle, u samo nekoliko dana usledio je divljači napad na prostorije SNS u Novom Sadu, u kome je jedan od aktera sin Borislava Novakovića, visokog funkcionera partije Vuka Jeremića koga zovu Bora Solunac, jer je učesnik afere glasanja iz Soluna. Sećate se tog saziva Narodne skupštine, tada su DOS-ovci imali običaj da glasaju iz Bodruma, iz Soluna i ko zna odakle već. Doduše, nije to jedina njegova afera, bilo je tu i finansijskih malverzacija, lopovluka itd. E, danas njegov sin divljački i vandalski razbija prostorije SNS sledeći politiku svoga oca.

Opet je to za lažnu elitu prihvatljivo, razumljivo. Kažu – dete emotivno reagovalo. Koje dete? Dečko ima 23 godine. Kakvo je to dete sa 23 godine? E, ovako to izgleda kada sin Bore Solunca, predsedavajući, ima izliv emocija. Oni kažu da je ovo izliv emocija, demolirane prostorije SNS.

Dakle građani, ako vam sin Bore Solunca razbije prozor ili vrata od kuće, da znate da nije želeo ništa loše da vam uradi, nego je samo izlio svoje emocije. Lepo društvo. Ovaj izliva kreativni bes, ovaj izliva emocije. Sve sami kreativci i emotivci.

Da bi samo nakon dan ili dva od ovog događaja u sred centra grada bio fizički napadnut urednik „Srpskog telegrafa“ Milan Lađović, uz direktnu pretnju smrću. Evo, živ nisam čekajući da istraga pokaže ko je počinilac pa da čujemo šta je ovog puta bilo, da li su ovog puta bile kreativnosti u pitanju ili emocije?

Zašto sam ovo povezao, za sam kraj predsedavajući, zato što je sve ovo direktna posledica višegodišnjeg raspirivanja mržnje i generisanja atmosfere straha, nasilja, poziva na linč i progon svih onih koji se usude da ne razmišljaju kao oni, da ne razmišljaju kao Dragan Đilas, Marinika Tepić, Lutovac, Jeremić i svi oni ostali.

Dakle, taj deo opozicije konstantno poziva na progon i linč svakoga ko se usudi da javno podrži politiku Aleksandra Vučića u želji da na taj način izazovu različite scenarije za nasilno preuzimanje vlasti u Srbiji. Zahvaljujem.

Hvala.

Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.

Dostavljen vam je Zapisnik sednice Trinaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.

Pošto današnjoj sednici prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika, konstatujem da postoji kvorum za usvajanje Zapisnika sa navedene sednice.

Obaveštavam vas da je proverom u Službi za poslove Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja utvrđeno da tom Odboru niko od narodnih poslanika nije dostavio u pisanom obliku primedbe na navedeni Zapisnik.

Prelazimo na odlučivanje.

Stavljam na glasanje Zapisnik sednice Trinaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine u Dvanaestom sazivu, održane 13. i 15. septembra.

Molim narodne poslanike da pritisnu odgovarajući taster.

Zaustavljam glasanje: ukupno – 175, za – 168, nije glasalo – sedam.

Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila Zapisnik sednice Trinaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine u Dvanaestom sazivu, održane 13. i 15. septembra.

Dame i gospodo, u sazivu ove sednice, koji vam je dostavljen, sadržane je predlog dnevnog reda sednice.

Pre utvrđivanja dnevnog reda sednice, saglasno članu 92. stav 2. i članu 93. Poslovnika, potrebno je da Narodna skupština odluči o predlozima za stavljanje na dnevni red akata po hitnom postupku, predlozima za dopunu predloženog dnevnog reda i o predlogu za spajanje rasprave.

Narodni poslanici Enis Imamović, Šaip Kamberi, Selma Kučević, Nadije Bećiri, Mirsad Hodžić i Arđend Bajrami predložili su da se, po hitnom postupku, stavi na dnevni red – Predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici, koji su podneli Narodnoj skupštini 9. juna 2021. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Zaustavljam glasanje: ukupno – 175, za – tri, protiv – sedam, uzdržan – jedan, nije glasalo 164.

Konstatujem da Narodna skupština većinom glasova nije prihvatila ovaj predlog.

Narodni poslanik Marijan Rističević predložio je da se, po hitnom postupku, stavi na dnevni red – Predlog rezolucije o zločinima u i oko Srebrenice od 1992. do 1995. godine, koji je podneo Narodnoj skupštini 17. juna 2021. godine.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Zaustavljam glasanje: ukupno – 174, za – osam, nije glasalo 166.

Konstatujem da Narodna skupština većinom glasova nije prihvatila ovaj predlog.

Narodni poslanik Ana Karadžić, na osnovu člana 92. Poslovnika, predložila je da se dnevni red sednice dopuni tačkom – Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, koji su Narodnoj skupštini podneli narodni poslanici Đorđe Komlenski, Marijan Rističević, Ana Karadžić i Bojan Torbica 16. novembra 2020. godine.

Narodna poslanica, Ana Karadžić.

Izvolite.

Zahvaljujem, poštovani predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi smo bili svedoci da je 1999. godine učinjena agresija i zločin u kom su ubijeni vojnici i civili i deca. To nažalost ne možemo danas da promenimo, ali ono što je danas do nas na ovoj sednici, jeste da ovu dopunu uvrstimo u dnevni red i da formiramo komisiju koja će utvrditi imenom i prezimenom ko su oni koji su ubijeni od strane agresora, da imamo tačan spisak ljudi, da odamo počast porodicama koje su pretrpele gubitak i da sami pišemo svoju istoriju.

Simbolički danas je 5. oktobar koji nas takođe podseća da smo se ogrešili o žrtve NATO bombardovanja, odnosno njihove porodice, kao i sve građane koji su tada izmanipulisani strahom, prevareni, dovedeni u zabludu da će nasiljem doći do demokratije.

Znate, kada samo godinu dana nakon što je bila NATO agresija, nakon što je ubijeno toliko ljudi, samo godinu dana vi na isti tako agresivan i nasilnički način dođete na vlast. NATO agresiju su pokušavali da nazovu NATO humanitarnom intervencijom. Zločinci su sebe samoprozvali humanitarcima. Tako su i 5. oktobra pokušali da to predstave kao neki humanitarni čin kojim će spasiti građane Srbije, koji će dovesti zemlju u demokratsko društvo i kojim će spasiti državu Srbiju.

Međutim, tih dvehiljaditih imali smo mnogo veće šanse da utvrdimo ko su ti koji su ubijeni tokom NATO bombardovanja, imenom i prezimenom da utvrdimo spisak ubijene dece. Umesto da pišemo tada istoriju herojstva, mi smo pisali ponovo izdajom, nastavili agresiju nad Srbima tako što smo krenuli da ih isporučujemo agresorima. Pričali smo - evo vam, koga sve hoćete, izvolite, sve ćemo da isporučimo, samo nas pustite, pustite nas da vladamo, da vršimo naše pljačkaške privatizacije, pustite nas da svoje lične interese ispunimo, ionako želite da Srbija bude uništena.

Simbolika njihove vlasti tada jeste bilo isporučenje na Vidovdan, ali ne bih više o tome. Htela bih ono što je danas nama važno, a to je da smo i mi i oni tada znali da je NATO ubio oko 2000 ljudi i dece. Oni su odlučili da se time ne bave, da to zanemare. Ali, ko smo mi danas, ako danas koristimo retoriku neki ljudi ili oko 2000, ko smo mi danas ako ne znamo ko je tačno ubijen, kako se on zove i preziva, ko su te porodice kojima treba da vratimo dostojanstvo, ako mi ne znamo tačan spisak koga su to ubili te 1999. godine?

Šta nas odvaja od toga da budemo moralni, da budemo ponosni na svoje činjenje, šta nas odvaja od toga da budemo vredni poštovanja? Samo jedna skupštinska rasprava, jedno da većine ovde da konačno napravimo taj spisak, da konačno vratimo demokratiju koja je tog 5. oktobra potpuno ubijena, da vratimo dostojanstvo porodicama i da odamo počast svima koji su dali život za našu zemlju.

Molim narodne poslanike da podrže ovaj predlog. Hvala.