Zahvaljujem narodnom poslaniku Kebari.
Sledeća je na listi uvažena narodna poslanica Milica Dačić.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, uvaženi predstavnici Vlade i pre svega dragi građani Srbije, opet govorimo o jednom zakonskom aktu iz oblasti kulture, izmenama i dopunama Zakona o muzejskoj delatnosti koji smo, svi se sećamo, izglasali u aprilu mesecu ove godine. To je bio prvi specijalizovani zakon nakon 50 godina koji smo doneli u ovoj oblasti.

Saglasna sam, naravno, da je ova izmena neophodna kako bi se otklonile bilo kakve nedoumice po pitanju različitog tumačenja između Zakona o kulturi i Zakona o muzejskoj delatnosti i u danu za glasanje, naravno, daću podršku ovom predlogu.

Međutim, dozvolite mi da, kada govorimo o ovoj temi, temi kulture, napravim jedan osvrt na izvanrednu vest koja je za sve nas koji dolazimo iz Čačka pristigla juče iz Ministarstva kulture i informisanja.

Na konkursu koji je prvi put raspisan u ovoj godini, dakle, u godini kada je na čelu Ministarstva gospođa Maja Gojković, grad Čačak je proglašen za prvu nacionalnu prestonicu kulture za 2023. godinu. Time je grad iz koga dolazim, grad bogate istorije, kulture i umetnosti, grad sporta, grad Ovčarsko-kablarske klisure, Vladislava Petkovića Disa, majora Gavrilovića, Vojvode Stepe i moram da naglasim Nadežde Petrović, jer ona, pored toga što je bila čuvena slikarka, humanistički radnik, književnica, bila je i veliki borac za ženska prava, dobio potvrdu i blagoslov za svoja kulturna nastojanja i podvige, ali i ubrizgavanje u krvotok grada jedne nove vizije, jer će, pored programskog sadržaja, od države za ovu namenu biti opredeljena oko 300 miliona dinara, a sam grad će opredeliti preko 100 miliona.

Muzejski kompleks u srcu grada koji krasi konak Jovana Obrenovića će dobiti nove kapacitete za bezbednu postavku svog istorijskog blaga, a Čačak i Srbija će dobiti i prvi muzej košarke, jer to Čačak, a pogotovo Srbija sa svojim velikim košarkaškim imenima duguje herojima ovog sporta.

Naravno, ja ću ovde i čestitati kulturnim radnicima i rukovodstvu grada Čačka koje je i najviše zaslužno što je Čačak dobio ovako laskavu titulu, jer je mnogo toga učinjeno na polju kulture u prethodnim godinama.

Međutim, sve ovo što se dešava u Čačku i dešavaće se u narednim godinama, dešava se u čitavoj Srbiji.

Srpska napredna stranka, čije pripadnike, kada hoće da ih omalovaže, nazivaju krezubima, sendvičarima i ostalim vređajućim terminima, jako je dobro razumela onu čuvenu Čerčilovu opservaciju na situaciju pred napad Hitlera na Britaniju, kada su ministri većali sa kog će izvora prebaciti sredstva za odbranu i kada su neki predložili da to učine sa pozicije kulture, na šta je ovaj čuveni političar rekao – a šta ćemo onda da branimo. Zato je jako bitno što je ovaj skupštinski saziv doneo i Zakon o očuvanju ćiriličkog pisma i zato što smo doneli zakon o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa Svetog manastira Hilandar. Zato je bitan i ovaj projekat koji je u ovoj godini pokrenulo Ministarstvo kulture i informisanja, jer država na taj način pomaže kulturu, ali pomaže i kulturne radnike koji na ovaj način mogu da ostvare svoje zamisli.

Istovremeno, time inkorporiramo i produžavamo duh evropskih vrednosti koji donosi Novi Sad kao evropska prestonica kulture za 2022. godinu, s obzirom da će, baš kao i Novi Sad, koji će biti u duhu ovog projekta, u 2022. godini i grad Čačak biti u duhu projekta nacionalne prestonice kulture u 2023. godini.

Sada bih naglasila i povezala privredu i kulturu, jer za ovakva ulaganja je potrebna jaka privredna aktivnost i verovatno da većina nas nije primetila istraživanje Ministarstva privrede, koje je pokazalo da su mala i srednja preduzeća u 2020. godini, godini krize, pokazala trend rasta, ali i povećala procenat izvoza, što je jako bitno i za zaposlenost i za rast BDP-a i pokazuje stabilnost srpske ekonomije.

S druge strane, dovoljno smo stabilni da možemo i da vraćamo dugove bivše vlasti, jer samo pre nekoliko dana je iz Ministarstva finansija stigla vest da je vraćen dug bivše vlasti od 700 miliona dolara. Svega toga, naravno, ne bi bilo da u prethodnim godinama nismo sproveli snažne ekonomske reforme i da sada možemo da kažemo sa ponosom da nismo zavisni od drugih.

S druge strane, na taj način i predsednik Vučić može da izgovori da će se Srbija dobro nositi i sa energetskom krizom koja preti velikim ekonomijama, zbog rasta cene energenata i da će domovi u Srbiji biti topli, što je za naše građane najbitnije. Zato na ovoj temi upravo govorim o privredi, zato što kultura jeste temelj na kome je izgrađena država, ali da bismo sve ove namere ostvarili, potrebna je jaka privreda. Zato je, takođe, bitno što danas u Novom Sadu otvaramo još jednu fabriku, fabriku čokolade.

Naravno, najbitnije od svega je da građani Srbije znaju da ono što obećamo, mi to i uradimo, da završavamo ono što su drugi započeli, ali da završavamo i ono što mi započnemo. U tom smislu, ponekad čini mi se da je potrebno podsetiti na onu čuvenu latinsku sentencu –res non verba, odnosno dela, ne reči. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Sledeći je uvaženi narodni poslanik Mladen Bošković.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas govorimo o veoma važnom Predlogu zakona o izmeni Zakona o muzejskoj delatnosti. Ministarstvo kulture i informisanja podnelo je Predlog zakona o izmeni Zakona o muzejskog delatnosti, koji se odnosi na izmenu jednog člana, člana 49. stav 3. i koji se odnosi na izbor direktora i vršioca dužnosti u muzejima.

Razlog jeste da se ovaj član upodobi sa Zakonom o kulturi, u smislu da se uslovi upodobe, kako u praksi, kako sutra u primeni ne bismo imali različite situacije. U Zakonu o muzejskoj delatnosti predviđeno da uslovi za direktora i vršioca dužnosti direktora može biti lice koje ispunjava uslove, ali i lice koje ima položen stručni ispit i najmanje pet godina rada u muzejskoj delatnosti, dok su Zakonom o kulturi u članu 36. i 37. ovi uslovi su opšteg karaktera. Šta to znači?

Naime, radi se o uslovima za izbor direktora i to je visoka stručna sprema i pet godina iskustva u kulturi.

Kako u praksi ne bi došlo do primene različitih odredaba zakona, ministarstvo je pripremilo, a skupštinski Odbor za kulturu je prihvatio izmenu i dopunu člana 49. Zakona o muzejskoj delatnosti, koji ćemo moje kolege iz poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu i ja da podržimo u danu za glasanje.

Inače, u Republici Srbiji na snazi je Zakon o kulturnim dobrima, usvojen još 1994. godine. Od tada, da podsetim naše građane, da su promenjena dva Ustava i da je promenjen celokupan politički sistem u našoj zemlji.

Ovaj zakon uređuje zajednička pitanja zaštite kulturnih dobara. Imajući u vidu potrebu sistemskog uređenja svake pojedinačne oblasti zaštite kulturnih dobara, shodno specifičnostima, neophodno je donošenje propisa kojima bi se uredio sistem zaštite muzejske građe. Na taj način bi se stvorio zakonski okvir da Republika Srbija sveobuhvatno uredi muzejsku delatnost i zaštitu muzejske građe, pogotovo ako se ima u vidu značaj ovih institucija i kulturnog nasleđa, ne samo za istoriju, ne samo za nauku i kulturu, već i za zadovoljavanje potreba građana naše zemlje.

Imajući u vidu značaj muzejske građe, kao dela kulturnog nasleđa i vrste pokretnih kulturnih dobara u savremenom svetu koji ih je prepoznao i kao jedan od bitnih elemenata pokretača privrednog rasta, kao pokretača turističke ponude jedne zemlje i bitnog uslova za razumevanje kako prošlosti, tako i budućnosti jednog naroda, neophodno je da sva pitanja u vezi nastanka muzejske građe uredimo zakonom kojim ćemo postaviti i sistemski urediti muzejsku delatnost.

Ovim zakonom koji smo osvojili u aprilu ove godine ne samo da se definišu muzejska delatnost i njena usklađenost sa međunarodno prihvaćenim dokumentima i profesionalnim standardima prepoznatim u Statutu Međunarodnog saveta za muzeje i Kodeksu profesionalne etike, već je uređeno i evidentiranjem muzeja u Evidenciju muzeja Republike Srbije.

Naveo bih i odličnu saradnju koju ima opština Negotin, iz koje ja dolazim, i Muzej Krajine sa Ministarstvom kulture, gde smo za realizaciju projekata u oblasti kulturnog nasleđa savremenog stvaralaštva, digitalizaciju i očuvanje arhivske građe, Ministarstvo kulture i opština Negotin u prethodne četiri godine uložili preko 50 miliona dinara i tu spadaju radovi na uređenju četiri arheološka nalazišta u okviru Rimskog limesa na Dunavu, radovi na uređenju arheološkog nalazišta Vrelo u Šarkamenu, publikacije o Hajduk Veljku Petroviću, koji je poznat po svojoj čuvenoj rečenici: „Glavu dajem, a Krajinu ne dajem“ i za koga je Stevan Stojanović Mokranjac, rodom iz Negotina, napisao svoju čuvenu „Šestu rukovet“.

Pored ovih ulaganja, uložili smo i u sam Muzej Krajine, zatim, u Muzej Hajduk Veljka i ulažemo i u rodnu kuću Stevana Stojanovića Mokranjca, gde smo ove godine u septembru tradicionalno otvorili 55. festival Mokranjčevi dani.

Da li mislite da je sve ovo moglo da se uradi u kulturi, a i u drugim oblastima, da nije Srbija ekonomski ojačala od 2012. godine? Pa, sigurno da nije moglo. Zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću, mi danas možemo da ulažemo kako u putnu infrastrukturu, gde se nikada nije više ulagalo, tako ulažemo u fabrike, u nova radna mesta, u povećanje plata i penzija, u razvoj poljoprivrede, u sport, u vrtiće, u bolnice, u škole i u pravoslavne objekte.

Takođe, na kraju, moram da podsetim naše građane kada je obnovljen i otvoren ponovo Narodni muzej u Beogradu, koji je osnovan 1844. godine i koji je najstarija muzejska ustanova u Srbiji, kao, takođe, i Muzej savremene umetnosti. Za posetioce zgrada Muzeja savremene umetnosti je otvorena 20. oktobra 1965. godine, a zatvorena je znate kada? Pa u vreme, kako ja volim da kažem, žutih egzotičnih tajkunskih hobotnica, poput Đilasa, Vuka Jeremića, Borisa Tadića i drugih koji su tada bili na vlasti, i pored svih oblasti naše zemlje, uništili su i kulturu, a to je 2007. godine.

Napokon je Muzej savremene umetnosti rekonstruisan, obnovljen i otvoren 20. oktobra 2017. godine.

Takođe, da se osvrnem i na Narodni muzej, koji nije obnovljen 10 godina, poštovani građani, naša najstarija muzejska ustanova, koja je krenula sa svojim radom još 1844. godine, zatvorena je znate kada? Pa 2003. godine, opet u vreme vlasti tih žutih egzotičnih tajkunskih hobotnica, koje sam malopre pomenuo, a ne bih opet da im spominjem imena. A, znate li kada je obnovljen i otvoren Narodni muzej? Pa, u vreme predsednika Aleksandra Vučića, 28. juna 2018. godine.

Kako je tada rekla na otvaranju premijerka Ana Brnabić, konačno Narodni muzej vraćamo svim našim građanima i kulturu stavljamo na mesto koje joj pripada.

Živela Srbija!

Zahvaljujem.
Sledeća na listi je uvažena narodna poslanica Nataša Mihailović Vacić, predstavnik poslaničkog kluba SDPS. Izvolite.

Zahvaljujem.

Kada smo donosili Zakon o muzejskoj delatnosti u aprilu, poslanici SDPS ukazivali su na važnost njegovog donošenja, naročito imajući u vidu činjenicu da je muzejska delatnost bila regulisana Zakonom o kulturnim dobrima iz 1994. godine.

Značajna odredba Zakona o muzejskoj delatnosti za nas je svakako bila i formiranje i jeste još uvek formiranje Muzejskog saveta koji će se baviti razvojem i unapređivanjem muzejske delatnosti, istraživati modele saradnje između muzeja i srodnih obrazovnih, strukovnih, naučnih i međunarodnih institucija, kao i razvojem i uspostavljanjem saradnje muzeja sa zajednicama u kojima služe.

Naravno da je odredba da posao u okviru muzejske delatnosti mogu obavljati visoko stručni kadrovi i lica koja imaju i položen stručni ispit, bila je gotovo revolucionarna, imajući upravo u vidu značaj regulisanja muzejske delatnosti kroz jedan takav poseban zakon.

Danas menjamo upravo tu odredbu. Verujem da u praksi i primeni te odredbe, kakva postoji u zakonu, može doći do određenih problema, iako, sa druge strane, ono što stoji u obrazloženju izmena i dopuna ovog člana, nije baš najjasnije, meni lično jeste – zašto bi se pri izboru direktora muzeja primenjivao Zakon o kulturi, ako već imamo zakon koji precizno reguliše način izbora direktora u muzeju, a koji reguliše Zakon o muzejskoj delatnosti?

Verujem da će ostali uslovi koji se utvrđuju statutom ustanove imati u vidu tu malu, filigransku razliku između iskustva rada u kulturi i iskustva u muzejskoj delatnosti, jer to pravi ogromnu razliku u samom radu onoga ko vodi muzej.

Muzej kao institucija pozicioniran između prošlosti i budućnosti mesto je u kome određeno društvo stvara vrednosti sopstvenog identiteta. U društvima u kojima je vrednosni sistem ugrožena kategorija usled brzog i krnjeg prelaska iz socijalističkog ka neoliberalnom modelu, institucija kulture i sećanja igraju važnu ulogu sagovornika, ako hoćete, preispitivača i kritičara promena.

Stvaralaštvo i savremena umetnost je globalno, ne samo zbog globalne distribucije, nego zato što globalno pokreće mnoga pitanja koja proživljava svet i njegova kritika dotiče i one mehanizme koji oblikuju savremenu odnosno globalnu savremenost. U tom smislu, ono što je lokalno i što se tiče fragmenata stvarnosti ostaje globalno.

Dakle, muzeji nisu ustanovljeni samo da bi izlagali istoriju umetnosti, već i da bi pokazali svet u ogledalu savremene umetnosti.

Kada smo donosili Zakon o muzejima, ponoviću još jednom, za mene je to bio gotovo revolucionarni zakon koji menja tradicionalnu muzejsku praksu i uvodi koncept novog muzeja, novih praksi u muzejskoj delatnosti.

Ako je tradicionalnim muzejima praksa postala troma, prevaziđena i nedovoljno angažovana u današnjem savremenom društvu, potreban nam je muzej kao mesto na kome će se ogledati društvene različitosti, edukovati najširi društveni slojevi, dobijati kroz postavke i izložbe i odgovori na aktuelne društvene i globalne izazove i probleme.

Zakon sam videla i kao promenu te postojeće paradigme i kao otvaranje novih mogućnosti za sve one najstručnije iz oblasti kulture, ali sa iskustvom u muzejskoj delatnosti, kao novu šansu. Budući da imamo potpuno novi zakon koji reguliše muzejsku delatnost, imamo i potpuno jedan novi i drugačiji, proaktivni pristup i njegovoj primeni u praksi, zato što to onda otvara prostor da muzeji budu korisni današnjici i upravo postavljeni na temelju istorijskog iskustva, kako bi sva ta iskustva integrisala i usmeravala na moguće strategije odgovora na tekuća pitanja i globalne izazove.

Nema dileme da će poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije u danu za glasanje podržati ove izmene zakona, u veri da će, kao što sam već i navela, ostali uslovi, pored onih koje propisuje Zakon o kulturi, odnosno statuti ustanova odnosno muzeja, imati u vidu važnost i te stručnosti i posebnih veština koje svakako razlikuju direktora jednog muzeja od direktora bilo koje druge kulturne ustanove. Hvala.

Zahvaljujem uvaženoj narodnoj poslanici na sveobuhvatnoj diskusiji.
Reč ima uvaženi narodni poslanik Milan Jugović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, kao što smo čuli, pred nama je danas Predlog zakona o izmeni Zakona o muzejskoj delatnosti. U prethodnom toku diskusije čuli smo dosta toga, tako da se ja neću preterano ponavljati.

Želeo bih na ovu temu da kažem nekoliko rečenica da bih, između ostalog, ostavio vreme za kolege koje su posle mene na listi.

Do pre tri ili četiri meseca, kada je u pitanju oblast kulture, na snazi je bio Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. godine, koji je po svim aspektima bio prevaziđen, prevashodno zato što je sačinjen u jednom društvenom sistemu koji je promenjen, koji je prevaziđen, ali i po tome zato što je bio veoma uopšten propis koji je regulisao opšta pitanja zaštite kulturnih dobara, ne zalazeći ni u jednu užu oblast.

Naime, kako je potrebno regulisati sistemski, na jedan sveobuhvatan način, i svaku pojedinačnu oblast, mi smo, ako se ne varam, u aprilu mesecu napravili važan iskorak donošenjem Zakona o muzejskoj delatnosti, koji će omogućiti da se muzejska građana kao jedan značajan deo našeg kulturnog nasleđa sačuva na jedan veoma, veoma kvalitetan način.

Kada je u pitanju sama izmena ovog zakona koji se danas nalazi pred nama, čuli smo da se u principu radi o proceduralnim izmenama, odnosno o usklađivanju Zakona o muzejskoj delatnosti sa Zakonom o kulturi kada je u pitanju izbor direktora i tu zaista nema ništa posebno da se kaže.

Prethodnih godina naša država, naše državno rukovodstvo preduzelo je niz ozbiljnih koraka, niz ozbiljnih mera u cilju negovanja našeg nacionalnog identiteta, u cilju očuvanja našeg kulturnog blaga i ono što bih ja želeo da kažem, između ostalog, da je i ovaj visoki dom, dakle Narodna skupština, doneo nekoliko veoma važnih zakona iz oblasti kulture. Dakle, pored Zakona o muzejskoj delatnosti, usvojen je Zakon o kulturi, Zakon o manastiru Hilandar, Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju ćirilice.

Kada sam pomenuo već Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti ćirilice, ne mogu da se ne osvrnem ovom prilikom na poslednji u nizu napada koji su u prethodnom periodu dolazili iz Hrvatske na račun našeg predsednika, na račun naše zemlje. Naime, poslednji napad, juče ili prekjuče, desio se od strane jednog zvaničnika hrvatske vlade, konkretno ministra spoljnih poslova Gordana Grlića Radmana koji napada Srbiju, optužuje za navodno negiranje hrvatskog jezika, optužuje Srbije gde, tim tobožnjim negiranjem hrvatskog jezika vređa hrvatsku zajednicu u Srbiji, u Vojvodini, gde falsifikuje istoriju, itd, itd, dok ističe, primera radi, da Hrvatska poštuje sve svoje međunarodno preuzete obaveze, međunarodne sporazume i konvencije koje je potpisala za zaštitu prava nacionalnih manjina.

Ja bih se usudio da postavim pitanje i gospodinu Grliću i ostalim iz Hrvatske koji se ophode na jedan licemeran način - da li je poštovanje prava nacionalnih manjina zabrana srpskom narodu u 23 lokalne samouprave u Hrvatskoj da koriste svoj jezik i svoje pismo, dakle u lokalnim samoupravama gde Srbi čine više od jedne trećine stanovništva, na osnovu čega po Ustavu Hrvatske imaju pravo na upotrebu svog jezika i svog pisma, gde je najizraženiji i najekstremniji primer Vukovar, gde su dvojezične table na latinici i ćirilici razbijene? Da li je to poimanje demokratije na hrvatski način? Da li je to poimanje prava nacionalnih manjina na hrvatski način? Ili je možda poimanje ljudskih prava na hrvatski način i promovisanje evropskih vrednosti prebijanje migranata na hrvatskim granicama, nedozvoljavanje evropskim posmatračima, evropskim predstavnicima da dođu na iste te granice da sagledaju situaciju?

Sa druge strane, ako je nepoštovanje hrvatske zajednice u Srbiji obnova kuće Bana Jelačića u Petrovaradinu, proglašavanje hrvatskog jezika u Subotici za zvaničan jezik gde hrvatska populacija čini manje od 10% stanovništva, dakle ako je ovo i slične aktivnosti koje preduzima država Srbija nepoštovanje hrvatske zajednice, onda ćemo mi i u buduće na ovakav način, uslovno, nepoštovati hrvatsku zajednicu.

Dalje, da li je poštovanje prava nacionalnih manjina ruganje srpskim žrtvama, iskrivljivanje istorijske istine koja se najbolje ogleda u izjavi koju je dao Zoran Milanović pre dva ili tri dana, gde on kaže da su Srbi otišli iz Hrvatske zahvaljujući Beogradu, da ih Zagreb nije oterao?

Ponovo pitam, da li je Beograd u „Oluji“ proterao 280 hiljada ljudi? Da li je Beograd u „Oluji“ ubio dve hiljade svojih građana? Da li je Beograd u „Oluji“ uništio 40 hiljada objekata? Da li je Beograd u „Oluji“ srušio 78 crkava? I tako dalje, da ne navodim dalje podatke.

Rekao bih da, slobodno mogu reći, frustracije koje dolaze iz Zagreba na račun Srbije, oličavaju ljubomoru, zavist na ekonomski napredak naše zemlje, na privredni rast, jer ne postoji logično objašnjenje da Hrvatskoj u Srbiji sve smeta, od imena sina predsednika države, pa na dalje, izuzev ako nije u pitanju čista zavist i čista ljubomora.

Ono što je nažalost očigledno je da naši zapadni susedi i dalje ne mogu da se otrgnu iz zagrljaja ustaškog nasleđa i umesto da se okrenu izgradnji dobrosusedskih odnosa, da se okrenu međusobnoj saradnji, oni i dalje robuju prošlosti.

Međutim, neka se oni bave nama slobodno, nemamo ništa protiv, a SNS, predsednik Aleksandar Vučić se neće baviti njima. Kao i do sada, baviće se Srbijom, srpskim narodom, srpskom ekonomijom. Kao što je prošle godine Srbija imala jedan od najboljih ekonomskih rezultata u Evropi, dakle pad od svega minus 0,9%, a Hrvatska minus 9%, i kao što je javni dug Srbije 56,3%, a Hrvatske 87,4%, tako će i u budućnosti ekonomski pokazatelji još izraženiji biti u korist Srbije.

Sasvim na kraju, još jednom, kao i sve moje kolege, glasaću naravno za predlog zakona koji je na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženom narodnom poslaniku.
Najavljujem prof. dr Marka Atlagića.
Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, počeću od koleginice Vacić, koja je naglasila da kada je u pitanju izbor direktora, da i statut muzeja, odnosno i drugi akti mogu regulisati neke stvari. Potpuno ste u pravu i to je u ingerenciji izvršnih odbora, upravnih odbora, a i akata statuta, a i praktičnog pojedinog konkursa koji se raspiše i onda da se vide sposobnosti pojedinog muzeja, svaki pojedini imaće svoje karakteristike. Potpuno se slažem i verujem da će se ići u tom pravcu.

Međutim, sada ću se osvrnuti, dobili smo dojavu kao da se muzeji pojavljuju u 19. veku nekoliko rečenica. Znači, prvi podaci, najpre su postojale muzejske zbirke. Prvi podatak o nekoj zbirci potiče iz 12. veka pre nove ere. Vidite koliko je to daleko, 12. vek pre nove ere kada su Elamiti, u današnjem Iraku, bivšoj Mesopotamiji opljačkali Vavilon ili Babilon kako neki kažu, a osvojeno blago odneli u hram boga, da bi istakli kraljevsku moć i kraljevski uspeh. To je prva zbirka, tada nastaje prva zbirka. O zbirki kasnije imamo druge formacije.

Odmah u 9. veku, dakle ovo je bilo u 12, pitaju me neki narodni poslanici kako preskačemo od 12. do 9. veka, a pre Hrista godine su se u obrnutom smislu brojale, od većeg ka manjem, a tek od prve Hrista, nulte godine od prve pa do danas 2020. godine da, to rade učenici i studenti u hronologiji, nauci o računanju vremena.

Dakle, u 9. veku pre nove ere u zapadnoj kuli grada Asura, jednog od glavnih gradova Asirije, današnji Irak, bila je pohranjena zbirka dragocenih umetničkih predmeta. Evo, i tu imamo zbirku. Još nemamo muzeja.

Reč muzej, da i to razjasnimo, dolazi od grčke reči, neko reče latinske, ne, od grčke – muzejon, što znači – hram. To je suština, znači hram posvećen muzama, zaštitnicama nauke i umetnosti. To je ono osnovno.

Na kraju ću da kažem najsavremeniju definiciju muzeja, jer vidim da brkamo danas ovde. Tu su i predstavnici ministarstva, neka me koriguju ako ne budem tačan. Aleksandarski muzej za koji ste čuli utemeljio je Ptolojem pod Aristotelovim uticajem 250. godine pre nove ere. Sabirao je knjige i druge, kako znate, dragocene retkosti. Imamo čitav antički svet, nastavio je praksu prikupljanja, čuvanja raznovrsnih predmeta u hramovima. Dakle, u antičkom svetu, riznicama i prirodnjačkim kolekcijama.

Carski Rim za koji ste svi učili ako ne u srednjoj školi, uči se i u osnovnoj školi i na fakultetu, postao je stecište blaga prikupljenog u ratnim pohodima. Znači, to je vrlo važno da kažemo i u vreme Oktavijana Augusta, grad Rim postao je raskošna prestonica sa lepim bazilikama, odnosno ranohrišćanskim bogomoljama, trgovima i fontanama. Gle čuda, verovali ili ne, tako da je čitav grad Rim postao muzej, kao što mi danas Sremske Karlovce pokušavamo, odnosno proglasili smo sa posebnim zakonom i na neki način pokušavamo to učiniti od Sremskih Karlovaca.

Imamo srednji vek, posebno mesto sakupljanje građe pripadalo je u nekoliko moćnih vladara i vrlo bitno, moćnoj hrišćanskoj crkvi. Tu imamo manastirske riznice, tj. mesta gde su se čuvali umetnički predmeti, umetničko blago, tj. od zlata, plemenitih predmeta i druge materijalne i duhovne, podvlačim duhovne, vrednosti koje personifikuju moć i bogatstvo.

Upravo tada, ovo naglašavam, počinje praksa utakanja moštiju svetaca zlatnim i srebrnim i drugim kamenjem, pa su se manastirske riznice pretvorile u bogate grobnice vladara. To imamo u srednjem veku vrlo kratko, da kažem. Upravo ta reč „riznica“ može se smatrati početkom zvaničnih muzeja. Znači, može se smatrati, a povremeno izlaganje crkvenih relikvija, iz njih mogu se nazvati prvim izložbama. To mi koji smo sa studentima radili vrlo dobro znaju, evo imam tu i svojih bivših studenata, gospodin Popović, on vrlo dobro to zna, dok procesije i dvorske svečanosti javnim događajima i manifestacijama od javnog značaja. To je vrlo bitno.

Doba preporoda. Istraživanje i sakupljanje predmeta okreću se arheološkim iskopavanjima. Dakle, u vreme preporoda imamo arheološka iskopavanja, tada stvaraju se kolekcije nereligioznog sadržaja – stare knjige, medalje, zbirke, dokumenti, zbirke novca, umetnički predmeti itd.

Doba velikih otkrića. Posle 1492. godine imamo pojavu novog veka, a to jeste otkrivanje novih kontinenata. Okreće se racionalizmu i empirizmu, daje se razvoju i čuvanju zbirki. Zbirke se stavljaju u posebne objekte, ovo naglašavam, koje se nazivaju kabineti. Kabineti retkosti u kojima se izlažu javna materijalna dostignuća, od kornjačinog, kako znam često reći često, jajeta do roga jednoroga. Dakle, to je taj period i da idemo dalje.

U vreme između 16. i 17. veka, naglašavam, formira se muzej Luvr, koji je generacijama bio sinonim muzejske institucije, jedan od najvećih i najznačajnijih muzeja u svetu sa 35 hiljada predmeta od praistorije do 19. veka. Osnovan je, formiran tek 1793. kada je postao dostupan javnosti. To je vrlo jako bitno da se kaže.

U 18. veku javljaju se teoretske rasprave, već tada o muzejima i muzejskim zbirkama. U Londonu je osnovan, kako znate, Britiš muzej 1753. godine, a za javnost 1759. godine.

Devetnaesti, čitavi vek, idemo na njega, muzejska epoha kada se muzeji otvaraju svuda u Evropi. Nema, tako reći, gde se muzej nije otvorio.

Dvadeseti vek, velike muzejske delatnosti. Moram da vam kažem, u 20. veku imamo tako divnih, u svetu muzeja, ali i u našoj bivšoj državi i u našoj dragoj Srbiji, sve do danas.

Dozvolite na kraju da kažem ono što sam obećao na početku da dam definiciju, premda ih jako mnogo ima, ovo ću podvući, jer danas vidim različite koncepcije, to verovatno iz štampe. Tu su predstavnici muzejske delatnosti, ministarstva, ja sam sklon ovoj definiciji - muzej je nekonvencionalna stalna ustanova u službi društva i njegovog razvoja, otvoren prema javnosti, koji sakuplja, čuva, istražuje, objavljuje i izlaže materijalnu i nematerijalnu baštinu o ljudima i njihovoj okolini radi proučavanja, obrazovanja i estetskog doživljaja.

Ako ovo analiziramo, svaku pojedinu reč, pa ćemo videti koliko novinari greše u definiciji muzeja, koliko je on složena ustanova, jedna zaista ustanova, kako vidite, dugotrajnu tradiciji.

Na koncu, poštovani građani, opet ću se osvrnuti na jedan deo zbog javnosti, naših političkih protivnika, pogotovo medija pod kontrolom Dragana Đilasa. Opet na onog nesretnog, Vidojkovića, ime mu neću da spominjem, jer koliko znam, u svom životu ime Marko je sveto ime časnih i poštenih ljudi. Da kažem da je on nastavio i dalje, da ne citiram, šta, ali ga je podržala profesorka Vodinelić Rakić. Kako bi većina građana razumela, ona je rekla, podržala, da on psuje majku predsedniku koloritno, što u prevodu znači živopisno, i citiram, psuje gustiozno, nije latinska reč, nego nemačka, što znači prijatno. Da li možete, poštovani građani, poštovane kolege profesori, verovati da to izlazi iz usta univerzitetskog profesora i, čini mi se, predsednika političkog odbora Jeremićeve ili Đilasove stranke? Da li zna gospođa profesorka da psovanje i vređanje majke kod pojedinih naroda je najveća moguća uvreda pogotovo što su često roditelji motivi svojoj deci, kao što je bilo u slučaju našeg predsednika Vučića.

Moram da kažem okamio se na predsednika Vučića dr. Teodorović, gde čuda, podržao nasilje i podržao nasilje nad Nevenom Đurić i rekao – treba da se pretuče, citiram. Da li možete verovati da je ovo rekao, citiram – roditelji tucite decu na vreme, završen citat. Znate li koje je taj doktor Teodorović? Predsednik Odbora za obrazovanje SANU. Poštovani pedagozi širom Republike Srbije i Evrope, deca se ne tuku nego vaspitavaju. Jel predsednik Odbora SANU za obrazovanje tukao i vaspitavao decu?

Znate šta je još radio? Pretio našem časnom glumcu Nenadu Jezdiću samo što se pojavio na otvaranju autoputa Miloš Veliki i zapretio mu neće otkupljivati rakiju, koja je inače odlučna, i kaže – dobro ću te zapamtiti. I ne samo njega nego i još mnogim glumcima. I nama, narodnim poslanicima, 18.7.2019. godine je rekao, citiram – da su poslanici primitivci, a predsednik države nevaspitan čovek i da je Staljin, Hitler, Musolini i Franko.

Gospodine akademiče, profesore, doktore, mi možemo biti primitivci, ali nikada, nikada, nikada nećemo raditi protiv interesa svoje države. Vi ste, gospodine akademiče, kada je počelo bombardovanje naše zemlje pobegli sa Saobraćajnog fakulteta u zemlju koja nas je bombardovala dve godine, vratili ste se, jel tačno, gospodine akademiče, kada je završeno bombardovanje i vratila vas je protivzakonito na posao bivša pomoćnica, čini mi se da je bila pomoćnik ministra, Srbijanka Turajlić.

Na koncu, vi ste, gospodine akademiče, 22.7.2012. godine rekli, citiram – Kosovo nije sastavni deo Srbije, završen citat. Kako bi drugačije i rekli kada ste pobegli kada je bilo bombardovanje. Dok naš predsednik svakodnevno radi i izgrađuje zemlju, promoviše u međunarodnim okvirima dotle ga vi i jedna grupa stalno pljujete lažima poput onog BIRN koga sam raskrinkavao ne samo danas nego u zadnjih pet godina. Poštovani narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, ja verujem da vi dobro razumete ono što naš predsednik svakodnevno radi. Hvala lepo.