Naveo sam da vi trebalo prebaciti novac za nekoliko grupacija. Među njima su osobe sa invaliditetom. Nažalost, nismo mogli da čujemo predloge da se sredstava opredele za osobe sa invaliditetom.

Ono što je veoma važno reći, da mi u našem društvu imamo, pre svega pogrešan odnos prema ovoj grupaciji, našim sugrađanima. Deluje isključivanje, milosrđe, sažaljenje, pa čak i divljenje. Nije to što oni žele da čuju. Oni žele da budu uključeni u ovo društvo. Oštećenje nije problem ili nedostatak, ono je prosto jedan atribut neke ličnosti i oni imaju slogan – gledaj mene, a ne moje oštećenje.

Ono što je potrebno našim sugrađanima sa invaliditetom jeste da im se omoguće jednake mogućnosti i šanse, kako bi ravnopravno sa drugima mogli da unaprede svoju zajednicu.

Poslednjih decenija se zapravo lagano sa medicinskog modela prešlo na socijalni model u pristupanju invaliditetu. Drugim rečima, invaliditet se smešta u društveni kontekst. Reč je o tome koliko je okruženje prilagođeno različitim potrebama pojedinaca.

Mi živimo u eri digitalizacije. Naša premijerka je po tome poznata, ali ima važnija posla, pa ću zamoliti ovde prisutne da joj prenesu da je digitalizacija ta koja omogućava nešto da se uradi po pitanju pristupačnosti.

Pristupačnost znači mogućnost učestvovanja u svakodnevnom životu. Ovde ću konkretno govoriti o jednom pravu, a to je – nesmetani pristup autovizuelnim uslugama. To znači pravo na slobodu izražavanja, slobodan pristup informacijama. To je moguće uraditi… to pokazuju primeri drugih država.

Vreme.

Imam pravo i ovlašćenog.

Ovlašćeni je narodni poslanik Srđan Milivojević.

Ja sam šef poslaničke grupe.

Znači, u Portugalu osobama sa čulnim oštećenjima se pristupa tako što im se omogućuje taj pristup digitalno i oni koji nemaju tu mogućnost neće ni dobiti uopšte dozvolu za emitovanje.

U Nemačkoj nema obaveze za titlove, zvučne opise ili prevode na znakovni jezik, ali u Nemačkoj to rade na osnovu političke kulture i na osnovu osećaja dužnosti i obaveze. U Belgiji se te obaveze utvrđuju na osnovu godišnjeg prihoda. U Engleskoj na osnovu udela gledanosti.

Ono što je važno reći jeste da vi ne možete na našim programima sa nacionalnom frekvencijom gotovo da primetite tako nešto. Ja sam jednom slučajno jedino video film Andreja Tarkovskog, „Rubljov“, gde je pokušano da se osobama sa oštećenjem taj fil prikaže na adekvatan način.

Ono što sam još hteo da kažem jeste to da skrenem pažnju i ministru Malom, koji sada razgovara telefonom dok ja pričam, da sam mu veoma zahvalan što je objasnio građanima Srbije da on nije bio član Demokratske stranke, jer je zahvaljujući njemu i njemu sličnima Demokratska stranka dobila onu čuvenu etiketu koju tabloidi stalno stavljaju, a to je - žuti lopovi i da mu kažem da kada se obraća našoj poslanici kaže – u vaše vreme, da je naša poslanica Marković tek godinu dana u politici, a da je o vremenu o kojem govori, to bilo njegovo vreme.

U to njegovo prvo prošlo vreme su se Srbi vraćali u Srbiju. Postojala je grupa za prosperitet Srbije, gde su se mladi okupljali, svi mladi iz sveta i vraćali su se, jer su imali nadu. To je vreme kada je bio Zoran Đinđić premijer.

Ovde smo čuli i nešto o dualnom obrazovanju. Kako smo došli do dualnog obrazovanja? Neću sada da govorim o tome koje su prednosti, koje mane dualnog obrazovanja, samo ću reći da je predsednik otišao u Švajcarsku, oduševio se i van strategije, gde nigde nije predviđeno uopšte dualno obrazovanje, jednostavno promenio strategiju obrazovanja i rekao – od sada imamo dualno obrazovanje. Tako funkcioniše Srbija.

Vreme.

Biće nezgodno ako ode i vidi piramide i kaže ministru turizma - izgradite piramide u Srbiji.

Hvala.

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Boško Obradović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Boško Obradović.

Hvala, predsedavajuća.

Ja bih želeo da kroz ovaj amandman još jednom oslikamo ono što je poslanička grupa Srpski pokret Dveri - Patriotski blok govorila sve vreme ove skupštinske rasprave o najvažnijem našem aktu u jednoj kalendarskoj godini, a to je nesumnjivo usvajanje budžeta za sledeću godinu.

Dakle, mi smo ovde ukazali da postoji zaista ta jedna neverovatna anomalija, da na godišnjem nivou država Srbija plaća različite sudske troškove, penale i sve drugo po raznim izgubljenim sudskim sporovima u visini od 150 miliona evra.

Ponoviću za sve narodne poslanike i za sve građane Srbije, verujem da malo ko u Srbiji zna za ovaj podatak da iz izvršenja budžeta i prethodnih godina država Srbija na godišnjem nivou plaća 150 miliona evra različitih sudskih penala.

Ko je sada odgovoran, zašto smo došli u tu situaciju da smo izgubili te sudske sporove i o čemu se tu zapravo radi trebalo bi da nam odgovori nadležna Vlada Srbije, jer možda nije sve njihova krivica, ali je nesumnjivo da mi te penale plaćamo.

Šta bismo sve mogli da uradimo za 150 miliona evra na godišnjem nivou? Mogli bismo, i mi to predlažemo u ovom amandmanu, nekoliko stvari. Pre svega, da podržimo studente i subvencionišemo rešavanje pitanja studentskog smeštaja u ovoj ogromnoj krizi, odnosno skoku cena zakupnine stanova ili da možda renoviramo neku državnu imovinu i pretvorimo je u studentski smeštaj ili da napravimo potpuno nove studentske domove i studentske kampuse, što su Dveri predložile i u Beogradu i u Nišu i u Kragujevcu i u Novom Sadu. Mogli bismo da radnicima iz pljačkaških privatizacija vratimo one zarade koje im još uvek nisu isplaćene. Mogli bismo da podržimo socijalno ugrožene kategorije stanovništva da mogu da prežive ovu zimu, da plate energente i povećane troškove života i mogli bismo, naravno, da pojačamo deo koji se tiče prevencije onkoloških oboljenja, te nove epidemije koju naši građani nažalost danas žive.

Hvala vam.

Zahvaljujem.
Po amandmanu,narodna poslanica Aleksandra Tomić.
Izvolite.