Čujete se više nego ja za mikrofonom. Dobro bi bilo da saslušate.
Poštovani predsedavajući, mi smo još u prošlom sazivu usvojili nešto što se zove „Kodeks o ponašanju narodnih poslanika“. Ja ne znam zašto i taj instrument koji je na inicijativu onih koji su tada tražili da uđu u ovaj parlament i usvojen, ne počnemo primenjivati? Mislim da bi to bilo jako korisno u ovakvim situacijama, jer mi narodni poslanici, kao izabrani predstavnici građana Republike Srbije, ovde predstavljamo ogledalo tih građana.
A, sigurno građani nas nisu birali da ih predstavljamo na ovakav način, da u javnom diskursu širimo ovakve scene i da u svakom smislu budemo suprotnost onoga što je u ovom trenutku najpotrebnije svim građanima Republike Srbije.
Ova tema je izuzetno važna. Ona se tiče jamstva i morala. REM jeste jedna od bitnih institucija. Mi kao društvo smo odgovorno društvo i od kako je sve ovo počelo, mnogo puta smo čuli od svih predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti da niko ne beži od odgovornosti i da to samo treba sagledati na onaj način koji je prihvatljiv, koji je civilizovan i koji je pre svega u skladu sa činjenicama.
Naravno da svaki od narodnih poslanika isto tako ima svoju odgovornost i on je manifestuje danas i prethodnih dana u ovoj Narodnoj skupštini, kao i svakom svojom izgovorenom rečju, da li ona odgovara istini, da li je to činjenica ili politikanstvo, populizam, primitivizam ili još nešto gore od toga što doprinosi atmosferi u društvu koja ne vodi ničemu i što otklanja fokus sa onoga što bi trebalo biti glavna intencija ove sednice Narodne skupštine, a to je da se sagledaju sve činjenice u vezi sa onom tragedijom i ovim tragedijama koje još uvek ne možemo da u svakom smislu i svakom segmentu razumemo.
Zato, kao narodni poslanik, zaista se ograđujem od ovakvog ponašanja narodnih poslanika. Smatram da to nije ni u skladu sa njihovim biračima, ali to je njihovo ogledalo, to su oni i neka sa takvim ponašanjem izađu na predstojeće parlamentarne izbore, ako ih bude, pa da vidimo kakvu će oni dobiti podršku ili neće dobiti podršku. Mislim da osim toga ništa drugo ne može biti odgovor na ovakvo ponašanje i dalje držanje u fokus onoga što ne bi smelo biti fokus ove Narodne skupštine. Morali bi smo pre ostalog biti odgovorni, pre ostalog kao poslanici, kao roditelji, kao građani, preuzeti odgovornost za stanje u našem društvu.
Mediji su jedan deo te odgovornosti. Regulatorno telo ima svoj Pravilnik, ima svoje obaveze i ono kao takvo isto tako i svoju odgovornost. Svaki od medija i uređivačka politika isto tako ima svoju odgovornost i dobro je da vidimo zaista koliko je ko odgovoran, ali da to bude isključivo u skladu sa činjenicama, u skladu sa realnom situacijom, a ne po željama, po hirovima, po onome što su možda politike koje hoće da ovu državu uvedu u neku vrstu nestabilnosti.
Kao što je danas mnogo puta kazano i ovi rijaliti programi nisu izum ove godine ili ovoga kvartala godišnjeg, već oni postoje na našem prostoru jako dugo. Sećam se i tog prvog „Velikog Brata“ koji je bio na jednoj drugoj televiziji, gde su kao učesnici bili političari iz tadašnje klike koja je danas opozicija i koji su na taj način davali legitimitet takvom programu.
Isto tako, smatram da je naš problem mnogo dublji. U prethodnom obraćanju po prethodnoj tački dnevnog reda govorio sam o tome da bi na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom trebalo biti mnogo više kulturnog programa, mnogo više obrazovnog programa, školskog programa.
To bi se moralo uvesti obavezujućom nekom zakonskom uredbom da svaka od tih televizija zaista mora imati obrazovni program, kao što je nekada, recimo, imao RTS u periodu kada smo mi odrastali, koji je jedini u stvari zadržao takvu vrstu programa.
Naravno da naš glavni problem u ovom slučaju izazivanja tragedije nisu samo mediji, televizije, REM, možda je mnogo više problema u internetu, u tome koliko smo kao društvo sposobni da kontrolišemo sadržaje koje gledaju naša deca, koje odašilju opet ljudi iz našeg društva, koji na taj način žele da steknu popularnost, novac, poziciju u društvu, a koji na svaki mogući način šteti odgoju, vaspitanju i kreiranju percepcije o svetu naših generacija. Pre ostalog, jutjuberi, pa onda i sve druge vrste takvog jednog neposrednog odnosa koji je jako primamljiv za decu svih uzrasta. To je postao jedan opasan biznis koji niko ne kontroliše, na koji niko ne ukazuje i koji nanosi veliku štetu.
Mislim da bi trebalo o tome mnogo više i ozbiljnije govoriti sa ove pozicije i sa ovih pozicija, jer to je nešto što utiče na svest učenika, đaka, adolescenata i svih onih koji čine naše društvo.
Zato bih zamolio i jedne i druge narodne poslanike da se vratimo u temu, da se manemo politikanstva, da ovo što danas imamo priliku govoriti iskoristimo kao poruku građanima, pa i samima sebi, jer smo i mi građani, da zaista smo odgovorni, da smo zaista ljudi koji se brinu za te građane, za budućnost ovog društva i ove države na najbolji način. To je nudeći konkretne predloge, nudeći konkretne mere, dajući sugestije kako da se izborimo sa svim ovim što su opasnosti.
Ovo kako smo počeli da činimo je sve suprotno od toga. Mi ovim podgrejavamo ono što je doprinelo da dođe do tragedije. Mi ovim podgrejavamo zlo. Mi ovim načinom radi nekog sitnog šićara idemo putu da unesemo nestabilnost u našu državu. Mislim da duboko niko od narodnih poslanika to ne želi ili nije svestan posledica koje to može proizvesti. Da je ovo samo malo veća usplahirenost, neka vrsta viđenja šanse, ali pogrešna. Pogrešna u svakome smislu, jer niti je ovo način, niti je put, niti je ovo prilika, niti je ovo bilo kakva šansa za bilo koga, jer smo u ovom svi poraženi.
Možemo mi pravdati sebe i svoju savest kako god hoćemo, ali smo svi poraženi, svi smo doprineli ovome, svi na izvestan način. Ako nam to što se dogodilo nije dovoljan pokazatelj da moramo početi sebe da menjamo, onda to nije više ni stvar samoobmane.
To je stvar nečega što ima veze sa patologijom, sa nezajažljivom željom za preuzimanje moći bez realnih mogućnosti, za nasilnim preuzimanjem nekih vrsta moći u društvu, što nikada ni jednom društvu nije donelo dobro, a što je građanima uvek nanosilo zlo.
U tom duhu ja pozivam da oni koji imaju konkretne predloge, konkretne mere da ih kažu danas ovde, da se svi zajedno izborimo za njihovu primenu, a da se manemo politikanstva, da se manemo zloupotreba, da se manemo toga da kada izađemo odavde a neko nas tapše po ramenu i kaže – svaka vam čast, neka ste im rekli. A, to neka ste im rekli vodi nas u sve dublji i dublji ponor. Hvala.