Zahvaljujem.

Predsedavajuća, povredili ste član 107.

Na govor mržnje koji je nedvosmisleno prethodni govornik koristio morali ste da reagujete i preduzmete mere koje vam ovaj Poslovnik dozvoljava.

Znači, genocida u Srebrenici nije bilo. Postojao je ratni zločin. Laži koje su izgovorene u cilju širenja rasne i nacionalne mržnje unutar Republike Srbije i narušavanja stabilnosti u Republici Srbiji, koje vi niste sankcionisali, laži da Krivični zakon Republike Srbije priznaje nekakve kvazi odluke Haškog tribunala su apsolutno neistina i ne postoji nijedna validna presuda, niti i jedna validna odluka, nijedan ozbiljan naučni rad koji bi potkrepio bilo kakvu tvrdnju da je genocid u Srebrnici učinjen.

Učinjeni su zločini, a nepravda koja je otklonjena prema ovim dvema studentkinjama iz Sarajeva, koje jesu učinile nepromišljenu reakciju, ali nepromišljenu reakciju kojoj bi se teško ko uzdržao čak i od poslanika, čak i od političara posle salve mržnji, pretnji, ugrožavanja sigurnosti… Ne smem da ponovim nijednu od tih pretnji, jer su grozomorne koje su im upućene.

Ono što su one na kraju uradile i reagovale je neprimereno i nedopustivo, ali nedopustiva reakcija na salvu pretnji i uvreda koja su imale, koje bi se i obistinile je nešto što moramo da razumemo. Ne prihvatamo to, ali razumemo neodgovarajuću reakciju, a odgovarajuća reakcija Republike Srbije da one mogu da žive ovde, a finansiranje i stipendiju rešava tamo neki privatnik iz Republike Srpske, nije nešto što se može spočitavati u ovom domu.

Hvala.

Dva minuta.
Hvala, samo 107, nisam čuo početak, pošto sam sada došao, ne treba da se glasa.
Reč ima potpredsednik Vlade.
Izvolite.

Neću se više javljati na ovu temu. Samo bih želeo da podsetim još jednom da je 2010. godine doneta Deklaracija u kojoj jasno piše stav Republike Srbije. Taj stav je nepromenjen i dan danas.
(Enis Imamović: Što je ne poštujete?)
Ne znam sa čim vi polemišete uopšte oko toga.
Apsolutno je u skladu. Znači, mi smo doneli Deklaraciju u kojoj se osuđuje zločin na način na koji je on definisan presudom, ali nismo spominjali reč genocid i to je bio takav dogovor na međunarodnom planu.
Znači, o čemu vi sada govorite kako to Srbija negira, šta negira, niti šta prihvata? To je samo tema na koju treba da se dalje svađamo, a mislim da nikome ne ide u prilog.
Kada je reč o tim drugim starima, ja bih isto tako mogao da postavio mnoga pitanja i vama lično i vama dvoma, jer ste bili kod Kurtija. Ko je Kurti? Kurti je tzv. predsednik Vlade dela naše teritorije koji je samostalno jednostrano proglasio nezavisnost i vi sada pričate o odlukama međunarodne zajednice. Pa, po kojoj to odluci međunarodne zajednice je Kosovo dobilo status nezavisnosti? A pri tome, kada govorimo o genocidu, pominjao sam više puta kako je promenjena etnička struktura za ovih 20, 30 godina. U Prištini je bilo 40.000 Srba 1990. godine, a sada ih ima čini mi se nekoliko stotina. U Prizrenu, gde sam ja rođen, 1990. godine je bilo 10.000 Srba, a sada ih ima 25 ili 27. Pa šta je to nego je etničko čišćenje i genocid?
Da li smo ikada rekli za NDH da je izvršila genocid nad Srbima u Jasenovcu?
(Enis Imamović: Jesmo.)
Nismo rekli. Nažalost, nismo, a ja bih voleo da sam to od vas mogao da čujem i samo ako imate isti odnos prema svim zločincima, a ne pozitivan prema našima, a negativan prema tuđima.
Svaki zločinac je ratni zločinac i dajte da te teme ostavimo, da izvučemo pouke iz prošlosti i da gledamo u budućnost.
Hvala vam.

Reč ima Mirka Lukić Šarkanović.

Hvala.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas na ovoj sednici sa obimnim dnevnim redom imamo i zadatak i treba da izaberemo i novu ministarku prosvete.

Kandidatkinja koja je predlog predsednice Vlade je prof. dr Slavica Đukić Dejanović i velika mi je čast da govorim o profesorki, jer se radi o nespornom naučnom i stručnom autoritetu.

Izuzetno bogatu, čak impozantnu profesionalnu i političku karijeru i biografiju prof. Đukić Dejanović je teško ukratko reći, ali ja ću pokušati. Pokušaću i da ne izostavim neke bitne činjenice, ali želim i da unesem neke svoje lične impresije.

Profesorku poznajem sada već dugo godina, ali mi je naš prvi zvanični susret ostao i ostaće nezaboravan.

Naime, prof. Đukić Dejanović je kao ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku pozvala moje dve koleginice i mene da porazgovaramo o populacionim pitanjima, da čuje probleme, naše ideje i ponudi neka rešenja. Mi kao članice Foruma žena GO Socijalističke partije Srbije u Novom Sadu, profesorka predsednica Foruma žena Socijalističke partije Srbije, tada ministarka u Vladi Srbije, visoka funkcionerka Socijalističke partije Srbije, ugledna profesorka, ugledni psihijatar prima nas prijateljski i krajnje kolegijalno, otvorena za sva naša pitanja i spremna da odgovori, posavetuje i pomogne.

Tada shvatam da je ona jedna zaista nesvakidašnja ličnost, puna empatije i spremna da sasluša naše brojne i tada pomalo naivne ideje, ali i da sa nama priča o našim porodicama, našim profesijama, kao i nekim sasvim običnim svakodnevnim stvarima koje interesuju nas žene, tako da je se skoro dva sata provedenih u profesorkinom kabinetu proteklo gotovo kao minut.

Ovo je bila moja lična impresija.

Prof. Đukić Dejanović je ceo svoj profesionalni život, pored svoje primarne lekarske profesije, provela kao univerzitetski profesor, posvećeno radeći na edukaciji sa studentima i mladim lekarima na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, gde radi od 1982. godine, kada je zaposlena kao saradnik u nastavi, tačnije asistent na katedri za psihijatriju.

Četiri godine kasnije profesorka brani svoj doktorski rad i postaje poznata kao prvi i najmlađi doktor medicinskih nauka u Šumadiji.

Mnoge generacije studenata i lekara, danas uspešnih psihijatara, poznatih profesora, ali i brojni direktori psihijatrijskih ustanova mogu se pohvaliti da su bili upravo njeni učenici.

Profesorka je mnogima bila mentora za specijalizacije, subspecijalizacije, magistarske, odnosno sada master i doktorske studije kao redovni profesor na medicinskom fakultetu u Kragujevcu.

U prilog njenom izuzetnom pedagoškom radu i pristupu studentima je i činjenica da je 2007. godine od strane studenata četvrte godine Medicinskog fakulteta u Kragujevcu izabrana za najboljeg predavača.

Autor je velikog broja knjiga, udžbenika za osnovne i specijalističke studije, rukovodioca velikog broja domaćih i međunarodnih projekata i studija, brojnih naučnih radova, od kojih su mnogi i na SEI listama. Održala je bezbroj predavanja domaćim i stranim naučnim skupovima, angažovana kao saradnik u velikom broju prestižnih institucija širom Evrope.

Predsednik je i član brojnih medicinskih udruženja, kao i dobitnik brojnih nagrada i priznanja za svoj stručni i naučni rad.

Ništa manje nije impozantna ni njena politička biografija. Samo ukratko.

Sedam mandata poslanica Socijalističke partije Srbije u Narodnoj skupštini Republike Srbije, Saveznom parlamentu Savezne Republike Jugoslavije i zajednice Srbije i Crne Gore.

Od 2008. do 2012. godine bila je predsednica Narodne skupštine, kada je reafirmisala ugled parlamenta. To je bio prvi saziv Narodne skupštine posle 5. oktobra koji je imao pun mandat.

U prelaznoj Vladi imenovana je za ministarku za brigu o porodici i član Interpalamentarne unije. Od 2012. do 2014. godine je obavljala funkciju ministarke zdravlja Republike Srbije i tada se posvetila jačanju zdravstvenog sistema tako što je prepoznala nedostatak lekara specijalista i odobrila preko 1000 specijalizacija mladim lekarima.

Podsetiću da je moratorijum na specijalizaciju do tada bio godinama na snazi. Posvetila je posebnu pažnju zaštiti mentalnog zdravlja, jer je još tada prepoznala sa kakvim problemima ćemo se danas suočiti. Od 2016. do 2020. godine je ministarka bez portfelja za populacionu politiku i demografiju i radi na afirmaciji porodice u društvu i donosi mere kako bi se zaustavila bela kuga u Republici Srbiji.

Profesorka, takođe, nije zapostavila ni svoje primarna zanimanja, lekara specijaliste neuropsihijatra i rad sa pacijentima. Pacijenti za profesorku Đukić Dejanović imaju samo reči hvale, jer se potvrdila kao izuzetan stručnjak i psihijatar sa velikim znanjem i iskustvom i kao takva je od 1993. do 2000. godine bila direktor Kliničko-bolničkog centra u Kragujevcu, a od 2014. do 2016. godine direktor Klinike za psihijatrijske bolesti dr Laza Lazarević u Beogradu.

Takođe, zanimljiva činjenica je, a i ono što ne smemo zaboraviti, da je profesorka Đukić Dejanović osnivač Dnevne psihijatrijske bolnice u Kragujevcu.

Kroz godine rata u obrazovanju, u zdravstvu i politici profesorka je zajedno sa svojim narodom prošla kroz mnoge teške trenutke, ponekada čak i dramatične i pokazala da zna i ume da pravilno pristupi problemu u datoj situaciji i da ga adekvatno rešava, te i praktično pokazala koliki je zapravo stručnjak.

Mislim da će i u ovoj izuzetno teškoj situaciji, nakon stravične tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, profesorka uspeti da spoji sva svoja znanja, koja nisu mala, i ogromno iskustvo u struci i politici i postavi obrazovanje na zdrave temelje, na mesto koje mu pripada. Nadam se da će imati dovoljno i vremena za to i zato smo sigurni da je prof. dr Slavica Đukić Dejanović idealan kandidat za ovu funkciju, funkciju ministra prosvete.

S obzirom da dolazi iz obrazovnog, ali i iz zdravstvenog sistema, osvrnuću se još na predlog zakona kojim će se za zdravstveni sektor izdvojiti dodatnih 200 miliona evra za investicije u zdravstvenu infrastrukturu.

Kao i prethodni, i ovaj zajam se uzima od Evropske banke, ali će se delom finansirati i iz budžeta Republike Srbije. Ustanove koje su preliminarno predviđene za rekonstrukciju od ovih sredstava su osam opštih bolnica, četiri doma zdravlja, služba hitne medicinske pomoći u Nišu, potom, Gerontološki centar u Zaječaru, ali i stari delovi Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ i takođe stari deo GAK u Višegradskoj, deo Univerzitetskog kliničkog centra Srbija.

Klinički centar iz koga ja dolazim, čija je gradnja finansirana iz državnog budžeta, ali i iz kreditnih linija Evropske banke, jeste Univerzitetski klinički centar Vojvodine, koji će kada se gradnja i opremanje završi dobiti hiljade novih kvadratnih metara prostora sa najsavremenijom opremom.

Kao zdravstveni radnik uvek podržavam ulaganje u zdravstvo koje će uz bolje uslove za rad, bolju infrastrukturu i bolje plate zdravstvenih radnika doprineti smanjenju odliva mladih lekara i tehničara i njihov odlazak u inostranstvo sa jedne strane, ali i sa druge strane, i zrelih gotovih stručnjaka u privatne zdravstvene ustanove, što je sada slučaj. Zahvaljujem se.

Reč ima Tatjana Manojlović.

Poštovani građani Srbije, imam samo minut vremena da vam skrenem pažnju na štetnost i opasnost usvajanja neustavnog i antipatriotskog Zakona o planiranju i izgradnji.

Njime se ukida javni interes građana, a legalizuje korupcija preko Agencije za prostorno planiranje. On omogućava da nakon što nam je ova vlast otela još deceniju života, da nam otme i imovinu. Vrlo perfidno omogućava ovaj zakon stranim investitorima i domaćim tajkunima da steknu pravo svojine nad javnom imovinom i to bez nadoknade. Ali, građani to neće dozvoliti. Sprečićemo, oslobodićemo Srbiju nasilja, bezakonja i lopovluka.

Katarina Petrović i Aleksandar Obradović iz mog Valjeva postali su simbol otpora i hrabrosti i ljudi poput njih biće štit Srbije. Oslobodićemo Srbiju, a vi ćete odgovarati. Zatvori će biti tesni za sve vas, ti zatvori za koje nas, za čije renoviranje nas ponovo … (Isključen mikrofon.)

To je bilo kompletno vreme poslaničke grupe.
Važi za celu poslaničku grupu, uključujući i članove grupe koji su trenutno na Gazeli.
Reč ima Ana Beloica Martić.

Uvaženi predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, poštovani predstavnici Vlade, danas raspravljamo o velikom broju zakona koji se nalaze na dnevnom redu i s obzirom da imamo ograničeno vreme i da želim da ostavim prostora i za svoje kolege da debatuju na ove teme, ove važne zakone, ja ću se u svom današnjem izlaganju fokusirati na Zakon o privremenom registru majki i drugih lica kojima se uplaćuje novčana pomoć, jer čini mi se da je o ovom zakonu malo rečeno i da je ovaj zakon možda najbolji pokazatelj kako se Republika Srbija odnosi prema deci, majkama, ali i svim građanima naše zemlje.

Ovaj zakon samo je nastavak podrške koju Republika Srbija pruža našim građanima, našoj privredi, i to kako tokom pandemije korona virusa, tako i kasnije da bi eliminisala poremećaje na svetskom tržištu.

Iskoristiću priliku da podsetim sve građane Republike Srbije da smo u više navrata davali različite vidove jednokratne pomoći našim građanima, da smo u više navrata povećavali plate i penzije i, naravno, davali podršku i našim privrednicima da bismo sačuvali radna mesta.

Kao rezultat svega toga, imali smo očuvanje životnog standarda naših građana, ali naravno, i makroekonomske stabilnosti i time danas možemo da se ponosimo.

Predlogom ovog zakona predviđa se ciljana pomoć namenjena deci do 16 godina starosti, podrazumeva pomoć od 10.000 dinara koji će se isplatiti u septembru mesecu kada su izdaci zbog predstojeće školske godine i najveći.

Mislim da danas u Srbiji ne postoji nijedna majka koja će reći da ovakva mera države, ovakav vid podrške nije dobar, nije dobrodošao i nije adekvatan. Međutim, nažalost, bili smo kritikovani pa čak i zbog pomoći koju smo davali našoj deci.

Međutim, to i ne čudi mnogo, ako imamo u vidu činjenicu da je kritika dolazila upravo od onih ljudi koji o deci, nažalost, nisu vodili računa onda kada su sve poluge moći bile u njihovim rukama, da se radi o nesavesnim i neodgovornim političarima koji su naše roditelje ostavljali na ulici bez posla, ne vodeći računa kako će ti ljudi školovati svoju decu bez prebijenog dinara, ne vodeći računa da li će naše društvo kroz 10, 15 ili 20 godina da ima neke mlade pravnike, mlade ekonomiste ili mlade lekare, a znate zašto? Zato što su im sitni privatni interesi bili važniji od srpske dece.

Ne nasedajte, poštovani građani Republike Srbije, na njihovu brigu o deci sve dok šetaju na nekakvim protestima i dok im je važnije da prave žurke zarad okupljanja ljudi umesto da žale za pobijenom decom i da žale za tragično nastradalim žrtvama.

Ne brinu oni, poštovani građani Republike Srbije, o našoj deci sve dok njihove proteste podržavaju Albanci sa Kosova i Metohije, dok dobijaju otvorenu podršku od Aljbina Kurtija koji nam upravo okupira sever Kosova i Metohije, koji nam ranjava decu, goloruki srpski narod drži na nišanu i koji nam hapsi nevine ljude.

Ne brinu oni o našoj deci sve dok znaju da ti ljudi, da ti Srbi sa Kosova i Metohije nemaju ništa drugo do nade da će Srbija da bude jaka i snažna zemlja i da će kao takva da pruži podršku našoj braći sa Kosova i Metohije.

Ne brinu oni, poštovani građani, sve dok dobijaju podršku od ljudi koji su dokazani srbomrsci, od velikih intelektualaca koji su se najviše proslavili po svojim stavovima, a koji se odnosi na rušenje spomenika Milice Rakić u Beogradu, simbola NATO stradanja, simbola nevinih žrtava. Sa takvima, poštovana gospodo, šetate rame uz rame i sa takvima rušite, ne Aleksandra Vučića i SNS, sa takvima, poštovana gospodo, rušite Srbiju i srpski narod.

Poštovani građani Republike Srbije, ne brinu oni o našoj deci sve dok u Domu Narodne skupštine Republike Srbije karakterišu naš narod kao genocidan, stavljajući žig na čelo svih onih ljudi, onih boraca za slobodu, stavljajući na stub srama sve naše pretke, našu sadašnju, ali i buduću generaciju. Nisu oni nikada ni brinuli o našoj deci niti će brinuti u budućnosti, jer im to nećemo dozvoliti, jer nećemo dozvoliti da dođe na vlast niko ko će urušavati naš identitet i prekrajati srpsku istoriju.

Konačno, sudiće ta istorija o svima nama. Isto tako kako je sudila o onima koji su svojevremeno Srbiju bacali na kolena.

Ja moram da kažem da sam danas zaista srećna što živim u jednom takvom društvu gde ljudi mogu slobodno da izađu na ulicu, da se bore za više demokratske vrednosti, da se bore za svoja prava. Znate zašto? Zato što sam odrastala u takvom društvu gde ljudi nisu bili na ulici svojevoljno, već zato što nisu imali radna mesta i nisu mogli da obezbede osnovnu egzistenciju, zato što sam odrastala u takvom društvu gde je bilo sramota pomenuti srpski identitet, gde je bilo sramota pomenuti naše žrtve, sramota pomenuti Jasenovac, u kom smo NATO agresiju nad našim stanovništvom nazivali NATO intervencijom.

Zato, poštovana gospodo, poštovane kolege iz opozicije, ako ste tako sigurni u svoju podršku koju imate, ja vas pozivam da izađete na izbore. Ako građani Republike Srbije kažu da SNS treba da ide u opoziciju, nema problema. Novih obojenih revolucija u Srbiji neće biti, novog 5. oktobra, jer smo naučili neke lekcije iz prošlosti, a vi se, poštovana gospodo, zapitajte kako ćete proći čuveni sud istorije kome niko nikada, još uvek nije umakao. Zahvaljujem. Živela Srbija.

Hvala.
Reč ima Ivana Parlić.