Reč ima ministar Vesić.

Potrošiste dva dana, čak ni svog svekra niste ubedili da pričate istinu. To je stvarno najbolji odgovor na ovo što radite.

Podnosilac Miloš Parandilović ima reč.

Moram priznati da me oduševljava smisao za humor gospodina Vesića. Ovo su niži razredi osnovne škole.

Nego, da se okrenemo nečemu malo ozbiljnijem. Dakle, vi određujete ovim zakonom koje zemljište je od državnog značaja, pa ćete vi po ceni poljoprivrednog da ga otkupljujete od onoga kome pripada. Dakle, vi ste kao Robin Hud, samo u obrnutom smeru. Robin Hud je otimao od bogatih i delio siromašnima, a vi otimate od siromašnih i delite bogatima, jer u ovoj zemlji samo zemljište kupuju kriminalci bliski vašoj vlasti. Jel tako? Brnabićki, Malom, Vučiću, itd. To je cela filozofija i ceo smisao vaše vladavine. Vi se, ljudi, ponašate, a pričamo o amandmanima ovde. Gledajte pa mi opet isključite vreme.

Mi pričamo o amandmanima danas ovde. Ova država je zasnovana na otimačini od 1944. godine, koju ste vi danas unapredili. Broz iz groba da ustane, on bi vam pozavideo na mnogo čemu što ste vi smislili ovde. Dakle, nema smisla uopšte pričati o zakonima, pričati o amandmanima, ovde treba ne brisati zakon u celini, nego demontirati amandman po amandman, da ne ostane kamen na kamenu.

Možda ne cenite previše svoj amandman. Ali, ako mislite da nema smisla, pravila nalažu da pričamo o tome.

Šta pričaš? Jesam li te pitao ja šta, Orliću? Hoćeš da me pustiš dva minuta jednom da odgovorim nešto što pričamo?

Ne slušate sami sebe.
Gde ste videli, u kom članu Poslovnika da se tako obraća bilo kome? Gde ste to videli?

Na svoj amandman nijedan me nisi pustio do kraja da pričam. Ko tebi daje za pravo da uskačeš u svaki moj amandman? Ti si ovde predsedavajući, bre, čoveče, nisi ti nama ovde učitelj da nam deliš lekcije.

Jeste li to doneli iz kuće, je li? Čestitam na tome, i vama i onome ko vas je naučio tako.

Pokušajte da budete parlamentarni, da mi date moje vreme da obrazložim do kraja. (Isključen mikrofon.)