Hvala.
Reč ima narodni poslanik Mitar Kovač.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, pokušaću, koristeći ovo vreme poslaničke grupe, da iskažem neke stvari direktno vezane za obrazovanje, a i neke okvirno koje su, nažalost, kao spoljni činioci uticali i sada utiču na politizaciju obrazovanja.
Promašeni potezi države iz minulih vremena, ne samo za ovu vlast, nego i pre, stižu na naplatu. Koji su to promašaji? Dugo smo ćutali o tome npr. da na FPN se osniva centar za američke studije, pa na kraju onda osnuje se i za ruske studije i na taj način se pridobijaju kadrovi kao saradnici nekih stranih ili agentura ili saradnika u njihovim poslovima kroz zajedničke studije, a ne da se pod kontrolom države razvija taj proces.
Posebno je problematično, a i danas se čudimo kada veći uticaj na profesore na nekim fakultetima imaju upravo posle toga ti strani centi moći nego nadležne institucije.
Takođe, bezbednosna provera je nešto što je legitimno za ljude koji rade u nastavnom procesu. Njihove posledice rada nisu jednokratne. Oni utiču ne samo na obrazovanje, nego i vaspitanje budućih generacija.
Tako da, svi ovi koji su dolazili na pozicije u nastavnom procesu u ustanovama, fakultetima, došli su verovatno na neki način posredno i uz blagoslov vlasti. Teško se sada lišiti tih pojedinih kadrova, ali oni su već naneli veliku štetu državi i budućim generacijama.
Sledeći problem, olako, pod uticajem komunizma, a i naknadno, prihvatili smo zdravo za gotovo nove nacije, nove etničke zajednice, nove države i onda uvodimo tom simetrijom i jezike i predmete. Pravimo razliku između te dece koja žive na istom prostoru.
Evo, olako govorimo o Sandžaku. Srbi govore o Raškoj oblasti. Ta deca učiće neka iz udžbenika koji su namenjeni srpskoj deci, ovi će učiti specifične istorijske sadržaje koji su po programu za bošnjački narod.
Šta će biti rezultat toga? Nepotrebna razlika. Ja moram reći one činjenice koje su istorijski poznate, a to je isti narod na tom prostoru razlikuje se samo po verskoj pripadnosti, sve drugo je zajedničko, i istorijsko poreklo i kulturološka obeležja i razumevanje i tradicija u mnogome, koji je narod bolje baštinio i sarađivao pre nego što nam je komunizam nametnuo različitosti.
Problem nije samo u tome šta je komunizam uradio, nego što te vrednosti komunizma i dan danas posredno baštinimo i pravimo više i etničkih i nacionalnih zajednica nego što ih realno imamo. Neće takav odnos sigurno doneti veću slobodu ni Srbima u Raškoj oblasti, niti Bošnjacima u Sandžaku, ili delu Sandžaka, bolje rečeno, jer drugi deo je na prostoru Crne Gore.
Sledeće što je meni veliki problem, da bazu podataka, elektronsku, treba da radi neka firma koja nije državna. Ko je to uopšte sebi dozvolio da na popis ili podatke dece ima strana država, a preko nje, ili strana firma, a preko nje mnoge druge države ili agencije u svetu? Možda sam pogrešno pročitao informaciju, ali takve stvari trebaju da su pod potpunim nadzorom države, kao i udžbenici. Nije to obična izdavačka delatnost, pa pravimo konkurs da imamo različite bukvare u Novom Sadu, u Novom Pazaru ili Bujanovcu, Preševu. Prirodno bi bilo da deca uče iz istog udžbenika. Neka je proces dolaska do udžbenika konkurencija sposobnosti, neka 10, 15 autora piše, ali onda na kraju se izabere jedan jedinstven udžbenik od strane nadležne komisije, a ne da to pravo ima pojedinačno svaki učitelj ili nastavnik da od pet, šest, ili više udžbenika bira onaj koji je njemu bitan.

Privodite kraju, isteklo vam je vreme.

Evo, završavam sa ovim. Hvala. Prijatno.

Hvala vama.
Na član 7. amandman u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici zajedno poslaničke grupe Srbija centar, poslaničke grupe Pokret slobodnih građana-SDA-PDD i poslaničke grupe Narodni pokret Srbije.
Prvo reč ima Tatjana Marković Topalović.
Izvolite.

Hvala vam lepo.
Mi smo stavili da se član 7. briše. To je najčešći amandman koji ne volimo da stavimo, ali zašto smatramo da treba da bude obrisan?
Prvo, ovim članom kršite Ustav član 82. koji eksplicitno kaže – ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva. Vi monopolizujete tržište udžbenika. Nema kreativnosti, ukoliko imate jedan udžbenik, nema ni konkurencije i krši se veliki broj međunarodnih ugovora čiji je potpisnik Srbija.
Pošto ste veoma uporni sa ovim nacionalnim udžbenikom, volela bih da vas pitam, zapravo da konstatujem, šta se desilo sa nacionalnom čitankom? Naime, vi ste uložili u poslednjih godinu i po, dve 320 miliona dinara, neki kažu i 450 miliona dinara, štampali ste četiri udžbenika od prvog do četvrtog razreda. Koji su efekti tog udžbenika? Da li ste uradili neko istraživanje? Da li ste dali deci neki tekst? Da li ste videli kako su deca napredovala u tom nacionalnom identitetu na kojem vi toliko insistirate?
Ono što mene brine, brine me što gospodin ministar prosvete ovo doživljava kao političke poene i fudbalsku utakmicu. Veoma ozbiljna grupa ljudi, kao što su ljudi iz Srbija centra, ali i moje kolege, ja sam u prosveti 32 godine, roditelji i učenici ovo doživljavaju kao veoma bitnu temu, a ne kao politički poen koji treba da date u suprotnom golu. Znači, ovo je oblikovanje generacija mladih ljudi i vi to činite na neprimeren način. Mi smo tu da vam ukažemo da je ovo stručna rasprava, a ne fudbalska utakmica, pošto ste na svim sportovima zakazali. To je definitivno. Hvala lepo.

Idemo dalje.
Reč ima Pavle Grbović.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
S obzirom da ću odužiti, koristiću vreme ovlašćenog.
Koleginica je već pomenula, ne samo u pogledu ovog konkretnog člana, već generalno zakona da jeste problematično i sa ustavno-pravnog aspekta, pre svega zbog ograničenja konkurencije, ali je takođe i suprotan sa aspekta naših evropskih integracija.
Dakle, Poglavlje 8. se bavi pitanjem konkurencije. Ovim zakonom mi konkurenciju suštinski u jednom delu ove oblasti apsolutno ukidamo. Pri tom je zabrinjavajuće to što smo pre 20 godina već bili donekle u toj situaciji, pa smo tadašnjim izmenama zakona i liberalizacijom tržišta udžbenika tu prepreku otklonili, a sada je vraćamo i to u trenucima kada se navodno cela država bori za otvaranje klastera tri. Mi sada radimo nešto što može da nam odmogne kada je reč o Poglavlju 8, odnosno klasteru dva.
Takođe, problematično je i sa aspekta kvaliteta budućeg rada zato što je jasno da ono što rade i način na koji rade javna preduzeća, kako su radili do sada, sada vidim po amandmanu Vlade da se menja da neće više biti samo javna preduzeća, već pravno lice, pa ne znam kako će to izgledati u budućnosti i da je pitanje kreativnosti, inovativnosti, upodobljavanju sa nekim modernim tendencijama, da to nije baš neka karakteristika koja može da se vezuje za naša javna preduzeća.
Pominje se problem postojanja dominantnog položaja na tržištu jednog od izdavača, s tim što se takvi problemi rešavaju jačanjem konkurencija, a ne njenim ukidanjem, odnosno vraćanjem monopola, čak i ukoliko se taj monopol daje državi. Dakle, sa tog aspekta to jeste prilično problematično rešenje.
Drugo, ovde se govori stalno o tome kako se dopušta da nam neki stranci pišu udžbenike, da nas oni uče istoriji, da oni uređuju sadržaje itd. To takođe u velikoj meri nije tačno, jer država i po sadašnjem rešenju ima značajnu, čak i dominantnu ulogu, jer država i državni organi propisuju nastavni plan i program i na kraju odobravaju udžbenike koji će se naći pred decom. Tako da, ukoliko se nešto podmetne, to samo znači da neko iz sadašnjeg sistema nije radio taj svoj posao.
Takođe, definicija udžbenika od nacionalnog značaja… Dakle, pre svega, pre nego što uđemo u definiciju samu, nije mi jasno kako smo došli do toga da određene udžbenike definišemo kao stvar od nacionalnog značaja. Duboko sam verovao da je za nas, a i za ovu Vladu obrazovanje kao oblast nešto od nacionalnog značaja, a ne da su udžbenici, koji su sredstvo za sticanje obrazovanja, dobili taj nivo nacionalnog značaja, jer ne verujem da je naš nacionalni interes da imamo buduće naraštaje koji napamet znaju u pola dana i pola noći ceo rodoslov Nemanjića, a da ne znaju da pomnože dva sa tri ili da ne znaju neke druge stvari koje su im neophodne za današnji život, pa da sada postoje stvari koje su važne i za koje država želi da brine i postoje manje važne stvari koje možemo da prepustimo nekome drugome.
Dakle, tu se postavlja pitanje - da li mi želimo da stvaramo generacije koje razvijaju sposobnost kritičkog mišljenja, kritičkog razmišljanja ili želimo da stvaramo vojsku indoktriniranih poslušnika? Dakle, to jeste pitanje nacionalnog interesa i to je pitanje prema kome ova Vlada određuje šta je njen interes u budućnosti.
Ova definicija, kažem, u obrazloženju zakona - kako udžbenici od nacionalnog značaja prenose vrednosti i tradiciju, jezik i kulturu, a zbog čega predstavljaju osnovno sredstvo u izgradnji i očuvanju identiteta i nacionalne kohezije, stabilnosti i otpornosti Republike Srbije na spoljne uticaje je jedan od stubova nacionalne bezbednosti.
Nisam živeo za vreme komunizma, a nisam bio ni rođen, nisam bio ni pionir, ni bilo šta, ali mi je ova definicija i ovo što sam pročitao ovde delovalo strahovito poznato, kao da sam ovo već negde doživeo, kao da sam negde već čitao nešto vrlo slično tome i onda mi je palo na pamet da zaista vrlo slično ovome jesam video i jesam pročitao. Pročitao sam u Istočnom Berlinu u Štazijevom muzeju, a kada je reč o udžbenicima koji su oni davali svojoj deci 50 godina tokom prošlog veka. Doslovno identične ove formulacije. Zbog toga me brine da je suštinski značaj, odnosno da je suštinska namera predloženih izmena ideološka politička indoktrinacija dece od najmlađeg uzrasta, pa kasnije da se kroz obavezni vojni rok izvrši ta fina obrada i da konačno proizvedete vama poželjnu verziju Srba, dakle da budu militantni, da budu poslušni i da budu nezainteresovani za svet oko sebe.
Ovde se postavlja ozbiljno pitanje – ko će određivati ko su autori koji su podobni da pišu takve udžbenike? Da li ćemo ponovo doživeti da Vojislav Šešelj vrši trijažu ko je dovoljno patriota, ko nije, ko sme da radi u obrazovnom sistemu, ko ne sme, ko sme da obrazuje našu decu, a ko ne sme? Da li ćemo doživeti da će sutra naša deca, umesto pesama Vaska Pope, da čitaju pesme Radovana Karadžića? Da će za Dan zastave, kada se budu organizovale one manifestacije, da čitaju stihove iz zbirki kletvi Vjerice Radete, a da će predstavu da režira Dragoslav Bokan, direktno iz studija „Informera“?
Recite mi, kada dođemo do istorije, kada se bude učila istorija, o kome će Karađorđu da uče, o onom što je dizao ustanak ili o onom što je dizao „ćacilend“ ovde ispred i napadao narodne poslanike? Vi sprovodite godinama unazad pokušaj revizije istorije. Niste ni prvi ni jedini koji su to radili tokom istorije, tokom civilizacije, ali se upisujete u istorijsku nauku time što ste prvi koji pokušavaju jednu državu, jedan narod sa pobedničke da prebace na gubitničku stranu istorije. To još niko do sada u istoriji civilizacije nije radio.
Do sada ste trovali mlade ljude idejom da se njihov patriotizam meri isključivo njihovom spremnošću da hvale i da slave ratne zločine i ratne zločince. Sada pokušavate te stvari da im gurnete u udžbenike, da ih od najmlađeg uzrasta indoktrinirate, da ih naterate da odrastaju na vašim iluzijama i na odbrani vaše istorijske uloge u Srbiji.
Imate ove Vučićeve knjige, imate ove njegove neobjavljene memoare o navodnim pobedama nad obojenim revolucijama i onda u te memoare slobodno ubacite šta god hoćete, ubacite sve vaše konfabulacije, ubacite sve paranacionalne mitove, ubacite sve svoje nacionalne poraze, ubacite sve sulude ideje sa kojima ste se susretali u prethodnom periodu, ali udžbenike i decu ne dirajte. To vam ne pripada i nije na vama da se time bavite. Na vama je da pokušate da omogućite ljudima koji rade u obrazovnom sistemu da imaju najbolje uslove za rad, da imaju mogućnost da iskažu svoj talenat i potencijal, da im date autonomiju, da odredite nastavni plan i program, da im omogućite i materijalni i statusni napredak, a ne da ih indoktrinirate i ne da od njih pokušavate da pravite nešto što oni nisu.
Dakle, gospodo, 21. vek je. Nema nacizma i ne treba da bude nacizma, apsolutno, ali ovo što vi radite to su radili u prošlosti ljudi koji su se slagali sa takvom ideologijom.
Upravo zato vam i govorim da je ovo potpuno neprihvatljivo, 21. je vek dajte da učimo decu da budu u skladu sa svojim okruženjem i u skladu sa svetom, a ne da ih izolujemo i vraćamo tri veka unazad.
Samo bih za kraj rekao, pošto opet prolazi vreme pa se provuče Milan Antonijević. Da, naravno, nećemo glasati za njegov izbor. Više o njemu sledeći put.

U ime grupe gospodine Milenko Jovanov.

Replika, a mislim da ne bi bilo pogrešno ni da sam se javio u vezi povredom Poslovnika, jer mislim da se narušava dostojanstvo Narodne skupštine Republike Srbije ovakvim govorima.
Pazite vi šta je on uradio, kako je on postavio stvari. Ako si nacionalno svestan ne možeš da budeš ni moderan, ni u 21. veku, ni da koristiš nove tehnologije, ne možeš ništa, ako si Srbin ne možeš ništa. I to je poenta cele priče koju rade već evo godinu dana.
Ako si Srbin, jednako je ti si „ćaci“, ako si „ćaci“ ti si za odstrel. Evo vam ga, to je to. Ne možete da budete Srbin i da znate da koristite nove tehnologije, to ne biva. Ne možete da budete Srbin i u 21. veku, to ne biva. Pa, ne nego ćemo svi da budemo Mila Pajić. Pa neće ovu decu podizati Dinko Gruhonjić, kao što je vas. I neće svi trčati u Hrvatsku da beže od odgovornosti u sopstvenoj zemlji. I neće nam Zagreb biti bliži od bilo kog srpskog grada. Neće. Pomirite se s tim.
Drugo, Tito je umro. Jugoslavije više nema. Nećemo da budemo Jugosloveni. Tragedija je što danas u Narodnoj skupštini mogu da citiram što je u 19. veku govorio Svetozar Miletić, „Mi imamo svoje narodno ime koga se nikome za ljubav nećemo odreći i koje nikome drugom ne namećemo. Hoćemo da ostanemo Srbi“.
Tragedija je da posle dva veka, dakle u 19. veku čovek je to govorio, mi u 21. veku ponavljamo isto to. Nama ne daju da budemo Srbi. Ako smo Srbi, onda valjda nismo ljudi i to u Skupštini Srbije. Kakve veze ovo ima sa Štazijem, kakve ovo veze ima sa istočnom Nemačkom? Ko ovde nameće ideologiju SNS kroz udžbenike? Njemu je biti Srbin ideologija.
Ljudi moji, da li vi shvatate u kom svetu mi živimo i ko nama hoće da kroji kapu i uređuje državu? Biti Srbin nije ideologija, to je nešto čemu pripadate ili ne pripadate. Pošto vi nećete da pripadate i nemojte i to je vaša stvar. Ni vi, ni Mila Pavić, ni Dinko Gruhonjić, ni bilo ko drugi. Nemojte nama da branite da budemo ono što jesmo.