Molim narodne poslanike da utvrdimo kvorum.

Podnela sam amandman na član 10. stav 2. i rešenje u zakonu je dato ovako: "Postupak pokreću predsednik suda, predsednik neposrednog višeg suda, predsednik Vrhovnog suda Srbije i ministar nadležan za pravosuđe". Predložila sam mojim amandmanom da se reči "ministar nadležan za pravosuđe" brišu iz ove zakonske norme, jer mislim da ministar ne treba da ima ovo ovlašćenje, odnosno mislim da je nedopustiv nadzor izvršne vlasti nad statusom sudija. Zato predlažem da se reči "ministar nadležan za pravosuđe" brišu, a da ostalo ostane. Hvala.

Da li o ovom amandmanu još neko želi reč?
Izvolite, narodni poslanik Milan Marković.

Takođe imam amandman na član 10. i povlačim ga, nema potrebe da ga čitate. Pridružujem se amandmanu koleginice Leile Ruždić. Smatram da zalaganje za nezavisno pravosuđe nije konsekventno sprovedeno kroz ovaj predlog izmena i dopuna Zakona, zbog toga što ovaj predlog predviđa da ministar nadležan za poslove pravosuđa može da pokreće postupak za razrešenje sudija zbog nesavesnog i nestručnog vršenja sudijske funkcije ili ukoliko postoje uslovi, kako ih mi za sada još uvek zovemo – za navršenje radnog veka.
Dakle, mislimo da to nije u skladu sa onim o čemu smo pričali, o čemu ste vi pričali kada ste predlagali ovaj zakon.
Mislimo da bi krajnje korektno bilo da prihvatite ovaj amandman i da taj deo koji se odnosi na ministra, odnosno na njegovo ovlašćenje - da on može da predlaže razrešenje kada za to postoje razlozi, da se taj deo briše, jer to je direktno mešanje i nadzor, koji nije u skladu sa našim zajedničkim opredeljenjem, od strane ministra, od strane izvršne vlasti prema pravosuđu. Hvala.

Da li o ovom amandmanu još neko želi reč?
Izvolite, narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, smatram da ovakvo rešenje daje velika ovlašćenja ministru pravde koji može da pokreće postupak za razrešenje sudija, mada nije utvrđeno kako ministar pravde dolazi do podataka o tome prema kom sudiji treba da se pokrene postupak. Merila, kriterijumi i samo postupanje i informisanje ministra pravde nije definisano zakonskim propisima. Ovakva jedna norma ostavlja mogućnost za voluntarizam i ostavlja mogućnost da izvršna vlast pritiskom na sudije, i to pokretanje postupaka za razrešenje, ostvari kontrolu nad pravosuđem.
Sudije moraju da budu nezavisne i samostalne u svom radu, kako prema drugim granama vlasti ili prema drugim vlastima, tako i da imaju unutrašnju nezavisnost da sudije koje sude u sudovima nižeg ranga budu suštinski nezavisne od sudija i predsednika sudova višeg ranga. Da bi se ovo ostvarilo, morala bi se koncepcijski drugačije postaviti organizacija pravosuđa, organizacija sudske vlasti.
O tome će biti reči kada budemo raspravljali u pojedinostima o Zakonu o Visokom savetu pravosuđa, jer samo ukoliko se obezbedi suštinski legitimitet i poverenje u sudske organe, koji ocenjuju sudije prilikom njihovog izbora i razrešenja, moguće je dobiti suštinski nezavisno pravosuđe. Na ovaj način postoji mogućnost i opasnost od politizacije pravosuđa, a DS se protiv toga iskreno bori.

Da li o ovom amandmanu još neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Milan Marković.
Odbor za pravosuđe i upravu nije prihvatio ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Narodni poslanik je povukao ovaj amandman, tako da o njemu nema rasprave.
Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Milan Marković.
Odbor za pravosuđe i upravu nije prihvatio ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Izvolite, narodni poslanik Milan Marković.

Koleginice i kolege, evo šta je moj predlog. Već u samom obrazloženju jednog od ovih predloga izmena i dopunama zakona i sam predlagač - Ministarstvo pravde je navelo kao jednu opasnost, koja postoji i kod nas, koja je primećena i u nekim drugim državama, da to nezavisno pravosuđe na neki način postane i nešto što  nikako ne bismo želeli, odnosno staleški i konzervativno zatvoreno, bez ikakve kontrole i bez ikakvog uticaja, kakav je logično i normalno da postoji u demokratskim društvima. Ne mislim na uticaj drugih grana vlasti, nego na uticaj javnog mnjenja, države na ono što se u okviru tog pravosuđa radi.
Naravno, sada tu treba predvideti izvesne instrumente kako bi se u okviru ove grane vlasti, kao što to postoji u zakonodavnoj vlasti, kao što to postoji u izvršnoj vlasti, uspostavile neke kontrole. Naravno, ukoliko nećemo da ta kontrola bude kontrola izvršne ili zakonodavne vlasti nad sudskom vlašću, - a nećemo, jer smo pristalice principa podele vlasti, onda moramo napraviti takve mehanizme da kontrola postoji unutar same sudske vlasti.
Amandmanom na član 12. pokušao sam da promovišem jedan od principa ili od elemenata koji bi mogli da utiču na tu vrstu kontrole, a to je, da predsednik suda ne može biti izabran na istu funkciju, za predsednika istog suda, više od dva puta. To nije ništa novo. Takva ograničenja postoje za mnoge funkcije i kod nas i u inostranstvu. Razlozi su manje-više svima poznati.
Nema potrebe da neko obavlja jednu funkciju osam, deset, petnaest, dvadeset godina. Čovek se potroši. Pitanje je koji su motivi nakon osam godina rada.
S druge strane, to može biti izvor izvesnih zloupotreba. Moguće je da neko za tih osam ili više godina svog predsednikovanja u nekom sudu napravi i neku vrstu oligarhije koja bi vladala tim sudom na način koji svakako ne želimo. Ako je on, pak, izuzetno dobar, on će napredovati u sud višeg ranga, pa će možda i u tom sudu višeg ranga postati predsednik suda, pa će ići u sud još višeg ranga, pa će i tamo možda postati predsednik suda. Znači, mi ovim samo sprečavamo nešto što ne želimo, što može da se desi loše, a ništa dobro ne poništavamo.
S druge strane, treba dati šansu većem broju ljudi. Mi imamo izuzetno dobrih i kvalitetnih sudija i mnogi od njih bi mogli da budu izuzetno dobri predsednici sudova. !Ajmo da utvrdimo to ograničenje! ajmo da kažemo: ne može više od dva puta da se bude predsednik suda - pa da vidite da će ta nova snaga koja se pojavi svakih osam ili svake četiri godine, ta nova energija, uvek otići korak dalje, ne zbog toga što je prethodnik bio loš, nego zbog toga što je novo uvek bolje, zbog toga što je smenjivost princip.
Smenjivost nije princip sam po sebi, smenjivost je vrednost koja doprinosi poboljšanju kvaliteta u svim oblastima, pa tako i u pravosuđu.

Da li o ovom amandmanu još neko želi reč?
Izvolite, narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, u članu 66. stav 1. Predloga zakona, koji je ponudila Vlada Republike Srbije, stoji da se mandat predsednicima sudova skraćuje sa pet na četiri godine. To je de fakto razrešenje svih predsednika sudova u Srbiji. Dakle, skraćivanje mandata je razrešenje svih predsednika sudova, samo što je odloženo dejstvo ove norme. To znači da Vlada želi po svaku cenu da za svog mandata, ukoliko ostane na vlasti do kraja mandata, a u to sumnjam, po raspoloženju koje vlada u parlamentu, pre svega, radikali su napustili Skupštinu, napustio je i veći broj članova stranke G17 plus, koji se ne slažu sa Predlogom ovog zakona, a imali su veliki broj amandmana, ali su, verovatno pod političkim pritiskom, povukli te amandmane, kako bi očuvali koaliciju do predsedničkih izbora.
Nema nijednog suštinskog opravdanja za skraćenje mandata predsednicima sudova. Upravo je suština da predsednik suda ima duži mandat nego što ima izvršna vlast. Predsednik Vlade i ministri imaju mandat četiri godine, a predsednici suda treba da imaju pet, upravo iz razloga da ista vlast ne bi birala i razrešavala predsednike sudova, na taj način ih zastrašivala, stavljala u izgled nešto loše da bi ih politički potčinila.
Zalažem se da ostane mandat od pet godina za predsednike sudova, a podržavam amandman gospodina Milana Markovića, koji je obrazložio suštinu predloženih izmena i mogućnost da se putem profesionalne selekcije, mogućnost da za predsednike sudova dođu mladi ljudi, da dođe do promena, kako bi se u toj međusobnoj kompeticiji i takmičenju najbolji ljudi birali za najodgovornija mesta u pravosuđu.