Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Nastavljamo rad sednice Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuju 132 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da je u sali prisutno 86 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavamo vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Milena Milošević, Dušan Proroković, Boško Ristić, Čedomir Petković, Milovan Marković, Goran Knežević, Bojan Pajtić, Goran Paunović i Sava Urošević.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O POREZU NA DOBIT PREDUZEĆA (nastavak u pojedinostima)
Podsećam vas da su narodni poslanici Aleksandar Vlahović i Nenad Bogdanović, pisanim putem, povukli sve amandmane koje su podneli na Predlog zakona.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Jovan Todorović.
Predstavnik predlagača nije prihvatio ovaj amandman, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Jovan Todorović.
Predstavnik predlagača nije prihvatio ovaj amandman, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.
Predstavnik predlagača nije prihvatio ovaj amandman, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, amandmanom koji je podnela Gordana Pop-Lazić, u ime poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, tražila je da se član 9. Predloga zakona briše, odnosno da ostanu u članu 15. tačke 6) i 9).
Kada se pogleda koje su to tačke u osnovnom zakonu, predlagač traži da se briše deo teksta koji glasi: "Članarine i prilozi dati političkim organizacijama ne priznaju se kao rashod u poreskom bilansu".
U članu 7. dali ste mogućnost da pokloni i prilozi dati političkim organizacijama ne mogu da se prikažu kao trošak, a sada to u ovom članu 15. osnovnog zakona tražite da se briše.
Da kažemo teoretski, da ostane da se prilozi i pokloni dati političkim strankama ne priznaju kao rashod u poreskom bilansu, ali se postavlja pitanje članarine. Kako i na koji način će neko, koji je aktivista neke političke stranke, osnivač nekog pravnog lica, da plati svoju članarinu i da to ima mogućnost da prikaže u poreskom bilansu, a pojedini statuti političkih stranaka su tako široki da ta članarina može da bude za neke članove pet dinara ako nema para, a za neke članove milion ili više.
Smatramo da deklarativno predlagač ovog zakona hoće da se zalaže za to da pravna lica ne finansiraju političke stranke, ali ovim Predlogom zakona, kada se uđe malo u suštinu, vidi se da ima mogućnost da neko na određeni način finansira određenu političku stranku i da to svoje finansiranje prikaže kao trošak u završnom računu.
Drugi stav, koji tražite da se briše u osnovnom zakonu, glasi: "Ako se propaganda obavlja putem davanja poklona za koje nije dokumentovan primalac ili čiji je primalac povezano lice u smislu člana 59. ovog zakona, ti rashodi ne priznaju se u poreskom bilansu".
Ovaj deo teksta "ili čiji je primalac povezano lice u smislu člana 59. ovog zakona" možda ima nekog osnova, ali sada postavljam pitanje - šta ako se propaganda obavlja direktno na licu mesta, u neposrednom kontaktu proizvođač - potrošač određene robe široke potrošnje.
A svi smo svedoci da u skoro svim megamarketima svakodnevno ima dve, tri ili više prezentacija određenih proizvoda, gde proizvođač svojim budućim potrošačima poklanja svoje proizvode da bi kasnije, ako se uvere u kvalitet tog proizvoda, počeli taj proizvod da koriste.
Sama ova činjenica je u suprotnosti i sa onim zakonom koji je maločas bio u raspravi, a to je porez na dodatu vrednost, jer ti su proizvodi već oslobođeni poreza na dodatu vrednost. Doduše, ministar je uzeo za pravo da određuje koliko to može da bude, što je problem uopšte svih zakona koje donosite, koji se tiču određenih odredbi u samim zakonima, znači da izvršna vlast može da radi u nekom postupku i van kontrole zakonodavne vlasti.
Ali, kako sada neko može da pokloni neki proizvod i da bude oslobođen poreza na dodatu vrednost za poklon tog proizvoda, ali taj isti poklon mora u završnom računu da prikaže kao prihod i na njega da plati porez.
Problem je što vi sami, kada pišete ove zakone, ne vodite računa o tome šta ćete u sledećem zakonu da napišete i dolazite u ovakve situacije.

Hvala. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Jovan Todorović.
Predstavnik predlagača nije prihvatio ovaj amandman, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Igor Mirović.
Predstavnik predlagača nije prihvatio ovaj amandman, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, pa narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo, član 9. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dobit preduzeća je zaista jedan, prema mišljenju Srpske radikalne stranke, veoma loš član i daje jednu lošu sliku celog zakon, čak i onog dela koji bi i za poslanike Srpske radikalne stranke bio prihvatljiv.
Zato smo mi predložili, kolege narodni poslanici naše poslaničke grupe, njih troje, različite amandmane, sa namerom da vas ubedimo, pošto predstavnik predlagača nije tu, a mnogo nam i ne nedostaje, pogotovu posle one jučerašnje njegove završnice, pošto mu je predsednik dozvolio da govori posle radnog vremena, da iznese svoj stav, kako se divi poslanici skupštinske većine koji mogu da slušaju poslanike Srpske radikalne stranke; on očigledno to ne može i ne treba.
Znači, mi smo podneli tri različita amandmana, sa namerom da vas ubedimo da prihvatite bilo koji od ova tri amandmana. Oni mogu da se posmatraju alternativno i bilo bi dobro da neki od njih prihvatite.
Amandman koji je podneo kolega Igor Mirović odnosi se na stav 1. i 2. člana 15. osnovnog zakona, jer se na to odnosi i član 9. izmene zakona, a u članu 15. osnovnog zakona stoji da se izdaci za zdravstvene, obrazovne, naučne, humanitarne, verske, zaštitu čovekove sredine i sportske namene priznaju kao rashod u iznosu najviše do 3,5% od ukupnog prihoda.
Mi u SRS smatramo da ovaj procenat treba da bude pet, jer se radi o delatnostima koje su od izuzetnog značaja za državu, odnosno da je neophodno da država stimuliše donacije upravo za zdravstvo, obrazovne, naučne, verske, kulturne oblasti i ostalo. Ovde smo čuli u nekoliko navrata ministra kako kaže da ove oblasti ne zarađuju, a finansiraju se iz budžeta.
Mi srpski radikalni smatramo da zarađuju. Da zarađuju mnogo više nego što zaista dobijaju kao platu i na svaki način država treba da povede računa da se obezbedi što više sredstava za ove oblasti, jer ako nećemo voditi računa o zdravstvu, obrazovanju, naučnoj, verskoj i kulturnoj oblasti, onda zaista ne vidim ni koji je smisao države, ni o čemu ćemo da vodimo računa. Nećemo valjda samo voditi računa o bankarskim lobijima.
Naravno, ne mislim ništa loše o bankama, nego samo o finansijsko-bankarskim lobijima koji haraju Srbijom.
U 3. stavu člana 15. osnovnog zakona na koji se odnosi amandman kolege Mirovića kaže se – izdaci za ulaganja u oblast kulture priznaju se najviše do 1,5% od ukupnog prihoda. Ovde mislimo da je potrebno da se procenat poveća i da bude 3%.
Naravno, u okviru trošenja ovih sredstava, mi iz SRS imamo drugačiji stav od vladajuće većine, ali u svakom slučaju je neophodno da se za ove oblasti obezbedi što je moguće više sredstava, da država pokaže da joj je stalo do razvoja ovih oblasti, a ne samo da ako neko iz bilo koje od ovih oblasti štrajkuje, na žalost mnogi već štrajkuju, mnogi najavljuju štrajk, nije dovoljno da ministar samo izađe i da kaže – štrajkujte koliko god hoćete, više para nema.
Bez obzira na tešku situaciju u zemlji, na činjenicu da privreda u Srbiji ne radi, da se rasprodaje sve što može da se rasproda, da se ništa nije promenilo u odnosu na funkcionisanje vlade DOS-a, znači, bez obzira na sve te činjenice koje jesu evidentne u Srbiji, ne smemo da zapostavimo ono što nam je zaista veoma važno, ako ni zbog čega drugog, onda zbog mladih generacija, o kojima posebno vode računa ljudi zaposleni u oblastima za čije finansiranje, mi smatramo, treba da se izdvoji više sredstava.

Izvolite, reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, još kada smo raspravljali o Zakonu o budžetu za 2004. godinu pitao sam gospodina ministra – kuda ide novac u iznosu od 8,5 milijardi pod stavkom specijalizovane usluge. Dobio sam odgovor od ministra da taj novac iz budžeta Republike Srbije ide za zdravstvene, obrazovne, naučne, humanitarne, verske, zaštitu čovekove sredine i sportske namene itd.
Ovim amandmanom, imajući u vidu šta je gospodin ministar rekao tada, kolega Mirović je u ime SRS tražio, ako već država mora da izdvaja toliko novca, da je bolje da se taj procenat od 3,5%, koliko se priznaje kao rashod, dozvoli pravnim subjektima i da im prizna rashod od 5%. Mislim da bismo na taj način bar malo rasteretili budžet jedne izuzetno sumnjive stavke u potrošnji, pogotovo ako se ne zna tačno za šta se taj novac konkretno i troši.
Samo se kaže – to je za to. Ko ga koristi za specijalizovane usluge, odnosno ko je krajnji korisnik koji dobija taj novac, još uvek to ne znamo. A, da bismo izbacili tu stavku iz budžeta, dozvolimo pravnim licima da ona uplaćuju veći procenat. Verovatno će onda oni sami i da kontrolišu te ustanove koje troše taj novac i na taj način mogućnosti zloupotreba tih ustanova biće mnogo manja.
Sada sam siguran da taj novac ide na nekakve uzaludne analize, na neke proračune – šta bi bilo kad bi bilo, za neke projekte koji će možda da počnu da se ostvaruju za 50 ili 100 godina, šta će da se desi kad nestane nafta u svetu.
E, to su ti projekti gde se troši tih 8,5 milijardi dinara, pa smatramo da država ne treba da brine o tome, ali da ne bi ostali bez izvora sredstava i finansiranja, da dozvolimo pravnim subjektima da ih finansiraju 5%, ako to oni žele.
Sledeći stav, za koji je traženo da se briše, jeste stav – izdaci za ulaganja u oblasti kulture priznaju se kao rashod u iznosu najviše do 1,5% od ukupnog prihoda. Svi smo svesni u kakvoj su situaciji maltene sve ustanove kulture u zemlji.
A, ima još jedna specifičnost, da se ta stavka – specijalizovane usluge, ne provlači samo u budžetu Republike Srbije već i kroz budžete lokalnih samouprava tj. skupština opština, i da jedan deo tog novca baš ide za oblast kulture, pa je ovim amandmanom traženo da taj iznos bude umesto 1,5 do 3%.
Računamo da će kontrola onih koji uplaćuju taj novac, da bi ga ponovo uplatili, biti kvalitetnija i da će taj novac stvarno da se koristi u te svrhe, a ne pod nekim sumnjivim okolnostima da se uplaćuje određenim korisnicima za nekakve usluge od kojih niko nema u skorijoj budućnosti nikakve koristi.

Hvala.
Za reč se javio narodni poslanik Jovan Todorović, izvolite.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, propustio sam da se javim po amandmanu poslaničke grupe SPS-a na član 9, pa s obzirom da je sličan tekst i ovog amandmana koji je podnela SRS, reći ću samo da se odnosi na član 15.
O tome sam govorio u načelnoj raspravi. Mislim da je najslabija tačka ovih izmena Zakona o porezu na dobit upravo taj član 15. Bilo bi možda najcelishodnije brisati čitav tekst člana 15. jer ograničenja koja su u njemu predviđena prosto nisu logična. Nisu ekonomski opravdana, čak i sa stanovišta punjenja budžeta.
Govorio sam o tome da je stvarno nelogično u zbiru tretirati troškove koji se odnose na zaštitu životne sredine, pomoć sportskim organizacijama, zdravstvene, obrazovne, naučne, humanitarne, verske svrhe, i sve to zajedno da bude 3,5% od ukupnog prihoda, i tek tada nije oporeziva osnovica po osnovu poreza na dobit.
Kada pređe tih 3,5% onda to tretirate kao dobit u poreskom bilansu preduzeća, što je potpuno neopravdano.
Predlagač mora da se dobro udubi u suštinu ovog predloga i da briše član 15, ili u najmanju ruku da prihvati amandman SPS-a, koja predlaže brisanje stavova 1, 6, 7. i 9. i da time ostane ono što bi možda moglo da bude prihvatljivo, a to znači da se izdaci za humanitarne namene priznaju samo ako su izvršeni preko humanitarnih organizacija registrovanih za te namene.
To mogu da prihvatim. Da, kada preduzeće vrši odgovarajuće humanitarne pomoći, onda to vrši preko odgovarajućih organizacija, i to se registruje u bilansu uspeha tog preduzeća i nije sporno. Ali, ako sve to zajedno ograničimo izdacima za zaštitu životne sredine na 3,5%, onda dobijamo konglomerat ograničenja koji prosto nije stimulativan, niti da se pomažu takve humanitarne organizacije, sportske organizacije itd, a niti da se obave oni poslovi koji su čak Zakonom o zaštiti na radu nametnuti svakom privrednom subjektu, sasvim opravdano, da bi se zaštitila životna sredina u većoj meri nego što je to sada slučaj.
Samo da iskoristim nekoliko rečenica koje se tiču prethodnog amandmana na član 7. i na član 6. Naročito kada je u pitanju član 6. zakona, u kojem se kaže da se troškovi po osnovu obračunatih a neisplaćenih otpremnina i drugih naknada ne priznaju ukoliko nisu isplaćeni. Upozoravam da ovde postoji nekoliko stvari koje treba razumeti. Nekada se desi da su otpremnine radnicima i odgovarajuće naknade obračunate krajem godine, recimo čak i 31. decembra. A isplatu izvršite u februaru ili martu, zato što likvidnost, odnosno finansijska situacija privrednog subjekta ne dozvoljava da u tom danu izvršite isplatu.
Ovde se kaže da se ti rashodi ne priznaju i faktički tako obračunata obaveza prema radnicima po osnovu otpremnina postaje odjednom dobit koja se oporezuje sa 10%.
Mislim da je tu problem sprovesti, ukoliko se ne odredi rok u kojem treba isplatiti tako obračunate otpremnine i naknade zaposlenima, pa ako se i u tom roku ne izvrši isplata, onda je sasvim prirodno da ne bude obuhvaćeno u poreskom bilansu, odnosno u bilansu prihoda i rashoda kao rashod u poslovanju tog preduzeća.
To je bila namera kada je predložen ovaj amandman, da se taj rok ograniči na devet meseci i time se čitava jedna poslovna godina na neki način uključuje u priču, i nije moguće doći do toga da se obračuna a da se ne isplati i da pri tome bude obuhvaćeno kao rashod, odnosno trošak u poslovanju. Ako se isplata izvrši, normalno je da će biti obuhvaćena, a ako se ne izvrši, onda i neće biti obuhvaćena.
Neki rok koji je primeren našoj ekonomskoj situaciji i finansijskom stanju u preduzećima treba imati da bi se jednostavno od tog roka moglo poći kada se vrše odgovarajuće kontrole obračuna poreza na dobit.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 9. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Predstavnik predlagača nije prihvatio ovaj amandman, Odbor za finansije predlaže da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, nisam ni očekivala da će nadležni ministar i Odbor da prihvate ovaj amandman iz prostog razloga što bi onda ministru Dinkiću i sadašnjem ministru za informisanje i kulturu bile vezane ruke da rade ono što im je ovim zakonom omogućeno, a što je ustanovljeno za vreme prethodne DOS-ovske garniture, koju ste vi samo nasledili i vladate apsolutno isto, u kontinuitetu, istim metodama i zakonskim propisima.
Za nas je zaista bilo neprihvatljivo da se kod donošenja svih zakona iz svih oblasti uvode ovakvi stavovi i ovakva ovlašćenja ministrima da, a toga ima u oblasti pravosuđa, zdravstva, finansija naročito, mogu po ovim DOS-ovskim zakonima – koje vi sada kao ovaj, ništa suštinski, ali delimično neke stvari menjate – da vrše propisivanje određenih dodatnih podzakonskih akata i da bliže, kako to predlagač ovde kaže, uređuju način na koji će se nešto uraditi.
Član 9, o čemu je govorila gospođa Vjerica Radeta, poslanik srpskih radikala, i gospodin Arsić, trebalo je da bude zaista podsticaj u pravom smislu reči za oblast zdravstva, za naučne i humanitarne, verske delatnosti, za kulturu, za humanitarne aktivnosti, koje su slabo bile izražene za vreme prethodne vlasti, a humanost na delu se nije pokazala od strane garniture koja je učinila sve da narod mnogo teže živi. A nismo ni očekivali da će ovaj zakon da bude, kao što to neko od poslanika novog DOS-a juče ovde reče, podsticaj za zapošljavanje i za investicije.
Amandman kojim tražim da se stav 10. člana 15. postojećeg zakona briše, odnosno ovoga što kozmetički Dinkić predlaže, govori o tome da bliže propise o tome šta se u smislu ovog zakona smatra ulaganjem u oblasti kulture donosi ministar nadležan za poslove kulture, po pribavljenom mišljenju ministra finansija i ekonomije.
To ne da nije prihvatljivo, već je zaista jedan poligon za zloupotrebu svake vrste. Toga je bilo na delu i biće. Podsetiću vas samo na ministrovanje Branislava Lečića. On je bio ministar za kulturu i informisanje u DOS-ovskoj prethodnoj vlasti. Taj ministar osim svoje bahatosti, koju je najviše ispoljavao za vreme čuvene akcije "Sablja", kažnjavao novinare i medije, zatvarao pojedine medije, tu bahatost je ispoljavao kroz ovakav zakon i njemu slične, uređujući i propisujući, odlučujući, a naravno sve to o trošku građana Srbije, šta je to, koji je to deo i koja oblast kulture u koju treba da se ulaže.
Njegova predstava "Kontejner", u kojoj je on jedan kontejner, baš tako slični glavni akteri, bila je promovisana u gotovo svim pozorištima u Srbiji. Ministar Branislav Lečić je za tu uslugu, da on kao ministar dođe i predstavi se malobrojnoj publici u nekom gradu, odobravao primera radi nekom pozorištu u Srbiji 100.000 dinara, da ne licitiram sada tačnom sumom, a zauzvrat tražio da on dođe i gostuje sa svojom predstavom "Kontejner", koja je, najblaže rečeno, izrazito antisrpske orijentacije i nema veze ni sa našom tradicijom, ni sa srpskom kulturom, ni sa onim što mi predstavljamo kao narod i, naravno, lepo zaradio u tom mestu u kojem dobije takvu vrstu protivusluge.
Sa druge strane, mnogi ljudi iz oblasti kulture koji su želeli da neguju ono što mi kao država i narod imamo, naše nacionalno blago, da pospešuju razvoj i vaspitanje budućih generacija na zaista istinskim i pravim srpskim tradicijama, on to nije radio i nije želeo da odobrava novac za takve projekte. Sve to zbog toga što je ovakav zakon, ma ko da je ministar, a u budućoj vladi, u to budite sigurni, ministar za kulturu će biti neko od srpskih radikala, ne može da ima ovakva ovlašćenja, da on određuje koliko i kome će se novca davati i šta je to što smatra prioritetom u oblasti kulture. To ne samo da nije dobro ni za jedan narod, ni za jednu državu...
(Predsednik: Vreme.)
Završiću, gospodine Markoviću, valjda vas najviše oblast kulture interesuje, pa budite ljubazni, dozvolite mi da završim.