Dame i gospodo narodni poslanici, suština ovog zakona je u povećanju stopa doprinosa u oblasti socijalnog osiguranja. To povećanje, kada je reč o penzijskom osiguranju jeste sa 20,6% na 22%, zdravstvenog osiguranja sa 11,9% na 12,3% i za slučaj osiguranja nezaposlenih lica sa 1,1% na 1,5%.
Bez obzira što je ministar Dinkić pre nekoliko sati rekao da će doći do bitnog rasterećenja, bar u nekim oblastima, to je donekle tačno, međutim, cilj ovog zakona jeste popunjavanje svih ovih fondova, jer je situacije u svim ovim fondovima veoma teška.
Ako napravimo neku blic analizu kakva je situacija u svim fondovima i u fondu PIO, u fondu zdravstvenog osiguranja, kada je reč o sredstvima Nacionalne službe, bez obzira što je prethodna vlada, Vlada Zorana Đinđića, Živkovića, Đelića, Vlahovića, učinila sve da se smanje obaveze fonda prema osiguranicima, danas su penzioneri dovedeni do prosjačkog štapa.
Čuveni ministar Božidar Đelić je svojevremeno pre dve godine, dolazeći u poslaničku grupu SPS-a, rekao da će primeniti novi model zakona, po kome će penzioneri biti i te kako osakaćeni, jer oni uglavnom ne glasaju za DOS. To su bile njegove reči, a imamo i više svedoka.
I šta je značio taj švajcarski sistem? Švajcarski sistem je značio usklađivanje penzija sa rastom plata i troškova života na nivou od 50%. To usklađivanje je bilo tromesečno. Na taj način danas su penzije u Srbiji u proseku 60% od prosečne plate. Znamo da se sve cene baziraju na prosečnim platama.
Još jedno veliko upozorenje, nije tu kraj.
Najverovatnije, pošto će ova vlada nastaviti tim putem i tim stopama, mi ćemo u neko najskorije vreme imati da prosečna penzija bude i 30 i 40% od prosečne plate, tako je uglavnom u mnogim zapadno-evropskim zemljama, a znamo da su naše plate male i da će sa tim penzijama svi penzioneri na neki način biti ugroženi.
Inače, spadam u pobornike poslanika koji smatraju da sve što je bilo do 2000. godine bilo je mnogo bolje nego posle 5. oktobra. Upravo na primeru ovog zakona i stanja u ovim oblastima vrlo lako ću dokazati da je to tako.
Primera radi, prosečna penzija u naše vreme, za vreme vlasti SPS-a, bila je preko 90% prosečne plate. To je bio veliki uspeh, ali naravno, mi nismo mnogo zavisili od multinacionalnih kompanija, nismo zavisili od MMF-a i Svetske banke, koji upravo teraju nosioce vlasti da donose zakone kakvi se danas donose.
Ono što je veoma važno i za penzijski fond, to je činjenica da su danas izvorna sredstva u budžetu, odnosno u fondu PIO negde oko 50% do 60%, a sva ostala sredstva su vezana za budžet.
Znamo ipak da su opet, u to vreme, 90-tih godina, na primer 1995, 1996. i 1997. godine, izvorna sredstva, sredstva prikupljena od doprinosa bila na nivou 85, 86, 87%. A zašto su važna ta izvorna sredstva? Izvorna sredstva su važna jer se samo na taj način obezbeđuje stabilnost fonda.
Ako su nam sredstva u PIO vezana za budžet, danas je u Srbiji pola – pola. Ogromna je nestabilnost svih tih fondova. Imamo primere u mnogim zemljama oko nas, pa i u Republici Srpskoj, u Makedoniji, u drugim državama, šta znači kada se ova sredstva vezuju za budžet.
Naš je budžet, koji je na snazi od 2001. godine, sve ove tri-četiri godine, deficitaran i uglavnom se popunjava od donacija, privatizacije i kredita. Šta će biti jednog dana, a to vreme vrlo brzo dolazi, kada neće biti donacija, donaciji će možda biti još ove godine, već sledeće teško, krediti su veoma skupi i veoma nepovoljni, a kada je reč o privatizaciji, sve je prodato što je vredelo.
Ostala su još javna preduzeća koja mnogo koštaju, koja mnogo vrede. To ne bi trebalo prodavati, ali je moguće da dođe do tih prodaja, kada se sve to iscrpi, kada se sve to proda, penzija neće ni biti. Imamo te primere u mnogim zemljama. Penzije su samo u visini onih sredstava koja se prikupe putem doprinosa. U nekim zemljama ta sredstva su bila u visini 15-20%, pa bez obzira što neko nominalno ima pravo na penziju od 20.000, on primi 5.000. To je činjenica.
Sve to želim da vam kažem najviše iz razloga što hoću još jednom veoma argumentovano i činjenički da potkrepim tu situaciju, da je 90-tih godina bilo bolje. Tačno je da se teško živelo. Tačno je da su bile sankcije, tačno je da nam je sve nametnuto, i ratovi i sankcije, ali masa stanovništva, bez obzira na male plate, bolje je živela nego što živi danas. Ko danas u Srbiji dobro živi? Žive nosioci vlasti, oni ljudi koji su bliski vlastima, i to se sve svodi na desetak procenata stanovništva. To je gola istina.
Kada govorimo o povećanju stope doprinosa u ovoj oblasti, ne verujem da će ovo povećanje doprineti boljoj situaciji u oblasti penzijskog osiguranja. Danas seljačke penzije, ili poljoprivrednih proizvođača, kasne dve godine. U naše vreme, u vreme SPS-a, one su kasnile 17 meseci i to je bilo bolje. Ove druge penzije kasne dva meseca. Šta se tu bitno popravilo? Ništa.
Koliko su rigidni zakoni bili za vreme DOS-a, najbolje govori Zakon o penzijskom osiguranju. Znate da u vreme vlasti SPS-a, kada je bilo reči o obračunu penzija, one su se obračunavale na taj način što se uzimalo deset najpovoljnijih godina. Danas je to prebrisano. Nema čoveka, lekara, inženjera, radnika, kome ne odgovara obračun sa deset najpovoljnijih godina. Naravno da je ondašnja vlast, a vidim da se sada nastavlja, neće biti naročitih promena. Šta se na taj način dobija: da i budući penzioneri neće imati povoljno obračunavanje, imaće manje penzije i fondovi će biti manje opterećeni.
Kada govorimo o Fondu za zdravstveno osiguranje, i ovde imamo povećanje, možda je stopa doprinosa vezano za zdravstveno osiguranje najmanje povećana, sa 11,9 na 12,3. Međutim, šta se ovde dešava? Ne mislimo da će ovim povećanjem doći do bitnog poboljšanja situacije u oblasti zdravstvenog osiguranja, zdravstvene zaštite. Ovaj fond se veoma teško puni, veliki su problemi i kada je reč o zaposlenim licima, i kada je reč o poljoprivrednim proizvođačima. Realizacije su veoma male i kada je reč o transferima iz penzijskog fonda i Fonda za nezaposlena lica.
Šta mi možemo da očekujemo kada govorimo o svim fondovima, pa i o Fondu za zdravstveno osiguranje? Ko će da plaća doprinos? Od kada je DOS došao na vlast, 500.000 ljudi je ostalo bez posla. Ministar Vlahović je prodao najbolje fabrike, nove gazde najurile radnike.
Primera radi, u paraćinskoj Cementari, gde je bilo 3.000 radnika koji su plaćali redovno poreze i doprinose, imali plate koje su približno kao i danas, novi gazda je to sveo na 700 radnika. Umesto da u Fondu za zdravstveno osiguranje imamo uplatu 3.000 radnika iz Cementare, sada imamo 700 radnika. Gde je tu prednost?
DOS je govorio, mora da se proda. Šta je dobro, za koga je dobro? Dobro je za Švajcarca koji je kupio Cementaru ili za Albanca, ne znamo ko je kupio Cementaru. Profit, višak vrednosti, on se sada odnosi. Možda će Vlahović da replicira, pa da kaže - Paraćinci su se obogatili. Možda je i to tačno, i neka bude tačno, ali je bolje da su se i Paraćinci obogatili nego neki Švajcarci, Albanci itd.
To je suština te politike i razlike između naše politike i politike koju je vodio DOS. Kada govorim o poljoprivrednim proizvođačima, imamo najmanje uplate ...
(Predsednik: Izvinite, hoćete li da koristite i drugih 10 minuta?)
Kasnije ću.

Replika, Aleksandar Vlahović.

Javljam se po Poslovniku, dame i gospodo narodni poslanici, pravo na repliku.
Gospodine predsedniče, gospodo narodni poslanici, zaista je teško objasniti i ući u svojevrsnu političku alhemiju u kojoj treba javnost Srbije ubediti da je bolje imati tri marke penziju, kolike su bile tokom 90-tih godina, ili da je bolje da penzije kasne po nekoliko meseci, i da je bolje da umesto novca penzioneri dobijaju kupone za plaćanje struje, nego imati redovnu penziju sa visinom koja je bitno drugačija, bitno veća čak i u poređenju sa zemljama koje 2007. ulaze u Evropsku uniju, mislim na Bugarsku i Rumuniju, nego imati ekonomsku politiku koja je značila vraćanje zaostalog duga koji je nasleđen od vlade koja je na ovim prostorima vladala do 2000. godine.
Onda, ako želite da budete uspešni u toj političkoj alhemiji, morate imati argumente koji nisu argumenti. Argument koji je prethodnik rekao da je 500.000 ljudi ostalo bez posla jednostavno nije tačan.
Čak i statistički kad pogledate videćete da je broj nezaposlenih 2000. godine, odnosno 2001. godine u januaru iznosio 750.000, a da je danas ukupan broj nezaposlenih ljudi 936.000.
Međutim, ono što statistika ne obuhvata, a što je zatečeno stanje 2001. godine, to je približno milion ljudi koji su formalno imali radna mesta, a da na tim radnim mestima nisu imali redovne plate, niti je redovno uplaćivano penziono i zdravstveno osiguranje. Samim tim nisu imali ni evidentiran penzioni staž i to je takođe ogroman problem koji je prevaljen na Vladu koja je svoj posao započela januara 2001. godine.
Da ne govorim o podatku da je januara 2001. godine 350.000 zaposlenih radnika, onih koji su imali radno mesto, ali ne i posao, bilo na privremenom, prinudnom odmoru, kategorija koja je izmišljena na ovim prostorima tokom 90-tih godina. Kao što znate, ta kategorija, prinudni odmor, shodno Zakonu o radu, danas ne postoji.
Prema tome, kada kažem da je danas manji broj nezaposlenih ljudi nego što je zatečeno januara 2001. godine, ta argumentovana analiza se zasniva na sledećim činjenicama. Danas imate 936.000 ljudi koji traže posao. Januara 2001. godine ste imali 750.000 nezaposlenih ...
(Predsednik: Vreme.)
... završavam, 750.000 statistički evidentiranih nezaposlenih i približno milion ljudi koji su imali radno mesto, ali ne i posao.
Nesrećno je izabran primer Popovca, jer Cementara Popovac je upravo primer preduzeća koje nije uplaćivalo godinama doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje i to je primer preduzeća koje je očerupano u sistemu društvene svojine 90-tih godina, gde je bilo preko 1.500 izvršnih utuženja u Trgovinskom sudu u Kragujevcu. Da nije bilo privatizacije, izvinjavam se zbog prekoračenja vremena, to preduzeće danas ne bi radilo. Hvala.

Narodni poslanik Ksenija Milivojević, po Poslovniku, pa zatim narodni poslanik Toma Bušetić, po Poslovniku.

Htela bih da uputim jedan predlog Narodnoj skupštini, kako bismo efikasnije završili raspravu o setu poreskih zakona, a to je da produžimo danas radno vreme do završetka rasprave o 8. tački dnevnog reda.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Za 95, nije glasalo 33, od 128 prisutnih narodnih poslanika.
Povreda Poslovnika, gospodin Nikolić.

U sali ne postoji kvorum za donošenje ove odluke. Možete vi da pričate šta god hoćete, u sali ne postoji kvorum za donošenje odluke. Zato je predsednik Skupštine odmah pristupio glasanju, da bi ostali registrovani poslanici koji ne žele u ovome da učestvuju.
(Dobacivanje iz sale.)
Ne razgovaram sa vama, mladi kolega. Kad budete izašli za govornicu, razgovaraću sa vama.
(Predsednik: Gospodine Nikoliću, samo izvolite, ne obraćajte pažnju.)
Gospodine predsedniče, narodni poslanici SRS nisu želeli da učestvuju u glasanju o ovom predlogu. Molim vas da resetujete sistem, da utvrdimo da li imate kvorum, jer to bi jedino bilo pošteno. Onog časa kada budete imali kvorum, donesite odluku kakvu god želite, većinom narodnih poslanika. Bez 126 poslanika, na prevaru, računajući i radikale koji u tome ne žele da učestvuju, nemojte da nastavljate ovu sednicu. Uostalom, ulaze poslanici, možda ćete imati kvorum.

Gospodine Nikoliću, član 127. – svi poslanici koji su na stalnom radu su dužni da učestvuju u radu Narodne skupštine i da daju kvorum. Predsednik Skupštine je dužan da da objašnjenje kada se reklamira povreda Poslovnika.
Ne razumem poslovnički ovo što jeste deo političkog života, ali poslovnički ne postoji ta mogućnost da se poslanici pozivaju na to da nisu želeli. Oni su dužni da rade i glasaju za ili protiv.
Pošto pretpostavljam da niste zadovoljni objašnjenjem, molim da se Skupština u danu za glasanje izjasni o ovoj povredi Poslovnika.
Reč ima narodni poslanik Toma Bušetić.
Predsednik poslaničke grupe Socijalistička radikalna stranka traži da proverimo... Izvinite, molim vas. Molim sve za izvinjenje, jer istovremeno imam za govornicom ovlašćenog predstavnika SPS i imam po Poslovniku zahtev za proveru kvoruma od predsednika poslaničke grupe SRS. Izvinite, napravio sam lapsus. Gospodine Bušetiću, za trenutak napustite govornicu, jer je neophodno da proverimo kvorum, na zahtev predsednika poslaničke grupe SRS.
Molim sve poslanike da ubace svoje poslaničke kartice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema utvrđeno da je u sali prisutno 106 poslanika, što je dovoljno za rad Narodne skupštine.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Niste imali kvorum za glasanje.)
Kvorum za rad Narodne skupštine je 84 poslanika. U trenutku kada se traži kvorum, proverava se kvorum za rad. Kvorum za glasanje je, kao što znate, po Poslovniku i Ustavu, 126 poslanika i zbog toga je, da bi prethodna odluka bila izglasana, bilo neophodno da glasa više od 126 poslanika i bilo je prisutno 128 poslanika. Nemamo razloga da se oko takvih stvari ubeđujemo.
Gospodine Bušetiću, izvolite, a Narodna skupština će se izjasniti o povredi Poslovnika.

Poštovani narodni poslanici, reklamiram član 97. Pogrešno sam protumačen. Bivši ministar Aleksandar Vlahović i ja se znamo dugo, mogu da kažem i da smo prijatelji, dugogodišnji poznanici. Bez obzira što veoma često razgovaramo o mnogim temama, kada je reč o ovoj temi i o mnogim drugim političkim, apsolutno se ne slažemo, veoma često me on pogrešno i tumači.
Ta priča da su nekada radnici u vreme vlasti SPS imali samo radna mesta je izlizana i pogrešna priča, jer je bolje imati radno mesto, sto maraka plate, nego nemati ništa. Danas, četiri godine posle, masa radnika bukvalno nema ništa, nema nikakve nade za njih. To je suština.
Kada se govori o plati od tri marke u vreme 1993. godine, to se desilo samo te godine zbog sankcija koje su bile nametnute nama da bi se, još u ono vreme, na vlast u Srbiji dovela poslušna vlast koja će izvršavati sve naloge zapadnih mentora.
Kad je reč o samoj paraćinskoj Cementari, možemo da pitamo radnike Cementare, i one koji su otišli i one koji su ostali, kada je bilo bolje. Svakako da je bilo bolje do 2000. godine, jer i onih 700 radnika što je ostalo, nemaju neku nadu.
S druge strane, bez obzira šta mislio o predsedniku sindikata Smiljaniću, on je pre nekoliko dana ili večeri izrekao jednu istinu, da od hiljadu preduzeća koja su privatizovana, bar za polovinu treba poništiti privatizaciju. No, sve stranke koje su obećavale reviziju, niko ništa ne radi po tom pitanju.

Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik dr Živorad Smiljanić.