Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, imajući vidu da se o ovom zakonu već dugo priča, može se reći već godinama, i da su o njemu stvarana različita mišljenja i vršene određene izmene, onda nije ni čudo što se povodom ovog zakona javlja puno dilema, različitih mišljenja, a u određenom stepenu jedan broj argumentovanih drugačijih mišljenja.
Jednostavno, to do sada nije uređivano jedinstvenim zakonom, već su donošena pojedinačna zakonska akta koja su uređivala posebno delove ove oblasti. Takođe, prvi put imamo situaciju da se na jedan beskompromisan način naša zakonska regulativa usklađuje sa propisima Evropske unije kojima se uređuje unutrašnje tržište električne energije i prirodnog gasa. Naša poslanička grupa ocenjuje da je to pozitivna intencija i podržavamo taj deo zakona koji se odnosi na to usklađivanje.
Međutim, poslanička grupa SPS će svoj definitivni stav prema ovom zakonu doneti posle načelne rasprave i rasprave o amandmanima, s obzirom da smatramo da postoji jedan broj pitanja koji još nije dovoljno razjašnjen i neka pitanja na koja bismo želeli da dobijemo preciznije odgovore.
Koje su to glavne osobenosti koje karakterišu ovaj zakon? Decentralizacija prava i odgovornosti u planiranju i sprovođenju razvojnih programa, formiranje nezavisne regulatorne agencije, organizovanje tržišta električne energije sa ciljem uvođenja konkurencije, uvođenje kvalifikovanog kupca, operatora sistema i tako dalje.
Ono što očekujem od donošenja ovog zakona jeste nešto što se odnosi na strategiju razvoja energetskog sektora. Jasno je da zakon u tom delu donosi jedan okvir koji pretpostavlja donošenje ove strategije. Po tom pitanju postoje različita mišljenja, postoje mišljenja da je možda prvo trebalo doneti strategiju, bar globalno i načelno, pa na bazi nje eventualno donositi zakonska akta, a ministarstvo se opredelilo za drugu varijantu i o tome sada je deplasirano pričati.
Polazimo od činjenice da u prethodne tri i po godine Vlada Republike Srbije i mi kao država nismo imali nikakvu strategiju razvoja energetskog sektora. Ona je do te mere bila zapostavljena da su se sa vrlo kompetentnih nivoa po pitanju energetike čula mišljenja da nama strategija razvoja možda nije ni potrebna, s obzirom da se sasvim možemo, kao sistem i kao država, okrenuti uvozu energenata i na taj način rešavati buduće potrebe za energijom. Suvišno je reći da takav pristup i takav stav ne može doneti nikakve koristi.
Naravno, posledica toga je da u tom periodu nije pokrenut nijedan razvojni projekat kako u EPS-u, tako i u NIS-u i da ovog momenta mi nemamo u izgradnji elektroenergetski objekat.
Ono što je jako bitno, kada se govori o strategiji razvoja, jeste činjenica da već sada sa pretpostavljenim stopama ukupnog razvoja u Republici i sa pretpostavljenim potrebama za energijom koja bi pratila taj razvoj možemo da kažemo da imamo deficit u snazi od oko 1000 megavata, koji je posebno multipliciran činjenicom da se generalno i Evropa ne može pohvaliti perspektivnom energetskom situacijom, pa moramo razmišljati u tom pravcu.
Tome dodajem činjenicu da mi imamo jedan razvojni projekat koji je dosta star. Govorim o početku izgradnje TE "Kolubara B", dva puta 350 megavata, gde je do sada uloženo oko 400 miliona dolara, koja godinama stoji kao investicioni projekat, a da ne obrazlažem zašto, jer mislim da je svima poznato zbog čega je to tako.
Kao drugo, imamo jednu nespornu kvalitetnu lokaciju za izgradnju jednog bloka velike snage, govorim o lokaciji TENT-a B3 u Obrenovcu koji je opremljen više nego potrebnom infrastrukturom, gde postoje izrazite šanse za izgradnju jednog savremenog energetskog bloka.
U tom smislu apelujem na Ministarstvo da se ta strategija što pre pojavi pred Narodnom skupštinom i od nje očekujemo odgovore na ova pitanja i definisanje prioriteta o kojima sam govorio, ili nekih drugih koji se utvrde kao naši budući razlozi i razvojni programi.
Naravno, sve ovo važi, ako se zaustavi jedan narastajući rezon u proteklom periodu koji je ...
(Predsedavajući: Molim vas da omogućite narodnom poslaniku da govori.)
Ako se stopira jedan rezon koji je dominantno hteo da uvede takvu situaciju u naše razvojne investicione programe da se sredstvima koja su u prvom redu bila donatorska ovde dovode ne samo rezervni delovi, nego i radna snaga, iako su naša preduzeća vrlo specijalizovana i kvalifikovana za oblast energetike, a ja ću nabrojati samo neka. To su "Termoelektro", "Minel", "Sever-Goša", "MIN", da ne ređam dalje; praktično su ostajali bez poslova dok su relativno proste tehnološke operacije obavljale firme iz inostranstva. Neću sada da ulazim u opravdanost ili neopravdanost takvih aranžmana, ali mislim da se taj rezon polako u jednom razvojnom projektu mora ostavljati za nama.
Želeo bih da izdvojim četiri važna pitanja koja zakon tretira ili ne tretira i da o njima kažem samo po par reči. To je pitanje energetskih delatnosti i odmah ću reći zašto. U obrazloženju energetskih delatnosti nigde se ne pominje pitanje uglja.
Vrlo je interesantno, mislim da je juče neko to pomenuo, da jedna kapitalna energetska delatnost, koja ovog momenta u Elektroprivredi zapošljava blizu 20.000 radnika i godišnje isporuči TE preko 30 miliona tona uglja, jednostavno nije našla mesto u nabrajanju energetskih delatnosti.
Drugo pitanje je pitanje buduće organizacije energetskog sektora koje podrazumeva i način restrukturiranja. Znam da je o tome bilo govora, izazivalo je puno kontroverzi u proteklom periodu i znam da je bilo političkih grupacija koje su se zalagale za tzv. horizontalno restrukturiranje ili horizontalni način restrukturiranja, što bi predstavljalo jedna elektrana - jedno preduzeće.
To je metod koji nema utemeljenje ni u pozitivnim iskustvima drugih zemalja, ni u praksi koja nam je poznata i imam utisak da je sadašnje ministarstvo odustalo od te varijante. Mi kao poslanička grupa smatramo da je to nedovoljno potencirano u samom tekstu zakona, odnosno zakon se ne bavi tom činjenicom, već ostavlja Vladi da kasnije uredi ta pitanja.
Neću da budem ni maliciozan ni optimistički nastrojen, ali imali smo vlade u skoroj prošlosti koje su zastupale sasvim suprotan princip od ovoga koji zastupa današnja Vlada. Nadamo se da će ministarstvo okvir koji je postavljen ovim zakonom iskoristiti u ovom pravcu. Zašto mislimo da je vertikalni način i vertikalni princip organizovanja neophodan? Zašto mislimo da u prelaznim odredbama to prosto treba podvući, a ja se slažem da se, na neki način koji nije sasvim jasan, taj princip afirmiše, ali smatramo da ne bi bilo na štetu da to taksativno piše i meni nije jasno zašto se to izbegava.
Drugo što želim da kažem, to je stav naše poslaničke grupe prema ovim pitanja koja sam nabrojao. Stav poslaničke grupe SPS-a je vrlo jasan. Smatramo da se javna preduzeća mogu restrukturirati u pravcu vertikalno integrisanih modernih kompanija u državnom vlasništvu.
Te kompanije bi bile tržišno orijentisane na delatnost proizvodnje struje i uglja, prenosa i distribucije i sa razdvojenim i nezavisnim finansijskim računima. Ovako bi došlo do stvaranja tržišno orijentisanih kompanija i u tom slučaju proizvodni sektor, tj. proizvodnja bi obuhvatala termo i hidro potencijale u čijem sastavu bi bili i rudnici uglja. Distributivna preduzeća bi mogla da se svedu na jedan racionalan broj, da ne ulazim u detalje, a funkciju prenosa bi i dalje obavljalo jedno preduzeće. Tako jedinstvena kompanija bi imala obavezu da tarifnim kupcima obezbedi redovno, kontinuirano snabdevanje električnom energijom po konkurentnoj i kontrolisanoj ceni. Mislim da je to najprihvatljivije rešenje ovog momenta za državu i za građane, a i za zaposlene u sektoru energetike.
Tek u drugoj fazi, za koju čujem da su potrebne godine, mogli bismo da razgovaramo o izdvajanju funkcije prenosa u jedno nezavisno državno preduzeće, a tek nakon toga bismo mogli da govorimo o tome na koji način bi se pristupilo nekoj budućoj privatizaciji.
Želim da istaknem jedno pitanje koje se u medijima u poslednje vreme dosta eksploatiše kada se radi o restrukturiranju energetskog sektora, a to je pitanje viška zaposlenih. Imam utisak da naročito u domenu elektroprivrede ovo pitanje dobija malo senzacionalistička značenja bez potrebe.
Sigurno je da mi u elektroprivredi i u naftnoj industriji imamo višak zaposlenih, to bi bilo teško sporiti. Da li je u procesu restrukturiranja, u procesu stvaranja modernih energetskih kompanija, u procesu racionalizacije njihovog poslovanja, to pitanje broj jedan? Mislim, sasvim odgovorno, da to nije pitanje broj jedan. Pri tom ne mislim da ga ne treba rešavati, ali imam utisak da smo prvo počeli rešavanje sa te strane.
To smo počeli da rešavamo na način koji izaziva dodatne neracionalnosti. Sad u elektroprivredi imamo situaciju da se stvaraju nova preduzeća u koja se prebacuju radnici iz matičnih javnih preduzeća pod obrazloženjem smanjenja radne snage, a onda ti radnici iz drugog preduzeća obavljaju iste poslove, na istim radnim mestima, na isti način, isti ljudi, ali po većem trošku, jer se sada oni plaćaju kao radnici izvođači, odnosno kao spoljne usluge.
Imam utisak da se jedna forma zadovoljava na način koji prouzrokuje dodatne neracionalnosti. Stav poslaničke grupe SPS po ovom pitanju takođe je dosta precizan. Smatramo da broj zaposlenih i njegovo smanjenje treba da ima jedan postepen trend koji treba da bude paralelan sa restrukturiranjem svih ostalih elemenata u javnim preduzećima.
Nema se vremena ovde za podatke. Kada bismo sad ovde rekli koliko naše elektrane ili rudnici troše više energenata nego što je to po standardima utvrđeno, došli bismo do podataka da su ta finansijska sredstva značajno veća nego što su to troškovi zaposlenih. Prosto imam utisak da smo se na jedan pomodan način prvo dotakli ovog pitanja za koje smatram da može da ima i neke druge posledice, a ne samo tehnološke ili finansijsko-ekonomske.
Naša poslanička grupa smatra da ovo treba rešavati kroz saradnju sa sindikatom, i to kroz jedan partnerski odnos sa sindikatom, i na svaki način izbeći da buduće restrukturiranje energetskog sektora stvara socijalne slučajeve u onom delu poslovanja tih preduzeća i onim delatnostima koje su i u najtežim vremenima i u najtežim uslovima intenzivno radile i proizvodile.
Mislim da je sasvim prirodno da se ova politika restrukturiranja usaglasi sa sindikatom, jer bi predloženi model imao za posledicu najmanje otpuštenih radnika, a da ne kažem da bi to kao krajnji efekat uticalo i na cenu električne energije.
Na kraju, dozvolite mi da kažem nekoliko reči o rešenjima u oblasti tržišta električne energije. Dosta je o tome rečeno i ne možemo sigurno sa ove govornice reći da nema potrebe za izmenama i da nema potrebe da se usvoje neka zakonska rešenja koje ovaj predlog zakona daje. Želim samo da prokomentarišem jednu reč koja se sa ove govornice u poslednja dva dana čula mnogo puta, a to je stvar monopola. Svakako da ovaj zakon to pitanje rešava na jedan kvalitetan način i sa tim se potpuno slažem.
Ali, pri sprovođenju i pri donošenju drugih akata koja će restrukturirati naše energetske subjekte na bazi okvira koji stvara ovaj zakon, moramo da se pitamo - koji su to monopol imala naša javna preduzeća u domenu proizvodnje električne energije kada im je drugi određivao cenu? Nikad ta preduzeća nisu odredila cenu električne energije. Ta preduzeća su proizvodila i isporučivala struju po cenama koje su bile pet ili više puta niže nego što su cene na tržištu ili cene u najbližem okruženju. Kakav je to onda monopol, kad ta preduzeća isporučuju energiju kupcima koji tu energiju plaćaju sa procentom od 70%; onih 30% ne plaćaju, a i dalje je koriste.
U tom smislu moramo biti oprezni prema toj klasifikaciji monopolskih delatnosti. I, kakav je monopol preduzeća, moćnih preduzeća koja su odradila svoj posao u najtežim uslovima, kad su određene političke grupacije pozivale i građane i institucije da ne plaćaju njihove usluge. To nije nikakva teorija.
Mi smo imali takav slučaj, njegove posledice ni danas ne mogu da se izleče i sve to ukazuje da je to pitanje monopola dosta relativno i kada budemo primenjivali ovaj zakon, u određivanju tržišta, moramo imati u vidu da je neophodno da prethodno izvršimo još jednu sanaciju i jednu totalnu konsolidaciju, tehničko-tehnološku, ali i ekonomsko-finansijsku konsolidaciju i stabilizaciju ovih sistema.
Gurnuti neoprezno, beskompromisno proizvodni sektor elektroprivrede, mislim da se isto odnosi na NIS, u jednu nekontrolisanu konkurenciju ne bi bilo dobro po njih. Mislim da nam je kao zakonodavnom telu stalo da stvorimo uslove da se nacionalna imovina, kao što su EPS i NIS, očuva.
Očuvaćemo je ako stvaramo uslove tržišta i konkurencije koji će uvažavati činjenicu da su naši proizvodni pogoni u proseku stari 27 godina, činjenicu da smo u protekle tri i po godine u elektroenergetski sektor uložili, što iz donacija, što iz sopstvenih sredstava, 1,2 milijarde dolara, uradili smo značajne poslove.
Ali, za ta sredstva nismo dobili nijedan dodatni megavat snage, niti smo povećali količinu proizvedenih kilovat sati.
U tom smislu moramo staviti naše proizvodne kapacitete, naša sadašnja javna preduzeća u jednu poziciju blagonaklonijeg odnosa nego što bi to diktirala divlja privatizacija ili divlji tržišni uslovi, koji bi doveli do značajnih poremećaja u snabdevanju energentima. Hvala.