Članom 16. se počinje sa stečajem banaka i član 16. reguliše kako će to da se radi kada su u pitanju depoziti fizičkih lica, odnosno građana. Banka u stečaju je dužna da agenciji dostavi podatke o deponentima i njihovim depozitima prema njenim uputstvima u roku od 15 dana. Mislim da je to suvišno, jer agencije za osiguranje depozita vode stečaj i likvidaciju banaka. Ona je ta koja direktno učestvuje. Više saradnje sa bankom nemamo.
Kada se pokrene stečaj ne postoji više banka, sada je to banka u stečaju. Briše se iz registra dok se stečaj ne okonča. Ili će banka da bude likvidirana ili će da namiri obaveze prema dužnicima, pa sa nekim manjim kapitalom da nastavi poslovanje, ali sada je to banka u stečaju. Stečajem rukovodi osim Trgovinskog suda i agencija koja predlaže svog stečajnog upravnika koji radi za tu agenciju.
Posle prijema podataka agencija utvrđuje visinu osiguranog iznosa po deponentu, i to na osnovu salda svih depozita tog deponenta u banci na dan donošenja rešenja Narodne banke o oduzimanju dozvole za rad banki, uključujući i pripadajuću ugovorenu kamatu do dana donošenja. Međutim, tu je predlagač jednostavno hteo da se ogradi od toga; šta ako banka uplati depozit za osiguranje agenciji (depoziti su neka vrsta žive materije, to se menja iz dana u dan). Znači, poveća se broj deponenata, povećava se iznos depozita u toj poslovnoj banci, ali nije u tom tromesečnom periodu obuhvaćeno u kome se pokreće, donosi rešenje o pokretanju stečaja nad bankom.
Šta se sada dešava? Građani koji su se našli u tom međuvremenu nemaju pravo da potražuju od agencije ništa. Tako piše u ovom predlogu zakona. Sada se postavlja pitanje – šta je sa onim osiguranjima koja su jednostavno, čovek je došao, uložio sredstva u banku, banka uplatila osiguranje, stajalo tri meseca, potrošio novac gde je hteo, hoće da mu se vrati novac u depozit? Neće. Hoće li banci? Neće. Onda bi trebali svi koji su deponenti te banke, bez obzira da li je taj njihov depozit osiguran ili ne, da li se našao u tom prostoru između poslednjeg osiguranja i rešenja o stečaju banke, svi depoziti treba da budu obeštećeni.
Ovde se čak i postavlja mogućnost da, ako je samo jedan deo depozita, samo taj deo se namiruje, a ne onaj koji nije, mada je taj građanin ili fizičko lice kroz duži vremenski period mogao da više puta on sam uplaćuje depozit agenciji na mnogo veći iznos, nego što je bio iznos u trenutku pokretanja stečaja nad nekom bankom. Znači, on će isključivo dobiti novac na osnovu poslednje uplate premije agencije za osiguranje depozita na iznos depozita koji je tog trenutka imao i ni dinar više. Ako je možda i mesecima i godinama to plaćao, i taj depozit se menjao u zavisnosti od toga, ko jedino od svega toga ima koristi. Isključivo agencija.
U tome i jeste problem što su zakonski predlozi ovakve vrste najčešće prvi put se primenjuju kod nas, a to su eksperti neki koji su vam ove zakone pisali ili ste vi pokušali na određeni način da napravite nešto revolucionarno u bankarstvu, da se pohvalite da ste u stvari izmislili vruću vodu.