Ovim amandmanom SRS je tražila da se rok za proveru znanja tih lica koja su učesnici u prevozu opasnog tereta pomeri sa dve na tri godine. Vlada je to odbila jer ona kaže da moraju da se primenjuju međunarodni standardi. Sad smo praktično na terenu međunarodnih standarda.
Kada bude Srbija ispunila sve međunarodne standarde, onda će neko da dođe u ovu zgradu, pa će da nam kaže da više Srbija ne postoji, jer pored glomazne Vlade imamo na stotine agencije, imamo duple lokalne samouprave, imamo svega i svačega, samo nemamo normalan život. Jeste da beše ovaj engleski ambasador pre neki dan u jednoj areni gde je bio skup neprijatelja Srbije, pa je tada rekao da je Srbija normalna evropska država. Ne znamo ni šta je normalno, ne znamo ni šta je to u Srbiji evropsko, a bogami, ne znamo ni da li je Srbija država. E, vidite, doduše, ima i jedan drugi ambasador koji je vlasnik nekih agencija, ali nije bitno to.
Bitno je, gospodine Mrkonjiću, kakav je naš odnos prema nečemu što su međunarodni standardi. Ovim predlogom zakona u članu 2. ste vešto izbegli da opišete šta je to opasni teret, već ste rekli - ono što je propisano međunarodnim konvencijama.
Međutim, opasni teret može da bude i opasna stvar. Opasni teret je ona supstanca, materija koja se prevozi, koja zbog svojih svojstava može da eksplodira, da pobije ljude, može da zarazi okolinu, može da zarazi ljude. To je tako široka definicija da na momente smatram da sve što se kreće kao opasna stvar, u zavisnosti od toga šta se nalazi u prevoznom sredstvu, može da bude pod odredbama ovog zakona. Naravno, nisu sporne cisterne sa naftom, benzinom, piralenom i drugim hemikalijama. Nije sporno kada su u pitanju eksploziv, naoružanje, nije sporno ni kada je u pitanju nuklearni otpad i tako nešto.
Ali, znate, stičem utisak da je Beograd pod stalnom opsadom jer se stalno vozi neki opasni teret. Malo-malo, pa u kontra smeru prođu crne limuzine sa crveno-plavim svetlim. Ko je? Kažu – Šutanovac. Što ide u kontrasmeru? Kažu – opasan teret se vozi.
Onda sa Dedinja ona radioaktivna grupa kada krene prema Pionirskom parku, znate, ona bulumenta od Kobri. Kaže – ide predsednik Republike, mora takvo obezbeđenje da bude. Kada bi takvo obezbeđenje bilo kada se stvarno prevozi opasan teret, mi bi bili daleko sigurnija država, kada bi bilo obezbeđenja vagona, a ne da nam se desi malo-malo iscurilo iz vagona. Zašto? Cisterna stara.
Zašto mi nismo u situaciji, kao neki u inostranstvu, kada čuju da iz Francuske kreće radioaktivni nuklearni otpad prema istoku Nemačke, gde postoji, navodno, veliko skladište i postrojenja za neutralizaciju i uništavanje, pa onda celim putem ljudi protestuju jer zagađuje im se vazduh prolaskom jedne takve kompozicije. To kod nas može da tutnji nemilosrdno.
Da ne beše one eksplozije u Paraćinu, napraviše Amerikanci vojnu bazu u centru Srbije. Kažu da su samo zbog one eksplozije i blizine autoputa morali da odlože onaj sporazum sa Vukom Draškovićem za još nekoliko godina.
Gospodine Mrkonjiću, da li se sećate prve stvari koju je uradio Vlada Domazet, kao ministar nauke i tehnologije? Iskoristio je deset miliona dolara američkog kredita da se izveze nuklearni otpad iz Vinče, da bi se uništio tamo negde u Rusiji. Sećate se, bili ste poslanik, glasali ste za taj zakon, gde se daje ta pomoć.
Kažu Amerikanci – moramo to da izvezemo iz Srbije jer bi Srbi mogli da naprave bombe sa osiromašenim uranijumom, iste onakve kao što su oni nas gađali ovde. Znači, oni mogu da gađaju, a mi ne možemo čak ni da pomislimo da napravimo to. Što reče bivši ministar Parivodić – država je suverena samo ukoliko ima atomsku bombu. Ukoliko nema atomsku bombu, ona nije suverena. Mi smo do 2000. godine bili tu negde otprilike da možemo da imamo atomsku bombu.
Gospodine Mrkonjiću, sada vidite, da vas podsetim, postoji jedno pismo iz 2000. godine, napisao ga je Vili Vimer. On je tada bio potpredsednik Skupštine OEBS-a. U aprilu 2000. godine, gospodine Mrkonjiću, kada su ovi hteli da nas skidaju sa vlasti, ovi otporaši, Stejt dipartment i neki američki institut u Bratislavi su organizovali konferenciju o Balkanu i proširenju NATO pakta.
Bili su Milan Pajević iz Srbije, Aleksandar Fatić, znate, onaj veliki, i Bratislav Grubačić, ovaj što javno radi za strance. Šta je tada odlučeno? Gospođo Čomić, obratite pažnju, doneta je odluka da se Srbija trajno isključi iz evropskog razvoja, što znači da Srbija nikada neće postati članica EU, htela to ona ili ne, misli se na Srbiju, i da se što pre izvrši međunarodno priznanje nezavisnosti Kosova i još dosta toga je odlučeno, ali je rečeno ovima koje su instalirali ovde da će u međuvremenu Srbija da se zamajava daljim integracijama, dajući joj da stalno ispunjava nemoguće uslove, kako bi se tako konstantno slabila i rasparčavala.
Ovo drugo su sve varijante i varijacije sa promenjenim glumcima, likovima. Svi koji se iole ozbiljno bave politikom u Republici Srbiji ovo moraju da znaju. Ako ovo ne znaju, pravac kući, da ne rade ovaj posao.
Građani Srbije, sada vam je jasna ova priča, međunarodni standardi, evropske integracije, evropska budućnost, to je sve nešto ružno, loše, protiv Republike Srbije i građana Republike Srbije. To je dobrim delom zahvaćeno i ovakvim predlogom zakona koji je neprimenljiv. Ovaj zakon ne može da se primeni onako kako je napisano. Ako bi neko hteo ozbiljno da primenjuje ovaj propis i šta je sve napisano ovde, nijedna cisterna kroz Srbiju ne bi mogla da prođe.
Mora da se zamajava Srbija daljim integracijama i uslovima koji su nemogući, i to oni iz inostranstva vrlo dobro znaju, znaju svi koji su bili u Areni pre 15 dana, to je bio skup neprijatelja Srbije, oni bi čak i da hvataju, kao da je Mladić opasan teret. Ima mladića ovde u Beogradu, možete da ih hvatate za džabe, mislim privatno kada ih uhvatite vi koji ste bili u Areni.
Znam da gospodin Mrkonjić deli moje mišljenje i ovu moju diskusiju ću da završim, gospodine Mrkonjiću, zbog vas pre roka.