Što se tiče mog amandmana, amandman je odbijen, kao što se odbijaju i svi drugi zakonski predlozi i amandmani SRS.

Što se tiče amandmana, on je stvarno nepotreban. Nepotreban je i ovaj zakon u ovoj formi. Nemamo uporište, nemamo zakonsko uporište za ovaj zakon. Nemamo pravno uporište. To je suština. Ne može se naći jedan zakon u obliku, kao što je predložen, a da ga nemamo u budžetu za 2011. godinu. Nemamo! Imamo ovde predviđenih, u raznim osnovama, preko tri milijarde evra, planiranih garancija, a ove garancije nema. Nemamo pred sobom formu ugovora između korisnika, odnosno subjekata, u kojem je, između ostalog, Skupština Srbije jedan od subjekata, jer ona daje garancije. Nemamo tu formu.

Šta mi ratifikujemo? Ratifikujemo jedan dopis Ministarstva ili jedan zakonski propis u formi nacrta, predloga, ili ne znam više šta, ali nemamo šta da ratifikujemo. Skupština ratifikuje akte. Mi nemamo akte. Ovo je običan dopis. U tome je suština. Evo, toliko. Hvala. (Aplauz)

Narodni poslanik Vladan Jeremić ima reč. Izvolite.

Koristiću ono vreme ovlašćenog predstavnika.

Moram da priznam na samom početku da mi je ovo malo nelogično, s obzirom na to da se već hvalimo da smo postali najveći izvoznik naoružanja i vojne opreme u jugoistočnoj Evropi, i ako se već time hvalimo, kako i zašto to da baš država ponovo preuzima obavezu garanta.

Što se tiče nas u Poslaničkoj grupi SRS, već smo se izjasnili zašto je za nas neprihvatljiv jedan ovakav predlog zakona, davanje garancije Republike Srbije za obaveze "Jugoimport SDPR", i sa pravnog aspekta, i kolega Buha je govorio, kosi se sa Zakonom o javnom dugu i sa Zakonom o budžetu za 2011. godinu, a sa ekonomskog stanovišta, naravno, to je ona naša priča koja traje već duže vreme, jer i ovih novih 42 miliona evra za posao koji možda i ne bude realizovan, za budžet koji očigledno vapi za novim kreditima kako bi se deficit ublažavao.

Na kraju krajeva, jedno osnovno pitanje koje bi moglo da odgovor da na ovu današnju priču jeste – zašto baš SDPR? Pretpostavljam da je javnosti manje poznata činjenica da pored "Jugoimport SDPR", koji je prvi izvoznik naoružanja i vojne opreme, na našem tržištu ima još oko 80 takvih firmi. Očigledno da je "Jugoimport SDPR-u" potreban monopol, da se u Vladi Srbije ili poslovnoj javnosti protura nekakva ideja kako izvoznici oružja i vojne opreme pokušavaju da koriste već ostvarene poslovne kontakte SDPR-a kako bi se i oni uključili u te poslove. Upravo se i tu javljaju problemi, tako da je, upravo radi blagovremenog eliminisanja konkurencije, na predlog "Jugoimport SDPR-a" i podneta inicijativa za zakonsku regulativu, da se sve firme koje se bave izvozom naoružanja i vojne opreme licenciraju, kako bi se u određenom periodu merio njihov uspeh u poslu.

Naravno, tako bi se uspostavila direktna ili indirektna kontrola Ministarstva odbrane i države nad svim kompanijama koje su registrovane na takve poslove. To bi praktično obezbedilo kontrolnu poziciju SDPR-a ili monopolske položaje. Javnosti je i te kako dobro poznat stav srpskih radikala vezano za monopolski položaj u bilo kom delu privrede Srbije.

Mala caka, šta se krije iza svega toga, očigledno, svedoci smo u poslednje vreme i ono frenetičnog zagovaranja ulaska Srbije u NATO itd, iako je,, istini za volju, podrška građana iz dana u dan manja, ali u osnovi, kao što je i ovde očigledno reč, očigledno je da je u pitanju jedan veliki posao. Dakle, ogroman biznis gde se za velike privatne, pre svega američke i evropske korporacije završavaju određeni poslovi. Nema tu nekakve velike priče. U svetu se danas za vojnu opremu i oružanu silu dnevno troši oko četiri milijarde dolara, i to, ne računajući najvećeg kupca oružja Narodnu Republiku Kinu.

Od bombardovanja Srbije i 1999. godine, pa, onda, onog 11. septembra, krenuo je novi porast i masovna privatizacija vojne industrije. Ona je sada, uglavnom, u privatnom vlasništvu. Tako da je za sve te vojne poslove doneto pravila zbog privatnog biznisa. Drugim rečima, o ratu i miru odlučuju privatne korporacije, a države i vlade su tu samo da javnosti daju određena objašnjenja i izgovore.

U prilog ovim podacima i onoga o čemu smo govorili na samom početku, sa tog stručnog dela, neekonomskog, mogla bi da se dovede u vezu priča o dokumentima i zaključcima koji su usvojeni na nedavnom samitu u Lisabonu, to je takozvani ''Strateški koncept NATO za narednih deset godina''. Zarad javnosti, samo da kažem da taj koncept u osnovi nije ništa novo. On se oslanja na ono što je na brzinu uobličeno još 1999. godine, tokom bombardovanja Srbije. Doduše, na ovom konceptu je radila posebna radna grupa na čelu sa Madlen Olbrajt, koja valjda najbolje zna šta se zbivalo te 1999. godine.

Važnija je činjenica da su u toj radnoj grupi bili i neki ljudi koji nemaju nikakve veze sa vojskom ili političkom strategijom, kao što su, na primer, vodeće ličnosti iz najveće osiguravajuće kompanije – britanskog "Lojda", naftnog giganta "Šela", itd. Prema tom konceptu, jasno je da je NATO postao jedna globalna kompanija. Sada je sve jasnije zašto se ovakve stvari rade kod nas, zašto država preduzima obavezu da bude garant, itd. itd.

Što se ekonomskog dela tiče, tu smo blagovremeno upozoravali na opštu ekonomsku situaciju u državi Srbiji. Ne znam koliko puta smo pominjali da je jedan od osnovnih problema bio taj što u Srbiji dominiraju inostrane banke, čiji je nekakav osećaj prema tim lokalnim ekonomijama znatno manji nego prema interesu koje imaju u svojim matičnim državama. Upravo, tu smo i najranjiviji, i to je upravo razlog što, malo, malo, pa, evo, ovde u parlamentu ratifikujemo, odnosno usvajamo raznorazne kredite, zajmove, itd, itd.

Ono što je za SRS i možda posebno crno poglavlje u sveopštoj ekonomskoj politici jeste Sporazum koji je država postigla sa MMF. To je, po našem mišljenju, samo bilo priznavanje poraza ekonomske politike.

Što se nas tiče, dakle, prioritet bi trebalo da bude ne, naravno, ovo zaduživanje, ''zajmovanje'' i ostalo, nego, upravo bi fokus trebalo da bude na niskoj stopi zaposlenosti, kakva je danas u Srbiji, jasno je da je takvo stanje neodrživo, ali za ispravljanje jednog ovakvog sivila ili crnila u kojem se nalazimo država Srbija pre svega treba da ima odgovornu vlast, koja bi morala da napravi jednu dugoročnu i realističnu strategiju razvoja i da se zapravo jedan deo paketa posveti i sanaciji postojećeg stanja.

Međutim, kada je kriza onda se vuku iznuđeni potezi. Sve ovo što se danas u Srbiji dešava samo je posledica decenijske loše politike. Dakle, i u godinama pre izbijanja ekonomske krize ona je samo ubrzala da se svi mi, nažalost, suočimo sa stvarnošću, a nevolja je što je, evo, već, deset, jedanaest godina protraćeno i što je, istini za volju, ogroman novac koji je ulazio i u prethodnim godinama u Srbiju, i na osnovu privatizacije i drugih stvari, i na osnovu kredita i zajmova, očigledno, uzalud proćerdan. Zahvaljujem. (Aplauz)

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne) Pošto smo završili pretres o jedinom amandmanu, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.

Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O ZADUŽIVANjU REPUBLIKE SRBIJE KOD SOCIETE GENERALE UZ GARANCIJU SVETSKE BANKE (pojedinosti)

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Lidija Dimitrijević i Dragan Stevanović.

Primili ste mišljenje Vlade o amandmanima.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević, koja želi reč. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici,  Poslanički klub SRS podneo je ovaj amandman i pretpostavljam da je i očekivano da ovakvu amandmansku intervenciju imamo, jer prilikom rasprave u načelu veći deo naših primedbi odnosio se upravo na to što piše u članu 3. stav 1. tačka 3). Postoje i druge primedbe, kao, recimo, ona da, prvo što će u ovoj godini uraditi Narodna skupština jeste povećanje duga, kako bi se nadomestio nedostatak novca u budžetu.
Prilikom usvajanja Zakona o budžetu govorili smo da je planirani deficit na visokom nivou, da su rashodi planirani, takođe, na visokom nivou. Svi su znali na kolike prihode se može računati, mada je njihov priliv uvek neizvestan, ali i pored toga, većina je takav zakon o budžetu usvojila. S druge strane, zaštitili ste se izmenama Zakona o budžetskom sistemu, onim delom koji se odnosi na fiskalnu odgovornost i predvideli smanjivanje budžetskog deficita, ali ne sada, već postepeno, do 2015. godine. Prema tome, preporuke koje dobijate od onih čije vam je mišljenje bitno, trudite se da sprovedete. Donosite zakone, ali da se primenjuju kasnije.
Nedavno smo imali prilike da čujemo i izjavu nemačkog ambasadora koji je, govoreći o srpskoj Vladi, rekao da ona donose neke dobre zakone, ali da ima problema kada ih treba primenjivati. To je očigledni problem u Srbiji. Neke stvari urade se namerno, tako da se obaveze odlože za kasnije. Tako je i u slučaju ovog predloga zakona o zaduživanju. Poslanički klub SRS i u raspravi u načelu okarakterisao ga je kao krajnje nepošten. Ovog puta neću upotrebiti neki grublji izraz, mada to zaslužuje ovakav predlog.
Zašto je ovaj predlog štetan? Zato što su se sa predumišljajem još u novembru 2010. godine, kada je pokrenut postupak za javnu nabavku finansijskih usluga, definisali uslovi – koje će obavezne elemente da sadrži Ugovor o zaduživanju. Jedan od njih, i istovremeno najnepošteniji, jeste otplata glavnice jednokratno, po isteku trajanja kredita, nakon šest godina.
Dakle, novac će se uzeti sada i iskoristiti za pokriće budžetskog deficita, za izmirenje obaveza koje pristižu. U narednih šest godina otplaćivaće se samo iznos kamate. Po isteku narednih šest godina, u prvoj polovini 2017. godine, mora se odjednom vratiti čitav iznos od 400 miliona američkih dolara. Sada se nameće pitanje – zašto baš nakon šest godina? Da li je neko od stručnjaka predvideo da će Srbija te 2017. godine biti ekonomski toliko snažna da će moći da finansira normalno funkcionisanje i da će istovremeno moći da otplaćuje sve kredite koji će stići na naplatu?
Već se dugo godina uzimaju razni krediti koji, inače, imaju dug period počeka. Kada dođe vreme da se svima otpočne sa plaćanjem dospelih obaveza – da li će moći država redovno da funkcioniše, da otplaćuje rate kredita, a da se, pri tom, ne zadužuje? Samo u toku ove godine Zakonom o budžetu, članom 4, predviđeno je da će Republika Srbija odobriti zajmove u iznosu od 409,3 milijarde dinara.
Ponovili smo više puta. Da bi se bilo koji projekat u Srbiji realizovao, mora da se uzme kredit. Nijedan ne može da se realizuje bez dodatnog zaduživanja. To nije slučaj samo sada, u uslovima ekonomske krize. To se ponavlja iz godine u godinu. To se dešavalo i u vreme kada je imalo šta da se privatizuje, ali poznato nam je kako je taj proces sproveden, po kojim cenama se prodavalo sve što je vredelo. Istovremeno se rasprodavalo to što se imalo, uzimali krediti, a povećala nezaposlenost. Kada se sve to uzme u obzir, teško je shvatiti koji su to ekonomski stručnjaci i kojom su računicom predvideli da Srbiju 2017. godine očekuje blagostanje, da nas očekuje toliko toga dobrog, da ćemo biti sposobni da finansiramo normalno funkcionisanje države, da izmirujemo obaveze koje se stvaraju u ovom trenutku, kao i one koje su već stvorene i one koje će se u narednih nekoliko godina stvoriti, jer unapred već bi se moglo predvideti kakav je plan.
U stvari, plan se može zaključiti na osnovu Zakona o budžetskom sistemu. Njime je predviđeno postepeno smanjenje budžetskog deficita od ovog koji imamo sada, pa sve do ciljnog do 1% BDP. Ako se želi da se poštuje ovaj zakon, nakon 2015. godine fiskalni deficit moraće da bude toliki, a s obzirom na to da će dugovi doći na naplatu pitanje je – da li će zakon moći da se ispoštuje ili će, kao i neki drugi, morati da se krši? Za ovaj zakon, dakle, o zaduženju, mi iz SRS kažemo da je nepošten i smatramo da bi, ako se već uzima kredit, barem trebalo da postoji malo drugačija dinamika otplate.
Obrazloženje za neprihvatanje amandmana jasno priznaje da postoji predumišljaj da se novac potroši sada, a dug vrati jednokratno kroz šest godina, što u stvari predstavlja period počeka. Ipak je bilo potrebno prihvatiti ovaj amandman i primeniti malo drugačiju dinamiku otplate. Jasno je da je još 2010. godine, u novembru, kada je otvoren javni poziv za dostavljanje ponuda bilo evidentno kakva je namera, dakle, da se novac uzme sada, a vrati 2017. godine. Ponavljam, to je nepošteno i ovaj naš amandman trebalo je prihvatiti. Zahvaljujem. (Aplauz)

Zahvaljujem. Po ovom amandmanu se javio i narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite, imate reč.

Na početku bih morao da podsetim da SRS neće da podrži ni onaj prethodni zakon, ni ovaj zakon, a svesni smo i činjenice da gotovo ne možete da usvojite ovaj amandman, a i kad biste ga usvojili verovatno se ništa značajnije ne bi promenilo.
Ovaj amandman, kao i oni prethodni, jednostavno, treba da nam omogući da pokušamo da ubedimo parlamentarnu većinu koliko je pogrešan koncept, pristup problemu javnih finansija. Kad pogledam ovde u sali, verovatno je mali broj ljudi koji bi se setio šta se to dešavalo kod nas, recimo, u privrednim odnosima 1982, 1983, 1984, 1985. godine. Pravi hit za uspešnog finansijskog direktora nekog preduzeća je zavisio od toga koliko može da popije i koliko je sposoban da ode do neke banke, da obezbedi avaliranu menicu. Kasnije se to prebijalo, kako primarnom emisijom itd. Sećate se Fikreta Abdića u to vreme i onih afera.
Stičem utisak da otprilike sada država preuzima tu funkciju da svoju uspešnost u javnim finansijama dokazuje svojim kapacitetima da se zadužuje. To enormno zaduživanje krenulo je već krajem 2000. godine, kada je švajcarska vlada omogućila da putem jednog kredita SRJ dobije dobre pozicije da bi mogla kreditno da se zadužuje. Radi prisutnih moram da kažem da praktično od 1989. godine do 2001. godine, bez obzira kako to zvali, Savezna Republika Jugoslavija, državna zajednica, odnosno Republika Srbija, jednostavno nije postojala mogućnost da se država zaduži.
Tada je glavni hit bila primarna emisija, pa se preko primarne emisije peglalo sve. Sada zamena za primarnu emisiju jeste bankarski sistem u kome se, takođe, pegla sve. Peglanje se vrši po sistemu što država putem svojih finansija plaća nešto što joj ne treba ili što nije efikasno, ni racionalno, a putevi izlaska iz krize u javnim finansijama nalaze se u nedefinisanoj privatizaciji. Još uvek nismo dobili odgovor koja je bila svrha privatizacije. Da li da se sa društvenog preduzeća "n.n." pređe na akcionarsko društvo "Pera ložač a.d"? Ili je svrha bila prodati pa ubaciti sredstva u budžet? Ili je svrha bila od prodatih sredstava napraviti neke investicione fondove, fondove za razvoj? Jednostavno, sve se to izdelilo na neke trećine, a rezultat je vrlo slab. Teško mi je da pričam koliko je to sve crno i slabo, jer ne bih mogao nikome bolje da opišem koliko je teško od načina na koji svaki pojedinac to danas preživljava.
Onda dolazimo u situaciju da kada se istroše ili ograniče resursi zaduživanja kod ''Svetske banke'', MMF-a, kod sistema evropskih banaka, onda nam predstoji jedina mogućnost da se zadužimo u komercijalnim aranžmanima kod poslovnih banaka. Tako smo došli u ovu situaciju da se ovde sada jedna banka javlja kao kreditor.
Naravno, mi ovim amandmanom ne možemo da promenimo tender. To je valjda svima jasno. Naravno da mi amandmanom ne možemo da promenimo ni ugovor koji je zaključen između Republike Srbije i banke koja obezbeđuje kredit, ali to je prilika da se otvori pitanje da li mi i dalje možemo na ovaj način da dolazimo do ovakvih zakona i sve ono što prethodi zakonu? Da li Narodna skupština toliko mora da bude neobaveštena povodom svih predradnji pre nego što dođe ovakav zakon na dnevni red? To je sada tema za Zakon o javnom dugu, Zakon o budžetskom sistemu, verovatno i Poslovnik, kao i neke druge propise. Ali ne želim to da otvorim kao temu, zato što znam da to ne može da se reši. Ne postoji volja da se to reši.
Otvoriću temu – zar je potrebno zaduživanje? Zašto se u stvari mi zadužujemo 400 miliona? Zašto? Šta želimo da pokrijemo sa tih 400 miliona? To je prvo pitanje. Budžetski deficit, ma, budžetski deficit je imaginarna kategorija. U okviru budžetskog deficita nalaze se javne nabavke: i gorivo i mazivo, i kafe, i "oktavija" i maramice i papiri i kompjuteri i angažovanje preko Studentske zadruge ljudi da rade dve godine, pa, onda, naprasno preraste to u radni odnos na neodređeno vreme. Sve se može podvesti pod budžetski deficit. Pod budžetski deficit može da se podvede i veliki broj paradržavnih organa, u narodu od milja zvanih ''agencije''. U budžetski deficit mogu da se smeste i savetnici i saradnici i državni sekretari. Sve to može da bude u budžetskom deficitu, ali je to budžetski deficit za sve građane, a prihod za sve one koji se maste nad pričom, prosto epopejom o budžetskom deficitu.
Slažem se, skočiće neki ko nema planinarsku dozvolu, a voli da se penje, pa da kaže da to potiče još od 1991. godine kada je SRS bila na vlasti, pa 1992. godine kada su radikali bili na vlasti, pa 1993. godine, 1995. kada smo bili na vlasti, pa 1997. godine. Sve smo mi bili na vlasti, nema veze što su tu i Veljko i Slavica, oni nikad nisu bili na vlasti. Sve to može da prođe, ali može da prođe samo u ovoj sali ovde, ne može da prođe van sale, jer ljudi čitaju novine, gledaju malo, znaju ko je kada bio i pamte neke stvari. Nemoguće je za ovaj epohalni rezultat koji se desio od kada je jedan ministar napravio suficit, sećate se, dobio je ''evropsku nagradu''. Pazite, nemamo mi prava da sada osporavamo odlikovane. Gospođo Dragutinović, nemojte ovo da shvatite kao ličnu kritiku, i vi ste odlikovani kao najuspešniji ministar. Prošle godine ste proglašeni za uspešnog državnog funkcionera. Tako su mediji objavili. Ne znam da li se vi tako osećate ili se ne osećate, ali moram da kažem šta je činjenica objavljena u novinama.
Sada ako svi uspešni treba da dođu da zadužuju državu, onda nešto nije u redu sa kriterijumima na osnovu kojih se određuje uspešnost. Verovatno onaj ko nas zaduži u cugu za pet milijardi evra jeste najuspešniji. Onaj koji nas zaduži za dva miliona je manje uspešan. Dakle, onaj što nas je zadužio pet milijardi dobiće odlikovanje, a ovaj što nas je zadužio za dva miliona da se stidi, da se kaje i da gleda da u sledećoj raspodeli bude što uspešniji u zaduživanju.
Sada u toj igri iluzija, a vrlo lepo jedna radio-stanica koristi te izjave, pa kaže – narod ima prava da veruje, narod ima prava da očekuje. Evo, već 10 godina neprekidno očekuje. Sada očekuje za pet godina da se desi to što je rečeno 2004. godine. Dobro, očekivanja, nemam ništa protiv lepih osećanja i verovanja ljudi. Ja taj problem nemam. Svako može da veruje u šta god želi i ja to ne osporavam, to je legitimno pravo svakog čoveka, znate, kao mala deca kad stave šaku na oči, na lice i kažu – nema. Eto, može tako, nije nikakav problem. Nije ni problem što zbog toga dobijate veliku popularnost u narodu. Uopšte to nije problem, to je činjenica. Vi to predstavljate kao nekom realnom činjenicom. Ja to ne mogu da kritikujem. Ne mogu sada da kritikujem nekoga što voli neku stranku. Onda kad idemo sa tim reklamama, kaže – mi ćemo u EU pod našim uslovima.
Sećate se one gospođe, koriste je za reklamu, sada vodi taj put, zajedno sa Đelićem, prema EU. Tamo je ambis, ljudi! Koliki je ambis? Mnogo veći nego ovaj ambis koji traje 10 godina. Mi živimo u Evropi, mi živimo po evropskim standardima, mi svake godine po 200 puta promenimo evropske propise. Sećate se dok je bio predsednik Narodne skupštine Predrag Marković, 200 i nešto propisa i sve uslove smo ispunili. Mi smo uvek ispunili sve moguće uslove i živimo po evropskim standardima. Nije problem, nemojte pogrešno da me shvatite, samo želim da iznesem činjenice, da to ljudi shvate.
Mi smo u Evropi. Ovako se u Evropi živi, milijardu agencija, raspasana komanda, što bi se reklo, ''niti ko pije, niti ko plaća''. Tako i u Evropi, parlamenti dođu pred svršen čin, ponudi im se predlog zakona o zaduživanju prosperitetne Belgije, Holandije itd. Nemam nikakvih problema sa njihovim načinom života. Ako je njima lepo, meni je još lepše. Stvarno nam je drago kad je nekom lepo.
Uopšte nam nije jasno što vas pritiskaju ovi iz Brisela. Kako ih nije sramota da vas pritiskaju? Sada vam šalju u četiri etape posmatrače da vas kontrolišu šta radite. Odakle njima pravo da vas posmatraju? Vi ste njihovi. Što ne posmatraju svoje? Ne pada im na pamet u Belgiji da posmatraju svoje. Vas moraju da posmatraju. Dobro, to je neka vaša koprodukcija sa njima. U potpunosti se slažem.
Molim vas, mi se zadužujemo. Nekada će doći vreme da se to vrati. Sećate se, ''Londonski'' i ''Pariski klub'' star 20 i nešto godina, deset godina je to bilo maltene zamrznuto, 2001. godine se na neki način rešilo. Na koji način? Po meni loš, ali se rešilo. Posledice snosimo. Desila se sukcesija, loša, posledice snosimo! Desila se privatizacija, loša, posledice snosimo! Desile su se besplatne akcije od hiljadu evra! Rekosmo da nema od toga ništa, nemojte da lažete – samo što nas niste pobili.
Pre nekoliko dana ili meseci izađe čovek koji se kleo da to mora tako da bude, on garantuje i kaže – morao sam da vas lažem da bi Tadić bio izabran za predsednika. Pitam vas, koliko će godina da prođe kada će neko od vas da izađe i da kaže – sećate se 23. februara 2011. godine, u Skupštini se donosio taj zakon, tad smo vas prevarili? Znam da danas nećete to da kažete i nema potrebe to da kažete, ali sam siguran da će za nekoliko godina neko da se odvaži i da kaže tu rečenicu. Sećate se gospodina Ilića – proevropski, proevropski, proevropski, e, pa, pre dva meseca reče kako je u postavi donosio pare iz inostranstva. Niko ga nije prozivao za to. Ranije smo pričali, ali priznao je čovek, proradio je neki crv kod njega. Njegov problem, nije moj problem. To pričam neprekidno, konstantno.
Dakle, nema investitora. Nekada smo slušali da investitori jedva čekaju da dođu u Srbiju. Sećamo se onih šest i po milijardi koje su na granici, pred paljenje ove zgrade, samo što nisu ušle, samo da se pomeri Slobodan Milošević, naravno i Slavica Đukić, Ivica Dačić, Veljko Odalović, Zoran Krasić, Vojislav Šešelj. Samo da se oni pomere i šest i po milijardi je na granici, ulaze, rešeno! Čuli smo – nema!
Da vas podsetim, jedino SRS je bila protiv plana Ahtisari-Černomirdin. Izglasan je. Na bazi tog plana donet je Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244. Veličali su 1244, napokon naši prijatelji na Kosovu i Metohiji, UN i NATO pakt, to su naši prijatelji, mi ćemo to da završimo. Dobro, vaši prijatelji, završili ste toliko da tražite promenu Ustava da se izbriše Kosovo i Metohija. To je činjenica.
Prema tome, samo je pitanje trenutka kada će neko da nas obavesti da je ovo loš posao. Mi vam na vreme kažemo – smanjite neke pozicije u budžetu Republike Srbije i rešićete ovaj problem. Vi kažete – ne možemo. Da li šaljete poruku da bez ovih para nema isplata penzija, da li bez ovih para nema mirovnih misija, da li bez ovih para nema avionskog prevoza do Brisela, da bi se odbranio onaj rebus što je doneo pre nekoliko meseci File? Za šta vam su vam potrebne ove pare? Kada se ovoliko zadužujete, vi stvarate jedan neprekidni krug. U čemu se ogleda neprekidni krug? Vi dokazujete da smo mi zemlja sa visokim stepenom rizika i da ove poslovne banke iz inostranstva ovde dižu kamatu i kad ih pitaju – kamata je mnogo viša nego inflacija, oni kažu: ali, visoki rizici. Šta je dokaz za visoki rizik? Dobro, bruto društveni proizvod, ali vi se zadužujete. Bankari neće nikada da izgube. Oni trenutno vedre i oblače u Srbiji, ne trenutno, već godinama. Oni drže naše finansijsko tržište. Oni se iz nekog prikrajka pitaju za sve i svašta.
Možete da zamislite koja je to nacionalna bruka da se sa dva gradonačelnika ministar i državni sekretar svađaju oko toga gde će slovenačka firma da preseli mašine? Pazite, gde će slovenačka firma da preseli mašinu, posvađaste dva regiona. Oko slovenačke mašine da se svađaju ljudi u Srbiji? Da li vam to deluje normalno? Dokle vi možete da idete sa tim, ne samo zaduživanjem, nego i tom vrstom ponižavanja? Šta to radi od naše privrede? Vi ne možete da obezbedite jednu televizijsku reklamu za neki proizvod od Ražnja do Vranja. Ako meni ne verujete, pitajte ove ljude koji se bave marketingom po televizijama. Kažu – ne možemo da obezbedimo reklamu. Ne računam ove lokalne televizije, gde ''baba Stojana'' čestita rođendan itd. Nema ozbiljne reklame, nema firme koja treba da se reklamira, nema sa čime da se reklamira. Ja to, teška srca, ali konstatujem. Nije to moje zapažanje, to su mi rekli ljudi koji se tim poslovima bave.
Mislim da je najbolje za ovu državu, bez obzira na budžet, da se ovi zakoni povuku iz procedure, da se ide na rebalans da bi se smanjila ta sredstva. Znam da imate velikih problema kako da povučete pare iz inostranstva, ali morate da shvatite jednu stvar: sva ta devizna sredstva koja dolaze na vrlo interesantan način, nisu u funkciji privrede, nisu u funkciji budžeta nego neke virtuelne stabilnosti evra na ovom prostoru.
Ma, mi smo svesni situacije ako bi se pustio evra, 99% građana Srbije ne bi moglo da otplati drugu ratu kredita, jer su prezaduženi, jer ona lepa očekivanja od pre nekoliko godina, što se tiče lizinga, stambenih kredita, da mogu to da otplate za 10-15 godina, bilo je realno pre nekoliko godina, a danas su se smanjili lični prihodi građana. Neki su u međuvremenu izgubili posao. Otvara se pitanje, kad se podvuče crta, da li je plus, da li je minus? Ma, Zapad više voli svoj evro i svoje devize nego bilo kog građanina ove Republike. Sada ste vi na vlasti, sutra će da izmisle neke druge. Njima je važno samo da slede evroatlantske integracije.
Ma, šta su bili juče, prekjuče, to ih uopšte ne interesuje. Njima je bitan taj smer prema Zapadu. Šta će da bude, ma njih to ne interesuje, oni su toliko jaki da mogu da kontrolišu krizu kad god žele; u novinama i na televiziji, i na granici, i na carini, ma, ko se više pita u državnim organima, molim vas.
Vlast naših ministara se završava na onoj kvaki sa unutrašnje strane, već, sa spoljne strane one kvake ne važi ono što je dogovoreno. Kapilarni je sistem. Taj kapilarni sistem neko drugi kontroliše. Pogledajte ljude koji su u ministarstvima, koji pričaju koje muke imaju sa unutrašnjom opstrukcijom u svojim ministarstvima. Kada bi nešto hteli najbolje da urade, nailaze na zid.
Nikoga ne želim da prozivam, ali znam za gospođu Dragutinović da ima te probleme. Dokaz za te probleme da se državni sekretar mimo ministra pojavi, pa to je skandal, pa to je bruka. Ko je državni sekretar? Onaj što je psovao pre dve godine poslanike na sednici Odbora za finansije. Ostalo zabeleženo, pa morao da se izvinjava. Nije ni to bitno, ali ovde nema kompasa. Ovde ne znamo šta je vrednost kada idemo sa građanima da pričamo.
U šta građanin treba da veruje? U lepe reklame, ''početak za imetak''. Molim vas, država je komplikovana stvar, ozbiljna stvar, ozbiljno treba da se radi, ali svako ko radi državni posao mora da voli Srbiju, pre svega, pa onda na drugom mestu struka, sposobnost, i ove treće i četvrte stvari. A, ne, vole ga ovi iz Brisela, podržavaju ga ovi iz NATO-pakta, hvale ga ovi ovamo, daju mu neka odlikovanja, šetaju ih tamo po nekim konferencijama, prikazuju ih kao dobar primer da je Evropska unija nešto uradila kod nas. Šta je to urađeno sa ovom politikom, ljudi? Šta je urađeno?!
Vidite koje je zadovoljstvo ili nezadovoljstvo kod ljudi. To što ljudi nisu orijentisani u vremenu i prostoru zna se i zbog čega. Kad udari ta sirotinja, obnevide ljudi. U svemu mogu da pronađu spas.
Mi želimo malo lepšu Srbiju, ali svakog dana malo lepša da bude, nego što je bila juče, ali ne vidimo da vlast to želi, vlast ne vidi ljude. Vlast vidi upitnik, rebus, pohvale, slikanje, snimanje, DVD, CD. Zato mi ne želimo da glasamo za ove zakone kojim se samo produbljuje kriza i povećava zaduživanje.
Znam, naći ćete neku reč da mi odgovorite. Krenite, nema problema, možete da nas izbacite. Pre dve godine ste nas izbacili iz Skupštine. Da li je bilo nešto bolje? Ništa nije bilo bolje. Možete da nas kaznite. Znam da možete da nas kaznite. Da li će biti bolje građanima? Neće! Možemo da se ljutimo, jedni na druge, do mile volje, koliko hoćemo, ali da li je nešto dobro, da li se vidi taj put kojim treba da idemo, da nema više trnja? Jeste da je mali put, ali da se probijemo, da ga širimo.
Izvinjavam se što sam možda malo produžio. Ako sam nekoga uvredio, to nisam uradi namerno. Izvinjavam se. Molim sve, dajte, Srbija je jedna. Ne valja da je gubimo. (Aplauz)

Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam pratio izlaganje prethodnog govornika čitavih 25 minuta. Nisam shvatio o kom amandmanu je govorio i nisam shvatio koje su bile poruke i pouke koje je hteo da pošalje da li biračima, da li svom partijskom lideru, da li je govorio ili se greškom zbunio, pa je mislio da je na sednici ''Centralne otadžbinske uprave'' ili je možda mislio da je u svojoj spavaćoj sobi, pa da govori sam sebi i da nema nikog drugog da ga čuje.
Jako sam pažljivo čuo šta je govorio i uzalud su bile njegove reči na kraju izlaganja, jer sam razumeo da on kritikuje zaduživanje, da kritikuje namere Republike Srbije da obezbedi bankarske garancije za posao koji će raditi "Jugoimport SDPR". Zapazio sam da nije bio na poslednjem izlaganju ministarke finansije u ovoj sali, kada mu je obrazlagala zašto će biti namenjeni novci iz ovog kredita.
Znate, nekada se u osnovnim školama za loše đake organizovala dopunska nastava. Mi, baš, nemamo vremena da ovde organizujemo dopunsku nastavu za one koji nisu u stanju da zapamte ono što ministri kažu sa ove govornice, ali imam obavezu zarad istine i zarad građana ove zemlje, koji pamte možda mnogo bolje i mnogo više nego ja, da odgovorim na neke postulate i neke teze koje smo čuli u prethodnom izlaganju.
Ovde se mi optužujemo da ponekad ne iznosimo istinu i da istinu skrivamo od birača. Nikada nismo skrivali istinu od građana ove zemlje. Nikada nismo, recimo, u Kruševcu organizovali vatromet i kazali – mi smo pobedili NATO pakt, evo vatrometa. Stranka mog prethodnika je to uradila, organizovala. Nikada ni jedan lider DS nije izašao i kazao – ponosim se time što me zovu najveći manipulator srpske političke scene. Znam čoveka koji s ponosom izjavljuje da je srećan, ponosan zato što ga javnost Srbije pamti kao najvećeg manipulatora na političkoj sceni Srbije.
Nikada nisam bio ministar i nikada nisam učestvovao u izvršnoj vlasti, ali znam neke koji su imali priliku, a njihova prilika je za većinu građana Srbije bila neprilika. Znam neke koji su imali priliku da svoj raskošni talenat u oblasti finansija i zloupotrebe poverenih sredstava prikažu kao svoj učinak na kraju svog mandata. Znam neke koji su se i te kako dokazali kao ministri i znam te koji su se i te kako dokazali kao ministri. Takvih je javnost sa rukama laktom do lakta zatekla u teglio s pekmezom, kako ližu te ruke i prste, pa kada su uhvaćeni, oni su kazali – ne možete da pravite pekmez a da ne ližete prste.
Znam neke koji su i te kako zadužili ovu zemlju, ali ne za dobrobit građana ove zemlje, ne da bi građani ove zemlje imali neke koristi, ne da bi privreda ove zemlje radila, već da bi štampali partijske biltene, partijske knjige. Znam neke koji su uzimali novac iz državne kase, pa četa poreskih revizora nije uspela da utvrdi za koliko su olakšali budžet Republike Srbije.
Znam i neke koji su na pitanje kako to, rekli ste da neće biti inflacije kada vi dođete na vlast, a onda je inflacija bila prvo 30, pa 130%, drsko kazali – pa, to vam je kao kad imate sto maraka u džepu, pa vam neko uzme 30, a vama ostane 70. Sada ti isti ovde nama dele moralne lekcije, predavanja. Čak se trude i ne stide se toga da nam ovde drže i predavanja iz osnova ekonomije, iz političke ekonomije.
Zaista mislim da ovako visoko kreativno izlaganje ne zavređuje da se čuje samo ovde u ovom domu. Na fakultet vi da idete, i to ekonomski fakultet, a bogami i neke druge ekonomske institute, da svoj raskošni talenat tamo pokažete i da kažete – mi, svo ovo znanje koje imamo, pa čudi nas. Zaista se čudim da vam neko nije dao Nobelovu nagradu za ekonomiju. Ovakvo izlaganje, ovakvo znanje, to zavređuje ne poverenje građana Srbije, nego cele planete.
Međutim, s obzirom na to da ni mene, a ni građane Srbije ne možete ubediti u istinitost svojih tvrdnji, najbolje bi vam bilo da smenite narod, pošto mene ne možete da promenite, mene je narod birao, vi lepo smenite narod i kažite narodu da to što vi pričate ovde u Skupštini Srbije i ono što radite kada imate priliku, očigledno ne odgovara jedno drugom, jer očigledno je da imate dve doktrine i dva morala, jednu doktrinu i jedan moral koga se pridržavate kada propovedate, a drugu doktrinu i drugi moral koga se pridržavate kada vršite vlast.
Vaše vreme je za većinu građana ove zemlje bilo nevreme. Molim vas da nas ne pozivate na to vreme, već da zaista poverujete u vašu završnu rečenicu da želite dobro ovoj zemlji.
Ako ste nekoga uvredili svojim izlaganjem, pa, pre svega, uvredili ste zdravu logiku građana Srbije, uvredili ste nas koji smo vaše vreme jedva preživeli. Za kraj, mogu samo da vam poručim da nisam razumeo na koji deo podnetih amandmana se odnosi vaše izlaganje, jer ovi amandmani kažu ovako: ''U članu 3. stav 1. tačka 3) menja se i glasi – "3) period otplate kredita u trajanju od 72 meseca" i ''U stavu 2. broj "30" zamenjuje se brojem "15". To su amandmani koji su podneti. "U članu 6. stav 2. menja se i glasi – Pravo na povraćaj sredstava iz stava 1. ovog člana Garant će ostvariti shodno odredbama Zakona o javnom dugu".
Uz svo svoje naprezanje, uz sav svoj intelektualni trud i napor, uz završeni Poljoprivredni fakultet – smer stočarstvo, nisam vas razumeo. Hvala. (Aplauz)

Da li još neko po ovom amandmanu želi reč i molim vas da fokusiramo pažnju ka sadržaju amandmana? (Ne)

(Narodni poslanik Zoran Krasić, sa mesta: Replika.)

Imate pravo na repliku, ali mislim da nema mnogo svrhe.