Gospođo Dejanović, najavio sam, pošto znam da postoji neka zakonomernost. Na početku sam rekao da ima onih koji nemaju planinarsku dozvolu a vole da se penju. Prepoznao se čovek i javio se, ali nije to problem.
Gospođo Đukić-Dejanović, nemam nameru da branim više SPS, vas, Slobodana Miloševića zbog ovakvih napada, to je vaš koalicioni partner, pa sa njime dogovarajte to, ali bih vas zamolio jednu stvar, da sve vaše potencijale, mogućnosti kao predsednika Narodne skupštine iskoristite i sprovedete detaljnu istragu, može i Veljko da pomogne, da li sam ja odgovoran, kriv, da li imam neku mrlju, da li mi se stavlja na teret nešto što se, s vremena na vreme, spočitava u ovoj sali, a krenulo je još od maja 2001. godine preko novina. Tad su mi izmislili rođenog brata. Pretpostavljam da znate da sam jedinac. To je ta kuhinja. Znam ta kuhinja odakle dolazi, zašto dolazi itd.
Molim vas radi javnosti, jer nemam namere da se pravdam nikome, nikada se u životu nisam nikome pravdao, pogotovo kada nema neko vozačku dozvolu, ali bih vas zamolio da iskoristite vaše potencijale i mogućnosti, obavestite sve poslanike da se jednom za sva vremena se prekine sa tom pričom. Ja sam ipak samo jedan mali jedinac, nemam ni rođenog brata ni rođenu sestru. Ako sam nešto kriv, kažite šta sam kriv, ali obavestite kompletno javnost zvanično, nemojte ovako sa insinuacijama koje se sporadično čuju.

Gospodine Krasiću, nisam uopšte razumela suštinu replike koju ste tražili.

Ne bih mogla da doživim sebe kao organ istrage i nikakve istrage ne bih ni mogla da vodim, te ni da vas obavestim, ali razumem vašu potrebu da se u ovom parlamentu, tu vam se potpuno pridružujem, ne bavimo analizom prošlosti, nego da radimo po Poslovniku, odnosno u vezi sa dnevnim redom koji je tog dana aktuelan i tu vas potpuno podržavam.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović. Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram i kao ovlašćeni predstavnik da se osvrnem na ovu malopređašnju diskusiju gde nam je poslanik DS, stranke koja je rekla da ćemo praviti iskorak napred, u raspravi pre podne, održao lekciju da je 25 minuta dobro slušao gospodina Krasića koji se buni protiv nekog kredita vezano za "Jugoimport SDPR".
Gospodine Milivojeviću, da vas podsetim, rasprava o tom kreditu odnosno o garanciji je završena pre nekih 40 minuta, tako da ako ste slušali ne znam šta ste i koga ste slušali. Međutim, Zoran Krasić nije ni jednu jedinu reč progovorio o tom kreditu, odnosno o toj garanciji ili kontragaranciji, gospodin Krasić govori o novom zaduživanju države Srbije za 400 miliona dolara i o tome govori vrlo argumentovano i govori sa političkog aspekta, traži odgovore na pitanja gde ćemo trošiti taj novac.
Znam da je za vas 400 miliona dolara na teret države kao i 400 dinara i ako ste nešto pokazali i manifestovali poslednjih 10 godina, onda je to to. Vi možete da skačete na 90-te godine koliko god hoćete, ali državu koju ste nasledili bila je tri puta manje zaduženija nego što je to ona danas, za isti period koliko ste bili na vlasti, koliko i ti iz 90-tih godina.
Što se tiče ovih amandmana, gospođo Dragutinović, da su obrazloženja za njihovo odbijanje bila drugačija ja bih zaista imao sumnju da smo predložili nešto loše, međutim, ovo što ste napisali u obrazloženjima zaista nas drži u uverenju da delite naš stav u odnosu na ono što smo predložili. Ova obrazloženja su više nego formalnog karaktera. Čak ću biti slobodan da kažem da ih niste pisali niti da znate šta piše u njima.
Pre nego što se dotaknem ovog amandmana na član 4, moram da se osvrnem i na vašu završnu reč u prethodnoj raspravi u pojedinostima. Rekli ste nekoliko stvari koje zaista ili ne mislite ili mislite. Ako mislite, ubeđeni smo da to nije dobro.
Moram i ja da se pozovem na Lazara Pačua, ali vrlo s razlogom, zbog deficita. Rekli ste da su svi njegovi budžeti bili sa deficitom. To jeste tačno, ali niste rekli da je Lazar Paču finansirao Balkanski i deo svetskog rata, i niste rekli da je dinar tada bio u rangu francuskog franka, samo ste to zaboravili da nam kažete.
Analizirajte gde je danas dinar, kakvu snagu on ima i šta smo mi finansirali sa deficitom koji Srbija ima. To je suštinsko pitanje SRS. Mi ne postavljamo samo pitanje da li treba ili ne treba da se zadužujemo. Ako se već zadužujemo, mi pitamo šta je struktura našeg duga i šta je struktura našeg deficita. Vi vrlo dobro znate šta je. Nemate političku slobodu da date odgovor na tako nešto. Dobijamo odgovore koji objektivno ne odgovaraju onome što predstavlja stvarnost i život u Srbiji.
U završnoj reči sve mogli da nam kažete, ali niste mogli da kažete da Vlada Republike Srbije, po mišljenju MMF, vodi restriktivnu politiku. Restriktivnu politiku, sa ovakvom javnom potrošnjom, vi vrlo dobro znade da ne vodite. Ako smatrate da je restriktivna politika to što ste skupili hrabrost da kažete prosvetnim radnicima – ne možemo više da povećavamo, ili nekim drugim sindikatima da u ovoj godini nema povećanja, ili ste povećali plate i penzije na svega 1%, ako nam kažete i uverite nas da je to restriktivna politika, onda, ne znam šta nije restriktivna politika.
U januaru mesecu, gospođo Dragutinović, od svih para koje su istrošene u budžetu, pedesetak milijardi, samo je 300 i nešto miliona dinara potrošeno na kapitalne rashode, sve ostalo je javna potrošnja i rashodi, od socijalnih davanja, plata, penala i kazni itd, itd.
Ako nas ubedite da vodite restriktivnu politiku vi koji na godišnjem nivou platite tri milijardi penala i kazni iz budžeta Republike Srbije zbog neefikasne i neodgovorne države, onda ne znamo šta je restriktivna politika ili šta to nije restriktivna politika.
Ono što ste, takođe, rekli, a to se tiče i ovih obrazloženja, i za amandman gospođe Lidije Dimitrijević, ali i za ovaj moj amandman, možda ste malo sa podsmehom rekli da i studenti ekonomije znaju kako se troši novac ili kako će se trošiti novac (to smo zabeležili) koji povlačimo. Jeste, jeste, to ste rekli. Uzmite stenogram.
Sada vas pitam, a kada je to SRS rekla da se novac ne troši u skladu sa Zakonom o budžetu? Nikada nismo rekli. Svi ovi ministri koje je DRI detektovala kao neodgovorne i nesavesne ministre trošili su novac u skladu sa Zakonom u budžetu. Vi ste jedan od ministara koji je rekao da u Srbiji diskrecioni rashodi ministara ne iznose mnogo u okviru potrošnje. Možemo da se složimo da je tako. Pogledajte sa koliko malo novca su napravili veliku štetu ministri i vaše kolege u Vladi i to je otkriveno samo na delu ukupno potrošenog novca poreskih obveznika.
Zamislite da je DRI radila punim kapacitetom, da se gledalo 80% budžeta kako je to praksa u razvijenim državama ili da su, daj bože, ušli u javna preduzeća, pa da ne mora novinarka jedne televizije da bude istražni organ i državni tužilac i sve ostalo, i da ne moramo sa televizije da se obaveštavamo kako se i koliko pljačka u javnom sektoru, nego da država pokaže razvijene mehanizme da štiti sebe, a da o aktivnostima države mediji samo izveštavaju. I još samo da ovlastite tu televizijsku kuću da hapsi i sve će biti super, da operete ruke i da ne morate da čačkate neke politički bliske ljude, ne mislim lično vama bliske, nego Vladi i politici koja je na snazi danas u Republici Srbiji.
Govorili smo o dugovima i visini dugova. Da li je potrebno da Srbija uzme 400 miliona dolara i nikada nismo osporili mogućnost da finansirate deficit i zaduživanja, ali smo kroz naš amandman, naše dali konkretan predlog kako da se troši novac od 400 miliona dolara. Duboko sam ubeđen da ni u jednom od tri stava u ovom predlogu ne postoji nešto što je suprotstavljeno Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu, niti bilo kom drugom zakonu. I da ste napisali u obrazloženju – ne uklapa se amandman u naš politički koncept, mogli bismo to da prihvatimo, ali da nas ubeđujete u ovo što ste napisali zaista nije potrebno. Posle ću da pročitam jedan po jedan stav i recite mi šta je suprotno Zakonu o budžetu.
Napisali ste – amandman se ne prihvata iz razloga što je članom 2. Zakona o budžetu Republike Srbije propisano da se sredstva za finansiranje budžetskog deficita obezbeđuju između ostalog iz kredita. Nismo tražili da se ne uzme kredit. Mi smo brisali članove Zakona. Da, povucite kredit od 400 miliona dolara pod nepovoljnim uslovima, dok je članom 3. predviđeno zaduživanje Republike Srbije kod poslovnih banaka i to je u redu. Takođe, pitali smo vas zašto ste tražili da kumulativno vratite 400 miliona dolara i za to nismo dobili odgovor. Za programsku podršku budžetu u različitim valutama, uz garanciju Svetske banke, nismo sporili. Ništa nismo sporili.
Našim amandmanom uopšte nismo tražili da se nešto u tom smislu menja, ali smo od vas tražili, našim amandmanom, da sredstva koja ćete povući iz kredita, onaj deo koji ćete trošiti na budžetski deficit, ne za refinansiranje nepovoljnih kredita, trošite na lokalnom, regionalnom, nacionalnom nivou za putnu ili komunalnu infrastrukturu.
I ne možete da me ubedite da nemate takvu mogućnost kroz Zakon o budžetu. Da li je moguće da država Srbija ne sufinansira takve projekte ili ste sada u problemu? Nema više u Vladi onih koji su taj novac delili kako su hteli: na osnovu političkih simpatija, sklonosti, slabosti ili opredeljenja. Pa, u jednoj školi gde jedna stranka iz Vlade ima interes imate tri đaka i potpuno renoviranu školu, a to je tako moglo tri godine i evo dokle je došlo. Došlo je dotle da jedni sa drugima u Vladi ne pričate, a mi poslanici koji sedimo u ovom parlamentu treba da verujemo da će u takvoj atmosferi u Vladi da se donose racionalne odluke da se troši 400 miliona dolara. Nećemo da vam verujemo.
Zbog javnosti i zbog mojih kolega poslanika pročitaću šta smo predložili. ''Deo sredstava obezbeđenih iz kredita kojima će se finansirati budžetski deficit, koristiće se isključivo za kapitalnu potrošnju. Kapitalna potrošnja iz stava 2. ovog člana podrazumeva revitalizaciju lokalnih, regionalnih i nacionalnih projekata komunalne i putne infrastrukture.'' Ono što je sada najbitnije, gde smo hteli da damo na značaju i ovom telu, neka i ovo telo zaista pokaže kontrolnu funkciju, predložili smo: ''Kriterijume za kandidovanje i izbor projekata iz prethodnog stava, posebnom odlukom definisanje Odbor za finansije Narodne skupštine Republike Srbije u roku od 15 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.'' Da li bi neko mogao da mi kaže šta je ovde loše? Šta je ovde na štetu građana Republike Srbije? Šta je ovde u suprotnosti sa održivim karakterom razvoja?
Gospođo Dragutinović, šta je ovde u suprotnosti sa novim modelom rasta koji promovišete u javnosti? Apsolutno ništa. Da li imate uvid kakvi se projekti kroz lokalne samouprave ostvaruju? Šta država Srbija sufinansira ili u celosti finansira? Duboko sam ubeđen da nemate predstavu. Znate li na šta se sve novac troši? Ne postoji kompetentnije telo u Srbiji koje bi moglo da napravi bolji i kvalitetniji skrining koji projekat da se finansira. Na jednom konkretnom primeru na regionalnom nivou ja ću to da vam obrazložim i predložim. Možda se do kraja rasprave i predomislite i prihvatite ovaj amandman. Duboko smo ubeđeni da bi svi u Skupštini na predlog SRS prihvatili da zajedno formiramo telo ili komisiju koja će kontrolisati svaki postupak javne nabavke koji će morati da se sprovede za trošenje ovog novca.
Taj novac, gospođo Dragutinović, ne bi otišao u džepove onih koji će ga sutra izneti iz Srbije. Taj novac bi se platio radnicima, ušao u firme, pa kroz realni i stvarni put ušao u potrošnju iz plata radnika, i iz preduzeća, iz poreza ušao u potrošnju u Srbiji. To ima smisla, a ne povuci kredit i daj narodu. Kako će da vraća to ptice znaju, desetogodišnja praksa koju vi sada menjate.
Da se ovom logikom, koju nameće SRS, država rukovodila 2001. godine pa naovamo, znate li gde bismo danas bili? Danas bi nas svi tražili za partnere. Ne bismo im u predvorju kevtali i pristajali na bolesne političke kompromise ne bi li pogledali blagonaklono na nas. Ne bi nam ovde kojekakvi, da se ne izražavam u ovom domu, delili lekcije ispred ovih mikrofona i na ovom tepihu.
Očigledno je da ne postoji politička volja da se u Srbiji počnu stvari menjati. Očigledno je da ne postoji. Dug nam je 41% u odnosu na BDP. Limitirali ste nas zakonom 45%. Gospođo Dragutinović, nećemo da kažemo – mi smo visokozadužena država. Ne, mi to nismo, ali loše upravljamo našim javnim dugom. Nije fiskalna odgovornost to što ćete ga držati u granicama 45%. Mi smo ga za nešto više od godinu dana za 10% povećali, a bili smo u nezavidnoj situaciji kada je dug bio 31%, a ne 41%. Znate zašto? Zato što za taj iznos duga nismo imali niti vrednu niti kvalitetnu infrastrukturu.
Imamo loš privatni sektor! Imamo ogromne regionalne razlike! Imamo starenje stanovništva! Šta je sa aktivom države? Da li sa njom možemo da se pohvalimo? U kakvom su stanju javna preduzeća, o čijim dugovima gotovo i da ne pričamo?
Mesečno, samo ''Srbijagas'' plaća tri miliona evra kamate i dospele obaveze. Jedno javno preduzeće o čemu mi ne pričamo kroz ove podatke i cifre, a to je obaveza države. Da ne govorimo JATU, o ''Kolubari'', o nekim drugim ''Kolubarama'' i tako dalje.
Vidite, mi nismo iracionalni. Francuska je visokozadužena država. Kada u Francuskoj uzmete jednu i drugu stranu i napravite odnos, Francuska je peta država po bogatstvu u svetu. Francuska je za svoj dug napravila puteve, napravila elektroenergetsku infrastrukturu, razvila nuklearni program, ulagala u nauku itd, itd, itd.
Šta smo uradili mi? Šta smo mi finansirali? Koga smo mi finansirali u poslednjih deset godina? Kada kažem mi, mislim na vlast. Lako je nekima da se smeju, njih to ne dotiče. Baš njih briga. Protraćili su narodu deset godina, a vi i danas, ni krivi ni dužni, možda u jednom delu, trpite sve ovo, ali, vi ste izabrani.
Šta smo hteli, gospođo Dragutinović? Bez obzira što je nivo, opet, zahvaljujući neodgovornoj i nesposobnoj vlasti, administrativnih kapaciteta, lokalnih samouprava, takav kakav jeste, verujemo da u bar u svakoj drugoj lokalnoj samoupravi postoji projekat koji možete da finansirate od ovih para. Ne postoji volja, samo vi dižite ruke, gospođo Dragutinović, gledaćemo se i za godinu dana. Znam da vam je teško, ali šta da vam radim.
Postoje projekti koji su ozbiljni i koji treba da se finansiraju, apropo onoga za šta se Vlada zalaže, bar deklarativno. Na neki način ja ću biti lokalpatriota i osvrnuću se na jug Srbije. Gospođo Dragutinović, postoji na jugu Srbije projekat koji je vredan 10 miliona evra. Odnosi se na područje koje je država proglasila nacionalnim interesom. Projekat čijom bi realizacijom bilo zaposleno ko zna koliko ljudi, iz dva okruga, iz pet opština, angažovana operativa, obična radna snaga itd. itd. Naravno, projekat se odnosi na ''Vlasinsko jezero''. Spremna je dokumentacija i sve samo da se iznese pred Vladu, pa da Vlada pokaže volju da to finansira, zato što je projekat održivog karaktera. Zato što će u periodu, možda ne za šest godina, ali sa uspešnom realizacijom za sedam, osam ili 10 godina, taj projekat početi da vraća novac ili bar deo sredstava koji ćete vi da povučete, i za pet ili šest godina uopšte nećete razmišljati o njima. Možda će se stvarati uslovi da se kroz neko prihodovanje taj deo sredstava vraća ili daju učešće u kumulativnom servisiranju duga.
Ubeđen sam, bez obzira što nemam dobar odnos i komunikaciju sa lokalnim rukovodstvom, da, recimo, o nečemu takvom možete i treba da pričate u Vladi, umesto što se svađate između sebe i optužujete jedni druge kakvi to neformalni centri vladaju, ko je kriv i ko nije kriv, ko je dobar i ko nije dobar, da uzmete i da se bavite ozbiljnim i korisnim stvarima za državu i za njene građane. Da ne pričate o decentralizaciji i regionalizaciji, a istovremeno, regionalne razlike iz dana u dan su sve veće i veće.
Smatramo da bi amandman SRS bilo korisno prihvatiti. Ako cenite da nije koristan, ne možete da kažete da bi proizveo štetu. Bez ikakve štete je za budžet Republike Srbije. Kroz vreme ste pokazali, da li su to politički pritisci, da li su to vaše političke slabosti ili je takva vaša politička volja, SRS, s jedne strane, to uopšte ne interesuje, a, sa druge strane, za građane to uopšte nije bitno. Oni trpe štetu, oni imaju problema. Oni ne vide perspektivu sa vama. Oni veruju da vi niste sposobni da prave iskorake zajedno sa vama u budućnosti. Ili prihvatite ovo, ukoliko ne, neka je i vama i nama Bog na pomoći u narednim godinama. Hvala. (Aplauz)

Narodni poslanik Dejan Mirović ima reč.

Dame i gospodo, ministre, amandman kolege Stevanovića odražava suštinu naše politike. Formulacija koja je upotrebljena u amandmanu je više nego precizna, jer pokazuje da smo protiv organizovanog rasipništva.
Smatramo da država koja se nalazi u ekonomskoj situaciji takva kao što je naša, mora da ima prioritete u socijalnoj, zdravstvenoj i prosvetnoj oblasti, a ne da ispunjava neke kriterijume koji se ne poštuju ni u EU, koja izgleda idealna i u kojoj nikakve nepravilnosti u odnosu na akikomuniter ne postoje. Naravno, to je fikcija i tako nije u stvarnosti.
Vidimo da je ovaj kredit uzet u iznosu oko 300 miliona evra, da bi se pokrio budžetski deficit. S obzirom na vaša prošla izlaganja i opštu politiku Vlade, to se uzima da bi se nekakav imaginarni cilj iz Pakta stabilnosti, a koji se ne poštuje ni u EU, od 3% budžetskog deficita ispoštovao u jednoj zemlji koja ima velike probleme. Opet kažem, u prosveti, zdravstvu i u svim drugim oblastima.
Sigurno znate da je još 2003. godine, kada je počela, da tako kažemo, da funkcioniše ta zona evra, da upravo Francuska i Nemačka nisu ispoštovale taj procenat od 3%. Ne vidim razloga zašto bi se ovde to tako ovde rigidno izvršavalo, i po cenu socijalnog mira, po cenu ugrožavanja onih kojima je pomoć iz budžeta najpotrebnija.
Daću vam konkretan primer iz prakse koji će pokazati koliko je ovaj amandman kolege Stevanovića dobar i koji pokazuje šta može da uradi jedna politika, koja nema veze sa realnošću, već sa ovom deklaracijom o usklađenosti sa akikomuniterom, koji se upravo ne poštuje u EU, tačnije, u dve glavne zemlje EU – u Nemačkoj i Francuskoj.
Sigurno znate i čitali ste u našim medijima skandalozne podatke, da Republički zavod za zdravstveno osiguranje, na čijem je čelu gospodin Aleksandar Vuksanović, ne želi više da finansira Institut za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora. Tačnije, 200 dece koji traže pomoć i kojima je potrebna pomoć u razvoju, a radi se o cifri od 140.000 evra godišnje.
S druge strane, u budžetu je predviđeno da se povećaju izdaci za Kancelariju Vlade Republike Srbije za pridruživanje EU u visini od milion evra. Šta to znači? Milion evra je značajnije da bi se povećavala evrobirokratija, briselska birokratija u Republici Srbiji, nego 200 dece koji su na listi ovog Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora.
Kako smo saznali u SRS, gospodin Aleksandar Vuksanović se čak nije udostojio ni da primi delegaciju roditelja. To je skandal. To je tako bahato i drsko ponašanje, da nemam reči. Smatram da je to potpuno u suprotnosti i sa frazama Vlade Republike Srbije, da se ovde gradi kao neka socijalna država, neko društvo budućnosti koje ulazi u EU itd. To je sramota, najblaže rečeno. Stvarno nemam reči.
S druge strane, uzimaju se krediti koji su nepovoljni i znate da su pod patronatom ''Svetske banke'', upravo pod patronatom onih institucija čiji je i bivši predstavnik Sajmon Grej zahtevao da se smanje izdaci za zdravstvo, da se smanje izdaci za prosvetu. I posledica ovog bahatog ponašanja direktora Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, gospodina Aleksandra Vuksanovića, jeste upravo to. Dakle, jedna ekonomska politika, socijalna i svaka druga koja je pod patronatom ''Svetske banke'', MMF i EU koja ne vodi računa o građanima, o socijalnim potrebama, nego o nekim imaginarnim ciframa od 3% budžetskog deficita, a takva se pravila, ponavljam, ne poštuje upravo u EU i u najznačajnijim zemljama, kao što su Nemačka i Francuska.
Cilj ovog amandmana je, pre svega, da se prestane sa rasipništvom, da se ekonomska politika uskladi sa realnim potrebama naših građana kojima najviše treba pomoć, dakle, dece, studenata, penzionera i svih onih koji su na udaru takozvane EU ili briselske politike.
Dakle, imajte u vidu da je ova fraza o akikomuniteru, koja se pojavljuje u Predlogu zakona, ipak u suprotnosti sa realnošću. Mi apelujemo, zato je ovaj amandman i podnet, da se prekine sa jednom dogmom, sa slepom poslušnošću i ispunjavanjem jedne politike koja je u neoliberalnom smislu doživela krah od SAD, pa do EU i nadalje. Ili ćete me možda ubediti da evro nije politički projekat i da evro ima budućnost, ili ćete me u tom smislu ubediti da su ekonomije Nemačke i Grčke nešto što se podudara, nešto što je isto? Ako me ubedite da je to, a ja vas uvažavam i smatram da ste ugledan profesor Ekonomskog fakulteta, mi ćemo onda reći da je ovaj amandman u suprotnosti sa realnošću. Međutim, nažalost, mislim da je ovog puta, kao i pre, istina na našoj strani. Zahvaljujem. (Aplauz)

Da li još neko od poslanika želi da govori po amandmanu? (Ne)

Gospodin Buha želi reč. Izvolite. Imate 28 i po minuta.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, ovo je vrlo zanimljiva tema i o njoj moramo razgovarati, jer je ona aktuelna i za opoziciju i za vlast. Naime, mi smo danas u vanrednom zasedanju i vidimo po značaju tačaka koje nam se predlažu od strane vlasti šta je najbitnije ovog trenutka. Najbitnije je uzeti kredit, zadužiti se, jer su nam finansije prazne. Daleko je važnije, gospođo Dragutinović, da smo danas razgovarali ovde o stvarnom stanju u oblasti privrede, u oblasti finansija, da izgradimo sistem, ono što vam nalaže EU, održivih finansija, realnih finansija.
Da vidimo šta je sa poreskom i fiskalnom politikom. Mi parcijalno ulazimo, evo, imaćemo na redovnom zasedanju dve izmene i dopune zakona, ali nemamo jedinstvenu fiskalnu politiku. Nemamo sve preduslove koje vi jako dobro znate, a koje nećete ovde da prezentujete i iznesete. E, zbog toga, moramo se zaduživati.
Još jednom moram naglasiti, SRS od vas zahteva i traži –štednja, najstroža štednja! Kada sam vam u načelnoj raspravi ukazao na potrebu štednje i ukazao na Grčku, ukazao sam na Grčku samo zato što je ona došla u takve finansijske i ekonomske teške i krizne uslove privređivanja, rada i života, i ukazao šta će ona učiniti u godišnjem periodu i četvorogodišnjem periodu, kao i koje stabilizacione mere i mere štednje ona čini u 2011. i do 2014. godine, vi ste rekli – nemojte mi govoriti o Grčkoj. Ali, sada ću, imam ovde izvađene podatke o tome, možemo mi o Grčkoj pričati jedno i drugo, međutim, evo, (znam ih i napamet, da ne tražim sada) prosečna zarada je 1.150 evra. Njihov izvoz je 28, čini mi se, milijardi evra. Kod nas je izvoz 7,5 milijardi evra u 2010. godini. Četiri puta više, a otprilike je 1,5 veći broj stanovnika u Grčkoj.
Neka nam samo ova dva parametra pokažu gde se mi stvarno nalazimo, i oni koji imaju i daleko veće plate i daleko više izvoze, imaju daleko veći bruto društveni proizvod po glavi stanovnika, itd, druge benefite daleko povoljnije nego mi, oni štede, a mi nemamo aktivne mere štednje u ovom budžetu, a to tražimo od vas, jer naše finansije nisu održive. To vam govori EU, to vam govori MMF, ''Svetska banka'', itd. Jedino vi smatrate, odnosno aktuelna vlast smatra da su naše finansije održive. A, kako su održive, kad sami kažete, u ovoj skupštini ste rekli u više navrata – mi deficit budžeta možemo rešiti samo na dva načina: kreditima i privatizacijom.
Da li ste vi u vašim udžbenicima ikada naveli to što ste izgovorili u ovoj skupštini, da su to jedini elementi saniranja deficita u budžetu? Imate daleko veći spektar mogućnosti. Zašto ih ne primenite ovde? Ne možete to. Ova vlast to ne može učiniti. Zapetljani ste u koalicione neprincipijelne odnose, itd. Sve to kulminira deficitima; deficitom budžeta, deficitom tekućih plaćanja, deficitom u PIO fondu, i tako dalje.
Pročitaću vam ovde koliko to sumarno izgleda kada vi u članu 2. budžeta za 2011. godinu kažete, da ćete za potrebna sredstva za finansiranje budžetskog deficita, pa, u iznosu od 93 milijarde, onda, za finansiranje otplate duga u iznosu od 410 milijardi, četiri milijarde evra, za nabavku finansijske imovine u iznosu od 30 milijardi, itd, i onda kažete da ćete to učiniti kroz obezbeđenje kredita u iznosu od 130 milijardi, odnosno otprilike milijardu i 200 miliona. Evo, jedna od tranši namirenja i pokrića deficita kroz kreditne linije jeste i ovaj kredit.
Izneo sam stav SRS i govorimo stalno, bez štednje nema države. Privreda je dovedena na ivicu. I sami znate da je MMF, ako to stvarno nije, vi ste izašli sa određenim podacima, opovrgavali da je to 400 hiljada otpuštenih radnika, ono što je izneo MMF. Da li je to stvarno ili nije?
Vi ste u govoru u završnoj reči po ova dva zakona u načelnoj raspravi rekli da verujete zvaničnoj statistici. Ona kaže da je to, negde, oko 30-ak. Pročitaću ovde, nemojte se mrštiti, imam tačno ovde ove podatke. Verujete zvaničnoj statistici. Naša zvanična statistika kaže da je to negde 30-ak hiljada radnika koji su izgubili posao. Da li možemo verovati svemu tome? Jeste li vi ubeđeni u neke druge podatke? Moramo gledati realno stanje. Ne možemo se sakriti iza podataka koje nam iznosi MMF. Ako to što je izneo MMF ne postoji, taj MMF mora otići iz Srbije, kao međunarodna finansijska institucija, jer je oterana iz svih zemalja gde je bila prisutna. Otišla je iz Rusije, otišla je iz Ukrajine, otišla je iz Argentine. Oterana je!
Vi ovde u ovom predlogu zakona kažete da se ovaj kredit odobrava uz garanciju ''Svetske banke''. Gde je ta garancija? Garant je ''Svetska banka''. Gde je formalni ugovor između Srbije, banke kreditora i ''Svetske banke''? Nemamo ga. Šta piše u toj garanciji? Ne možete tako. Mi ratifikujemo ovde nešto napamet, na temelju lepe reči. Garancija ''Svetske banke'', ako nije potkrepljena adekvatnim pravnim aktom, to je lepa reč ili loša reč. S jedne strane, imamo MMF, koji kaže da je otpušteno 400 hiljada radnika u periodu krize, čak su oni, ja nisam pročitao u originalu njihove izjave, nego su prenete od strane predstavnika sindikata, pojedinih ministara, pojedinih lica koja su učestvovala u tim razgovorima, pomenuli cifru od četvrtog meseca 2008. godine, kada su krenule izborne aktivnosti, do 31. decembra 2010. godine, da je 500 hiljada radnika na crnom tržištu i u javnom sektoru i u privredi i neprivredi.
Šta je sad tu istina? Ali, istina je da je budžet prazan. Vi sami znate da je od trenutka formiranja vaše vlasti u rashodnu stranu budžeta predviđeno za ove tri i po godine, dakle, za 2011. godinu, više od 200 milijardi evra. Povećanje rashodne strane je oko 200 milijardi, odnosno gotovo dve milijarde evra. Iz kojih sredstava?
Gde je ta akumulacija? Gde su ti prihodi? Gde je ta dobit koja može namiriti ovako rastuće rashode u budžetu? Nema ih! To se mora nadomestiti ili privatizacijom ili kreditima, kako vi ovde govorite. Dokle to ide? Moram još jednom ovde pročitati uporednu praksu. Ako nam je Grčka loš primer, evo, 'ajmo krenuti do Velike Britanije, sa ozbiljnim zahvatom, u ozbiljnim rezovima i ozbiljnom štednjom – u periodu od 2011. do 2015. godine, planirane uštede kroz budžet biće u iznosu od 135 milijardi evra; spuštanje deficita sa 11%, premda pokazatelji govore, i ja sam došao do tog podatka, da je preko 12,5%, na 2,1%. Gledajte koji je to zaokret? Ali prate, ne samo da normativno predvide, nego prate, analiziraju i imaju set mera. Evo, gledajte šta će sve činiti. Povećaće PDV sa 17% na 20%. Idu sa dodatnim porezima na imovinu, ali ne imovinu kao što vi činite ovde, proporcionalno, nego progresivno oporezivanje. Onaj ko ima veću imovinu on će više i platiti. Onaj ko više zarađuje on će više i dobiti. Onaj ko ostvaruje veći promet, on će kroz PDV više dati. Uz ozbiljnu socijalnu skalu.
Sada ću vam reći samo jedan primer, on je vrlo poučan i javnost mora da zna, razgovarao sam sa čovekom. Radi se o jednom izbeglici koji je došao u Englesku 2001. godine, dobija socijalnu pomoć tamo. Za dvanaesti mesec ove godine dobio je socijalnu pomoć veću za 40 evra. Sam se pitam otkud sada to, kad nije predviđeno nikako povećanje, niko ih nije obavestio itd? Kad je otišao na taj socijalni ured, rekli su mu – ova godina je bila daleko hladnija nego prosečne godine. U skladu sa nekim propisom vi dobijate, u odnosu na broj članova domaćinstva, više tih 40 evra. Vidite koliko je to socijalna država, koliko brine o svom građaninu. Istovremeno on je i građanin Srbije. Vidite koja je to socijalna politika kod njih. Nemačka itd, da ne govorimo sada o pojedinačnim državama i raznim uštedama.
Ova država mora da štedi, da se mi razumemo. Da ne govorimo sada o katastrofalnoj privatizaciji itd. Šta nam je ostalo još sada u prihodnom smislu ono što možemo dodati? Kroz poreze možemo doći do daleko većih prihoda, ali vi niste napravili analizu fiskalne politike. Niste napravili. Zagovarali ste pre pola godine priču o tome da će se krenuti u oporezivanje "of šor" kompanija, jer je to predsednik Tadić rekao. I, vi ste sa nekoliko izjava rekli da će se krenuti u izradu zakona kojima će se oporezivati, a posle toga je sve to zamrlo. Samo ste jednom rečenicom obrazložili zašto niste ušli u to. Nemamo ljudskih kapaciteta da oporezujemo. U državnoj upravi radi 30 hiljada, a u administraciji 500 hiljada se finansira, i vi među tih 500 hiljada ljudi u državnoj administraciji, u državnom aparatu niste našli desetak ljudi koji će se baviti problematikom praćenja prihoda i oporezivanja "of šor" kompanija.
Isto tako, neadekvatno pratite putem poreske uprave, koja je u vašoj nadležnosti, celokupan sistem prihoda, trgovine, rashoda itd. Poreska uprava vam je gotovo van funkcije. Razgovarao sam sa ljudima i rekli su mi otvoreno. (Poslanici dobacuju: tako je!) Ova država više štiti tajkune, nego što štiti nas u državnoj upravi. I sve ono što napravimo ozbiljno, gde god zapnemo interveniše Pera, Janko, Marko itd.(Poslanici opet dobacuju: tako je!) Mi se povlačimo iz svega toga. Neću da brinem o svojoj deci i svojoj sudbini. To je priča poreskih inspektora. Vide kako je nastradao ovaj, kako je nastradao onaj itd. Njihov život je ugrožen. Zbog čega? Zbog toga što iza sebe nema države. A, zašto nema države?
Zbog toga što vi niste napravili adekvatnu zakonsku regulativu da se oporezuje shodno prihodima, sa druge strane da su oni zaštićeni, i da celokupan državni aparat stoji u zaštiti tog pojedinca koji se kao inspektor pojavljuje u preduzeću. Pre se štite vlasnici tih preduzeća, tajkuni i njima slični, nego što se štiti radnik državne uprave. E, to su problemi, i objektivni i subjektivni.
Vi kao ministar finansija morate biti inovativni u smislu onih obaveza koje imate u Zakonu o ministarstvima, u delu koji se odnosi na Ministarstvo finansija. Morate zaštiti državne interese. Zaštitićete ih na taj način što ćete morati sagledati celokupnu strukturu prihoda, rashoda, sve ono što smatrate da je višak, to ćete predložiti, inovirati prihodno-rashodnu stranu i na taj način će se doći do one uštede koja je neophodna ovoj državi. Bez toga mi nemamo državu. Hvala vam. (Aplauz)

Reč ima gospođa Diana Dragutinović, ministar. Izvolite.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo poštovani narodni poslanici, zahvaljujem što nije bilo grubih reči, kao što je jedna poslanica izjavila. Dozvolićete mi da iskoristim ovu priliku da se osvrnem na neke od vaših komentara i kritika. Naravno, pokušaću da se fokusiram na amandmane, ali ću biti dovoljno slobodna da se osvrnem i na neke ekonomske koncepte koji su ovde pomenuti.
Dakle, nije tačno da Narodna skupština usvaja zakone koji su svi sa odloženim dejstvom. Svi dobro znate da se Zakon o budžetskom sistemu, koji je usvojen krajem prošle godine, primenjuje za budžet koji je važio 2011. godine. I kao što smo usvojili budžet za 2010. godinu, koji je dozvoljavao deficit od 4,8% društvenog proizvoda, tako smo ovim budžetom za 2011. godinu usvojili budžet koji znači manji deficit, 4,1% društvenog proizvoda. Dakle, zakon primenjujemo i u 2011. godini.
Bilo je kritika o tome da garancija koja se daje ''Srpskoj banci'' za iznos od 45 miliona evra nema svoj zakonski osnov. Znam da poslanik dobro zna i da svi poslanici ovde znaju da zakonski osnov postoji. Iznos garancija je određen u dva člana Zakona o budžetu za 2011. godinu. Dakle, ne samo članom 2. već i članom, mislim, 33. gde se daje fleksibilnost Vladi da u iznosu do 200 miliona evra pokrene postupak izdavanja garancije za projekte od posebnog značaja, pa se onda navodi koje su to namene, između ostalog, stimulisanje izvoza, ali i finansijska stabilnost, a bogami i minimiziranje negativnih posledica velikih katastrofa. Prema tome, upravo taj član daje zakonski osnov.
Da li je iznos garancije veliki ili mali, o tome možemo diskutovati, ali hoću da kažem, ponovo, kao što sam rekla i prilikom odbrane Zakona o budžetu, da je sama procedura zaduživanja dosta dugotrajna, da poštujući striktno proceduru vi se ne možete zadužiti za period koji je kraći od četiri meseca, a u proseku ceo postupak traje najmanje osam do devet meseci. Ako bismo bili pošteni kada analiziramo podatke, pa gledali, recimo, budžete od pre tri-četiri godine, videli bismo da se iste garancije provlače. Dakle, u proseku od onog iznosa za koji kažemo da je maksimalni iznos za garancije koje može odobriti Vlada tridesetak posto se odnosi na jednu godinu.
Da li je Ministarstvo finansija odgovorno za javne nabavke? Od 2003. godine, od kada počinje da se primenjuje Zakon o javnim nabavkama, sve javne nabavke koje se obavljaju na nivou svih nivoa države, plus javna preduzeća, naravno, uključujući i lokalnu samoupravu, vrlo se pažljivo registruju u Upravi za javne nabavke. Prema tome, Ministarstvo finansija može biti odgovorno za javne nabavke Ministarstvu finansija.
Takođe, neosporno je da postoji budžetska inspekcija, ali je neosporno je da postoji interna revizija, a interna revizija je prvi nivo kontrole koji se u okviru određenog ministarstva brine da javne nabavke budu sprovedene po zakonu.
Ako uporedimo kapacitet budžetske inspekcije i kapacitet DRI, dakle, kapacitet 15 ljudi u budžetskoj inspekciji, kapacitet DRI 150 ljudi, činjenica je da se sa formiranjem DRI i sa početkom njenog rada zapravo smanjuje značaj budžetske inspekcije i, prirodno, nezavisna revizorska institucija treba da vidi da li se troši u skladu sa zakonom.
Hoću još jednom da podsetim i na nalaze DRI, dakle, svi mi dobro znamo, jednom godišnje da Uprava za javne nabavke, koja inače nije u sastavu Ministarstva finansija, nego nezavisni državni organ, dakle, ta uprava, u njoj se nalaze svi podaci i ona jednom godišnje radi izveštaj o javnim nabavkama. Sve ono što je nadležnost Ministarstva finansija to su direktni budžetski korisnici, dakle, javno nabavljaju 22 milijarde dinara. Vi znate da je budžet bio prošle godine 760, javno se nabavlja preko javnih nabavki tendera 22 milijarde dinara.
Državni revizor je našao nepravilnosti u vrednosti od 300 miliona dinara. Dakle, 1,5% javnih nabavki, a da ne kažem koliko promila ukupnog budžeta Republike Srbije.
Neko je osporio mogućnost uopšte, rekao da se radi o lošoj nameri, da se cela otplata jednog kredita, koji je podržan garancijom ''Svetske banke'' vrati samo u jednoj godini. Mislila sam da imate više poverenja u državu i Upravu za javni dug i da mora da postoji neki jako dobar razlog zašto se to radi. A, razlog je sledeći: kao što znate 2016. godine vraća se poslednja rata duga po osnovu stare devizne štednje. I zato je namerno izabrana ta 2017. godina da bi se vratio ovaj dug, jer su vrednosti približno iste. Jedna rata stare devizne štednje, odnosno ceo kredit uzet od poslovnih banaka, a koji je podržan garancijom ''Svetske banke''.
Dakle, prosto, motiv nije nikakvo poštenje ili nepoštenje, motiv je upravljanje likvidnošću i javnim dugom.
Naravno, bilo je i dosta komentara o različitim konceptima. O njima sam mnogo puta govorila, osećam potrebu da se osvrnem još jednom. Dakle, svrha privatizacije jeste veća efikasnost preduzeća, izlaganje preduzeća konkurenciji i privatna preduzeća jesu efikasnija od javnih preduzeća, i to ne samo u Srbiji nego svuda, a možemo da napravimo analogiju i sa nama, kao vlasnicima nekih stanova, kako se odnosimo prema vlastitom stanu, a kako prema zajedničkim hodnicima. Prema tome, drugačiji osećaj i drugačije se privatnik brine o svom vlasništvu, nego o nečemu što nije njegovo.
Kome je potrebno zaduživanje? Pa, Kuvajtu nije, tu se slažem. Postoje primeri zemalja koje se ne zadužuju, ali je uloga finansijskog sektora, nadam se da niko ne spori da finansijski sektor treba da postoji, da obezbedi kredite dobrim klijentima, a država jeste dobar klijent.
Bilo je i duhovitih opaski o tome šta to može da znači uspešnost ili neuspešnost. Uspeh je moguće meriti na razne načine. Neko meri uspeh brzinom zaduživanja. Mogla bih da odgovorim i da kažem da bih mogla da merim uspeh visinom inflacije i hiperinflacije ili možda nepoštovanjem zakonom garantovanih obaveza. Možda je neuspeh biti u krizi kada je ceo svet u krizi, možda je uspeh biti u krizi kada svet nije, ali ću time da završim o tome kako sve možemo da merimo – uspeh ili neuspeh.
Takođe, podsećam da smo Zakonom o budžetu predvideli ove garancije. Prema tome, usvajanjem Zakona o budžetu zapravo mi smo, zapravo, dali podršku i ovim garancijama.
Neko je, takođe, rekao da je država mnogo više zadužena sada nego što je bila početkom 2000. godine. E, to, zaista, nije tačno! Vi dobro znate da postoji bilten javnih finansija i možete to proveriti. Sigurna sam da znate da je 2000. godine učešće javnog duga u društvenom proizvodu bilo 150%, a danas je, uprkos svemu, zaduživanju u ove tri poslednje godine, učešće javnog duga u društvenom proizvodu četiri puta manje.
Nikada nisam mogla da kažem da je MMF rekao da mi vodimo restriktivnu fiskalnu politiku. Između reči ''restriktivno'' i reči ''odgovorno'', moram da kažem da postoji velika razlika. Ne mogu da kažem da budžet koji se usvaja sa deficitom jeste restriktivan budžet. Prosto, to ne mogu da kažem, jer to ne piše ni u jednoj knjizi, ali mogu da kažem da je odgovorno voditi kontracikličnu politiku, a to podrazumeva da se u periodu krize reaguje deficitom. Molim vas da napravite razliku između restriktivnosti i odgovornosti.
Imala sam utisak kao da jedan poslanik nije razumeo u mojoj završnoj reči šta sam htela da kažem, zašto postoji razlika između tzv. programskih i projektnih kredita. Imala sam utisak kao da jedan poslanik traži od mene da novac koji je dobijen na osnovu garancije ''Svetske banke'', tih 400 miliona dolara ili 300 miliona evra, označimo crvenom bojom, tako da znamo da se radi o tom novcu i da budemo sigurno da je on otišao za određene namene. Ne znam da li poslanik dobro zna šta je funkcija Trezora, a to je da novac, bez obzira da li od poreskih prihoda, da li od kredita ili emisija hartija od vrednosti, dolazi u jedan zajednički rezervoar.
Dakle, rekli ste da vi podrazumevate da ne može da se troši više nego što je planirano budžetom, a budžet kaže – toliko odlazi za plate, penzije, socijalna davanja, pa, recimo, 70 milijardi dinara odlazi za podsticaj privredi i 30 milijardi dinara za investicije. Sada vi tražite od mene da vam kažem, pošto vidite da imamo deficit, recimo, od 120 milijardi, da će tih 30 milijardi što je predviđeno za investicije, biti iz kredita ''Svetske banke'', a onih 70 iz emisije državnih obveznica, a plate, penzije i socijalna davanja iz poreskih prihoda. Šta smeta da bude drugačije? Nama su potrebni i krediti ''Svetske banke'' i emitovanje trezorskih zapisa, naravno, poreski prihodi. Deficit je takav, novac kad dođe u Trezor on je neobojen.
Do prve velike svetske ekonomske krize deficit je uglavnom bio rezultat finansiranja ratova. Tu se potpuno slažem sa rečima jednog poslanika. Međutim, takođe, moram da napomenem da nakon velike svetske ekonomske krize i, da kažem nakon čuvenog prvog Kenzovog dela, inače ne volim Kenza, zato što smatram da ima i drugih ekonomista meni bližih po prirodi, deficit postaje regularan instrument fiskalne politike i on je tzv. strukturne prirode. Dakle, upotrebljava se u zavisnosti od faze ekonomskog ciklusa.
U vreme Laze Pačua bio je deficit i on jeste finansirao ratove, ali verujte mi, Srbija je i u to vreme bila mnogo udaljena od nekih evropskih zemalja po nivou razvijenosti. Sada je sigurno manje udaljena nego što je bila nekada.
Interesantno je da jedan poslanik insistira na tome da se ''mastrihtski'' kriterijum ne treba poštovati, na primer, kada je u pitanju veličina fiskalnog deficita, zašto ne veći. Odmah zatim, drugi poslanik kaže – treba štedeti, treba imati manji deficit, ali definitivno mislim i pretpostavljam da ćete se svi složiti da je, bez obzira da li je deficit strukturne prirode, da li je deficit rezultat rata, uvek bolje da se deficit i njegovo finansiranje upotrebe za namene, kao što su zdravstvo, prosveta, investicije, nego za finansiranje ratova.
I, možda još samo da se osvrnem na reči poslednjeg govornika. Da li verujem u statističke podatke? Ono u šta verujem jeste ozbiljna ekonomska analiza. Posumnjala sam u tačnost podataka da je smanjen broj zaposlenih za 400 hiljada. Zašto? Zato što postoje dva izvora podataka, iste institucije koja se zove Republička statistika. Prema jednom izvoru koji se zove Statistika zaposlenih – zaposlenost je smanjena za 200 hiljada. Prema drugom izvoru, koji se zove Anketa o radnoj snazi, zaposlenost je smanjena za 400 hiljada.
Razlika između ta dva izvora jeste što Anketa o radnoj snazi obuhvata zaposlene u sivoj ekonomiji ili u nekoj sivoj zoni. Negde je meni prirodno da u vreme krize upravo broj ljudi koji su u neformalnom sektoru raste, da odlaze iz formalne u neformalnu ekonomiju. Zašto sam posumnjala u taj broj? Nisam vršila analizu i moji ljudi u Ministarstvu još uvek nisu, jer tih 200 hiljada razlike negde mora da se nađe.
Ako ste radili u neformalnoj ekonomiji, vas 200 hiljada, izgubili ste posao, gde ste vi sada? Niste otišli u penziju, jer niste imali posao u formalnoj ekonomiji. Da li ste se iselili? Da li ste se pojavili na tržištu rada? Tržište rada kaže da niste. Da li ste aplicirali za socijalnu pomoć? Jer, vama je socijalna pomoć neophodna. Socijalna institucija kaže da nije. Ja, prosto, moram da vidim gde se pojavilo tih 200 hiljada ljudi.
Ono što jeste neosporno to je da su ljudi u privatnom sektoru izgubili posao, da je i tih 200 hiljada mnogo, ali evo, najiskrenije sam rekla, zašto sam izrazila sumnju u ove brojeve.
Kao i uvek meni je, bez obzira na ponekad izraženo negodovanje mojim licem, uvek prijatno što se družim sa vama. Zahvaljujem na tome, još jednom, što nije bilo grubih reči i videćemo se ponovo uskoro. Hvala. (Aplauz)

Uvažena gospođo ministar, zahvaljujemo i mi vama.
Narodni poslanik Dragan Stevanović – neće. Zahvaljujem
Pošto smo završili pretres o svim amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Obaveštavam vas da ćemo u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Pošto je Narodna skupština završila raspravu o svim tačkama dnevnog reda ove sednice, saglasno članu 87. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, određujem ponedeljak, 28. februar 2011. godine, sa početkom u 10 časova, kao dan za glasanje.
Kako je 28. februar 20011. godine određen kao dan za glasanje, napominjem da će se Narodna skupština, u skladu sa članom 113. stav 2. Ustava Republike Srbije i članom 264. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, u tom danu izjasniti i o Zahtevu predsednika Republike Borisa Tadića da Narodna skupština ponovo odlučuje o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost.
Podsećam, takođe, da ćemo se videti sutra u 10 časova i da ćemo imati predstavnike Vlade koje su predlagači aktuelnih tema predložili.
Glasanje je u 10 časova, u ponedeljak. Vlada će nam biti popodne od 16 časova, tako da ćemo sutra imati intenzivan rad.